Desanka Maksimović - Krvava bajka lektira

Desanka Maksimović - Krvava bajka

Desanka Maksimović - Krvava bajka

 

Nemačka "kaznena ekspedicija" je u Kragujevcu u Drugom svetskom ratu streljala više od 7.000 srpskih civila. Dan ranije, nemačka vojska je napravila obruč oko grada, a patrole su kupile ljude po kućama, radnjama, kafanama, crkvama, kancelarijama. U gimnaziji su pokupili sve đake od petog do osmog razreda, profesore i direktora Miloja Pavlovića, koji je odbio milost okupatora i podelio sudbinu đaka. Kragujevački pokolj jedan je od najvećih i najmonstruoznijih u Drugom svetskom ratu izvršen nad civilnim stanovništvom u jednom mestu i u jednom danu.

 

Pesma ima naslov Krvava bajka zato što je zločin o kome pesnikinja peva prosto neverovatan, a izvršen je sredinom 20. veka u Evropi kaja se ponosi svojom bogatom kulturnom tradicijom i naučnim progresom. U zelji da svemu tome prida prizvuk neverovatnog, fantastičkog, a opet mogućeg i opšteljudskog, koje ostaje da se priča mladima u stilu bajke. Desanka Maksimović tako i započinje svoje delo:


- bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu...

 

Vreme kao da je izbrisalo pamćenje o nazivu zemlje u kojoj se tačno to dogodilo. To uostalom kao da i nije važno. Važno je da se to istinski dogodilo i da je to bilo "u nekoj zemlji" da je to "zemlja seljaka" i da je ta zemlja na Balkanu. Naziv zemlje se podrazumeva - Srbija.

 

Šta se tačno dogodilo u toj "zemlji seljaka"?
Dogodio se najveći zločin, zločin nad zločinima - "krvava bajka".
UMRLA JE MUČENIČKOM SMRĆU ČETA ĐAKA U ISTOM DANU

 

To je važno, jedino što je važno i za onoga koji sluša "krvavu bajku" i za onoga koji pripoveda: đaci su isterani iz učionice i odvedeni na streljabnje, da se više niko i nikada ne vrati. A po svemu su bili isti: po godini rođenja, po školskim obavezama, po svečanostima na koje su vođeni, po bolestima od kojih su pelcovani, po snovima i nadama i po danu ili trenutku kada su umrli. U tome i jeste tragika o kojoj peva pesnikinja. Niti su bili borci, niti ljudi koji kuju zavere i misle na nečiju smrt. Oni su jednostavno bili đaci koji sede u klupama I RESAVAJU NEKE ZADATKE. Kao i svi drugi đaci imali su ocene, svoje snove i đačke tajne: Puni poleta i vere u budućnost, u ljudsku sreću i dobrotu: imali su mnoštvo planova koje su postavljali pred sebe i činilo se svakom da će dugo da će vrlo dugo trčati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvršava...

 

Tako su sanjarili oni koji su verovali u sebe u svoje svetle snove i zlatne ideale nimalo svesni da im se bliži skori kraj i da će ostati svetle snove i stranama kamene čitanke kao najveći i jedini junaci "krvave bajke". A kad je došao trenutak pogibije, desilo se ono o čemu pre toga niko nije maštao. I ako je došao trenutak pogibije desilo se ono o čemu pre toga niko nije maštao. Iako još dečaci i devojčice bez panike i straha "uzeli se za ruke" i "na streljanje pošli mirno, PRIBRANO KAO DA SMRT NJE NIŠTA. TO UZIMANJE ZA RUKU simboliše drugarsko bratsko i solidarno ponašanje i poslednju žalju svih njih: da završe onako kako su i živeli u svetu bliski, jednaki, složni pa i onda kada se zauvek odlazi i ostavlja ovozemaljski život! Eto, iz tih razloga je došlo do promene u stihovima koji se ponavljaju. Prvi i drugi put pesnik ističe:

 

... umrla je MUČENIČKOM smrću
četa đaka
u ISTOM danu


- u 3 ponavljanju došlo je do promene, pa strofa glasi
... umrla je JUNAČKOM smrću
četa đaka
u ISTOM danu

_________________________________

 

Desanka Maksimović - Krvava bajka

 

Književni rod - lirika
Književna vrsta - rodoljubiva pesma

 

Osnovna tema i ideja pesme Krvava bajka je zasnovana na istinitom događaju, koji se odigrao oktobra 1941. godine u Kragujevcu, kada su nemački okupatori ubili nekoliko hiljada nedužnih ljudi, a između ostalih i đake Kragujevačke gimnazije.

 

Osnovni motiv u pesmi Krvava bajka, Desanke Makismović je neljudski, zločinački čin nemačkog okupatora, kada je za tri dana ubijeno čak nekoliko hiljada ljudi, kragujevčkih civila, pa čak i maloletnih lica, a sve to u znak odmazde zbog ubistva i ranjavanja nemačkih vojnika. Želeći da otrgne od zaborava ovaj gnusni čin, Desanka Maksimović je spevala ove stihove, koji su i danas obavezna lektira za đake, jer nikada se ne sme zaboraviti šta je sve nemački okupator činio građanima naše zemlje.

 

Lirska pesma Krvava bajka je kao književna vrsta svrstana u rodoljubive pesme. Međutim, ova lirska pesma je i elegija, jer njeni stihovi iskazuju tugu i setu zbog tragičnog događaja.

 

Lirska pesma Krvava bajka je sačinjena od ukupno sedam strofa, s tim što su prva, treća i šesta strofa zapravo refren pesme, jer se ponavljaju uz neznatne razlike. Ono u čemu je jedina razlika je što "mučenička smrt", koja se pominje u prvoj i trećoj strofi, u šestoj strofi prerasta u "junačka smrt".

 

Analiza i interpretacija ovog dela svakako moraju početi od analize naslova Krvava bajka. Zašto je krvava je sasvim jasno, dok sa druge strane bajka asocira na nešto nestvarno. Razlog za ovakav naslov je, takođe apsolutno jasan. Prosto je neverovatno da se u dvadesetom veku, u da tako kažemo savremenom društvu dogodi toliki masakr nedužnih civila. Zato Desanka Maksimović i započinje pesmu Krvava bajka stihovima:

 

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu...

 

Tim početnim stihovima pesme već priziva atmosferu bajke, odnosno nestvarnog događaja. Nije bitno u kojoj zemlji se odigrao ovaj zločin, već sama činjenica da se uopšte dogodio.

 

Analiza i interpretacija narednih stihova je prilično jasna, jer Desanka Maksimović daje opis dečaka - učenika koji su stradali "mučeničkom smrću":

 

Iste su godine
Svi bili rođeni,
Isto su im tekli školski dani,
Na iste svečanosti
Zajedno su vođeni,
Od istih bolesti svi pelcovani,
I svi umrli u istom danu. 

 

Ovim stihovima Desanka Maksimović dodatno pojačava tragiku nemilog događaja, a na njih se nastavljaju stihovi u kojima se opisuje kako su oni, zapravo bili samo deca, koja su sedela u školskim klupama, mučeći muku sa zadacima i verujući u bolju, svetliju budućnost. I bili su isti kao i sva druga deca, imali su svoje tajne:

 

Pregršt istih snova
I istih tajni
Rodoljubivih i ljubavnih
Stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
Da će dugo,
Da će vrlo dugo,
Trčati ispod svoda plava
Dok sve zadatke na svetu
Ne posvršava.  

 

Ono što je vrlo važno da znate, kada je u pitanju analiza pesme Krvava bajka jeste kako je ova lirska pesma zaista nastala. Verujem da će vam to bitno olakšati kada budete morali da pišete sastav ili ako vam upravo ova lektira bude tema za pismeni zadatak iz srpskog jezika. Naime, kada su pitali veliku srpsku pesnikinju kako je i kada je pretočila u reči sve ono što je saznala o ovom tragičnom događaju, Desanka Maksimović je između ostalog ispričala da od trenutka kada je sticajem okolnosti saznala za ovaj događaj nije mogla odmah da ga pretoči u reči. A i sam način na koji je saznala je bio vrlo neobičan.

 

Naime, kako je rekla - U ulici Lole Ribara, nedaleko od moje kuće, zaustavio me je nepoznat mi, star čovek, pre seljak nego građanin, i rekao mi usplahireno, bez ikakva uvoda ili pozdrava - Znate li šta se dogodilo u Kragujevcu? – Valjda kakva hapšenja, vešanja? ne pominjući masovna streljanja odraslih, starac mi je saopštio kako su Nemci upali u gimnaziju i sa časova odveli nekoliko razreda na streljanje, zatim se brzo udaljio ne rekavši mi ni zbogom, kao da je izišao iz jedne sobe u drugu i da će se za koji čas vratiti. I što je vrlo čudnovato, i meni je bilo prirodno što me nije pozdravio ni prilazeći ni odlazeći.

 

Zatim je Desanka Maksimović otišla da prošeta, jer - Imala sam potrebu da lutam ulicama, da čas zapisivanja pesme odložim, kao da sam se bojala da ću pri zapisivanju poremetiti nešto u njenom skladu. A onda; ... zatim sam je kod kuće zapisala uzbuđenija nego kad sam prve svoje pesme beležila, počinjući kao letopisac - Bilo je to...

 

Iako je lirska pesma Krvava bajka napisana neposredno nakon tragičnog stradanja ljudi u Kragujevcu, objavljena je kasnije, odmah po završetku Drugog svetskog rata.

 

Posebnu tragičnost ove situacije Desanka Maksimović je naglasila upravo ponavljanjem refrena, a samo pažljiva analiza i interpretacija pokazuju da se "mučenika smrt" kojom su oni stradali, u poslednjem refrenu pretvara u "junačku smrt", jer su se ovi mladići uhvatili za ruke i krenuli u smrt uzdignute glave, "Kao da smrt nije ništa."

 

Stilske figure u pesmi Krvava bajka su brojne, a najzanimljivija među njima je takozvana epifora. Ova stilska figura je vrlo specifična i predstavlja takozvani lirski paralelizam. Epifora spada u stilske figure "ponavljanja istih reči na kraju svakog stiha u okviru jedne strofe u pesmi ili u okviru više strofa."

 

Lirska pesma Krvava bajka počinje čuvenim stihovima, koje smo več pomenuli. Dalje Desanka Maksimović objašnjava da je reč o đacima koji su bili rođeni svi iste godine, svi su išli na iste svečanosti, svi su zajedno išli u školu i svi su umrli istoga dana.

 

Kako bi pojačala tragičan događaj, Desanka Maksimović govori o onome što se zbilo neposredno pre nego što je zločinačka nemačka vojska došla po njih, kada su oni jednostavno sedeli u svojim klupama i rešavali zadatke:

 

A pedeset i pet minuti
Pre smrtnog trena
Sedela je u đačkoj klupi
Četa malena
I iste zadatke teške
Rešavala...  

 

I mislili su samo na zadatke, a da nisu ni slutili da će ubrzo krenuti u smrt. Zapravo, nadali su se svetlijoj budućnosti. Ni slutili nisu kakva će ih sudbina uskoro zadesiti.

 

Sam kraj pesme je posebno tragičan, jer u poslednjoj strofi Desanka Maksimović opisuje trenutak njihovog izlaska iz škole, kada su se "uzeli za ruke" i:

 

I sa školskog zadnjeg časa
Na streljanje pošli mirno
Kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
Istog časa se uzneli
Do večnog boravišta.
__________________________________

 

Krvava bajka

 

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.


Iste su godine
Svi bili rođeni,
Isto su im tekli školski dani,
Na iste svečanosti
Zajedno su vođeni,
Od istih bolesti svi pelcovani,
I svi umrli u istom danu.


Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.


A pedeset i pet minuti
Pre smrtnog trena
Sedela je u đačkoj klupi
Četa malena
I iste zadatke teške
Rešavala:koliko može
Putnik ako ide peške...
I tako redom.
Misli su im bile pune
Istih brojki,
I po sveskama u školskoj torbi
Besmislenih ležalo bezbroj
Petica i dvojki.


Pregršt istih snova
I istih tajni
Rodoljubivih i ljubavnih
Stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
Da će dugo,
Da će vrlo dugo,
Trčati ispod svoda plava
Dok sve zadatke na svetu
Ne posvršava.


Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.


Dečaka redovi celi
Uzeli se za ruke
I sa školskog zadnjeg časa
Na streljanje pošli mirno
Kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
Istog časa se uzneli
Do večnog boravišta.

________________________________

 

Kragujevački oktobar  

 

Kragujevački oktobar je ime za masakr koji su 20. i 21. oktobra 1941. godine počinili nemački vojnici.  Ubijeno je oko 7.000 nevinih žrtava, iako nemački izvori tvrde da ih je bilo oko 2.800. Među ubijenima su bili su i učenici i profesori gimnazije, čuveno V3 odeljenje. U Spomen parku Šumarice nalazi se muzej 21. oktobar i 33 grobnice u kojima su zajedno sahranjeni streljani građani.

 

21. oktobar 1941. godine. Za mnoge ljudi širom planete bio je to samo jedan sasvim običan ratni oktobarski dan u kome su se na raznim, od običnih građana udaljenim, frontovima borile suprotstavljene armije. Za Kragujevčane to je bio najbolniji dan u istoriji grada, pun krvi i suza nevinih ljudi, dan koji je obeležio njihovu prošlost, sadašnjost i budućnost. Nevini ljudi, dečaci i devojčice čiste savesti, velikih snova i nadanja svojom krvlju ispisali su bajku koja se danas novim pokolenjima priča sa tugom u srcu i setom u glasu, priča i danas. Ta krvava bajka o jednoj maloj zemlji na brdovitom Balkanu u kojoj je umrla čete đaka samo u jednom danu, prepričavaće se i u budućnost generacijama koje se još nisu rodile jer se zločin ostaje zločin za sva vremena i nikada ne zaboravlja. Pucnji ubijaju ubijenog, ubijaju i njegovog ubicu, ali zločin nikada ubiti neće.

 

Tog strašnog i krvavog oktobarskog dana osvanulo je prelepo sunčano jutro. Kako je dan odmicao Sunce je sijalo sve jače i jače. Brda iznad grada bila su obasjana njegovim toplim zracima, a ceo grad ispunjen svetlošću. Jedno su Šumarice bile mračne i hladne i pored Sunca koje je iznad njih gorelo i grejalo ih. U njima se odigravao strašni krvavi pir. Na padinama prekrivenim požutelom travom ležala s okrvavljena mrtva tela. Čuli su se pucnji, plač i jauci onih koji su još uvek bili živi. Okrutni neprijatelj, bez morala i trunke ljudske savesti kažnjavao je nedužan srpski narod najstrašnijom kaznom Za jednog ubijenog nemačkog vojnika ima da umre sto bandita i njihovih pomagača, za jednog ranjenog nemačkog vojnika polovina od toga. A ko su za njih bili banditi tog krvavog oktobra? Obični građani, radnici i trgovci, profesori i njihovi đaci, mali čistači cipela, svi zajedno sjedinjeni u mučeničkoj smrti postali su žrtva nadmoćnog, zlog i nemilosrdnog okupatora. Tog dana među njima nije bilo nikakvih razlika. Bili su živa meta postavljena da primi pucnje onih koji su svoje oružje videli kao savršenstvo, onih koji su bili spremni da bezdušno, bez grižnje savesti pucaju u nevina živa biće ispred sebe, u nezaštićene žene i decu. Stojeći pred streljačkim vodom i njegovim zapetim ubojitim puškama, čvrsto su se držali za ruke pogleda uprtog u vedro nebo iznad njih. Dok je jedna grupa streljana druga je čekala na red. Iščekujući smrt, prekobrojni su gledali kako njihovi prijatelji, rođaci i poznanici padaju na zemlju pokošeni rafalima. Zvuci žestoke puščane paljbe, krici i jauci parali su im uši i ledili krv u žilama. Bože, ima li te? Zašto im dozvoljavaš da nas ni krive ni dužne ovako ubijaju. Šta smo to zgrešili? Bože, pomozi nam! bile su njihove poslednje misli, poslednje reči i molitve upućene tvorcu neba i zemlje. Nisu molili za milost nemačke vojnike, jer oni za za nju nisu znali. Molili su se Bogu da što pre skrati njihove muke, da ne gledaju krv rasutu po zemlji i ne slušaju krike preplašenih ljudi. Želeli su da se to mučenje završi što pre i ako već ne može da ih spasi od sigurne smrti da što pre odvede putem večnosti.

 

21. oktobar daleke 1941. 21. oktobar danas, 21. oktobar sutra. On je dan opomene i sećanja, dan kada treba da zamirišu bosiljak i tamjan i zavlada muk širom naše zemlje, a ne samo u gradu Kragujevcu. Nikada se ne sme zaboraviti ubistvo nevinih ljudi, prekinuta mladost dečaka i devojčica sa neostvarenim snovima, nedovršenim domaćim zadacima i neispričanim pričama. Pre sedamdeset godina senke njihovih nesrećnih i uplakanih majki ispratile su ih na poslednji put dok je iznad grada Sunce sijalo i svojim toplim zracima obasjavalo njihova nevina lica.  Danas njihove senke koračaju ulicama grada Kragujevca, a njihov duh se tiho uvukao u domove svih Kragujevčana, njihova dvorišta, sećanja i pravdu. Oni opominju nove generacije na sve što se zbilo tog strašnog sunčanog oktobarskog dana i ne dopuštajući da njihova mučenička smrt padne u zaborav. 

________________________________

 

Krvava bajka - zauvek

 

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.  

 

Dok je nacistička čizma 1941. nemilosrdno gazila čitavu Evropu, na brdovitom Balkanu, u zemlji Srbiji se neko usudio da stane nemani na put i da je bar rani. Čačanski i kragujevački partizani, zajedno sa četnicima, su napali Nemce u okolini Kragujevca. Ubijeno je, po prvim informacijama 70 a ranjeno 26 nemačkih vojnika. Ustanak u Srbiji je bio u punom zamahu.

Plašeći se sve većeg srpskog bunta i sve organizovanijeg otpora, general Franc Beme je po prvi put aktivirao mesec dana ranije donetu zloglasnu naredbu "za Istok" ratnog zločinca, feldmaršala Vilhelma Kajtela – za svakog ubijenog nemačkog vojnika, ubiti 100 komunista, a za svakog ranjenog 50, čime su nacisti "ozakonili" ratni zločin prema civilnom stanovništvu kao meru odmazde protiv ustanika.

 

Kad nije bilo komunista, streljani su nedužni civili. Tako je bilo i u Kragujevcu, 20 i 21 oktobra 1941. Zbog blizine mesta napada na vojnike Vermahta, iako u samom gradu uopšte nije bilo napada na Nemce, Beme je, kao zastrašujući primer naredio masakr u Kragujevcu, jer su tu mogli da nađu dovoljno talaca za "matematiku odmazde".

 

Uz pomoć ljotićevaca Nemci su već 18 oktobra uveče počeli raciju u kojoj su hapsili koga su stigli, sve muško od 16 do 60 godina: ljude na ulicama, radnike i činovnike po fabrikama i kancelarijama, po kafanama i kućama. A onda su hapsili i đake i njihove profesore po školama. Prikupivši tako između 6 i 10.000 ljudi, sutradan su streljajući seljake u okolini Kragujevca, otpočeli svoj krvavi pir.

 

Čuveni, nepobedivi nemački Vermaht protiv golorukog srpskog naroda. Moglo im se, jer se narod u Srbiji nalazio pod direktnom nemačkom vojnom upravom, kao jedini narod u okupiranoj i rasparčanoj Jugoslaviji osuđen na vojni režim.


Dvadesetog oktobra su počela prva masovna streljanja u kojima su ubijeni kragujevački Jevreji i robijaši i taoci iz zatvora. Iz artiljerijske kasarne kod Sajmišta, Topovskih šupa, gde su bili zatvoreni, odvođene su na streljanje grupe od po 100 ljudi na gubilišta koja su se otezala kilometrima širom Šumarica, počev od ne slučajno odabranog Centralnog groblja srpske vojske iz 1914 i 1915. Dok su jedni čekali odlazak u smrt, drugi hodajući pored streljanih osećali dah smrti, treći su bili ubijani iz mitraljeza, puškomitraljeza i pušaka.

 

Dvadeset prvog oktobra su Nemci izvršili najveći zločin streljajući za samo 7 sati, od 7 ujutru do 2 po podne, "pedantno i uredno", čak po nekim spiskovima, kako samo Nemci umeju, više od 2300 ljudi. Tu su iskazali i naširoko poznatu nemačku „poslovnost i radinost" streljajući po više od 300 talaca za sat vremena. Za 1 minut "nemačkog zločinačkog posla" – 5 srpskih glava.

 

Nemci su tog paklenog dana streljali i 217 maloletnika. Likvidirali su 23 romska klinca koji nisu imali ni 15 godina. Najmlađi "čistač cipela" je imao samo 11. Ubijajući srpsku mladost, pucali su u 194 momaka koji nikad nisu postali delije. Ubili su, među njima i 60 gimnazijalaca i učenika Učiteljske škole. Ubili su čitave razrede. Streljali su i čuveno peto tri.

 

Ali nisu mogli da streljaju srpsku dušu i prkos. Kada su upali u jedan razred Učiteljske škole, u nameri da odvedu učenike, nastavnik je mladićima, pred zaprepašćenim Nemcima, naredio da ne ustaju, da ne idu nikud, jer su na času, u školi gde i treba da budu i da ostanu na svojim mestima. Onda se desilo nešto potpuno neočekivano. Ta srpska neposlušnost je spasila čitavo odeljenje, jer Nemci, iznenađeni ovakvom reakcijom, jednostavno nisu odveli sa sobom nikoga.

 

Ovakav zaštitnički odnos profesora prema svojim učenicima je do mitskih razmera uznela neiskazana rečenica Miloja Pavlovića, direktora kragujevačke Gimnazije: Pucajte, ja i sada držim čas.

 

A iz tog odeljenja Učiteljske škole je bio i devetnaestogodišnji Gvozden Vulović, koji je posle nastave krenuo kući. Na ulici su ga presreli nemački vojnici i bez ikakvog objašnjenja priključili koloni pohvatanih ljudi koje su vodili ka Šumaricama. Pošto su Nemci vodili računa da svi sistemi u gradu moraju da funkcionišu, izuzeli su od streljanja ljotićevce, osobe sa specijalnim legitimacijama Krajskomandature i radnike iz preduzeća koja se bave važnim i posebnim poslovima. Pred odvođenje na streljanje, Nemci i ljotićevci su izdvajali zanatlije i prijatelje u grupu za puštanje. Obućar čika Arsenije, iz ulice u kojoj je živeo Gvozden, je tako odvojen kao potreban zanatlija. Hteo je da povede sa sobom i Gvozdena. Mladić odbi da pođe uz reči: - Gde je većina, biću i ja i pređe u drugu grupu, onu određenu za streljanje. Dva dana kasnije sestra Radmila je sahranila brata čuvajući priču o srpskom ponosu.

 

Sutradan posle streljanja, izašle su žene kragujevačke, da među leševima traže svoje najmilije. Tumarale su po Šumaricama majke i sestre, tetke i babe, supruge i devojke ubijenih, bez suza, jer je užas bio toliki da se nije moglo ni plakati. Nije bilo ni leleka, ni glasa. Ćutale su i kada bi ih nemački konjanici, koji su dolazili iz grada da ih rasteruju, tukli i vikali na njih, kao Turci nekada kamdžijama. A one su same ili sa preživelom, nepobijenom decom kao pomoć, dolazile i danju i noću, odvlačile i skrivale svoje mrtve, da bi ih zaprežnim kolima prebacivale do mesta sahrane, do groblja i uz groblja.


Šumarice su tih dana bile najstrašnije, avetinjski mirno mesto na svetu. Ogromne količine već usirene krvi i prosuti mozgovi su pokrivali skoro svaku uvalu i svaki potok. I po putu do Šumarica je bilo tako, sve crveno i lepljivo. Tek bi se na sahranama čuo poneki krik i otužno pojanje pravoslavnih popova. A razmere muke i bola su bile takve da je paroh Stare crkve u Kragujevcu okružen tolikom smrću i silnim sahranama nekako sabrao i izgovarao da je streljano više od 7000 ljudi. Na suđenju nemačkim ratnim zločincima u Nirnbergu 1945. ta je brojka prihvaćena kao zvanična i kroz tamošnje svedočenje Živojina Jovanovića koji je preživeo streljanje.

 

Danas se zna da je streljano skoro 3000 ljudi. Istoričari Nenad Đorđević, direktor muzeja "21 oktobar" i Staniša Brkić, kustos muzeja su uspeli da sakupe imena i prezimena svih stradalnika.

 

Nemački masakr u Kragujevcu, u kome je pobijeno toliko nedužnih ljudi svakako predstavlja jedan od najvećih ratnih zločina u II Svetskom ratu počinjenih na prostoru Jugoslavije ali i u svetu (po brutalnosti u vremenu ubijanja žrtvi, za 7 sati čak 2300 ljudi !!!).

 

Odjek ovog jezivog "bala vampira" je zapljusnuo planetu. U tada predalekom Brazilu su dva meseca posle streljanja kragujevačkih đaka, neki drugi đaci, učenici gimnazije „Nedade" iz Rio De Žaneira tražili da se održi svečana misa za pokoj duša profesora i đaka kragujevačke gimnazije. Misa se i održala 30. decembra 1941.

 

Širom sveta se pisalo i pričalo o nepojmljivom zločinu na mnogobrojnim komemoracijama. Čak se ovim povodom oglasio i Nikola Tesla, obraćajući se "svojoj braći u Americi" rečima: - Koliku duševnu snagu, čvrstu odluku, neprestrašenost i junaštvo su imali oni naši još nerazvijeni dečaci kad su pred nemačkim puškama klicaliMi smo srpska deca. Pucajte!

 

Maršal Tito je kao predsednik Vlade Demokratske Federativne Jugoslavije bio u Kragujevcu na prvu godišnjicu streljanja u oslobođenoj zemlji, 21 oktobra 1945. odajući počast žrtvama nacističkog bezumlja. Čovek, koji inače nikada nije posetio Jasenovac kao i mnoga druga srpska stratišta, je do kraja svog života bio još tri puta u Šumaricama.


Ali u Šumaricama nikada nije bio ni jedan nemački Predsednik ili Kancelar. Da se pokloni senima nedužnih žrtava. I da se izvini za zločin. Barem kako su se i kad je trebalo, i kad nije, izvinjavali u poslednje vreme predsednici Srbije Tadić i Nikolić za srpske zločine nad Hrvatima i Muslimanima. Za zločine nad Srbima se niko ne izvinjava. I za stare i za nove.

 

Ako nema izvinjenja, barem da ima pamćenja. Za našu i zbog naše dece. Petnaestog februara 1976. je otvoren Spomen-muzej "21 oktobar" u okviru Spomen parka „Kragujevački oktobar" koji je kao ustanova osnovan 1953. Za svo ovo vreme preko 5 miliona ljudi dobre volje iz čitavog sveta je posetilo Šumarice, za koje je književnik Đorđe Radišić zapisao: - Nek nebo dana traju mirne ptice, dosta su svetu jedne Šumarice!

 

Pomislim da li u okviru evropskih integracija Srbije može da se desi da u Šumarice dođe Angela Merkel, kao znak dobre volje Velike Nemačke. Da se izvini. Ili bar da ćuti. Ne može. Ne može zato što u Nemačkoj ne znaju za Šumarice, kao što ne znaju ni za Jasenovac, kao što ne znaju mnogo toga iz svoje istorije sejanja smrti po svetu. Znaju samo za svoje interese. Srećom, ne svi.

 

Veliki nemački pesnik Bertold Breht je pišući pesmuNemačka" imao snažnu potrebu da izgovori sledeće reči: NEKA DRUGI GOVORE O SVOJOJ SRAMOTI, JA ĆU O SVOJOJ. A i da napiše: O Nemačka, bleda majko!

 

Ala su te udesili tvoji sinovi

Da među narodima sediš

Kao ruglo ili kao užas!

A svi vide

Kako skrivaš skut svoje suknje

Koji je krvav

Od krvi tvog

Najboljeg sina. 

 

Od 2011-te godine, 21. oktobar se u Srbiji obeležava kao državni praznik, "Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu", kao spomen ne samo na 21. oktobar 1941. godine već i čitavu krvavu jesen 1941. godine kada su nemačke okupacione trupe izvršile masovni ratni zločin nad civilima u Kragujevcu, Kraljevu i širom Srbije.


Ovaj mučni praznik je prvi put je zvanično obeležen 21. oktobra 2012. godine upravo u Kragujevcu, u Spomen-parku "Kragujevački oktobar" pored spomenika "Petom tri" koji se sada naziva i "Prekinut let".

 

Zlatko Bogatinovski

________________________________

 

Desanka Maksimović (1898-1993), najplodniji srpski pesnik - njen stvaralački vek trajao je preko sedamdeset godina (prve pesme objavila je 1920. godine u časopisu Misao, poslednju zbirku Zovina svirala 1992. godine).

 

Za to vreme je objavila četrdesetak knjiga poezije, proze i putopisa. Sve vreme svoga stvaralačkog veka ona je bila prevashodno pesnik ljubavne, rodoljubive, intimističke i deskriptivne poezije i poezije za decu. Najviše domete ostvarila je u ljubavnoj, rodoljubivoj i socijalnoj poeziji: ona se pamti po ljubavnoj poeziji tihih emocija i kamernog tona, po rodoljubivim pesmama (Krvava bajka - Desanka Maksimović) i po toploj knjizi socijalnih pesama Tražim pomipovanje.

 

Njena lirika je tematski bogata i raznovrsna. Tema ljubavi, kao iskrena ispovest, obogaćuje se nizom motiva: ushićenje, radost, zanos; nada, nagoveštaj, želja, čekanje; slutnja, strepnja, patnja, tajna; strahovanje, tihi bol. U ovoj poeziji je mirna, nežna i iskrena (Svoje sreće i bolove lakome / u slova sam okovala udesna / i redom ih pokazujem svakome" - Priča o pesniku). Ova poezija je u celini ispovedna: ispovest vere, ispovest sumnje, ispovest ljubavi, ispovest ustreptalosti. Njoj je, prema sopstvenom priznanju, najbliža bila poezija osećanja.

 

Teme prirode su vrlo česte, ali to nije čista deskriptivna pesma; u njoj se prepliću ljubav i priroda. Ostvaruje se velikim brojem motiva što svedoči da se ovde radi o širokom tematskom kompleksu: zavičaj, polja, njive, šume, livade; potok, breg, pejzaž; ljudi, životinje, ptice; pokreti, pesma i zvuk, boje i mirisi; nebo, doba dana; strepnja, sumnja, strah, smrt. Ova poezija peva o srođenosti čoveka i prirode, o pesnikovoj snažnoj ljubavi prema prirodi: "Ja sam, priznajem, rob prirode (...) Rob sam šumova, žubora, sunčevih rađanja". Motiv smrti, prisutan u poeziji o prirodi, ne znači da je smrt doživljena kao pretnja; to nije ni izraz straha ili drame; smrt je ono što je sasvim prirodno i izvesno u prirodi, svetu i čovekovom životu.

 

Tema rodoljublja jedna je od dominantnih tema - to je ljubav prema zavičaju i zavičajnoj prirodi, prema zemlji i narodu. Ova poezija peva o čoveku mučeniku i patniku, ali i čoveku ustaniku i braniocu; u njoj ima svedočenja o svetlim delima ustanaka i ustanika, ali i svedočenja o mraku i tami, stradanju i bolu. Ove pesme, međutim, iako izraz snažnog rodoljublja, imaju univerzalni smisao: u njima nema imena ni ljudi, ni lokaliteta, ni mučitelja i mučenika.

 

Socijalne teme su neminovne kod pesnika koji se ne zatvara u svoj intimni svet, kod pesnika koji je otvoren za sve što je izvan njega - i dobro i zlo, i lepota i rugoba; pesnikinjino pevanje obeležava etička angažovanost na strani onih koji pate - bunt protiv nepravds, problemi egzistencije, život i smrt.

 

Život i smrt su osnovne teme poezije Desanke Maksimović, koje prožimaju sva navedena tematska područja njene poezije. Ona život doživljava kao složen fenomen koji ima svoj prirodni početak, trajanje i kraj - sve se rađa, živi i umire; postoji radost i sreća rađanja, lepota i tegoba življenja, seta i bol umiranja. Umiranje u ovoj poeziji nije doživljeno dramatično i tragično, nego razumno i mirno jer "zemlja jesmo / ostalo su sve prividi", kaže pesnikinja. Suprotnosti sveta i života ogledaju se i u ovoj poeziji: život - smrt; radost - seta, bol; ushićenje i zanos - rezignacija; ipak, sve to natkriljuju beskonačna vedrina i optimizam.

 

Poezija Desanke Maksimović je izrazito subjektivna, intimna, ali nije introvertna: otvorena je prema prirodi, drugim ljudima, svetu - i sve to obojeno je ličnim viđenjem i toplinom dobrote i čovekoljublja; prisnošću, mekotom i bolećivošću. To je poezija nežnog senzibiliteta, iskrena, neposrednog kazivanja i "sve te pesme Desanke Maksimović istovrsne su, istim glasom ispevane" (Ivan V. Lalić), glasom koji je specifičan i prepoznatljiv. Čitanje njenih pesama stalno ističe lakoću pevanja, lakoću misli, lakoću oblikovanja (Ne čudi se, pesma sama niče / i protivu moje rađa se volje / ona sama od sebe biva - Pesma); stih je blag i melodičan, metrika stiha poštuje prirodu jezika. Jezik ove poezije je raskošan, slikovit, emocionalan i ritmičan; jednostavan je i skladan po značenju i melodičnosti; slikovitost je spontana, netražena, prirodna; muzikalnost je prepoznatljivo obeležje ove poezije, a pesnikinja je dobila epitet "najmuzikalniji srpski savremeni pesnik" (Borislav Mihajilović Mihiz) - intonacija je raznovrsna: od uspavanke preko molbe i opomene, do tužbalice.

 

Pesnici obično vrlo retko unose svoje "ja" u pesmu, pa čak kada se ono pojavi, kaže se da je to "lirsko ja", dakle ono biće koje se čuje iz pesme, koje preživljava nedaće, uživa miline života, meditira ili polemiše. Uobičajeno je da se iza takvoga, "ja" ne sagledava stvarna pesnikova ličnost. Kod Desanke Maksimović je slučaj sasvim jasan: ona ne beži od sopstvene ličnosti, ne krije se iza fiktivnog lirskog subjekta - ona je jasna ne samo iz oblika prvoga lica, nego iz tona kojim kazuje (Samo sam ja preživela/smrt voljenih bića - Čovek): nema neutralnog oblika, iz glagolskog oblika "preživela" jasno se određuje rod onoga koji peva, i koji, i pored tolikih gubitaka voljenih bića, nije klonuo nego "i opet mi se hoće / sunca i sveta".

 

Poezija: Pesme (1924), Vrt detinjstva (1927), Zeleni vitez (1930), Gozba na livadi (1932), Nove pesme (1936), Pesnik i zavičaj (1946), Miris zemlje (1955), Zarobljenik snova (1959), Govori tiho (1962), Tražim pomilovanje (1964), Ptice na česmi - pesme za decu (1969), Nemam više vremena (1973), Letopis Perunovih potomaka (1976), Pesme iz Norveške (1976), Ničija zemlja (1979), Slovo o ljubavi (1983), Sajam reči (1987), Miholjsko leto - soneti (1987), Pamtiću sve (1988), Ozon zavičaja (1990), Zovina svirala (1992).

 

Poeme: Oslobođenje Cvete Andrić (1945), Otadžbina u prvomajskoj povorci (1949), Otadžbino, tu sam (1951).

Pripovetke: Ludilo srca (1931), Kako oni žive (1935), Strašna igra (1954), Pisma iz šume - bajke (1969).

Romani: Otvoren prozor (1954), Buntovan razred (1960), Pradevojčica - roman za decu (1970).

Putopisi: Praznici putovanja (1972), Snimci iz Švajcarske (1978).

 

Desanka Maksimović - Devojačka molba

Desanka Maksimović - Na buri

Desanka Maksimović - Selice

Desanka Maksimović - Spomen na ustanak

Desanka Maksimović - Strepnja

Desanka Maksimović - Tražim pomilovanje

loading...
14 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Desanka Maksimović - Krvava bajka

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Prokleta avlija je naziv za poznati carigradski zatvor, u koji je iz neopravdanih razloga dospeo fra Petar iz Bosne kojeg… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija   Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u