Lav Tolstoj - Genije iz Jasne Poljane

Bekstvo od raskoši

Astapovo, mala železnička stanica u ruskoj provinciji, poslednje je mesto u kome je boravio Lav Nikolajevič Tolstoj. Tu je 20. novembra 1910. legao u samrtničku postelju "bog ruske književnosti", kako je za autora "Rata i mira" rekao Dostojevski. Imao je 82 godine. Poslednji otkucaj njegovog namučenog srca zabeležen je u 6 časova i 15 minuta. Kazaljke velikog okruglog staničnog sata tada su zaustavljene, i evo, gotovo ceo vek, pokazuju čas Tolstojeve smrti. Dopisnik lista "Ruskije vjedomosti" javio je svojoj redakciji: "Rusija je izgubila svog najslavnijeg sina, a svet svog najslavnijeg građanina."

Odluku da zauvek napusti Jasnu Poljanu, Tolstoj je doneo teška srca. Tom mišlju dugo se nosio. Veliki pisac je, međutim, svakim danom sve više osećao otpor životu na spahijskom imanju. Smetalo mu je mnoštvo sluga i lakeja koji su "parazitima" morali da prinose čak i čašu vode. Plemićko gnezdo postalo je za njega tamnica duha, puna nepravde. Njegovo učenje oštro se kosilo sa načinom života u ovom "plemićkom gnezdu". Na to su mu, uostalom, sve češće javno ukazivali njegovi čitaoci i sledbenici.
Godine 1885. Tolstoj će tim povodom napisati: "Zar mi je suđeno da umrem, a da ne proživim bar jednu godinu izvan ove lude amoralne kuće u kojoj sam sada svakog časa izložen patnji, a nisam, eto, proživeo ni godinu dana ljudski razumno, to jest na selu, ne na gospodarskom imanju nego u izbi, među radnim svetom."
Tolstoj iz Jasne Poljane nije, međutim, pobegao samo zbog raskoši koje se, kao čovek koji istinski traga za Bogom, stideo i zgražavao, već i zbog teških svađa, nepoverenja i ljubomore koju je pokazivala njegova supruga Sofija Andrejevna.
Kad je saznala da je Tolstoj tajno otišao od kuće, Sofija je dobila nervni slom. Upitala je ćerku Sašu: "Hajde, reci mi kuda je otišao tvoj otac, sigurno znaš." Saša je odgovorila: "Nemam pojma. Ništa određeno nije mi rekao."

Reči kao grom

Zatim je majci pružila očevo pismo. Zadržavajući dah, Sofija je pogledom preletala preko Tolstojevog rukopisa. Drhtavim usnama pročitala je sledeće opraštajuće rečenice:
Moj će te odlazak ražalostiti. Žao mi je zbog toga, ali molim te da me razumeš i shvatiš da nisam mogao drugačije. Moj položaj u ovoj kući postao je neizdrživ. Uz sve drugo, ne mogu više da trpim toliku raskoš. Ovo što ja sada činim uobičajeno je za starce – napuštaju svetovni život da bi svoje poslednje dane proveli u tišini i samoći. Molim te, razumi me i nemoj pokušavati da kreneš za mnom, čak i ako otkriješ gde sam. To bi samo pogoršalo stvari, i za tebe i za mene, a ne bi promenilo moju odluku.
Zahvalan sam ti na četrdeset osam godina časnog života sa mnom, i molim te da mi oprostiš sve što sam ti skrivio, kao što i ja od sveg srca tebi opraštam sve što si možda skrivila meni. Savetujem ti da se pomiriš s novim uslovima života s kojima ćeš se suočiti posle mog odlaska, i da ne budeš ogorčena na mene. Ako želiš da mi pišeš, reci Saši, ona će znati gde sam i slaće mi sve što mi je potrebno: ali ona ti ne može reći gde sam, jer sam je naterao da mi to obeća."
Tolstojeve reči pogodile su Sofiju kao grom. Izletela je iz kuće, strmoglavila se niz stepenice, i pojurila ka obližnjem jezeru. Za njom su potrčali Saša, nekoliko slugu i Valentin Bulgakov, Tolstojev sekretar. Uspeli su da je posle petnaestak minuta izvuku iz hladne i mutne vode. Jezik joj je bio izvan usta, oči sklopljene, odeća natopljena vodom i muljem. Položili su je na stomak, ispumpali vodu i vratili u život. Kada je došla k sebi rekla je: "Pustite me da umrem, zašto mi ne date da umrem!"
Šta je prelomilo Lava Tolstoja, posle silnih kolebanja, da konačno okrene leđa životu u Jasnoj Poljani? Kada je dara prevršila meru? Bilo je to 10. novembra 1910. godine. Kuća Tolstojevih bila je utonula u grobnu tišinu i mrkli mrak.
Tolstoj je spavao u jednoj, a Sofija u drugoj sobi. Između njihovih odaja vrata se nisu zatvarala jer je tako htela Sofija. Oko ponoći, Lava Nikolajeviča probudilo je šuškanje papira u njegovoj radnoj sobi. Bila je to Sofija Andrejevna. Riškala je po njegovim spisima tražeći dokaze o Tolstojevom novom testamentu kojim se odriče honorara za svoja literarna dela. To je bila kap koja je prelila piščevo strpljenje.
Kad se Sofija vratila u svoju postelju, Tolstoj je ustao, zapalio sveću i otišao u sobu svog kućnog lekara Dušana Mikovickog, Slovaka koji je u Jasnoj Poljani boravio već šest godina. Rekao mu je: "Odlučio sam da odem. Vi ćete sa mnom. Ponećemo samo najpotrebnije." Makovicki kaže da je pri plamenu sveće video Tolstojevo borama izbrazdano lice, koje je odavalo duboku patnju, ali i odlučnost.
Dogovorili su se da Jasnu Poljanu napuste dok Sofija Andrejevna spava, u najvećoj tišini. U opremanju Tolstoja za put, pored dr Makovickog učestvovale su piščeva kćerka Saša i prepisivačica Tolstojevih dela Varvara Feokritova. One su već nekoliko dana naslućivale da se nešto veliko sprema, ali su bile zaprepašćene kad se to dogodilo.
- Odlazim, konačno! – rekao im je Tolstoj.

Puls podivljao

U jedan glomazni kofer stavili su samo najneophodnije stvari. Napunili su ga do vrha. Primećujući da je Lav Nikolajevič dosta uzrujan, doktor Makovicki mu je tiho rekao: "Da nije ovo prenaporno i opasno za vaše 82 godine?" Zatim mu je izmerio puls – sto otkucaja.
Tolstoj ostaje pri svojoj odluci, a lekar se ne usuđuje da mu protivreči.
Među najpotrebnijim stvarima našli su se i jedan fenjer, bunda i aparat za klistiranje. Tolstoj je pošao u konjušnicu da upregne konja, ali se u mraku sapleo i izgubio kapu. Vratio se po lampu i pronašao kapu. Pri uprezanju konja pomogao mu je kočijaš Andrijan Jelisejev. Seli su u drošku, noć je bila tamna, put se jedva nazirao.
Trenutak Tolstojevog rastanka od Jasne Poljane njegova ćerka Saša ovako opisuje: "Dugo je stajao i gledao u kuću u kojoj je rođen. Pomislila sam da će se predomisliti i vratiti na spavanje. Ali nije. Kleknuo je na vlažnu travu, sagnuo se i poljubio zemlju. Onda je ustao i krenuo. Njegov dotadašnji život ostao je iza njega."
Dok su Saša i Varvara plakale, Tolstoj i Makovicki su seli u drošku i uputili se ka železničkoj stanici Jasenka, odakle su polazili vozovi za sve južne pravce.

Više me ne čekaj

NAPUŠTAJUĆI te hladne novembarske noći Jasnu Poljanu, doktor Dušan Makovicki, postavio je Tolstoju pitanje: "Ako već nekuda idemo, moramo da znamo kuda idemo." Tolstoj je smatrao da je pitanje na mestu. Kao moguća odredišta predložene su Bugarska i Turska. Računalo se da ih tamo niko neće prepoznati. U obzir je dolazio i Kavkaz, gde je bilo aktivno nekoliko tolstojevskih kolonija kojima bi svakako bila velika čast da ugoste slavnog mudraca iz Jasne Poljane.
Tolstojeva ćerka Saša kaže da se njen otac, posle razmatranja dobrih i loših strana predloženih varijanti, neočekivano naljutio. Rekao je: "Ne mogu da podnesem te smešne planove. Nisu nam potrebni. Hajdemo bilo kud!" Tolstoj je imao opsesiju da mu je Sofija Andrejevna za petama i da će ga pre ili kasnije pronaći i odvući natrag. Zato je tražio da stalno menjaju pravac kretanja. Stižu u manastir u Šamordinu gde živi Tolstojeva sestra Marija Nikolajevna. Njoj je 80 godina. Ona je ortodoksna pravoslavka, kao i 600 drugih kaluđerica ovog manastira. Ali, svom bratu, koga je Ruska pravoslavna crkva u međuvremenu odstranila iz svojih redova, ništa ne prigovara. S velikom pažnjom sluša ga dok govori o veri oslobođenoj crkvenih obreda, o duhovnoj lepoti bez okova i pritisaka crkvenih moćnika, o neprotivljenju zlu nasiljem. Za kaluđericu Mariju Nikolajevnu Lav Tolstoj je samo njen dragi brat koji želi dobro svakom čoveku.
Iako je za sestru bratov dolazak bio vrlo radostan događaj, ona nije mogla a da ne primeti kako je Tolstoj utučen, umoran i ćutljiv. Živci ga očigledno izdaju. Pred sestrom plače dok joj opisuje kako je Sofija Andrejevna pokušala da se utopi posle njegovog odlaska iz Jasne Poljane. Kaže joj da bi želeo da život završi u samoći, u nekoj seoskoj izbi, a kad bi mogao i u manastiru.
Pogrbljen i umoran, Tolstoj odlazi da prenoći u ovdašnjoj gostionici. Obećava sestri da će se sutradan videti. Ali, u toku noći menja plan. Boji se da je mesto njegovog boravka otkriveno i da će ovde iznenada banuti Sofija Andrejevna. Rano ujutru, ne javljajući se nikome, napušta gostionicu. Vraća se u Kozeljsk, odakle nastavlja put železnicom.
Iz Kozeljska Sofiji Andrejevnoj šalje sledeću poruku:
"Sada su potpuno nemogući naše viđenje, i još više, moj povratak. Savetujem ti da se pomiriš s onim što se dogodilo, da se složiš u ovim za tebe novim prilikama i, što je glavno, da se lečiš. Proveo sam dva dana u Šamorodinu i Optinu, i odlazim. Ne kažem ti kuda putujem, jer smatram rastanak neophodnim i za tebe i za sebe. Nemoj misliti da odlazim zato što te ne volim. Ja te volim i želim svom dušom, ali ne mogu da postupim drugačije nego što postupam."

Put na jug

Iz Kozeljska Tolstoj kreće vozom prema donskom kraju. Karte su uzeli do Batajska, gradića u blizini Rostova. Tolstoj želi da poseti Novočerkask gde živi ćerka njegove sestre Marije. A odatle bi ih onda put odveo ili na Kavkaz ili u Bugarsku.
Pored doktora Makovickog sa Tolstojem putuju njegova ćerka Saša i Varvara Feokritova, prepisivačica Tolstojevih dela. U knjizi "Zadnja stanica" Džeja Parinija, koju je nedavno izdala "Dereta", Saša ovako opisuje to putovanje: "Put do stanice u Kozeljsku bio je sav izlokan. Jedan deo je odnela nedavna oluja i moralo se poprilično naokolo preko njive sa repom nekog seljaka. Iako je stanica bila na samo tridesetak kilometara, satima smo putovali. Droška koju smo pozajmili od monahinja samo što se nije raspala pod nama. Tata bi zastenjao svaki put kad bismo naleteli na izbočinu, i sada je znao da umire. Njegov staklast pogled me je plašio, kao da je već napustio život na ovome svetu, a još nije stupio u sledeći. Plakalo mi se, ali sam se savladala.

Ukrcali smo se u prvi voz koji je išao na jug, s maglovitom zamisli da se uputimo ka imanju našeg rođaka blizu Novočerkaska. Izgleda da se tata slaže s ovim planom, mada će nam donde trebati najmanje 24 sata.
- Lav Nikolajevič može da izdrži ovaj put, pitala je Varvara doktora Makovickog.
- U prilično je dobrom stanju, odgovorio je.
Dušan Makovicki je optimista, kao i ja. Mnogo nam je bilo stalo da izguramo do Novočerkaska, ako je moguće. Ali tata je veoma loše izgledao kada smo stigli na železničku stanicu, zamagljenih očiju, drhtavih ruku.
- Tata, jesi li siguran da si u stanju da izdržiš put?
Pogledao me je popreko, što me je pogodilo.
- Možete li, Lave Nikolajeviću? pitao ga je Dušan, mereći mu puls. - Nema svrhe, ako ćemo ugroziti vaše zdravlje.
- Moramo da idemo, Dušane. Nema izbora.
- Puls – 76. Odlično! objavio je Dušan, kao da je očevo zdravlje njegovih ruku delo.
- Mislim da ovde treba da se zadržimo, rekla je Varvara. - Sofija Andrejevna neće krenuti za nama. Tanja je s njom.
Ali odluka je već pala i tata nije hteo da je menja.
- Donesite mi novine, molim vas, rekao je. Kad god kreće na put, kupuje sve moguće novine.
Dušan Makovicki je doneo novine, ali sam po njegovom ukočenom licu shvatila da nešto nije u redu.
- Pogledajte naslove, rekao je, pokazujući na jednu naslovnu stranu. Pisalo je: TOLSTOJ NAPUSTIO DOM! NE ZNA SE GDE JE! U drugim novinama je veliki naslov: POBEGAO MUDRAC IZ JASNE POLjANE!

Ružne opaske

Tata je prelistao novine i odmahnuo glavom. Sve znaju. Ne može im se umaći. Svi u vagonu preklapaju o novinskim naslovima i tati je bilo neprijatno. Jedan gizdavko u engleskom prsluku je rekao: - Dao joj je otkaz. Bravo! Njegov prijatelj, nešto stariji čovek, namignuo je i dodao: - Nije mu davala ono što mu je bilo potrebno, a? zakikotali su se kao dečarci. Tatino lice postalo je bezizražajno i zatvoreno kao plehana maska. Stegao je pesnice. - Pa to je Lav Tolstoj! On je!, neki čovek je povikao.
Dušan Makovicki potrčao je do njega da ga utiša, ali prekasno. Svi putnici su sada znali da je Tolstoj tu. Svi su videli njegovu sliku u novinama, a on nema obično lice, s tom belom bradom i nakostrešenim snežno belim obrvama. Osvrnula sam se da pogledam u onu nepristojnu dvojicu i uživala videvši da su se uspaničili. Naročito je starijem bilo neprijatno kao da ga je sam car zatekao nagog ispred Zimskog dvorca.
- Budite sigurni da će vas vaši gresi sustići, prošaputao je Dušan, taman toliko glasno da su ga ta dvojica mogla čuti.

Drama u vozu broj 12

VEST da je Lav Tolstoj pobegao od kuće i da je u vozu broj 12, koji klopara prostranstvima Rjazanske gubernije, brzo je prostrujala celom kompozicijom. Putnici su prosto opseli njegov vagon. Svi su hteli da vide i čuju mudraca iz Jasne Poljane za koga se s pravom govorilo da je drugi car Rusije. Želeli su da mu stegnu ruku, pozdrave ga i potraže savet i utehu. Tolstoj je sa svima razgovarao kao sa sebi ravnima. Zatim je svojim bezubim ustima pokusao čorbu od ječma sa malo dvopeka. Posle je zaspao sklupčan na sedištu. Ćerka Saša pokrila ga je ćebetom. Tolstoj nije dugo spavao. Trgao se iz sna i zbunjeno upitao: "Gde smo?" Njegov lični lekar Dušan Makovicki bio je tu: "U redu je, Lave Nikolajeviču. Sve je u redu" – rekao je i starca položio na leđa. Izmerio mu je temperaturu – trideset devet sa dva!
Bio je to znak za uzbunu. Posle nekoliko sati temperatura je prešla četrdeseti podelak. Lekar i Saša bili su u panici. Saša je kazala: "Ne možemo dalje ovako!" Utom je voz ulazio u malu prašnjavu stanicu Astapovo. Lekar je konstatovao da je zdravstveno stanje Tolstoja takvo da ne može da nastavi put.
U knjizi "Zadnja stanica" Džeja Parinija, koju je nedavno izdala "Dereta", Saša kaže da Tolstoj nije dozvolio da ga iz voza iznesu – to bi za njega bio znak poraza. Oslanjajući se na ruku doktora Makovickog, oprezno je sišao niz stepenice vagona i seo na drvenu klupu postavljenu uz staničnu zgradu. Oslonio se na štap. Čelo i obrazi bili su mu vlažni. Zatim mu je glava pala na grudi.

Centar sveta

Doktor Makovicki uspeo je da se dogovori sa šefom stanice Ožoljinom da bolesnog Tolstoja primi u svoju kolibu koja je bila na pedesetak koraka od pruge. Bila je od naboja i okružena malom baštom. Tolstojeva ćerka naglašava da ta kućica nije bila veća od Tolstojeve šupe za alat u Jasnoj Poljani. Veliki pisac se do nje jedva dovukao. Sedam dana kasnije u njoj će izdahnuti.
Astapovo je postalo mali centar sveta. Redakcije mnogih listova šalju specijalne izveštače i fotoreportere da prate poslednje dane Lava Tolstoja. Svaka vest se skupo plaća. Redakcija "Ruskog slova" moli šefa stanice Ožoljina: "Budite ljubazni, telegrafišite pojedinosti o stanju i boravku Lava Nikolajeviča, i daljem planu njegovog putovanja. Šaljemo smesta honorar." Ožoljin odgovora "Ruskom slovu": "Lav Nikolajevič moli da se ne objavljuje nikakva informacija o njemu."
Astapovo je zasuto telegramima. Brzo ozdravljenje piscu žele rođaci, prijatelji, čitaoci njegovih dela i sledbenici njegovih ideja. Tolstojevci sa Kavkaza 3. novembra poručuju: "Dođi k nama. Nudimo ti naš dom, rad, ljubav." Guverner, knez Oboljenski, 4. novembra pita viceguvernera Rjazana: "Obavestite me da li mesni sveštenici mogu da održe bogosluženje za Tolstojevo ozdravljenje. Molba je podneta juče, ali nisam sklon objavljivanju. Savetujte nedozvoljavanje."
Mitropolit Antonije iz Petrovgrada šalje Tolstoju telegram: "Od prvog časa vašeg raskida sa crkvom neprekidno sam molio Boga da vas vrati crkvi. Možda će vas on brzo pozvati pred svoj sud i molim vas u vašem sadašnjem stanju bolesti da se izmirite s Bogom i ruskim narodom. Neka vas Bog blagoslovi i štiti." Viceguverner Rjazana odgovara knezu Oboljenskom: "Episkop zabranio bogosluženje za buntovnika sve dok ne izjavi svoje pokajanje mesnim sveštenicima i bude pripušten pričešću. Episkop je

obavestio mitropolita da je starešina Josif iz manastira Optine poslat u Astapovo i zadužen da nagovori Tolstoja na vršenje potrebnih ceremonija bez potrebe episkopove dozvole."
Dopisnik lista "Ruskije vjedomosti" 6. novembra javlja redakciji: "Oko dva časa Tolstoj je imao tešku srčanu krizu koja je trajala dvadesetak minuta i srećno prevaziđena. U četiri časa imao je temperaturu 37,8. Razni episkopi, mnoga druga lica, dame velikog sveta, uputili su nagovaranja na pomirenje sa crkvom."
Dopisnik "Peterburgske gazete" 7. novembra javlja: "Kraj je blizu. Tolstojeva porodica okupljena u dvorištu pod jesenjom ledenom kišom. Čitava stanica Astapovo je na nogama."
Dok je u Astapovu sve vrilo kao u samovaru, šta se događalo u Jasnoj Poljani? O tome u svojim memoarima svedoči najstarija Tolstojeva kćer Tatjana:
- Otac je umirao nedaleko od mene, a ja nisam znala gde se nalazi. Nisam mogla da pođem k njemu i da ga negujem. Možda ga više neću ni videti život. Da li bi mi dozvolili da ga posetim na samrtnoj postelji? Noć bez sna. Za čitavo to vreme majka nije prestala da plače. Jadikovala je i ječala u sobi do moje. Kada sam ustala, još nisam znala šta da radim i kakvu odluku da donesem. Međutim, naišao je neko nepoznat, ko je shvatio situaciju i sažalio se na Tolstojevu porodicu. Poslao nam je telegram: "Lav Nikolajevič je u Astapovu, kod šefa stanice. Temperatura četrdeset stepeni." Do smrti ću biti zahvalna Orlovu, dopisniku lista "Ruska reč".
Tatjana kaže da je odmah probudila majku i braću. Krenuli su za Tulu, odakle za Astapovo vozovi idu jednom dnevno. Pošto je taj jedan već bio otišao, naručili su specijalnu kompoziciju.
- U Jasnoj Poljani – kaže Tatjana – majka se u grozničavoj žurbi za sve pobrinula. Uzela je sve što bi moglo da bude potrebno ocu. Ništa nije zaboravila. Razum joj je bio lucidan, ali srce joj je bilo lišeno dobrote. U tom trenutku mi, deca, bili smo protiv nje i osuđivali smo je. Nismo mogli a da ne uvidimo da je bila uzrok onome što se dogodilo. A pošto nismo kod nje primetili ni trunke kajanja, osećali smo se nesposobnima da joj oprostimo.

Briga za majku

U Astapovu železničari su odvojili vagon u kome su bili članovi porodice Tolstoj i postavili ga na sporedni kolosek.
- Tu smo se smestili da bismo ostali koliko bude potrebno – nastavlja Tatjana. – Da bismo sprečili majku da ode kod oca, odlučili smo da ga ni mi ne obilazimo. Jedino je Sergej otišao kod njega. Aleksandra (Saša) ga je obavestila i on je u Astapovo stigao pre nas. Slučajno je otac saznao da sam i ja tu i zapitao je zašto ga ne obilazim. Potresena, potrčala sam do kuće šefa stanice. Plašila sam se pitanja koja će mi postaviti u vezi sa majkom. Nisam pripremila odgovore. Nikada ga nisam lagala i znala sam da u tom uzvišenom trenutku neću biti sposobna da mu odgovorim lažju.
Tatjana kaže da je oca našla sasvim svesnog. Rekao joj je nekoliko nežnih reči, a zatim je upitao: "Ko je ostao sa majkom?"
- Odgovorila sam mu da je majka ostala s mojom braćom i da su pored nje lekar i bolničarka. Postavio mi je mnoga pitanja jer je poželeo da zna pojedinosti. A kad sam mu rekla: "Zar te razgovor o tome ne uznemirava?", sa mnogo snage je odgovorio: "Govori, govori o tome, šta bi za mene moglo da bude važnije?" Nastavio je da se dugo i potanko raspituje o njoj.

Sonja moli oproštaj

Sofija Andrejevna stigla je u Astapovo zakupivši specijalni voz. To smo vam već rekli, ali nismo naveli reči koje su tom prilikom izmenjale majka i njena ćerka Saša kojoj je Tolstoj rekao da bi ga susret sa suprugom bukvalno ubio.
- Znaš li koliko me košta ovaj voz? – upitala je Sofija Andrejevna. – Pet stotina rubalja!
- Nije me briga, taman da taj smešni voz košta celo Tolstojevo imanje – odgovorila je Saša, na šta se, kažu, majka izbezumila.
Sofija je na sve načine pokušala da prodre do sobe u kojoj je umirao njen suprug, ali su je uvek zaustavljali i vraćali u njen vagon postavljen na sporednom koloseku stanice Astapovo. Ali, jednom joj je ipak pošlo za rukom da priđe prozoru iza koga je ležao Tolstoj.

Lice iza stakla

Priljubila je lice uz staklo i izbečila oči. Saša je to opazila i skočila sa stolice. Ali, Sofijin lik primetio je i Tolstoj: "Ko je to tamo?", upitao je ćerku. Saša je rekla: "Žena šefa stanice. Htela je da uđe, ali sam ja rekla da spavaš i da te ne uznemirava." "To je Sofija Andrejevna", rekao je Tolstoj. "Pričinilo ti se, tata. To je žena šefa stanice", bila je uporna Saša. "Ako bi Sofija Andrejevna htela da me vidi, ne bih mogao da je odbijem", rekao je Tolstoj.
U Astapovo su svakim danom stizale nove ekipe novinara. Bila se već okupila poprilična svita izveštača, fotoreportera, daktilografa. Našla se tu i jedna filmska kamera čiji su snimci obilazili svet. Telegrafska soba bila je danonoćno zakrčena. U blizini su morali da podignu šatore sa poljskim krevetima za boravak predstavnika sedme sile.

Pred kamerama

Sofija Andrejevna bila je u centru pažnje. Dobila je fantastičan publicitet. Kamere su beležile svaki njen korak. Davala je intervjue žaleći se da joj ne dozvoljavaju da vidi supruga. U memoarima najstarija Tolstojeva ćerka Tatjana ove trenutke ovako beleži:
- Nadala sam se da će otac izraziti želju da vidi i majku. Žarko sam želela da se pomire pre nego što umre. I Aleksandra (Saša) tako je mislila. Međutim, bilo je očigledno da se on plaši susreta sa njom. U bunilu je ponavljao: "Pobeći, pobeći..." ili "Slediće me, slediće me". Naredio je da se zavesicom zastre prozor, jer mu se učinilo da je video neko žensko lice koje pokušava da gleda unutra. Izdiktirao je telegram sinovima za koje je verovao da su ostali u Jasnoj Poljani pored majke: "Molim vas zadržite majku. Toliko sam slab da srce ne bi izdržalo susret."
Tatjana zatim kaže:
- Jednom kad je na mene bio red da budem uz njega, rekao mi je: "Mnoge se stvari pripisuju Sonji. Nismo to dobro uradili." Od uzbuđenja mi je zastao dah. Htela sam da ponovi ono što je rekao da bih bila sigurna da sam ga dobro razumela. Upitala sam: "Šta si rekao, oče? Kakva so... soda?" A on je ponovio: "Sonji, Sonji se pripisuju mnoge stvari..." Rekla sam mu: "Hoćeš li da je vidiš? Hoćeš li da vidiš Sofiju?" Međutim, izgubio je svest. Nisam uspela da dobijem odgovor, znak pristanka, pokret odbijanja. Nisam se usudila da ponovim pitanje. Ponovivši ga izgledalo bi mi kao da duvam na plamičak koji se gasi.
- Nisam uspevala – zaključuje Tatjana – da shvatim majku. Čas je izjavljivala da nije luda i da sasvim dobro razume da bi ga susret s njom mogao ubiti, čas je govorila da je to svejedno, jer u svakom slučaju nije joj dozvoljeno da ga vidi, a ponekad se žalila plačući zašto ona ne može da ga neguje. Svi smo osećali da je situacija čudovišna, ali neprihvatljivo je bilo njeno prisustvo pored njega ukoliko to sam otac ne zatraži.

Reči ljubavi

Bio je 20. novembar 1910, jedan sat po ponoći. Jedva čujnim glasom Tolstoj je rekao: "Evo kraja... Tako jednostavno... Dobro..."
Poslednje Tolstojeve trenutke njegova ćerka Tatjana ovako opisuje:
"Jednog dana sedela sam kraj očeva uzglavlja i držala ga za ruku, onu ruku koju sam toliko volela i koju sam uvek s uzbuđenjem gledala misleći na ono što je ona, inspirisana duhom, prenosila čovečanstvu. Dremuckao je zatvorenih očiju. Na jednom progovori: "Na kraju smo... i ničevo." Gledam ga kako postaje bled i kako mu se disanje usporava.
Kažem sebi da smo zaista došli do kraja. Strah mi diže kosu na glavi, ledi mi krv u žilama. Ne mogu da ustanem, da nekoga pozovem, jer me drži za ruku i na najmanji pokret steže u svoju.
Najzad je neko došao i šaljem ga da potraži lekara. Daju mu injekciju kamfora. Vidim kako mu se pomalo vraća boja i kako mu disanje postaje pravilnije. Najednom se ispravlja u krevetu i jasnim snažnim glasom izgovara ove reči: "Savetujem vam da se setite jedne stvari. Na svetu je mnogo ljudi osim Lava Tolstoja, a vi ste svi ovde da se brinete samo o Lavu."
Poslednje reči izgovara slabim glasom i pada na jastuk. Šestog novembra (po starom kalendaru) pre nego što je umro, pozvao je Sergeja. A kad mu se Sergej približio, tankim glasom, uz veliki napor mu je rekao: "Sergej! Ja volim istinu... Mnogo... Ja volim istinu."
To su bile njegove poslednje reči. Kao mladić ponosno je izjavio da je njegov heroj, ono što je ljubio svom snagom duše svoje, bila Istina. I do dana kada je sve slabijim glasom rekao najstarijem sinu, "svom istinskom prijatelju", da voli istinu, istinu nikada nije izneverio.
U noći 20. novembra Tolstojevo stanje se naglo pogoršalo. Lav Nikolajevič je sve teže disao. Prostoriju je ispunjavao strašan zvuk koji je dolazio iz njegovih pluća. Činilo se kao da neko struže drvo. Tolstoj je uzimao sve manje vazduha i sve teže izdisao. Doktor Makovicki je rekao:
- Agonija...
U sobu su uveli Sofiju Andrejevnu. Sela je na stolicu postavljenu pored bolesnikovog uzglavlja. Uzela je Tolstojevu glavu u ruke i šaptala mu reči ljubavi. Molila ga da joj oprosti. U knjizi "Zadnja stanica" Džej Parini zapisuje ove njene oproštajne reči:
- Znala sam šta sledi – trenutak koji sam godinama ponavljala u mislima. Čvrsto sam stisla Ljovočkinu šaku uz obraz. Bila je vrela. Još je bio živ, moj Ljovočka. Rekla sam: "Znam da mi ne veruješ, Ljovočka, ali žao mi je. Bila sam bezosećajna i nisam te slušala. Možeš li mi ikako, ikako..." Nisam mogla da se uzdržim i zajecala sam. Sergej je pokušao da me uteši, ali odmahnula sam rukom, a onda me je Sergejenko zgrabio svojim ručerdama i odvukao. Proklela sam ga.

Rasipao mladost

Iako je Lav Tolstoj već u drugoj godini ostao bez majke, a u devetoj bez oca, njegovi biografi kažu da je on, živeći na velikom očevom imanju, imao "zlatno detinjstvo". Možda se to može i tako kazati. Ambijent plemićkog gnezda u Jasnoj Poljani mogao je na ljubopitljivog dečaka jake mašte, kakav je bio Ljovočka, delovati zaista čarobno. Pred njegovim očima prostirala su se cvetna polja, guste šume, voćnjaci, bistre vode. Tolstojevi su imali ergelu konja, stada ovaca, krda goveda, pčelinjake...
Tetke, zatim baba sa očeve strane i otac grof Nikolaj Tolstoj svojski su se trudili da Ljovočki nadoknade ljubav rano preminule majke, grofice Marije Volkonske. Ona je bila kćer moćnog princa Volkonskog, koji je bio vrhovni komandant vojske carice Katarine Druge. Iako je imao samo dve godine kad mu je majka umrla, Tolstoj kaže da je celog života pamtio njen blagi i dirljivi lik, trajno urezan u njegovo srce.
- U najbolnijim periodima svoga života – kaže Tolstoj – kada sam se borio protiv samog sebe i kada sam oklevao kojim putem da pođem, molio sam se bezbroj puta liku svoje majke da mi pritekne u pomoć i da mi svojim savetom ukaže put.
Tolstojeva memorija izazivala je pravo divljenje njegovih savremenika. Ona je bila toliko jaka da se on čak sećao dana kada je bio u kolevci. U "Uspomenama iz detinjstva", kaže:
- Uvijao sam se u pelene; hteo sam da širim ruke, ali nisam mogao. Drečao sam i plakao, i krici su mi izgledali neprijatni, ali nisam mogao da ih zaustavim... To je bilo prvo i najjače od mojih životnih sećanja. Želeo sam slobodu, ali sam bio slab, dok su oni, veliki iznad mene, bili jaki.
Blistava vojnička karijera Tolstojevog dede naglo je prekinuta. Kako je bio gordog i dostojanstvenog karaktera, uz to nezavisan, dva puta se našao u carskoj nemilosti, pa je u 46. godini penzionisan, o čemu Tolstoj piše u "Ratu i miru".
Posle penzionisanja, knez Volkonski se vratio na svoje imanje. Počeo je da zida zamkove i kule i da podiže parkove i fontane. Podigao je lepu kuću za svoju poslugu. Starao se da oni koji ga služe budu ne samo siti već i lepo obučeni. Svoje seljake štitio je od samovolje činovnika i žandara. Mogao je tu pomoć da im priušti zato što je imao visok položaj u društvu. Nosio je titulu kneza i imao jedan od četiri najviša vojna čina u Rusiji – bio je glavni general infanterije.
Posle smrti grofice Marije Volkonske, tragedija jedna za drugom zakucala je na vrata porodice Tolstoj. Najpre je u leto 1837, grof Nikolaj Tolstoj nađen mrtav na drumu. Policijska istraga je tvrdila da su ga ubili i opljačkali razbojnici. Ljovočka je, posle smrti majke, bio vrlo vezan za oca, setnu sanjalicu, koji ga je često vodio u lov. Stojeći pored očevog kovčega, jecajući, dečak je rekao: "Sada smo odista siročići".

Bakine priče

Lavu Tolstoju u detinjstvu je veliki jad zadavalo to što nije bio lep kao njegova braća. Štaviše – sam sebe je smatrao ružnim. Zbog tog kompleksa ponekad je toliko patio da je padao u očajanje. Govorio je: "Zar može biti sreće na zemlji za čoveka koji, kao ja, ima debele usne, spljošten nos i sitne sive oči."
I često je molio Boga da učini čudo i da mu podari lepe crte lica. Bio je spreman da to plati svim onim što ima, čitavim svojim budućim bogatstvom.
Spas od tih crnih misli Ljovočka bi nalazio u divnim pričama svoje drage bake. Kad padne noć njih dvoje odlazili su na spavanje. Ugasili bi sveću i ostavljali da gori samo mala lampa ispod pozlaćenih ikona. A tada bi iz bakinih usta potekle čarobne reči koje je slušao i stari Lav Stepanovič, slepi rob, sedeći na prozorskom ispustu. Stepanoviča su bili kupili samo da bi deci pričao ono što je bio čuo i video u toku svog dugog i teškog života u raznim krajevima sveta. Dok je bio u dečačkom uzrastu, Tolstoj se često prepuštao blaženom svetu svoje imaginacije. Tako je, recimo, imao veliku želju da se odvoji od zemlje i da leti u prostoru. Jednog dana pokušao je da to izvede. Skočio je sa prozora učionice koja je bila na drugom spratu. Našli su ga na zemlji bez svesti, ali nije imao nikakve prelome i povrede na telu. Drugi put je pokušao da pretekne konjsku trojku... Tolstojev staratelj posle očeve smrti postala je njegova tetka Aleksandra Ilinčina. Ona je živela u Kazanu na Volgi. Ali kad je i ona umrla od tuberkuloze 1841. godine, brigu o njemu i njegovoj braći preuzela je druga tetka Pelagija. Kao osmogodišnjak, Tolstoj je ocu čitao Puškinove pesme. Četiri godine kasnije, napisao je svoje prve stihove. Odušuevljavale su ga ruske narodne bajke i pesme. Voleo je priče iz "1001 noći". U svom dnevniku, koji nosi datum 19. mart 1847, on piše:
- U meni se budi strast za naukama. Ali, iako je to najplemenitija strast kod čoveka, ja joj se neću jednostrano predati, to jest, potpuno ubijajući osećanja. Trudiću se samo da se obrazujem i napunim pamćenje. Od svoje 15. godine Tolstoj je počeo da čita dela Rusoa, Šilera, Gogolja, Turgenjeva, Dikensa, Ljermontova, Stendala... Intenzivno izučava ekonomiju, filozofiju, istoriju. Na Kazanskom univerzitetu uči arapski, turski i tatarski. Iako je imao samo 16 godina upustio se u buran život, pun svakojakih zadovoljstava, kakva su sebi tada mogli da priušte mladi ruski aristokrati. Ide sa bala na bal, banči po krčmama, bludnički sa lakim ženama, kocka se gubeći velike sume novca. Te godine zaveo je služavku svoje tetke, mladu Mašu. Ona ga je zavolela i podala mu se.

Buran život

Ali, mladi Tolstoj nije hteo da bude kao drugi razuzdani ruski plemići. On pokazuje znake kajanja i griže savesti. U svom dnevniku zapisuje: "Šta bih mogao da učinim za te nesrećne seljake, naše robove, koji rade za nas, njihove gospodare, da bismo mi mogli živeti u luksuzu, dokolici i razvratu." Odlazi na Kavkaz gde njegov brat služi kao oficir. Zli jezici tvrde da se sklonio iz Moskve zbog velikih kockarskih dugova. U tome ima istine. Ali, ako je Tolstoj bežao od karata, vina i lakih žena, činio je to zato da bi pronašao svoju pravu sudbinu. Prema zapisu u dnevniku, on je hteo da ispuni tri obaveze – prema sebi, prema bližnjima i prema Bogu. Dok su ga poštanska kola vozila prema kavkavskim planinama, Tolstoj se ovako ispovedao bratu:
- Da, vodio sam lak život. Rasipao sam uzalud svoju mladost, ali smatram da nije suviše dockan da se popravim. Mogu još da postanem nešto izuzetno i da proslavim ime Tolstojevih. Znam da imam izuzetan talenat i da mogu da postanem najslavniji književnik Rusije.U želji da promeni svoj život, unuk svemoćnog princa Volkonskog postaje običan vojnik. Kao dobrovoljac krajem juna 1852. bori se protiv pobunjenika na Kavkazu. Početkom januara te godine postaje artiljerijski podoficir IV baterije II brigade. Komandant ruske vojske na Kavkazu princ Barjatinski pohvaljuje ga i daje mu savet: "Veoma ste obdareni. Preporučujem vam da nastavite vojnu karijeru".

Očarao tri sestre

U bici za Sevastopolj Tolstoj je iskazao neviđenu hrabrost. Možda bi tada i poginuo da po naređenju cara Aleksandra Drugog nije povučen iz najkrvavijih okršaja. Car je već bio pročitao Tolstojeva dela ("Detinjstvo", "Mladost", "Sevastopolj") i smatrao je da život tog mladog čoveka, velikog talenta, treba svakako sačuvati za dobrobit ruske književnosti. Uostalom, Tolstoj je već bio obasut hvalospevima. Turgenjev je njegov dolazak pozdravio rečima: "Ovo je mlado vino, ali kad prevri, biće to piće dostojno bogova."
Tolstoj, međutim, nije samo svojim knjigama i ratnim junaštvom plenio pažnju. Kao krupni zemljoposednik (godine 1847, kao devetnaestogodišnjak, nasledio je imanje od 2.200 hektara zemlje sa 350 porodica) stavio se na čelo borbe za ukidanje ropstva u Rusiji. Svuda gde bi se pojavio – banuo bi kao neki razbarušeni drevni slovenski bog. Tako je bilo i kad je kročio u kuću dvorskog lekara Bera u Kremlju. Tu će prvi put sresti Sofiju Adrejevnu, svoju buduću suprugu. Berovi su imali tri kćeri – Lizu, Sofiju i Tanju. Sofiji je tada bilo 11 godina. Kad ju je majka predstavila grofu iz Jasne Poljane devojčica je zadrhtala od glave do pete. Pred njom je bio slavni pisac, neustrašivi ratnik, vitak i prav, utegnut u svoju blistavu uniformu. Tolstojevo energično lice, pomalo surovo i grubo, devojčicu je dovodilo do ushićenja. U knjizi "Zadnja stanica" Džeja Parinija Sofija kaže: "Tolstoj je imao tamne brkove koji su mu padali oko usana, savršeno ispeglanu uniformu i tako uglancane čizme da su mu se kolena ogledala na njihovim vrhovima. Svečana sablja visila mu je o pojasu. Zlatne epolete i dva reda dugmadi na njegovoj uniformi – pa to se nije moglo izdržati. Dok je govorio grofove oči žarile su pažnjom. Pogled mu je bio prodoran i neodoljiv." Sofijin opis Tolstojevog pogleda slaže sa opisom koji je dao Turgenjev: "Ništa tako ne zbunjuje kod Tolstoja kao oči. One zahvataju do dna vašeg srca kao da tamo traže vašeg Boga." Sonja ističe da su njen otac i Tolstoj prigušenim tonom razgovarali oko dva sata. Ona se pitala čemu tolika tajanstvenost i zaključila da je reč mogla biti samo o jednom – koja će od njih tri postati grofica Tolstoj. Ma koliko to izgledalo čudno, "njeno srce je pohrlilo Lavu Tolstoju". "Odlučila sam tada i na tom mestu da ću jednog dana biti njegova žena. Kad je otišao, otrčala sam u salon i zavezala crvenu mašnicu oko zadnje nožice fotelje na kojoj je Tolstoj sedeo. Želela sam da me se u svakom trenutku seća." Zatim je prepisala čitave stranice Tolstojeve "Mladosti" i nosila ih uvek skrivene u nedrima, sasvim blizu srca.

Znak sudbine

U svom dnevniku Tolstoj ovako opisuje trenutak kada je prvi put sreo svoju buduću ženu: "Večerao u Pokrovskom. Deca su nas posluživala oko stola. Kakve ljupke, razdragane devojčice."
Tolstoj je zatim češće svraćao u dom doktora Bera. I svakog puta svojim pričama očaravao "tri ljupke razdragane devojčice". Izmišljao je igre, organizovao izlete. A zatim je iščezao i nekoliko godina se nije pojavljivao. Redovni gost porodice Ber postao je ponovo 1861. A tada je Sofija već bila vitka devojka od 17 godina, tamnih očiju i gracioznih pokreta. Bila je verena sa armijskim kadetom Polivanovom. Sofijina mama Ljubov govorila je da je Liza idealni partner za tog ekscentričnog i preterano intelektualnog grofa i stalno je ugađala da baš ona sedi pored njega. Liza je bila lepa i inteligentna devojka, ali malo na svoju ruku. Nije imala ljupkost i šarm svojih mlađih sestara Sonje i Tanje. "Sonja je imala divnu kožu, zube bleštave beline, a izraz uzbudljivosti, koji je zračio iz njenih krupnih tamnih očiju, davao je njenom licu izvanrednu ljupkost."
Porodica Ber planirala je da deo letnjih ferija provede na dedinom imanju u Ivickom. Kako se ovo mesto nalazilo nedaleko od Jasne Poljane, Tolstoj je zahtevao da obavezno nekoliko dana provedu kod njega. Dogovor je pao i društvo je krenulo na put. Ali, Tolstoj ih nije mogao ugostiti u domu svojih predaka, lepoj beloj kući sa 40 odaja, ukrašenoj balkonima i stubovima, u kojoj je on proveo svoje detinjstvo. Rodnu kuću morao je da proda, da bi isplatio velike kockarske dugove. Umesto dragog roditeljskog doma Tolstoj je sagradio dvospratnu drvenu kuću koju je sasvim jednostavno opremio. Prizor baš nije bio očaravajući pogotovu za one koji su dolazili iz Kremlja. U prizemlju je bila prostorija zasvođena tavanicom na kojoj su stajale gvozdene alke o koje su se nekad vešala sedla i sušile šunke. Nameštaj je bio izrađen od brezovine, a radio ga je domaći stolar. Bilo je tu nekoliko obojenih stolica i fotelja sa tvrdim jastucima prekrivenim grubim pamučnim presvlakama.

Branje malina

Domaćin je svoje goste odmah odveo u voćnjak. Sofijinoj majci učinilo se čudno što im domaćin pre kuće pokazuje voćnjak, ali se uzdržala od komentara. Rekla je: "Obožavam voćnjake, zar ne devojke!"Liza je dobacila: "Nisam baš ovo tako zamišljala." Tanja je zastala kraj gustog grma okićenog zrelim rumenim plodovima i vrisnula: "Maline!". Rekla je to kao da ih prvi put vidi.
U knjizi "Zadnja stanica" Sofija ovaj trenutak ovako opisuje:
'Tolstoj nam je dao po kotaricu, a zatim se izgubio. Majka je rekla: 'Kakve božanstvene maline!' Ja sam brala plodove kada je iz gustog lišća, kao medved, iskočio Ljovočka. Ja sam se trgla. On me je uhvatio za ruke i rekao: 'Žao mi je. Stvarno jeste.' 'I treba da vam je žao' rekla sam. Nije mi puštao ruke: 'Ovo su gradske ručice', rekao je i držao ih dugo gledajući me u oči. Upitala sam: 'Hoćete li malinu?' Kao prkosno dete uzeo je plod iz moje kotarice i gurnuo ga između svojih bezobraznih usana. Spazila sam njegov debeli crveni jezik i skrenula pogled.
Kad je palo veče, pošto nisu imali svi gde da spavaju, Tolstoj je za Sofiju sklopio ležaj od fotelje. Mlada Moskovljanka prevrtala se na tom improvizovanom ležaju cele noći, kao princeza na zrnu graška. Ali kad je svanulo, osetila je veliku radost. Dan je bio lep i Tolstoj joj je predložio da uzjaše njegovog sivog konja Bjelogupku. Žarko je želela da se nađe na leđima te lepe životinje.
"Ali ja nemam amazonsku odeću", rekla je pokazujući svoju žutu haljinu sa pojasom od crne kadife.
Tolstoj se glasno nasmejao:
"To ovde nema nikakve važnosti. Osim drveća, niko drugi vas neće gledati. Zatim se zajedno sa Sonjom vinuo na konja i zajedno su pojurili poljem."
Sutradan je Sofija sa porodicom napustila Jasnu Poljanu i otišla kod dede u Ivicki. Za njom je, kao lud, dojurio Tolstoj. Prevalio je na konju, u galopu, 50 vrsta.

To je bio moj dan

TOLSTOJ je u Ivicki, gde su boravile supruga i tri kćeri dvorskog lekara Bera, dojahao na belom konju. Posle tri sata galopa, gotovo da se nije video od znoja i bele prašine. Jedva savlađujući veliko uzbuđenje, majka Ljubov rekla je najstarijoj kćeri: – Lizo, grof je došao po tebe. Ovo je tvoj dan.
Tanji – koja je nosila ravno podsečene šiške i čiji je svaki mišić zavodio – kao da nešto nije bilo pravo. Dobacila je: – Ja nikad ne bih spavala sa tako prašnjavim muškarcem.
Liza joj nije ništa odgovorila. Samo je podigla nos, kao znak da se buduća grofica Tolstoj neće hvatati na takve udice. Ali tu je bila i Sofija. Njene tamne, blistave oči govorile su da će to biti njen, a ne Lizin dan.
Dan je protekao u napetosti i neizvesnosti. Posle večere Tolstoj i Sofija su ostali sami u salonu. Bar su tako mislili. Nisu znali da njihov razgovor ima svedoka. "Pajac" je bila Tanja, koja se tu zatekla i, nemajući kud, sakrila se ispod klavira.
Tolstoj je zamolio Sofiju da sedne pored njega na sofu, a zatim je privukao sto prekriven čojom. Uzeo je kredu i počeo nešto da žvrlja po mekoj podlozi. "Hajde već jednom", prolazilo je Sofiju kroz glavu. Očekivala je da je konačno zaprosi.
Tolstoj je rekao: – Sofija, verujete li da možete da odgonetnete rečenicu ako napišem samo prva slova njenih reči. I napisao je: "V.m.i.v.ž.z.s.s.m.p.n.m.g.i.n.n.s.z.m."
- To je niz slova, Lave Nikolajeviču – rekla je Sofija, dok joj se želudac stezao.
- Da vam pomognem – rekao je Tolstoj. – Prva dva slova znače: "Vaša mladost..."
I dogodilo se čudo. Sofija je iz prve uspela da odgonetne celu rečenicu: "Vaša mladost i vaša želja za srećom surovo me podsećaju na moje godine i na nemogućnost sreće za mene." Tolstoj je zatim izbrisao ono što je Sofija dešifrovala i ispisao novi niz slova: "V.p.g.u.v.s.m.o.p.L.P.m.d.t.r." Čim je shvatila da L. znači Liza, rešila je i ovaj rebus: "Vaša porodica greši u vezi sa mojim osećanjima prema Lizi. Pomozite da to raščistimo."
- Moje srce – kaže Sofija – počelo je žestoko da kuca. Činilo mi se da sam izgubila svaki smisao za stvarnost i vreme. U tom trenutku kao da sam mogla da saznam bilo šta, da shvatim neshvatljivo. Čitala sam lako... Naše duševno stanje dostiglo je takav stepen napregnutosti i egzalttacije da ništa nije bilo u stanju da začudi ni mene ni njega. Osećala sam da se između nas dogodilo nešto krupno.
Tolstoj tog dana nije isprosio Sofiju Andrejevnu. Nije to učinio ni idućih nekoliko nedelja. – Ali – kaže Sofija – jedno sam znala, s jadnom Lizom je gotovo. Ljovočka voli mene.

Opasna priča

U Želji da Tolstoja što brže i jače privuče, Sofija pravi grešku koja je mogla biti kobna. Dala mu je da pročita njenu priču o mladoj i nežnoj devojci kojoj se udvara stari i prilično ružni plemić Dubicki. On bi želeo da se oženi njome, ali devojka nije sigurna da ga može voleti. Zato udešava da se Dubicki oženi njenom starijom sestrom, privlačnom, ali hladnom lepoticom.
Sofijina priča teško je pogodila Tolstoja. On je od mlade Moskovljanke bio gotovo duplo stariji, a nije bio ni naročito lep. U svoj dnevnik on je zabeležio sledeće: "Odvratna budalo, ne idi da zabadaš njušku tamo gde caruju pesništvo, mladost, ljubav, lepota... Rad do iznemoglosti, intelektualno isposništvo, eto to je tvoj miraz!"
Posle nekoliko dana Tolstoj je Sofiji poštom poslao sledeći odgovor na njenu priču: "Naravno da sam, kad sam pročitao Vašu priču, draga moja, shvatio da sam ja Dubicki. Šta sam drugo mogao da pomislim? Shvatio sam da sam ono što sam: ujka Lav, star, neverovatno običan – čak ružan – lik koji treba da se posveti Bogu i ništa više. Treba da se bavim Božjim poslovima i to dobro, i to bi trebalo da mi

bude dovoljno.
Ali, pri pomisli na Vas, postajem nesrećan. Kada se prisetim da sam Dubicki, podsetim se svojih godina i nemogućnosti da budem srećan. Bar ja. Da, jesam Dubicki. Ali da se oženim samo zato što mi je potrebna žena, to se kosi s mojim shvatanjima. Ne mogu. Od svoje buduće žene očekivao bih nešto strašno, nemoguće: da me voli koliko i sam volim. Zaboravite me. Više Vas neću uznemiravati."
Sofija misli da je sve izgubljeno. Proklinjala je sebe što je Tolstoju dala da pročita njenu priču: "Kad bi iole pomoglo, hiljadu puta bih sebi zarila nož u grudi". Ali nikad nije kraj dok zaista nije kraj.
Tolstoj nije održao reč. Odlučio je da ponovo pokuša i Sonji kaže šta mu je na srcu. Evo, šta o tome beleži u svom dnevniku: "Napisao sam pismo. Daću joj ga sutra. Gospode, kako me je strah, da umrem. Takva sreća mi se čini nemogućom. Bože, pomozi mi."
Smogao je snage da ode u dom doktora Bera. Sofija je videla bolnu zgrčenost njegovog lica i znala da će se dogoditi nešto sudbonosno. Ali šta? Možda prosidba? Možda poslednje zbogom?
Tolstoj je bio vrlo nervozan. Nije ga držalo mesto. Zamolio je Sofiju da sedne za klavir i nešto odsvira. Sofija je imala veliku tremu. Zamolila je sestru Tanju da svojim divnim kontraaltom otpeva italijansku pesmu "Baćo" (poljubac), a ona će je pratiti. Ali nije išlo. Njeni uzdrhtali prsti saplitali su se na dirkama. Tolstoj je seo pored nje i počeo da svira. Poneta klavirskom pratnjom, Tanja je strasno otpevala najviše tonove ove kancone. A Tolstoj se bio zarekao: ako Tanja dobro otpeva visoke tonove, on će predati pismo Sofiji. Ako podbaci, pismo će ostati u njegovom džepu. Jedna slučajnost odlučivala je, eto, njegovu sudbinu.

Ljubavna pesma

Predao je pismo Sofiji i rekao: – Da li biste ga pročitali? Ono je za Vas. Sofija je bez reči uzela koverat, otrčala do svoje sobe i zaključala se. Ruke su joj drhtale. Od suza jedva je rastumačila Tolstojeva reči: Sofija Andrejevna, meni postaje neizdrživo. Evo, već tri nedelje kako sebi svakog dana obećavam: danas ću reći sve. Ali, ipak, svaki put izlazim iz Vaše kuće sa istom zebnjom, istim žaljenjem, istim strahom. Recite mi SASVIM POŠTENO, s rukom na srcu i bez žurbe, preklinjem Vas, bez žurbe, za ime Božje – želite li da budete moja žena? Ako to iskreno želite svim svojim srcem, tada recite: Da. Ali, ako u Vama lebdi samo senka sumnje, recite: Ne. Preklinjem Vas nebom, dobro razmislite. Užasnut sam pri pomisli na 'ne', ali sam spreman da čujem i imao bih dovoljno snage da to izdržim. Bilo bi užasno ako me moja žena ne bi volela, koliko ja volim Vas."
U knjizi "Zadnja stanica" Džeja Parinija (izdavač "Dereta"), Sofija Andrejevna ovako opisuje ovaj trenutak:
"Otvori vrata!", kreštala je Liza. Tačno je znala šta se događa. "Sonja, otvaraj vrata!" Provirila sam. "Šta ti je napisao? Reci mi iskreno." "Isprosio me je", rekla sam. Lice joj se zateglo. Činilo se da će prsnuti kao prezreli paradajz. "Sonja, odbij ga! Kaži ne!" Stala je da čupa kose. "Umreću ako to ne uradiš. Ovo je nesnosno."
Kad je čula viku, mama je besno dojurila hodnikom. Odvukla je Lizu u svoju sobu. Liza se otimala i skičala kao prase. "Šta će grof pomisliti?", povikala je majka, a meni je rekla: "Moraš se vratiti u salon i odgovoriti mu". Ljovočku sam zatekla kako stoji uza zid, beo kao kreč. Kršio je prste.
"Pa?", upitao je. U njegovom glasu osetila sam da se miri sa sudbinom i moje srce pohrlilo je njemu. Jadni, dragi čovek.
"Da", rekla sam. "Da, Lave Nikolajeviču, udaću se za Vas." Liza je plakala kraj mene. Tanja je nevaspitano vikala. Mama je nudila piće. Grof Tolstoj je grof Tolstoj. Takav zet se ne odbija.

U brak bez tajni

Pošto je na neobičan način zaprosio ruku Sofije Andrejevne, koja je pre toga morala da reši vrlo lukavo zamišljenu kriptogramsku ljubavnu izjavu, Tolstoj je zahtevao da se svadba održi za nedelju dana. Ali ni ta nedelja nije mogla da prođe bez drame. U želji da između njega i njegove žene ne bude nikakvih tajni, on je Sofiji Andrejevnoj dao svoje dnevnike. Rekao je: "Hoću da me upoznate onakvog kakav jesam."
Sofija kaže da je ovim Tolstojevim gestom bila počastvovana i obradovana. Dirnula ju je zaručnikova iskrenost, poštenje i hrabrost da verenici na uvid da svoje najintimnije misli. Ali, to oduševljenje trajalo je vrlo kratko.
Moglo bi se reći samo dotle dok nije pročitala prvih nekoliko stranica dnevnika u kojem je Tolstoj sa nemilosrdnom iskrenošću opisivao svoj život, priznajući svoje padove, poroke i grehove. Tolstojev tekst je zaprepastio sedamnaestogodišnju devojku. Grof iz Jasne Poljane, kojem su tada bile 34 godine, bukvalno ništa nije prećutao i sakrio.
Sofija je sada imala podrobne opise zaručnikovih pustolovina u Rjazanju, Tuli, Kazanju, Sevastopolju, Petrogradu, Moskvi... Tu su bili opisi onoga što je Tolstoj radio boraveći u Nemačkoj, Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Saznala je za njegovu kockarsku strast, pijanke i bludničenje sa cigankama, prostitutkama, služavkama, seljankama. U knjizi "Zadnja stanica" Džeja Parinija, koju je ovih dana izdala "Dereta", Sofija Andrejevna ovako opisuje svoju ozlojeđenost i razočaranost Tolstojevim dnevnikom: "Jedna misao Lava Nikolajeviča ugnezdila mi se u sećanje kao crna vrana: 'Društvo žena smatram nužnim zlom i izbegavam ga kad god je moguće. Žene su izvor svake površnosti, svake požude i nehata, svih poroka kojima muškarci podležu.' I nastavlja da iznosi celu odvratnu priču... Prostitutke i seljanke svih vrsta delile su njegovu postelju. Čitala sam s nevericom, saznavši da je nevinost izgubio kao dečak od 14 godina u Kazanju, kada ga je u burdelj odveo brat Sergej, koji je oduvek bio stručnjak za razvrat. Kada je obavio odvratni čin Ljovočka je stajao kraj bludničine postelje i plakao. Kao da je sve predvideo."
Sonja kaže da je bilo još toga: "Prvi put sam čula za Aksinju, seljanku koja mu je pune tri godine služila za pokvarene potrebe. To bih nekako i podnela da nije njihovog sina, Timofeja, koji nas i danas progoni. Gnusni Timofej, slaba uma, koji frkće i cereka se, koji se šunja našom kućom kao đavolski duh iz pakla. Još gore, pljuniti je Ljovočka: iste visine, istih malo povijenih ramena, nepogrešivo istih obrva i svilenkaste brade! Ima i Ljovočkin profil, mesnatog nosa i isturene brade."

Odvratna priča

Ta odvratna parodija moga muža", zaključuje Sofija, "tetura se Jasnom Poljanom, nosi drva, obavlja sitne poslove, šunja se u senci. Molila sam muža da nas oslobodi Timofeja, da ga bar pošalje u Moskvu. I onako nikad nismo tamo. Ali gospodar hoće da svoje grehe ima stalno pred očima. Želi da pati, da na svakom koraku gleda svoj grotekstni odraz."
U predvečerje svoje svadbe Sofija čita kako je mladi grof iz Jasne Poljane odvlačio u šipražje seoske snaše, a zatim, kao svaki grešnik, zaključuje da je sve to "užasna lascivnost koja postaje telesna nelagodnost". Na jednom mestu on govori o nameri da se oženi nekom Valerijom. Ali kaže: "Šteta, što je bez kostiju i žara. Prava mlitavica." Potom joj piše: "Uz to, čini mi se da nisam stvoren za porodični život, iako je to ono što najviše volim na svetu. Poznajete moj neugodni, nepoverljiv, nestalni karakter."
Svestan da su njegove dnevničke ispovesti morale grubo da povrede njegovu verenicu, Tolstoj počinje da sumnja da li je Sofijina ljubav dovoljno jaka da izdrži i ovakva iskušenja. Na dan venčanja on odlazi kod nje i kaže: "Ima još vremena da razmislite. Nije važno šta će ljudi reći. Bolje je izbeći nesreću nego srljati u nju." Sonja je, međutim, bila prelomila. Udala se za Tolstoja 23. septembra 1862. Venčanje je održano u osam sati u crkvi Rođenja Bogorodičinog, u Moskvi, "ispod same duge carske senke Kremlja".
Posle venčanja mladenci su krenuli za Jasnu Poljanu. Prvi dani su bili kao u snu. Tolstoj kaže: "Toliko sam srećan da mi se čini da mi dah zastaje u grudima... Voleću je uvek."

U svom dnevniku Sofija je zapisala: "Tek što sam došla u Jasnu Poljanu, tetka Tatjana Aleksandrovna predala mi je čitavo domaćinstvo. Meni nije bilo lako da se prihvatim ovog posla jer sam ga slabo poznavala. Uopšte me je iznenadila jednostranost i siromaštvo pokućstva. Dok nije stiglo srebro iz moga miraza jeli su običnim gvozdenim viljuškama i izbušenim srebrnim veoma starim kašikama. Kako na to nisam bila navikla, često bih se ubola u usta. Lav Nikolajevič je spavao na prljavom marokanskom jastuku, bez navlake. I to sam ja otklonila. Cicani, pamučni jorgan Lava Nikolajeviča zamenila sam svilenim. I on se veoma začudio kad sam na jorgan navukla fini čaršaf. Moja molba za kupatilo bila je ispunjena."

Rođenje sina

Sonja kaže da je suprug želeo da je poduči poslovima oko stoke. Vodio je u štalu da joj pokaže kako se muzu krave, pravi maslo. "Ali, kad sam ostala trudna, od zadaha đubreta obuzila me je takva mučnina da su me bledu i posustalu odvodili kući." Kuvar u Jasnoj Poljani bio je Nikolaj Mihailovič. On je bio kmet, a u mladosti muzičar. Svirao je flautu u orkestru starog kneza Volkonskog, dede Lava Nikolajeviča Tolstoja.
Nikolaj je, smatra Sofija Adrejevna, bio dobar kuvar. Neka starinska jela spremao je baš dobro. Ali je bio do zla boga prljav. Jednom se grofica čak rasplakala kada je u čorbi pronašla odvratnog parazita.
"Tada sam", kaže Sofija, "preduzela energične mere. Uvela sam bele mantile, kape i kecelje. Odlazila sam u kuhinju i sve nadgledala. Ali, ja sam volela tog dragog starčića Nikolaja. Bio je miran, ćutljiv, vredan. Znao se, istina, često opiti i tada bismo u pomoć priskakale njegova žena i ja."
Devet meseci posle venčanja grofica Tolstoj donela je na svet muško dete. Dali su mu ime Sergej. Taj događaj Sofija ovako opisuje: "Porođaj sam očekivala 6. jula, a Serjoža se rodio 28. juna, očigledno pre vremena zato što sam pala preko stepenica. Rođenje mog prvog deteta trebalo je da u našu porodicu unese novu sreću i radost, ali je, sticajem raznih okolnosti, taj događaj postao vrlo mučan i fizički i duševno."

Voleo je samo mene

U noći između 26. i 27. juna 1863. Sofija Andrejevna osećala se loše. Bila je u visokoj trudnoći. Ali, kad je videla da i njenu sestru Tanju boli stomak, zaključile su da je to zbog toga što su pojele suviše voća.
- Brbljale smo i smejale se – kaže Sofija Andrejevna u svojim memoarima. – Ali bolovi su postajali sve jači. Probudila sam Lava Nikolajeviča i poslala ga da pozove Mariju Abramovič, Poljakinju, koja je živela kod nas. Ona je za akušera učila na Deprinskom univerzitetu i bila vrlo sposobna babica. Kad je stigla, rekla je: "Porođaj je počeo."
To je bilo u četiri sata ujutro. Sofijine muke trajale su celog dana. Bile su užasne. Lav Nikolajevič je bio veoma uzbuđen. Nije se odvajao od supruge. Suze su mu blistale u očima. Maramicom natopljenom kolonjskom vodom brisao joj je znoj sa čela. "Ljubio je moje ruke ne ispuštajući ih iz svojih", kaže Sofija.

Pomoć mužu

U trenutku rađanja deteta vladala je zloslutna tišina. Sofija je videla užas na Tolstojevom licu i strašnu užurbanost babice koja ju je prskala vodom. Zatim je na svet došao dečačić. Babica ga je šljepnula rukom po telu, i on se oglasio plačem.
Kako novorođenče nisu imali u šta da poviju (Sofijina majka je tek sutradan doputovala i donela pelene) zamotali su ga u noćnu košulju Lava Tolstoja. – Dadilje nismo imali – kaže Sofija. – A Lav Nikolajevič je vrlo strogo zahtevao da ja bebu sama dojim i negujem odmah posle porođaja. Ja sam se njemu tada potpuno pokoravala. Smatrala sam da su njegove ideje nesumnjivo dobre i apsolutno nepogrešive.
Posle rođenja prvog deteta, život u porodici Lava Tolstoja tekao je ovako:
- Ja sam – kaže Sofija – ujutro sedela u kabinetu Lava Nikolajeviča. Ćutala sam dok je on pisao, a zatim smo išli da šetamo ili smo radili nešto na gazdinstvu. Kad nisam mogla da šetam, nešto sam crtala, čitala ili svirala na klaviru koji je bio vrlo loš, starinski. Naročito me je iznenađivao siromaštvom zvuka posle izvanrednog klavira na kome sam svirala kod moje kuće u Moskvi.
A onda je Tolstoj počeo da prikuplja građu za svoj grandiozni roman "Rat i mir".
- Čim je Lav Nikolajevič otpočeo svoj rad, ja sam se odmah prihvatila da mu pomognem. Ma kako da sam bila umorna, ma kakvo da mi je bilo raspoloženje i zdravlje, ja sam svake večeri uzimala ono što je on ujutro napisao i sve prepisivala načisto. Sutradan, on sve iškraba, precrta, ubacuje i napiše još nekoliko listova i odmah posle ručka ja sve uzimam i prepisujem načisto. Nemoguće je izračunti koliko puta sam prepisala "Rat i mir".

(Po nekim računicama, učinila je to sedam puta.)

Po rečima Sofije Andrejevne, život Lava Tolstoja nije bio ružan; njega nije ni bilo. Ako je u čemu uživao – to je bio lov. Voleo ga je zato što je bio povezan sa prirodom. – Koliko puta mi se dešavalo da plašljivo kažem: Ljovočka, povedi i mene u šetnju, a on me odbije. Bilo mu je neophodno da ostane sam sa svojim mislima.
U jednom od svojih dnevničkih zapisa Tolstoj kaže:

"Pesnik otima od svog života ono što je najbolje i stavlja u svoja dela. Zato su dela lepa, a život ružan."
Želju za usamljenošću Tolstoj je objasnio poslovicom: "Ako sam ideš – na svakom ramenu imaš po anđela. Ako vas je dvoje – jedan je anđeo, ako je troje – satana".
Sofija Andrejevna kaže da je Tolstoj veoma brinuo o svom fizičkom zdravlju. Bavio se gimnastikom, podizao tegove, pazio je na ishranu i probavu. Gledao je da što više bude na svežem vazduhu. A, iznad svega, vodio je računa da dovoljno i tvrdo spava. I kad je bio u visokim godinama, pomerao je ormane da bi održao fizičku kondiciju. U proleće 1863. Tolstoj se strašno oduševljavao pčelama. Kupio je nekoliko košnica od Sofijinog dede Islenjeva. Pomno je proučavao život pčela i pravio ramove za košnice. Pčelinjak je za njega postao centar sveta.

- U zanosu za pčelarstvom – kaže Sofija – ogledala se sva strasna priroda Lava Nikolajeviča. Celog života zanosio se najraznovrsnijim stvarima: igrom, muzikom, grčkim jezikom, školama, japanskim svinjama, pedagogijom, konjima... Naravno, najdublji su bili njegovi književni zanosi.

U svojim memoarima Sofija Andrejevna kaže da su u avgustu 1878. očekivali da im u posetu dođe Ivan Turgenjev, s kojim je Tolstoj ranije bio u svađi. Do pomirenja je došlo zato što je Tolstoj sve više padao u religiozno raspoloženje, pa mu je bila teška i pomisao da na svetu postoji neko s kim on nije u dobrim odnosima. Turgenjev je bio u Parizu i Tolstoj mu je napisao pismo u kome ga poziva na izmirenje: "Oprostite mi što sam kriv pred vama". Turgenjev je odgovorio: "Rado prihvatam pruženu ruku". Turgenjev je u Jasnu Poljanu stigao 8. avgusta na dva dana. Došao je da nagovori Tolstoja da učestvuje na svečanostima u Moskvi posvećenim Puškinu. Tolstoj takve manifestacije nije voleo i odbio je poziv Turgenjeva.
- Turgenjev i Tolstoj mnogo su filozofirali i raspravljali – kaže Sofija. – Bilo je vreme ručku, a njih nema. Dosetila sam se da bi mogli biti u našoj novoj kućici u šumi Čepezu. Odem tamo i vidim kako Turgenjev, sav crven, maše rukama i s nečim se ne slaže, a Lav Nikolajevič, takođe uzrujan, pokušava da mu nešto dokaže. Nažalost, to nešto nisam čula.

Nagla i strasna

Turgenjev je još dva puta bio gost Tolstojevih. Kad je krajem aprila 1880. došao u Jasnu Poljanu, otišli su u lov. Dok su očekivali da se šljuke dignu u vazduh, Sofija Andrejevna je upitala Turgenjeva: "Zašto vi više ne pišete?". "Ne mogu", odgovorio je Turgenjev. "A šta je potrebno da biste mogli ponovo da pišete?" "Da li nas ovde neko može čuti?", upitao je Turgenjev. I pošto se osvrnuo nekoliko puta, šapatom je rekao: "Tako vam je to, dušo moja, reći ću vam da me je uvek pre pisanja tresla ljubavna groznica. Da bih pisao ja se moram zaljubiti. A sada sam star i ne mogu ni jedno ni drugo." "Kako mi je žao", rekla je Sofija. "Ta, zaljubite se makar u mene, samo opet počnite da pišete", našalila se. "Ne, ja se ni u koga više ne mogu da zaljubim. Sve je gotovo", kazao je Turgenjev tužno.
Sofija veruje da Tolstoj nije voleo nijednu ženu osim nje. Ta njegova stroga, besprekorna vernost posle ženidbe bila je i za nju prosto iznenađujuća. Ali, to nije bilo dovoljno za njenu sreću.
- Čeznula sam za ličnim životom u kome bi mi neko bio veoma blizak, pomagao mi i voleo me i to ne strasno, već nežno, spokojno i srdačno. A toga u mom životu nikada nije bilo. Lav Nikolajevič me nikada ni u čemu nije podsticao i pohvalio. Bio je ponosit i svestan svoje vrednosti. Samo jednom mi je rekao 'oprosti', iako me je više puta uvredio. Meni je bilo teško da se obuzdam, bila sam nagla, ljubomorna i strasna. A kad je prošla strasnost, zamenile su je navika i ravnodušnost. Sve se na kraju svodilo na jedno te isto: trudnoća, porođaji, dojenje, deca...

Grobno mesto bez krsta

Krajem februara 1901. Ruska pravoslavna crkva odstranila je iz svojih redova Lava Nikolajeviča Tolstoja. „Nije predat anatemi i prokletstvu, samo je odlučen. Crkva ga ne smatra svojim članom."
Prošlo je od tada 108 godina. Odluka je i dalje na snazi. Molba Vladimira Tolstoja, praunuka velikog pisca, upućena ruskom patrijarhu Alekseju, povodom stogodišnjice Tolstojevog izopštenja, odbijena je. Poglavar RPC u odgovoru Tolstojevom potomku priznaje da je Lav Nikolajevič „genije ruske književnosti", ali naglašava da se davnašnja odluka o ekskomunikaciji ne može ispraviti, jer se pokojnik ne može pokajati. Crkva smatra da je Tolstoj pao u veliki greh gordosti, i da su njegova dela uperena protiv hrišćanstva. On je stvorio svoje Jevanđelje i time sam sebe odstranio iz pravoslavlja.
Tim povodom „Pravoslavna Moskva", poluzvanični list RPC, savetovao je vernicima da se od dela jeretika treba uzdržavati. „Ko ga je čitao i shvatio njegovo bogoodpadništvo, ne treba da ga prezire i proklinje, kaže ovaj list. Sveti oci uče da ljubimo grešnika, živog i upokojenog, a da mrzimo greh, kao jeres. Kako, i na šta je genije Tolstoj, čudo Božije, utrošio svoj dar, pustimo neka o tome sudi Bog".
Sveti Teofan Zatvornik za Tolstojeve poglede i stavove rekao je da su „hula na Boga, na Hrista, na crkvu i svete tajne." „On je, kaže ovaj svetac, razrušitelj carstva istine, neprijatelj Božiji, sluga sotone." Sveti Jovan Kronštatski smatra da se Tolstoj pogordio i da je postao otvoreni protivnik Isusa Hrista.

Spor sa Hristom

Sinod RPC bio je na velikim mukama kako da postupi prema Tolstoju čiji je ugled u Rusiji i svetu bio ogroman. Iako je carsku vlast i crkvu bio izložio bespoštednoj kritici, nisu smeli da ga zatvore. Plašili su se gneva i pobune naroda. Kakav je autoritet Tolstoj tada imao govori i ova anegdota: „Zašto me ne uhapsite?", rekao je Tolstoj jednom visokom carskom činovniku. A ovaj mu je odgovorio: „Učinili bi smo to, grofe Tolstoj, vrlo rado, ali Vaša slava veća je od naših zatvora. Nju ne možemo da uhapsimo."

Sinod RPC, posle brojnih većanja, doneo je odluku da Tolstoja ekskomunicira. Obrazlažući zašto je morao da preduzme ovaj kanonski korak, Sinod u poslanici koju je sastavio oberprokurator Pobedonoscev, daje detaljno obrazloženje. Po mišljenju crkve, Tolstoj se teško ogrešio o hrišćansku veru. On zahteva da se Jevanđelje oslobodi od svega što je zdravom razumu nepojmljivo i što je u domenu čuda. Ne priznaje Svetu trojicu. Negira da je Hristos Bog. Stavlja ga u rang mudraca Krišne, Bude, Lao Cea, Konfučija, Sokrata, Platona. Svodi ga na Rusoa, Paskala i Kanta.
Tolstoj tvrdi da je Božija milost toliko velika da Gospod neće praviti razlike između grešnika i pravednika. Priče o zagrobnom životu smatra za jurodive. Za njega je greh Adama i Eve obična besmislica, kao i Hristovo bezgrešno začeće. Klanjanje ikonama i moštima svetaca smatra magijom. Po njemu, čovek treba da se moli sam, kao Isus, a ne u crkvi. Sveti sinod zaključuje da je Tolstoj javno i drsko ustao protiv Svete trojice i svoj veliki talenat upotrebio za širenje jeresi. Crkva ga izopštava jer nije hteo da se pokaje za svoje grehe, iako mu se za to u više navrata pružana prilika.

Tolstoj je sa Hristom vodio javni spor. Polemisao je sa njim na ravnoj nozi. Evo jedne meditacije u kojoj se obojica pojavljuju kao vlastelini misli. Pošto je prekoreo Tolstoja za njegovu veliku gordost, Hristos se spustio na kolena pred njim. Tolstoj ga moli da ustane i kaže mu:
- Pogledaj, šta oni rade u tvoje ime. Tvoji pastiri blagosiljaju ubistva. Ti si progonio iz hramova trgovce, a oni su ih ponovo pozvali tamo.

Hristos nemoćno širi ruke: „Bog je ljubav", kaže. „Bog nije ljubav", odgovara Tolstoj. „Bog je nešto bezgranično, a u toj bezgraničnosti čovek može spoznati da je njegov deo".

Dijalog između Tolstoja i Hrista nastavlja se ovako:
- Oni se klanjaju krstu, a to su samo vešala na kojima su te razapinjali. I u hramovima oni trguju poškropljenim vinom i hlebom i uveravaju svet da su to tvoje telo i tvoja krv. A bajke o tvom neporočnom začeću? U njih sada ne veruje ni jedan gimnazijalac. Oni još odlaze u crkvu, ali uskoro će se ta vera raspasti, a onda?
- Nastupiće bezbožnost i haos – šapuće Hristos.
- Bezbožnost i haos već su nastupili – odgovara Tolstoj.
Ovakav spor sa Hristom mogao je da vodi samo čovek koji je na samrtničkoj postelji, na železničkoj stanici Astapovo, rekao: „Ja sam se našao u situaciji onoga koji je spoznao svu težinu greha sopstvenog života. Za mene je postalo dalje nepodnošljivo da živim u kriminalnim uslovima, u bezumno kriminalnoj raskoši, usred nužde ljudi koji me okružuju". Mogao je to reći čovek koji se odrekao honorara za svoja dela i odbio Nobelovu nagradu od sto hiljada rubalja, „jer novac ne može doneti ništa drugo nego zlo".

Večna mladost

Kad je iz novina saznala da je Lav Nikolajevič izbačen iz crkve, Sofija Andrejevna je osetila „takvu srdžbu i negodovanje" da je odmah napisala pismo Svetom sinodu. U pismu kaže: „Mom ogorčenju i negodovanju nema granica. I to ne zato što bi od komada papira mogao da strada moj muž: tu nije u pitanju ljudska volja, već Božija. Život ljudske duše, s religiozne tačke gledišta, nikome osim Bogu nije poznat i, srećom ni podčinjen. Ali s tačke gledišta, one crkve kojoj ja pripadam, i koje se nikada neću odreći, koju je stvorio Hristos, meni je neprihvatljiva odluka Sinoda. Ona neće izazvati simpatije kod ljudi, već negodovanja prema onima koji su joj doneli, a veliku ljubav i simpatije prema Lavu Nikolajeviču. Mi već dobijamo takve izjave i njima neće biti kraja, a biće ih sa svih strana sveta."

Sinod RPC izdao je tajnu naredbu sveštenicima da ne smeju da drže opelo Lavu Nikolajeviču. Sahranjen je bez crkvenog obreda. „Koga žele kazniti, pita se Sofija Andrejevna. Da li umrlog čoveka koji više ništa ne oseća, ili one oko njega, njemu bliske vernike. Ako je pretnja, kome i zašto? Mogla bih za velike pare potkupiti nekog nepoštenog sveštenika da opoje dušu mog muža. Ali neću. Pitam: Zašto u Rusiji nema poštenog sveštenika koji će se usuditi da to učini?"
Tolstojevo telo položeno je u grob bez krsta, između devet breza, u Jasnoj Poljani. To mesto je sam odredio. Nije bilo nikakvih govora. U zimskom sumraku čuli su se samo jecaji u masi od nekoliko hiljada ljudi. Bio je 22. novembar 1910. Iduće godine navršiće se vek od Tolstojeve smrti. Vreme „bogu ruske književnosti" ništa nije moglo. On krši sve zakone: što je dalji – sve je veći. Njegova Nataša Rostov imala bi danas oko 220 godina. A još treperi kao na svom prvom balu.

__________________________________

1828. - Rođen je Lav Nikolajevič Tolstoj, romansijer, pripovedač, autor brojnih religioznih, filozofskih, etičkih i estetičkih studija, velikan ruske i evropske realističke književnosti, umetnik kog Gorki i Čehov vide kao gorostasa, titana koji zemljom tumara sa antičkom veličanstvenošću, jedan od onih retkih književnih genija čija se dela čitaju u više navrata i svaki put sa novim otkrićem i saznanjima. Po poreklu plemić, u svom delu neretko je bio okrenut narodu i teškim uslovima carskog samodržavlja i grube eksploatacije u kojima je narod tada živeo. Učestvovao je u Krimskom ratu kao mlad oficir, a zatim je podneo ostavku i povukao se na imanje Jasnu Poljanu, gde je živeo sve do svoje 82. godine, kada je napustio porodicu i kuću i umro na železničkoj stanici Astapovo, odbivši da se pomiri sa Pravoslavnom crkvom koja ga je prethodno ekskomunicirala.

U obimnom i raznovrsnom stvaralaštvu Lava Tolstoja mogu se, uslovno rečeno, uočiti tri faze: "pripovedačka", koja traje do šezdesetih godina 19. veka i u kojoj, osim pripovedaka, pisac započinje i pisanje Rata i mira, "romansijerska", u sedamdesetim godinama 19. veka, u kojoj je okončan rad na romanu Rat i mir i napisana Ana Karenjina - esej, i "propovednička", pozna faza, u osamdesetim godinama 19. veka i početkom devedesetih, obeležena prevashodno piščevim duhovnim radom, ali i izuzetnim književnim ostvarenjima Hadži Murat, Vaskresenje, Smrt Ivana Iljiča, Krojcerova sonata, Đavo, Otac Sergije, Posle bala, drame Živi leš, Carstvo mraka...). Za Tolstojevo delo u celini karakteristična je složenost tematike i značenja (stoga se u njegovim romanima osnovna priča ne može parafrazirati, jer oni nemaju samo jedan, površinski sloj, niti jedinstvenu fabulu), kao i prisustvo brojnih paralelizama i kontrasta na različitim nivoima (na nivou likova, tematskih aspekata...).

Složenost strukture Tolstojevih romana oličena je u lajtmotivskom ponavljanju realističkih pojedinosti, koje već u ranim pripovetkama dobijaju tematski značaj, postajući vezivno tkivo kompozicije, slika i vraćanju na njih u novom kontekstu i sa drugačijim značenjem. Umetničko jedinstvo svojih dela Tolstoj, dakle, ne gradi putem jedinstva radnje, tj. zapleta, već putem paralelizama, kontrasta i tematski povezanih detalja. Tako Tolstoj i na delu, čini se, pokazuje jednu od ključnih ideja svoje poetike - da je suština umetnosti u "beskrajnom lavirintu spojeva". Kao pisac, posedovao je ogromnu originalnu stvaralačku snagu, a odlikuju ga izvandredna jednostavnost izraza i jasnoća raelističkog kazivanja. Izvršio je veliki uticaj na rusku i svetsku književost uopšte. Dela: romani Rat i mir, Ana Karenjina, Vaskrsenje; pripovetke Otac Sergije, Kozaci, Sevastopoljske priče; drame Živi leš, Carstvo mraka...

Lav Tolstoj - Ana Karenjina

Lav Tolstoj - Ana Karenjina - esej

Lav Tolstoj - Ana Karenjina - interpretacija

Lav Tolstoj - biografija

Lav Tolstoj - Hadži Murat

Lav Tolstoj - Rat i mir

Lav Tolstoj - Život i djelo