Desanka Maksimović - Krvava bajka lektira

Desanka Maksimović - Krvava bajka

Desanka Maksimović - Krvava bajka

 

Nemačka "kaznena ekspedicija" je u Kragujevcu u Drugom svetskom ratu streljala više od 7.000 srpskih civila. Dan ranije, nemačka vojska je napravila obruč oko grada, a patrole su kupile ljude po kućama, radnjama, kafanama, crkvama, kancelarijama. U gimnaziji su pokupili sve đake od petog do osmog razreda, profesore i direktora Milivoja Pavlovića, koji je odbio milost okupatora i podelio sudbinu đaka. Kragujevački pokolj jedan je od najvećih i najmonstruoznijih u Drugom svetskom ratu izvršen nad civilnim stanovništvom u jednom mestu i u jednom danu.

 

Pesma ima naslov Krvava bajka zato što je zločin o kome pesnikinja peva prosto neverovatan, a izvršen je sredinom 20. veka u Evropi kaja se ponosi svojom bogatom kulturnom tradicijom i naučnim progresom. U zelji da svemu tome prida prizvuk neverovatnog, fantastičkog, a opet mogućeg i opšteljudskog, koje ostaje da se priča mladima u stilu bajke. Desanka Maksimović tako i započinje svoje delo:


- bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu...

 

Vreme kao da je izbrisalo pamćenje o nazivu zemlje u kojoj se tačno to dogodilo. To uostalom kao da i nije važno. Važno je da se to istinski dogodilo i da je to bilo "u nekoj zemlji" da je to "zemlja seljaka" i da je ta zemlja na Balkanu. Naziv zemlje se podrazumeva - Srbija.

 

Šta se tačno dogodilo u toj "zemlji seljaka"?
Dogodio se najveći zločin, zločin nad zločinima - "krvava bajka".
UMRLA JE MUČENIČKOM SMRĆU ČETA ĐAKA U ISTOM DANU

 

To je važno, jedino što je važno i za onoga koji sluša "krvavu bajku" i za onoga koji pripoveda: đaci su isterani iz učionice i odvedeni na streljabnje, da se više niko i nikada ne vrati. A po svemu su bili isti: po godini rođenja, po školskim obavezama, po svečanostima na koje su vođeni, po bolestima od kojih su pelcovani, po snovima i nadama i po danu ili trenutku kada su umrli. U tome i jeste tragika o kojoj peva pesnikinja. Niti su bili borci, niti ljudi koji kuju zavere i misle na nečiju smrt. Oni su jednostavno bili đaci koji sede u klupama I RESAVAJU NEKE ZADATKE. Kao i svi drugi đaci imali su ocene, svoje snove i đačke tajne: Puni poleta i vere u budućnost, u ljudsku sreću i dobrotu: imali su mnoštvo planova koje su postavljali pred sebe i činilo se svakom da će dugo da će vrlo dugo trčati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvršava...

 

Tako su sanjarili oni koji su verovali u sebe u svoje svetle snove i zlatne ideale nimalo svesni da im se bliži skori kraj i da će ostati svetle snove i stranama kamene čitanke kao najveći i jedini junaci "krvave bajke". A kad je došao trenutak pogibije, desilo se ono o čemu pre toga niko nije maštao. I ako je došao trenutak pogibije desilo se ono o čemu pre toga niko nije maštao. Iako još dečaci i devojčice bez panike i straha "uzeli se za ruke" i "na streljanje pošli mirno, PRIBRANO KAO DA SMRT NJE NIŠTA. TO UZIMANJE ZA RUKU simboliše drugarsko bratsko i solidarno ponašanje i poslednju žalju svih njih: da završe onako kako su i živeli u svetu bliski, jednaki, složni pa i onda kada se zauvek odlazi i ostavlja ovozemaljski život! Eto, iz tih razloga je došlo do promene u stihovima koji se ponavljaju. Prvi i drugi put pesnik ističe:

 

... umrla je MUČENIČKOM smrću
četa đaka
u ISTOM danu


- u 3 ponavljanju došlo je do promene, pa strofa glasi
... umrla je JUNAČKOM smrću
četa đaka
u ISTOM danu

 

Krvava bajka

 

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.


Iste su godine
Svi bili rođeni,
Isto su im tekli školski dani,
Na iste svečanosti
Zajedno su vođeni,
Od istih bolesti svi pelcovani,
I svi umrli u istom danu.


Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.


A pedeset i pet minuti
Pre smrtnog trena
Sedela je u đačkoj klupi
Četa malena
I iste zadatke teške
Rešavala:koliko može
Putnik ako ide peške...
I tako redom.
Misli su im bile pune
Istih brojki,
I po sveskama u školskoj torbi
Besmislenih ležalo bezbroj
Petica i dvojki.


Pregršt istih snova
I istih tajni
Rodoljubivih i ljubavnih
Stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
Da će dugo,
Da će vrlo dugo,
Trčati ispod svoda plava
Dok sve zadatke na svetu
Ne posvršava.


Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.


Dečaka redovi celi
Uzeli se za ruke
I sa školskog zadnjeg časa
Na streljanje pošli mirno
Kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
Istog časa se uzneli
Do večnog boravišta.

________________________________

 

Kragujevački oktobar  

 

Kragujevački oktobar je ime za masakr koji su 20. i 21. oktobra 1941. godine počinili nemački vojnici.  Ubijeno je oko 7.000 nevinih žrtava, iako nemački izvori tvrde da ih je bilo oko 2.800. Među ubijenima su bili su i učenici i profesori gimnazije, čuveno V3 odeljenje. U Spomen parku Šumarice nalazi se muzej 21. oktobar i 33 grobnice u kojima su zajedno sahranjeni streljani građani.

 

21. oktobar 1941. godine. Za mnoge ljudi širom planete bio je to samo jedan sasvim običan ratni oktobarski dan u kome su se na raznim, od običnih građana udaljenim, frontovima borile suprotstavljene armije. Za Kragujevčane to je bio najbolniji dan u istoriji grada, pun krvi i suza nevinih ljudi, dan koji je obeležio njihovu prošlost, sadašnjost i budućnost. Nevini ljudi, dečaci i devojčice čiste savesti, velikih snova i nadanja svojom krvlju ispisali su bajku koja se danas novim pokolenjima priča sa tugom u srcu i setom u glasu, priča i danas. Ta krvava bajka o jednoj maloj zemlji na brdovitom Balkanu u kojoj je umrla čete đaka samo u jednom danu, prepričavaće se i u budućnost generacijama koje se još nisu rodile jer se zločin ostaje zločin za sva vremena i nikada ne zaboravlja. Pucnji ubijaju ubijenog, ubijaju i njegovog ubicu, ali zločin nikada ubiti neće.

 

Tog strašnog i krvavog oktobarskog dana osvanulo je prelepo sunčano jutro. Kako je dan odmicao Sunce je sijalo sve jače i jače. Brda iznad grada bila su obasjana njegovim toplim zracima, a ceo grad ispunjen svetlošću. Jedno su Šumarice bile mračne i hladne i pored Sunca koje je iznad njih gorelo i grejalo ih. U njima se odigravao strašni krvavi pir. Na padinama prekrivenim požutelom travom ležala s okrvavljena mrtva tela. Čuli su se pucnji, plač i jauci onih koji su još uvek bili živi. Okrutni neprijatelj, bez morala i trunke ljudske savesti kažnjavao je nedužan srpski narod najstrašnijom kaznom Za jednog ubijenog nemačkog vojnika ima da umre sto bandita i njihovih pomagača, za jednog ranjenog nemačkog vojnika polovina od toga. A ko su za njih bili banditi tog krvavog oktobra? Obični građani, radnici i trgovci, profesori i njihovi đaci, mali čistači cipela, svi zajedno sjedinjeni u mučeničkoj smrti postali su žrtva nadmoćnog, zlog i nemilosrdnog okupatora. Tog dana među njima nije bilo nikakvih razlika. Bili su živa meta postavljena da primi pucnje onih koji su svoje oružje videli kao savršenstvo, onih koji su bili spremni da bezdušno, bez grižnje savesti pucaju u nevina živa biće ispred sebe, u nezaštićene žene i decu. Stojeći pred streljačkim vodom i njegovim zapetim ubojitim puškama, čvrsto su se držali za ruke pogleda uprtog u vedro nebo iznad njih. Dok je jedna grupa streljana druga je čekala na red. Iščekujući smrt, prekobrojni su gledali kako njihovi prijatelji, rođaci i poznanici padaju na zemlju pokošeni rafalima. Zvuci žestoke puščane paljbe, krici i jauci parali su im uši i ledili krv u žilama. Bože, ima li te? Zašto im dozvoljavaš da nas ni krive ni dužne ovako ubijaju. Šta smo to zgrešili? Bože, pomozi nam! bile su njihove poslednje misli, poslednje reči i molitve upućene tvorcu neba i zemlje. Nisu molili za milost nemačke vojnike, jer oni za za nju nisu znali. Molili su se Bogu da što pre skrati njihove muke, da ne gledaju krv rasutu po zemlji i ne slušaju krike preplašenih ljudi. Želeli su da se to mučenje završi što pre i ako već ne može da ih spasi od sigurne smrti da što pre odvede putem večnosti.

 

21. oktobar daleke 1941., 21. oktobar danas, 21.oktobar sutra. On je dan opomene i sećanja, dan kada treba da zamirišu bosiljak i tamjan i zavlada muk širom naše zemlje, a ne samo u gradu Kragujevcu. Nikada se ne sme zaboraviti ubistvo nevinih ljudi, prekinuta mladost dečaka i devojčica sa neostvarenim snovima, nedovršenim domaćim zadacima i neispričanim pričama. Pre sedamdeset godina senke njihovih nesrećnih i uplakanih majki ispratile su ih na poslednji put dok je iznad grada Sunce sijalo i svojim toplim zracima obasjavalo njihova nevina lica.  Danas njihove senke koračaju ulicama grada Kragujevca, a njihov duh se tiho uvukao u domove svih Kragujevčana, njihova dvorišta, sećanja i pravdu. Oni opominju nove generacije na sve što se zbilo tog strašnog sunčanog oktobarskog dana i ne dopuštajući da njihova mučenička smrt padne u zaborav. 

________________________________

 

Desanka Maksimović (1898-1993), najplodniji srpski pesnik - njen stvaralački vek trajao je preko sedamdeset godina (prve pesme objavila je 1920. godine u časopisu Misao, poslednju zbirku Zovina svirala 1992. godine). Za to vreme je objavila četrdesetak knjiga poezije, proze i putopisa. Sve vreme svoga stvaralačkog veka ona je bila prevashodno pesnik ljubavne, rodoljubive, intimističke i deskriptivne poezije i poezije za decu. Najviše domete ostvarila je u ljubavnoj, rodoljubivoj i socijalnoj poeziji: ona se pamti po ljubavnoj poeziji tihih emocija i kamernog tona, po rodoljubivim pesmama (Krvava bajka - Desanka Maksimović) i po toploj knjizi socijalnih pesama Tražim pomipovanje.

 

Njena lirika je tematski bogata i raznovrsna. Tema ljubavi, kao iskrena ispovest, obogaćuje se nizom motiva: ushićenje, radost, zanos; nada, nagoveštaj, želja, čekanje; slutnja, strepnja, patnja, tajna; strahovanje, tihi bol. U ovoj poeziji je mirna, nežna i iskrena (Svoje sreće i bolove lakome / u slova sam okovala udesna / i redom ih pokazujem svakome" - Priča o pesniku). Ova poezija je u celini ispovedna: ispovest vere, ispovest sumnje, ispovest ljubavi, ispovest ustreptalosti. Njoj je, prema sopstvenom priznanju, najbliža bila poezija osećanja.

 

Teme prirode su vrlo česte, ali to nije čista deskriptivna pesma; u njoj se prepliću ljubav i priroda. Ostvaruje se velikim brojem motiva što svedoči da se ovde radi o širokom tematskom kompleksu: zavičaj, polja, njive, šume, livade; potok, breg, pejzaž; ljudi, životinje, ptice; pokreti, pesma i zvuk, boje i mirisi; nebo, doba dana; strepnja, sumnja, strah, smrt. Ova poezija peva o srođenosti čoveka i prirode, o pesnikovoj snažnoj ljubavi prema prirodi: "Ja sam, priznajem, rob prirode (...) Rob sam šumova, žubora, sunčevih rađanja". Motiv smrti, prisutan u poeziji o prirodi, ne znači da je smrt doživljena kao pretnja; to nije ni izraz straha ili drame; smrt je ono što je sasvim prirodno i izvesno u prirodi, svetu i čovekovom životu.

 

Tema rodoljublja jedna je od dominantnih tema - to je ljubav prema zavičaju i zavičajnoj prirodi, prema zemlji i narodu. Ova poezija peva o čoveku mučeniku i patniku, ali i čoveku ustaniku i braniocu; u njoj ima svedočenja o svetlim delima ustanaka i ustanika, ali i svedočenja o mraku i tami, stradanju i bolu. Ove pesme, međutim, iako izraz snažnog rodoljublja, imaju univerzalni smisao: u njima nema imena ni ljudi, ni lokaliteta, ni mučitelja i mučenika.

 

Socijalne teme su neminovne kod pesnika koji se ne zatvara u svoj intimni svet, kod pesnika koji je otvoren za sve što je izvan njega - i dobro i zlo, i lepota i rugoba; pesnikinjino pevanje obeležava etička angažovanost na strani onih koji pate - bunt protiv nepravds, problemi egzistencije, život i smrt.

 

Život i smrt su osnovne teme poezije Desanke Maksimović, koje prožimaju sva navedena tematska područja njene poezije. Ona život doživljava kao složen fenomen koji ima svoj prirodni početak, trajanje i kraj - sve se rađa, živi i umire; postoji radost i sreća rađanja, lepota i tegoba življenja, seta i bol umiranja. Umiranje u ovoj poeziji nije doživljeno dramatično i tragično, nego razumno i mirno jer "zemlja jesmo/ostalo su sve prividi", kaže pesnikinja. Suprotnosti sveta i života ogledaju se i u ovoj poeziji: život - smrt; radost - seta, bol; ushićenje i zanos - rezignacija; ipak, sve to natkriljuju beskonačna vedrina i optimizam.

 

Poezija Desanke Maksimović je izrazito subjektivna, intimna, ali nije introvertna: otvorena je prema prirodi, drugim ljudima, svetu - i sve to obojeno je ličnim viđenjem i toplinom dobrote i čovekoljublja; prisnošću, mekotom i bolećivošću. To je poezija nežnog senzibiliteta, iskrena, neposrednog kazivanja i "sve te pesme Desanke Maksimović istovrsne su, istim glasom ispevane" (Ivan V. Lalić), glasom koji je specifičan i prepoznatljiv. Čitanje njenih pesama stalno ističe lakoću pevanja, lakoću misli, lakoću oblikovanja (Ne čudi se, pesma sama niče / i protivu moje rađa se volje / ona sama od sebe biva - Pesma); stih je blag i melodičan, metrika stiha poštuje prirodu jezika. Jezik ove poezije je raskošan, slikovit, emocionalan i ritmičan; jednostavan je i skladan po značenju i melodičnosti; slikovitost je spontana, netražena, prirodna; muzikalnost je prepoznatljivo obeležje ove poezije, a pesnikinja je dobila epitet "najmuzikalniji srpski savremeni pesnik" (Borislav Mihajilović Mihiz) - intonacija je raznovrsna: od uspavanke preko molbe i opomene, do tužbalice.

 

Pesnici obično vrlo retko unose svoje "ja" u pesmu, pa čak kada se ono pojavi, kaže se da je to "lirsko ja", dakle ono biće koje se čuje iz pesme, koje preživljava nedaće, uživa miline života, meditira ili polemiše. Uobičajeno je da se iza takvoga, "ja" ne sagledava stvarna pesnikova ličnost. Kod Desanke Maksimović je slučaj sasvim jasan: ona ne beži od sopstvene ličnosti, ne krije se iza fiktivnog lirskog subjekta - ona je jasna ne samo iz oblika prvoga lica, nego iz tona kojim kazuje (Samo sam ja preživela/smrt voljenih bića - Čovek): nema neutralnog oblika, iz glagolskog oblika "preživela" jasno se određuje rod onoga koji peva, i koji, i pored tolikih gubitaka voljenih bića, nije klonuo nego "i opet mi se hoće / sunca i sveta".

 

Poezija: Pesme (1924), Vrt detinjstva (1927), Zeleni vitez (1930), Gozba na livadi (1932), Nove pesme (1936), Pesnik i zavičaj (1946), Miris zemlje (1955), Zarobljenik snova (1959), Govori tiho (1962), Tražim pomilovanje (1964), Ptice na česmi - pesme za decu (1969), Nemam više vremena (1973), Letopis Perunovih potomaka (1976), Pesme iz Norveške (1976), Ničija zemlja (1979), Slovo o ljubavi (1983), Sajam reči (1987), Miholjsko leto - soneti (1987), Pamtiću sve (1988), Ozon zavičaja (1990), Zovina svirala (1992).

 

Poeme: Oslobođenje Cvete Andrić (1945), Otadžbina u prvomajskoj povorci (1949), Otadžbino, tu sam (1951).

Pripovetke: Ludilo srca (1931), Kako oni žive (1935), Strašna igra (1954), Pisma iz šume - bajke (1969).

Romani: Otvoren prozor (1954), Buntovan razred (1960), Pradevojčica - roman za decu (1970).

Putopisi: Praznici putovanja (1972), Snimci iz Švajcarske (1978).

 

Desanka Maksimović - Devojačka molba

Desanka Maksimović - Selice

Desanka Maksimović - Strepnja

Desanka Maksimović - Tražim pomilovanje

9 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Desanka Maksimović - Krvava bajka

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Prokleta avlija je naziv za poznati carigradski zatvor, u koji je iz neopravdanih razloga dospeo fra Petar iz Bosne kojeg… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija   Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u