Desanka Maksimović - Slikarka Zima lektira

Desanka Maksimović - Slikarka Zima

Desanka Maksimović - Slikarka Zima

 

Jedne godine slikarka Zima krete po svetu da raznese darove deci. Nije imala, istina, ništa naročito da im daruje, ali je preko leta na dokolici bila smislila da im naslika noću po prozorima puno srebrnih šuma, zverčica i kuća.

 

Slikarki Zimi bilo je to lako, mahne jedanput svojom studenom kičicom, a stvori se na prozoru srebrni list, paprati ili sleđena jelova grančica. Mahne drugi put i ukaže se sleđena reka koja kao da teče ispod vrba pod snegom. Mahne treći put i nikne dvorac sav od biljura, u kome umesto svetiljaka sijaju srebrne zvezde. Kako se ovim slikama bila pročula, čim se po selima i gradovima saznalo da opet dolazi, deca su joj izlazila daleko u susret. Ona im je dobroćudno dozvoljavala da se valjaju i skaču po skutovima njene bunde. A i što ne bi! Čim bi ih deca iscepala i isprljala, istog časa su nicali drugi novi, kao da je neka čarobnica.

 

Predveče stigne ona u neko selo kad su deca već spavala. Kuc! – Kuc! Pokuca na prvi prozor tiho kao kad mraz pucketa. Iz sobe se začulo samo duboko dečje disanje. Spavaju već. Pomisli Zima, sad ću im na prozoru ostaviti sliku, pa neka se raduju sutra kad se probude, i počne šarati po oknu šapćući:

 

Naslikaću borove
srebrom okovane
i srebrne dvorove
i srebrne grane.

 

Sleteće na borove
ptica svetlih krila,
ući će u dvorove
srebrnasta vila.

 

Ne sme samo mama
naloziti peći,
jer će slika odmah
s prozora pobeci.

 

Dovršivši rad, pošla je dalje. Usput ču kako je zove neki vrt:

 

Zimo, dobra Zimo,
hladnoca je ljuta
daj mi malo svoga
mekanoga skuta.

 

Ona otcepi levi skut svoje haljine, pokri vrt, pa pođe dalje. Stvori se tad pred drugom kućicom, pa opet kuc, kuc, na prozor, a deca i tamo spavaju. Ukrasivši i tu prozore, pođe dalje. Ukraj puta su stajali četinari i molili:

 

Zimo, dobra Zimo
pogledaj na jele
daj im malo svoje
odećice bele.

 

Ona im odmah dade na glave bele šubare i na zelene široke šake navuče im bele rukavice, pa zadovoljna što je učinila dobro delo, nastavi put, žureći da naslika što više prozora i da što više dece obraduje. A kad je jutro svanulo i deca se izbudila, našla su po prozorima srebrne slike što ih je noću išarala Zima.

 

Samo deca nisu stigla da ih se dovoljno nauživaju, svih njih brzo je nestalo, neke je otopilo Sunce, neke vatra u peći, na neke su dečica naslonila noseve i svojim dahom ih izbrisala, kako se slikarka i bojala.

_________________________________

 

Desanka Maksimović (1898-1993), najplodniji srpski pesnik - njen stvaralački vek trajao je preko sedamdeset godina (prve pesme objavila je 1920. godine u časopisu Misao, poslednju zbirku Zovina svirala 1992. godine). Za to vreme je objavila četrdesetak knjiga poezije, proze i putopisa. Sve vreme svoga stvaralačkog veka ona je bila prevashodno pesnik ljubavne, rodoljubive, intimističke i deskriptivne poezije i poezije za decu. Najviše domete ostvarila je u ljubavnoj, rodoljubivoj i socijalnoj poeziji: ona se pamti po ljubavnoj poeziji tihih emocija i kamernog tona, po rodoljubivim pesmama (Krvava bajka - Desanka Maksimović) i po toploj knjizi socijalnih pesama Tražim pomipovanje.

 

Njena lirika je tematski bogata i raznovrsna. Tema ljubavi, kao iskrena ispovest, obogaćuje se nizom motiva: ushićenje, radost, zanos; nada, nagoveštaj, želja, čekanje; slutnja, strepnja, patnja, tajna; strahovanje, tihi bol. U ovoj poeziji je mirna, nežna i iskrena (Svoje sreće i bolove lakome / u slova sam okovala udesna / i redom ih pokazujem svakome" - Priča o pesniku). Ova poezija je u celini ispovedna: ispovest vere, ispovest sumnje, ispovest ljubavi, ispovest ustreptalosti. Njoj je, prema sopstvenom priznanju, najbliža bila poezija osećanja.

 

Teme prirode su vrlo česte, ali to nije čista deskriptivna pesma; u njoj se prepliću ljubav i priroda. Ostvaruje se velikim brojem motiva što svedoči da se ovde radi o širokom tematskom kompleksu: zavičaj, polja, njive, šume, livade; potok, breg, pejzaž; ljudi, životinje, ptice; pokreti, pesma i zvuk, boje i mirisi; nebo, doba dana; strepnja, sumnja, strah, smrt. Ova poezija peva o srođenosti čoveka i prirode, o pesnikovoj snažnoj ljubavi prema prirodi: "Ja sam, priznajem, rob prirode (...) Rob sam šumova, žubora, sunčevih rađanja". Motiv smrti, prisutan u poeziji o prirodi, ne znači da je smrt doživljena kao pretnja; to nije ni izraz straha ili drame; smrt je ono što je sasvim prirodno i izvesno u prirodi, svetu i čovekovom životu.

 

Tema rodoljublja jedna je od dominantnih tema - to je ljubav prema zavičaju i zavičajnoj prirodi, prema zemlji i narodu. Ova poezija peva o čoveku mučeniku i patniku, ali i čoveku ustaniku i braniocu; u njoj ima svedočenja o svetlim delima ustanaka i ustanika, ali i svedočenja o mraku i tami, stradanju i bolu. Ove pesme, međutim, iako izraz snažnog rodoljublja, imaju univerzalni smisao: u njima nema imena ni ljudi, ni lokaliteta, ni mučitelja i mučenika.

 

Socijalne teme su neminovne kod pesnika koji se ne zatvara u svoj intimni svet, kod pesnika koji je otvoren za sve što je izvan njega - i dobro i zlo, i lepota i rugoba; pesnikinjino pevanje obeležava etička angažovanost na strani onih koji pate - bunt protiv nepravds, problemi egzistencije, život i smrt.

 

Život i smrt su osnovne teme poezije Desanke Maksimović, koje prožimaju sva navedena tematska područja njene poezije. Ona život doživljava kao složen fenomen koji ima svoj prirodni početak, trajanje i kraj - sve se rađa, živi i umire; postoji radost i sreća rađanja, lepota i tegoba življenja, seta i bol umiranja. Umiranje u ovoj poeziji nije doživljeno dramatično i tragično, nego razumno i mirno jer "zemlja jesmo/ostalo su sve prividi", kaže pesnikinja. Suprotnosti sveta i života ogledaju se i u ovoj poeziji: život - smrt; radost - seta, bol; ushićenje i zanos - rezignacija; ipak, sve to natkriljuju beskonačna vedrina i optimizam.

 

Poezija Desanke Maksimović je izrazito subjektivna, intimna, ali nije introvertna: otvorena je prema prirodi, drugim ljudima, svetu - i sve to obojeno je ličnim viđenjem i toplinom dobrote i čovekoljublja; prisnošću, mekotom i bolećivošću. To je poezija nežnog senzibiliteta, iskrena, neposrednog kazivanja i "sve te pesme Desanke Maksimović istovrsne su, istim glasom ispevane" (Ivan V. Lalić), glasom koji je specifičan i prepoznatljiv. Čitanje njenih pesama stalno ističe lakoću pevanja, lakoću misli, lakoću oblikovanja (Ne čudi se, pesma sama niče / i protivu moje rađa se volje / ona sama od sebe biva - Pesma); stih je blag i melodičan, metrika stiha poštuje prirodu jezika. Jezik ove poezije je raskošan, slikovit, emocionalan i ritmičan; jednostavan je i skladan po značenju i melodičnosti; slikovitost je spontana, netražena, prirodna; muzikalnost je prepoznatljivo obeležje ove poezije, a pesnikinja je dobila epitet "najmuzikalniji srpski savremeni pesnik" (Borislav Mihajilović Mihiz) - intonacija je raznovrsna: od uspavanke preko molbe i opomene, do tužbalice.

 

Pesnici obično vrlo retko unose svoje "ja" u pesmu, pa čak kada se ono pojavi, kaže se da je to "lirsko ja", dakle ono biće koje se čuje iz pesme, koje preživljava nedaće, uživa miline života, meditira ili polemiše. Uobičajeno je da se iza takvoga, "ja" ne sagledava stvarna pesnikova ličnost. Kod Desanke Maksimović je slučaj sasvim jasan: ona ne beži od sopstvene ličnosti, ne krije se iza fiktivnog lirskog subjekta - ona je jasna ne samo iz oblika prvoga lica, nego iz tona kojim kazuje (Samo sam ja preživela/smrt voljenih bića - Čovek): nema neutralnog oblika, iz glagolskog oblika "preživela" jasno se određuje rod onoga koji peva, i koji, i pored tolikih gubitaka voljenih bića, nije klonuo nego "i opet mi se hoće / sunca i sveta".

 

PoezijaPesme (1924), Vrt detinjstva (1927), Zeleni vitez (1930), Gozba na livadi (1932), Nove pesme (1936), Pesnik i zavičaj (1946), Miris zemlje (1955), Zarobljenik snova (1959), Govori tiho(1962), Tražim pomilovanje (1964), Ptice na česmi - pesme za decu (1969), Nemam više vremena(1973), Letopis Perunovih potomaka (1976), Pesme iz Norveške (1976), Ničija zemlja (1979), Slovo o ljubavi (1983), Sajam reči (1987), Miholjsko leto - soneti (1987), Pamtiću sve (1988), Ozon zavičaja(1990), Zovina svirala (1992).

 

PoemeOslobođenje Cvete Andrić (1945), Otadžbina u prvomajskoj povorci (1949), Otadžbino, tu sam (1951).

PripovetkeLudilo srca (1931), Kako oni žive (1935), Strašna igra (1954), Pisma iz šume - bajke(1969).

RomaniOtvoren prozor (1954), Buntovan razred (1960), Pradevojčica - roman za decu (1970).

PutopisiPraznici putovanja (1972), Snimci iz Švajcarske (1978).

 

Desanka Maksimović - Devojačka molba

Desanka Maksimović - Krvava bajka

Desanka Maksimović - Na buri

Desanka Maksimović - Prolećna pesma

Desanka Maksimović - Selice

Desanka Maksimović - Spomen na ustanak

Desanka Maksimović - Šta li te spreči

Desanka Maksimović - Strepnja

Desanka Maksimović - Tražim pomilovanje

loading...
3 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Desanka Maksimović - Slikarka Zima

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Alber Kami - Stranac

Alber Kami - Stranac Albert Camus - Stranac   Književna vrsta - Moderni roman lika Mjesto radnje - Alžir   Kompozicija djela - Roman se sastoji od… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u