Dobrica Ćosić - Daleko je sunce

Roman Daleko je sunce odmah se izdvojio iz dotadašnje literature o narodnoj revoluciji. Dobrici Ćosiću nije nedostajala smelost da o bitnim problemima učešća našeg čoveka u revoluciji, i to prvenstveno seljaka, progovori mimo već oveštale crno - bele tehnike u moralno - političkom tretiranju ljihovih likova i sudbina. Odbacujući literarne šablone, on je objektivno i neposredno oživeo jednu potresnu, ljudsku dramu u danima revolucije. Kao partizanski ratnik i istaknuti politički rukovodilac, Ćosić je najbolje znao "kako je revolucija živela u mislima i željama" boraca, koliko je njen korak bio bolan, a putevi teški i trnoviti. U njegovom delu je progovorio očevidac revolucije, čovek koji je gledao ljudske patnje, legendarnu smelost, junaštvo i pregalaštvo, krvave prizore masovne neprijateljske odmazde, tragične padove i moralne niskosti. Kao i u stvarnosti, revolucija je ovde sva u patnjama, krvi i suzama, u herojskim podvizima i kukavičkim izdajama. Ćosić je o svemu što je video pisao bez preterivanja. Njegovi junaci nisu ulepšavani ličnim simpatijama, niti su njihovi protivnici tendenciozno senčeni. Posvedočemi partizanski junaci znaju da zaplaču i imaju svoje trenutke sumnji i kolebanja, kao što i zaslepljeni neprijatelj zna da i pred smrću sačuva svoju upornost.

Fabula romana građena je na slikama borbe Rasinskog partizanskog odreda, koji se pod izuzetno teškim okolnostima partizanskog ratovanja odupire nadmoćnijem neprijatelju. Pod svakodnevnim udarcima brojnijeg i naoružanijeg neprijatelja odred se vešto brani i odstupa u neprohodne klance Jastrepca. Bez veza sa višim partijskim i vojnim rukovodstvom, razjedan pojavom demoralizacije među borcima i kobnim neslaganjima u štabu, on doživljuje teške, tragične trenutke, koji su znali da zaprete porazom i uništenjem.

Zaplet je u romanu građen na sukobu među članovima štaba u traženju najpogodnijeg rešenja da se lukavi i nadmoćniji neprijatelj savlada. Politički komesar Pavle smatra da bi odred trebalo veštim manevrisanjem prebaciti na potpuno nov teren, pa iznenadnim, smelim maršem i napadima mobilisati nove borce i ponovo se vratiti na Jastrebac. Zamenik komandanta Gvozden, međutim, sasvim je drukčijeg mišljenja. On smatra da bi u ovako izuzetnim okolnostima trebalo odred rasformirati i sačekati pogodniji trenutak za nastavljanje borbe. U uslovima revolucije takav stav je bio ravan izdaji, i Pavle uspeva da se zamenik komandanta osudi i strelja kao izdajnik. Prateći dalju sudbinu odreda, pisac prikazuje tragičan epilog Učine čete na obroncima Jastrepca i velike uspehe Pavlove grupe, koja se, posle akcije u Pomoravlju, osvežena i ojačana novim borcima, vraća na Jastrebac i sastaje sa petoricom preživelih partizana iz čete komandanta Uče.

Iako se pretežno bavio prikazivanjem sudbine odreda i psihologijom nekoliko značajnijih i markantnijih likova, Ćosić je, u stvari, naslikao srbijansko selo u revoluciji. Kao odličan poznavalac sela i seljaka, on je pokazao da je njihovo učešće u ovom sudbonosnom istorijskom činu za mnoge predstavljalo duboku intimnu dramu. Svaki piščev susret sa selom i seljakom u ovoj knjizi je novo otkrivanje pojava, tipičnih za naše selo i njegovo mesto u revoluciji. Plamsa revolucija punom snagom u svakom borcu i simpatizeru pokreta, u scenama masovne pogibije, u krvavim slikama masakriranog zbega, u seljačkom strahu i kukavičluku, ali još više u njegovoj hrabrosti, u javnim i tajnim simpatijama prema partizanima. U burnim trenucima oslobodilačkog ratovanja neko je krenuo u borbu i postojano stoji pod teškim bremenom ličnog samopregora, drugi je zastao na pola puta slomljen tragikom žrtava kojima se plaćala sloboda, treći se lukavo pritajio bojeći se svakog opredeljenja, dok je četvrti krenuo opasnom strminom izdaje.

Centralna dramska ličnost romana Daleko je sunce jeste zamenik komandanta odreda Gvozden. Iako, u romanu, rano gine, on je i mrtav prisutan u mislima boraca. Kao predratni seljak komunista, on je najzaslužnijii čovek za formnranje ovog odreda pretežno seljačkog sastava. Na položaj zamenika komandanta došao je junaštvom posvedočenim u borbi. On je junačan, odvažan i hrabar, ali su se u njemu tragično splele i hrabrost i klonulost. U njegovoj čovečnosti je naglašeno osećanje bolećivosti i razumevanja ljudskih patnji. On se ne plaši za svoju glavu, on nije kukavica, ali njega duboko boli stradanje nevinog seoskog stanovništva. Da bi što potpunije otkrio te crte njegovog karaktera, pisac ga stavlja u situaciju da bude očevidac stradanja napaćenog seljačkog sveta koji se sklanja ispred neprijateljske odmazde. Našavši se tako među seljacima, i sam bolno dirnut njihovim patnjama. Gvozden posrće i stavlja pod sumnju opravdanost gerilske borbe partizanskag odreda kojim komanduje. U podnožju snežne planine dižu se gusti i crni dimovi sa zgarišta popaljenih sela, a ovde, pred njim, na ljutom januarskom mrazu, stoje bosi i goli starci, žene i deca, gledajući ga s mržnjom i nerazumevanjem.

- To mi stradamo zbog vas, drugova - ironično mu prebacuje stariji seljak i nastavlja: Dajte vi slobodu živima, grobovi su slobodii i bez vas. Gledajući ove ljude a misleći u isto vreme i na svoju porodicu, Gvoden počinje da malaksava. Kad nekoliko trenutaka kasnije, na tom istom mastu, kraj toplog tela ubijene krave spazi na okrvavljenom snegu bosog dečaka, u njemu se sve ruši i zamračuje. Gotovo nesvesno, on uzima dečaka i, gušeći se u suzama, daje ga komesaru i klonulo pada u sneg.

Takav Gvozden, za većinu boraca nesumnjiv autoritet - za Pavla je očajnik koji dovodi u pitanje dalji opstanak odreda. Pavle žali svog druga, on se dugo muči pre nego što donosi odluku, ali svestan odgovornosti za sudbinu i opstanak odreda, on se odlučuje da predloži tragičnu osudu. Međutim, Gvozden u tim trenucima zadivljuje svojom postojanošću. Ostajući dosledan svom očajanju, on pred puščanim cevima mirno skida sa sebe gunj i daje ga svojim drugovima. Scena Gvočdenovog streljanja predstavlja najsnažnije i najdramatičnije mesto ovog Ćosićevog romana.

Pavle je drugačiji tip čoveka i borca. Pre nego što je postao njen vojnik, Povle je revoluciju zamišljao kao uskovitlanu šumu pesnica i pušaka koja se tiska po gradskim ulicama, kao reku ljudi koji sa Lenjinovom slikom i parolama "Živela socijalistička revolucija" i "Dole buržoazija" jurišaju na barikade. Po njegovom knjiškom uverenju iz mladosti revolucija kratko traje: u njoj se brzo ili gine. Međutim, taj revolucionarni čin, u koma i on učestvuje sa oduševljenjem fanatika, pretvorio se na ovom plannnekom terenu u dugo usamljeno ratovanje jednog odrada od sto ljudi i sa nekoliko stotina metaka, sa neslaganjima u štabu, sa porazima, povlačenjima, sa komplikovanmm odlukama i odgovornostima... Ali, i pored ovog sukoba mladićkih snova i revolucionarne prakse, Pavle je uspeo da ostane i jak i postojan.

Ćosić je Pavlov lik gradio na mnogim kontrastima i unutrašnjim protivrečnostima. Na momente on je hladan rezoner, a nekad je bolno rastrgnut između političke odgovornosti za opstanak odreda i ljubavi prema čoveku i drugu. Gvozdena je, na izgled, hdadno poslao u smrt, ali on zna da osetljivo i čovečno brine o svojim drugovima.

Komandant Uča je naslikan kao napredni učitelj koji se nepokolebljivo vezao za sudbinu svoga naroda. Olučan je kao komandant, hrabar je i nastoji da ostane dosledan svojim uverenjima. U njemu živi i intimna ljubav prema partizanki Bojani, ali, svestan da u ratu nema mesta takvim osećanjima, on svoju ljubav postojano uzdržava i skriva u sebi.

Komandir čete Vuk je po svojoj prirodi suprotan Gvozdenu. I on je, kao i Gvozden, seljačkog porekla, i on je doživeo tešku porodičnu tragediju, ali ga lična nesreća nije pokolebala. On je ljut, prek, katkad i nagao, i ne zna za strah i milost. Stradanja i patnje nezaštićenog stanovništva njega ne obeshrabruju kao Gvozdena. Nepokolebljivo je bio na Pavlovoj strani kad se odlučivalo o Gvozdenovom slučaju, iako ga je sudbina ratnog druga duboko dirnula. U trenutku kad treba da strelja Gvozdena on se uzbuđuje do te mere da za trenutak gubi prisustvo duha. On vidi da pred sobom ima tvrdog i doslednog očajnika, i teška srca stavlja ruku na obarač mašinke. Ljubav prema ženi i detetu i njegove patnje zbog ženine tragične smrti otkrivaju njegovu duboko čovečnu i osećajnu prirodu.

Bez dovoljnog romansijerskog iskustva, Ćosić je pri portretisanju likova katkad unosio i detalje koji su opterećivali radnju njegovog romana. On ponekad zastane da sam saopšti biografske podatke nekih svojih junaka, čime je inače živi tempo radnje u znatnoj meri usporavan. Ovom usporavanju su nekad uzrok i neki nepotrebno dugi monolozi.

__________________________________

Dobrica Ćosić je rođen 29. decembra 1921. godine u selu Velika Drenova kod Trstenika. Školovao se u srednjoj Poljoprivrednoj školi u Bukovu kod Negotina ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata i kasnije završio Višu političku školu "Đuro Đaković". Bio je partijski komesar u resavskom odredu, ratni urednik lista Mladi borac, član Pokrajinskog komiteta SKOJ - a za Srbiju i član AGITROP - a CK KP Srbije. Republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom Daleko je sunce. Godine 1968. otvara pitanje Kosova čime izaziva pozornost članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Od 1951. godine slobodan je umetnik. Godine 1971. postaje član SANU. U junu 1992. godine odlukom Savezne skupštine postaje prvi predsednik SRJ. Smenjen je godinu dana kasnije tajnim glasanjem oba veća Saveznog parlamenta posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem.

Ćosić je svoju borbu protiv komunizma nastavio i posle smenjivanja sa mesta Predsednika SRJ. Bio je jedan od retkih akademika koji su se osmelili da govore na protestnim skupovima 1996 - 1997 na poziv Zorana Đinđića, tadašnjeg gradonačelnika Beograda.

Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodnom pokretu Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić je bio prvi srpski intelektualac koji je otvoreno predložio podelu Kosova i Metohije još 1990 - ih. Tokom svog mandata Zoran Đinđić je ovaj predlog prihvatio i pokrenuo inicijativu koja je presečena u korenu njegovim ubistvom. Dobrica Ćosić se u svojoj knjizi Kosovo (2004) bavi ovom temom. U maju 2006. godine, jedan od najpoznatijih svetskih intelektualaca. Noam Čomski je otvoreno podržao ovaj predlog, nazvavši ga "najboljim mogućim".

Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom Daleko je sunce 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz Narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman Koreni koji je objavljen 1954 godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.

Romanom Deobe 1961. godine Ćosić se ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književnoumetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku.

Posle kratkog izleta u eksperiment sa antiromanom Bajka iz 1966. godine, Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman Vreme smrti koji je objavljivan od 1972. do 1979. godine u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu Koreni, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Trilogijom Vreme zla (Vernik 1984. Grešnik 1985. i Otpadnik 1986.), koja se može odrediti kao politički roman, Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romanski život u Vremenu smrti. Tako je Vremenom smrti i Vremenom zla popunjena praznina između romana Koreni i romana Deobe i ostvarena kontinuirana istorija o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Romanom Vreme vlasti nastavlja se istorija započeta romanom Koreni.

Dobrica Ćosić - Deobe

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Vreme smrti