Mehmed - paša Sokolović lektira

Mehmed - paša Sokolović

Mehmed - paša Sokolović

 

Mehmed - paša Sokolović, veliki biser u ogrlici Otomanske imperije 16 - og veka, imao je sreću ili nesreću da dogura do titule Velikog vezira (danas premijer vlade). Svetlost i tama. Te dve suprotnosti dominiraju njegovim životom. Sve je u naglašenom kontrastu; nepoznata godina rođenja (oko 1505-e), pa je hroničari utvrđuju po poznatom datumu smrti 11. 10. 1579. godine; učio za kaluđera - postao veliki musliman; rođen kao anoniman Srbin - umro kao glasovit Turčin. Jedno vreme, praktično upravljao Imperijom od koje je drhtala Evropa, ali svestan da je dogurao samo do časti najbližeg sultanovog roba. Sokolović, porodično ime ovog tragičnog junaka, asocira na pticu. Soko je simbol viteštva i junaštva. Da ste ptica, šta biste izabrali: - kavez sa puno hrane, ili nebo sa malo mrvica. Naravno, ima dresiranih sokolova koji gazdi donesu veliki plen da bi dobili komadić mesa, uz to su poslušni i odani.

 

Put do kaveza Sokolović je prošao, kao i mnoga hrišćanska (čitaj srpska) deca kroz poznati Danak u krvi. "Izabrani dečaci", piše Andrić u romanu Na Drini ćuprija, otpremani su na malim bosanskim konjima, u dugoj povorci dalje. Na konju su bila dva pletena sepeta, kao za voće, sa svake strane po jedan i u svaki sepet po jedan dečak... Istrgnuti od roditelja kao desetogodišnjici, dečaci su odvođeni u Carigrad, gde su kroz specijalne metode vaspitavanja pretvarani u janičare. Najbolji među njima ostajali su u dvorskoj službi, a ostali raspoređivani kao vojnici u prestonicu i pokrajinske garnizone. U naše narodno predanje ušli su na velika vrata kao sejači strave i užasa. Osobito bili su surovi prema življu iz krajeva iz kojih su kao dečaci "ulovljeni".

 

"Nema", veli narod, "goreg Turčina od poturice". Zulumćarsko ponašanje janičara, svakako, nije bio jedini razlog što su nesrećni roditelji pokušavali na razne načine da spreče, ili bar odlože otmicu najmilijih. Mnogi su, prema predanju i hroničarima tog kritičnog razdoblja, sakatili rođene sinove, sekući im prste na rukama; neki su davali mito; krili se po zabitima, pa su, vele, cela sela ostajala prazna. Međutim, mladi Baja, kršteno ime Mehmeda Sokolovića, nije slučajno odabran. Desetak godina pre njega iz ove familije odveden je dečak koji će se kasnije pročuti kao Deli Husrev - paša. Postavši dvoranin, - piše Radovan Samardžić u knjizi Mehmed Sokolović, Husrev je za sobom povukao mlađeg brata, potonjeg Lala Mustafa - pašu, koji je mogao stići nešto pre Baja, ili zajedno s njim. Prema tome, važan je podatak da je pre dolaska Baja u Carigrad - jedan Sokolović postao paša. Inače, neotporna prema islamizaciji, familija Sokolović već se bila pocepala na muslimane i pravoslavce.

 

Zbog toga je među ovim porodicama vladalo ljuto neprijateljstvo čak i kad su se sjedinjeni u novoj veri našli zajedno na visokim položajima u Carigradu. I Husrev - paša, a naročito Lala Mustafa - paša čine velike napore da naude budućem velikom veziru. Po svemu sudeći, Bajinom odlasku, osim njegove majke, nije bilo protivljenja. Mnogo kasnije, kad Baja postane paša, i preko emisara zatraži da k njemu dođu oba njegova brata, ova nesrećna žena ponovo će raširiti krila da u gnezdu sačuva ptiće, ali uzalud. - Žalost i tuga za najstarijim sinom još me i danas more, a vi hoćete da mi i druga dva uzmete, dodavši : - kad nisu kod mene, svejedno je da li su mrtvi, ili carski žive. Ali, sudbina se na nju nije smilovala, kao ni Ahmed - beg koji je poslat da izvrši vezirovu zapovest. Doduše, majka je uspela da umesto najmlađeg sina poturi stričevića, koji će pod imenom Mustafa - paša uznapredovati u carskoj službi. Prevara je, ipak brzo otkrivena, pa je od majke otrgnut i najmlađi sin.

 

Sreća Bajinoj braći nije bila naklonjena, kao njemu; po dolasku u Carigrad stariji se ubrzo razboleo i umro, a slično je završio i mlađi koji je stigao kasnije. Paša je braću ožalio, a utehu našao u tome što je oca i majku doveo k sebi i uveo ih pod stare dane u novu veru. Da ironija sudbine ove porodice bude veća, odlasku u Jedrene nije se radovao ni osamnaesto-godišnji Baja. Pre bi se reklo obrnuto; otet je iz manastira Mileševe gde je učio hrišćanstvo. Od kaluđera o janičarima i Turcima nije mogao čuti lepu reč; slušao je samo ružne priče, a imao je priliku i sam da se uveri. Šta se u maloj duši ovog Hercegovca na putu od rodnog kraja do Jedrena dogodilo, pa je izabrao život u kavezu - Bog zna. A šta je i mogao; da se ne odrekne Hrista i "povede za hrišćanskim mučenicima, koje je, kao Đorđa Katovca, dao i njegov narod, stisne srce i izdrži muke". Ne, ne treba mu zameriti što se opredelio za onu narodnu: Robom ikad - grobom nikad. Ali, ne i činjenicu da je pred smrt, slušajući priče o Kosovskom boju, iskreno lio suze za Muratom, priželjkujući istu smrt za sebe.

 

I Fortuna mu je i ovde bila naklonjena u liku bezimenog derviša rodom iz ovog podneblja. - Izvesni gospodin Žiže, koji se tada zatekao na divanu, jer je došao da traži dozvolu za povratak u Francusku, piše R. Samardžić, - izjavio je kasnije da je derviš u trenutku pašine zauzetosti s kesom, odjednom iz nedara trgnuo nož i zadao Sokoloviću takav udarac u grudi da mu je presekao srčanu venu i probo srce.

 

Munjevita karijera

Pola stoleća pre ovog kobnog događaja, kako je već rečeno, Sokolović nije izabrao nebesko carstvo, već zemaljsko. Prkos, tako svojstven mladosti, savladan je preživljavanjem iz inata. Kad je tako odlučio, sve je posle išlo kao po loju. Nesumnjivo inteligentan, promućuran i snalažljiv poput mnogih Hercegovaca, brzo je otkrivao hridi u moru tekućeg života. Igra mrkve i štapa za njega je unapred bila dobijena - uvek mrkva. Zbog izvanrednih sposobnosti, kao veliki tumač Muhamedove vere, uzet je u dvorsku službu gde je stekao poverenje Sulejmana Veličanstvenog (1520-1566). Napravio je brzu karijeru; 1549 - e postaje beglerbeg Rumelije, a 1561/2 - e osvaja temišvarski Banat, i konačno 1565 - e zauzima najveći položaj u Carstvu, postavši veliki vezir. Bio je pravi velemajstor diplomatije. Nemilosrdno koristeći sav svoj potencijal, leteo je iz uspeha u pobedu.

 

Srpski - jezik diplomatije

Osmanlije su, sudeći po svemu, organizaciju države preslikale od pčela. Sve je bilo podređeno košnici i matici, samo se ona ovde zvala sultan, a pčele radilice bili su janičari. Nije ni čudo što su tako dugo harali ovim krajevima. Janičari su bili ljudi izbrisane prošlosti, čija je jedina dužnost bila da štite sultana i izvršavaju bespogovorno sve naredbe. Predanje kaže da je na dvoru sultanovom, poput dvorske lude zapadnoevropskih vladara, sedeo čovek čija je jedina dužnost bila da sve naredbe gospodara - odobrava klimanjem glave. Vele, da je bilo slučajeva kad bi sultan iz obesti, ili bilo kakvog razloga, zapovedio da se "luda" pogubi, a isti bi nemo klimanjem glave odobrio sopstveno smaknuće.

 

Ova sličica ima mesta da ilustruje atmosferu osmanlijskog dvora za vreme Sokolovićevog boravka. Možete misliti koliko je ovaj čovek morao paziti na svaki svoj pokret, na izgovorenu reč, da sačuva glavu, a kamoli da se vine do časti najbližeg roba sultanovog. Zato i ne čudi što su se mnogi pitali kako se moglo dogoditi da Porta 1557. izda ferman kojim se odobrava rad Pećke patrijaršije. Međutim, kad se malo bolje pročešljaju činjenice, nije teško zaključiti da se u tom slučaju radi o obostranoj koristi. Romantičarsko tumačenje da se Mehmed - paša, tom prilikom zauzeo za Srbe, pošto je krišom gajio neku vrstu srpskog rodoljublja, nema argumentovanog pokrića. Naprotiv, pouzdano se zna da Mehmed nije bio dvoverac, što je višestruko dokazao, odlazeći u Meku na hadžiluk, ili gradeći brojne džamije od kojih je najpoznatija ona u Carigradu. Činjenica da je oca, braću i majku, te rođenu sestru preveo u islam ne traži komentar.

 

Ako k tome dodamo i podatak da je veliki vezir na ratnim pohodima u osvojenim gradovima, kao u Sigetu, od crkava pravio džamije, mozaiku njegove PRAVE vere nedostaje samo kamičak izbrušen u njegovoj zapovesti da se u Beogradu sruše tri crkve da bi on sebi ostavio zadužbinu, izgradivši na njihovim temeljima bezistan, karavansaraj i druge objekte. Da đavo bude crnji, on te bogomolje nije rušio toliko radi gradnje, koliko da se u njima ne vrši verski obred. - Srbi u Beogradu imali su veliku i lepu crkvu, kaže u svom Dnevniku nemački putopisac Stefan Gerlah, - ali Turci su im je uzeli, i Mehmed - paša je od njenog kamena načinio bezistan i karavansaraj. Toliko o vezirovom skrivenom srpskom rodoljublju. Biće da o svemu ovome mnogi učeni Srbi pojma nemaju kad Mehmed - pašu ubrajaju u velike Srbe, jer, ako hoćemo pošteno, Slovenac Jernej Kopitar mnogo je veći Srbin, vrednujući njegov doprinos razvoju srpskog jezika i kulture.

 

Međutim, ostade međunaslov bez pokrića, pa je red da se njemu vratimo. Reč je naime, o činjenici da u to vreme u prestonici Otomanskog Carstva vri od paša, begova i drugih dostojanstvenika u državnoj službi slovenskog porekla. Obnavljanje rada Pećke patrijaršije Turcima nije štetilo. Naprotiv, bio je to lep gest Porte da Srbe, bez kojih nije mogla, još čvršće veže za svoju administraciju, pa ko hoće da ostane hrišćanin, imperiji nije smetalo, jer je islamizacija pustila duboke korene po Bosni i Hercegovini, pa su preko rodbinskih veza popunjavani redovi janičara novim dečacima bez danka u krvi. Razumljivo je samo po sebi što je takva administracija uz turski, u diplomatskim kontaktima koristila i srpski jezik.

 

Šta kažu drugi

Da je Sokolović Srbin, tvrdi i njegov suvremenik Andreja Badoaro (Andrea Badoaro), koji je bio mletački poslanik na Porti 1573. godine, jer veli za Sokolovića: - Mehmed, prvi vezir, ima za ženu ćerku sultanovu, od koje ima sina od pet do šest godina. On sam ima šezdeset do sedamdeset godina, po narodnosti je Srbin (di nazione serviano). Ovo, što je još 1573. godine kazao Badoaro, tvrdio je i čuveni ruski poznavalac istorije balkanskijeh Slovena Vićentije Makušev, jer veli u svojijem istoriskijem spomenicima: - Mustafa (Sokolović), sinovac Mehmed - pašin, rodom je Srbin. Dakle, kad je sinovac rodom Srbin, onda je i stric. Najposlije i samo mjesto Sokolovićeva rođenja pokazuje da je on Srbin, jer se rodio u Bosni, u selu Ravancima, koje je u opštini sela Sokolovića, između Velike i Male Varde, blizu varošice Ruda, gdje se i danas, kako se priča, nalaze razvaline od kuće, u kojoj je Sokolović rođen.

 

Višegradska ćuprija na Drini je zadužbina velikog vezira Mehmed - paše Sokolovića (tur. Sokollu Mehmet Pasa, 1505. ili 1506-1579). On je jedan od velikih osmanskih vojskovođa porijeklom iz Bosne. Rodio se u selu Sokolovići pored Rudog 1505. ili 1506, a kao dijete pravoslavnih roditelja. U to vrijeme postojao je običaj poznat kao Divširma, odnosno Danak u krvi. Srpska djeca su na silu otimana i odvođena u Tursku gdje su prevođena u islam i školovana u njihovim vojnim školama gdje su postajali Janjičari, elitni vojnici turskog carstva. Tako je iz okoline Višegrada kao dijete odveden i Bajica Sokolović i dobija ime Mehmed. On će kasnije zahvaljujući svojoj sposobnosti postati oficir osmanske vojske, a na vrhuncu svoje moći postaje veliki vezir, odnosno premijer države po današnjim standardima. Na vrhuncu svoje moći naređuje da se u Višegradu na Drini sagradi most.

 

P. Jokić

__________________________________

 

MEHMED PAŠA SOKOLOVIĆ - MIT I STVARNOST

 

PONOSAN NA KORENE

U šest vekova dugoj istoriji Osmanske carevine, za vreme trideset i šest sultana, izmenjalo se na vlasti ukupno 210 velikih vezira. Međutim, turski istoričari se slažu da samo jedan od njih zaslužuje epitet najvećeg. To je je Mehmed-paša Sokolović, poreklom Srbin iz Bosne, koji je, dostojno veličini i geniju svog prvog gospodara i najvećeg od svih padišaha, Sulejmana Veličanstvenog, uzdigao imperiju do neslućenih visina, gde je neograničenom vladavinom i mudrošću velikog diplomate i ratnika održao i za vreme naslednika nedostojnih imena velikog Zakonodavca.


U ovom feljtonu prosledićemo životopis i delo neograničenog upravitelja Turske carevine, kojem se navršava 500 godina od rođenja, pred kojim je, bezmalo ceo jedan ljudski vek, drhtala Evropa, i velikog državnika koji je nepogrešivim instinktom ništa manjeg vojskovođe i ratnika nametao mir sabljom i topovima. Nekadašnji čatac i nesuđeni monah iz Mileševe, od njegovih rodnih Sokolovića, preko jedrenskog saraja i Enderuna i najviših državnih funkcija u Carigradu, iako preobraćen na islam i iskreno veran novoj religiji, nije nijednog trenutka zaboravljao svoje poreklo, što je pokazao svojom popustljivom politikom prema Srbima i, samo njegovom zaslugom obnovljenom Pećkom patrijaršijom, na čijem je čelu ustoličio svog rođenog brata Makarija.

 

Prateći neprekidnu uzlaznu liniju dvorskog paža koji je, zahvaljujući svojoj oštroumnosti i sposobnostima, imao sreću da se bavi u najbližoj blizini i bude u milosti velikog padišaha Sulejmana, videćemo njegov život i kao ličnog carevog sobara i oružara, admirala mornarice, rumelijskog beglerbega, komandanta vojne protiv Austrije i osvajača Sigeta i Arabije i, napose, paše sa tri tuga, koji je jedini od svih velikih vezira imao čast da se održi u službi čak tri sultana.


Sokolovićev genij državnika nije vidljiv samo po čvrstom držanju dizgina osmanske vlasti nakon smrti gospodara triju kontinenata - Sulejmana Veličanstvenog, već i u njegovoj ambiciji da carevini proširi nove i neslućene vidike i učini je apsolutnim gospodarom srednje Azije i Indijskog okeana, za šta se upustio u, za ono vreme fantastičnu avanturu prokopavanja kanala Don-Volga, kojeg je trebalo da spoji sa morem, Kaspijsko jezero sa Crnim morem, a odmah iza toga planirao još veći poduhvat - probijanje Sueckog kanala.


Mehmed-paša Sokolović je, slažu se i turski i evropski istoričari, poživeo dovoljno da ostavi neizbrisiv trag u istoriji Osmanske carevine. Poginuo je tragično, kao žrtva političke zavere, od ruke, ironijom sudbine, jednog derviša koji mu je poreklom bio zemljak iz Bosne. Bilo je to u 74. godini njegovog života i, čini se u pravo vreme, da ne bi svojim očima video početak naglog propadanja imperije, u čijem je stvaranju moći i sam učestvovao, a nad kojom su se, bio je svedok, poslednjih nekoliko godina njegova života počeli da nadvijaju tmurni oblaci, najavljujući carevanje svega onoga protiv čega se svim silama borio - mita, korupcije i vladavinu harema imperijom.
Život Mehmeda Sokolovića nije lako pratiti, jer su istorijski izvori lišeni opširnijih podataka o njegovom najranijem životu, pogotovo perioda koji je vezan za njegovo odvođenje u carski saraj u Jedrenu i njegovo uspinjanje u dvorskoj službi. Visoki i naočiti Bosanac pao je više u oči turskim istoričarima tek kada je, naprasno, bio naimenovan za vrhovnog kapetana mornarice. Od tada ga prate u korak, a sve ono što se događalo u njegovom najranijem dobu, ostavljeno je da se crpe iz šturih pominjanja turskih istoričara i predanja srpskog naroda, čega se, iz razumljivih razloga, treba prihvatiti sa dužnom rezervom. Zatim iz malobrojnih pisanih dela o njemu na srpskom jeziku i, na kraju, pedantne diplomatske prepiske dubrovačkih i venecijanskih ambasadora na osmanskom dvoru, koji su pomno beležili svake detalje vezane za velikog vezira, od čije je milosti zavisila i sudbina njihove trgovačke moći u Sredozemlju.

 

Bez sumnje, jedno od najkompletnijih pisanih dela o najvećem osmanskom veziru na srpskom jeziku je knjiga "Mehmed Sokolović" Radovana Samardžića, koja je sa francuskog prevedena na turski, a već više od decenije ne silazi iz vitrina turskih knjižara. U njoj je, između ostalog, zabeleženo upravo ono što nedostaje turskim istoričarima - narodno predanje o odvođenju Baja Sokolovića u Jedrene.

 

NAOČIT, PAMETAN MOMAK
Početkom 16. veka, kada se za potrebe očuvanja proširenih granica turske carevine pojavila potreba za svežim snagama u armiji, Osmanlije su još više pribegle ranije već oprobanoj praksi popune vojnog podmlatka putem tzv. devširme, koja je kod nas poznata kao "danak u krvi".
Pet-šest godina pošto je hercegovački sandžak-beg Skender Ornosović "dobio zapovest iz Carigrada da po Bosni i Hercegovini pokupi hiljadu adžemioglana i dovede ih u saraje", u Bosnu se iza 1520. uputio Ješildže Mehmed-beg, tražeći kao i njegov prethodnik, sposobne mladiće za carsku službu. Posle dugog obilaženja Bosne i susednih krajeva, Ješildže-bega put je naneo u selo Sokolovići kod Ruda u višegradskom kadiluku, gde je dočuo priču o naočitom i pametnom momku Baju koji je bio dat u monašku službu kod njegovog ujaka u Mileševi.

 

BELEG VELIKE SREĆE

Misija jaja - baše, Ješildže Mehmed-bega, u kojoj je među četrdeset dečaka i mladića iz Bosne pokupljen i Bajo Sokolović, bila je ustaljena procedura koja se po nalogu Porte odvijala povremeno i prema potrebi.

 

Janičare, tursku stajaću pešadiju i elitnu sultanovu vojsku, pretpostavlja se, osnovao je još sultan Orhan u 14. veku. Devširmu, prikupljanje "živog vojnog poreza" započeo je još sultan Mehmed Čelebi u prvoj polovini 15. veka, ali je ona u pravom smislu institucijalizovana tek za vreme sultana Murata Drugog, da bi poseban zamah dobila u vreme sultana Mehmeda Osvajača, a najžešća je bila u 17. veku. Za buduću janičarsku službu, uzimana su, prvenstveno, deca i mladići iz hrišćanskih familija, a u kasnijim periodima, kada sepojavila potreba za očuvanjem proširenih granica i unutrašnjeg mira, i iz redova Turaka, Cigana i Jevreja. Oduzimanje hrišćanske dece je bilo ukinuto 1638. godine. Povod za to je bilo nezakonito primanje novca koje su uzeli skupljači devširme u Rumeliji, Bosni, Albaniji i Grčkoj. Uzimanje mita glavom su tada platili turnadžibaša Derviš-aga (general-poručnik janičara) i drugi kupitelj dece, Kazhadži-zade, dok se treći Devedži Mustafa spasao na molbu velikog vezira. Ovo uzimanje podaničke dece bilo je poslednje koje spominje osmanska istorija, i tako je pod najvećim osmanskim silnikom sultanom Muratom Četvrtim bila ukinuta i ova nasilnička mera.

 

Najviše janičara, oko 54.000, u turskoj vojsci bilo je sredinom 16. veka. Sa opadanjem turske moći, janičari izazivaju bune i nerede i postaju opasniji za vlast sultana nego za neprijatelja. Mehmed Drugi je 1826. ugušio u krvi njihove pobune u Carigradu, ukinuo ih i uveo nizam, tj. redovnu vojsku, posle čega je prestala i potreba za ubiranjem "živog vojnog poreza", odnosno devširme.

 

Halkondilas, savremenik Murata Drugog, kojem se pripisuje usavršenje i uređenje turske vojske, naročito janičara, opširno i verno opisuje sultanov tabor i uređenje njegove vojske, za koju kaže da zbog visokog stepena reda i svrhovitosti izaziva svako poštovanje. "Sultanova porta se sastoji od šest do deset hiljada pešaka. Uhvaćene dečake šalje u Aziju da bi tamo dve-tri godine naučili turski jezik. Ako u dovoljnoj meri znaju jezik, šalje dve-tri hiljade u mornaricu u Galipolje da uče pomorstvo. Svake godine dobijaju odeću i sablju. Odavde su pozvani na sultanovu portu sa dosta plate za uzdržavanje, a neki dobijaju i više. Oni tvore uski sultanov krug..."

 

Prema turskim izvorima, devširmom su se kupila deca i mladići uzrasta od osam, deset, petnaest, osamnaest ili dvadeset godina, ali ponajviše oni starosti od 14 do 18 godina. Devširma je prikupljana jednom u tri, pet ili sedam godina i skupljalo se, odjednom, između dve hiljade i deset hiljada dece koja su, uglavnom, bila birana po fizičkoj snazi, pameti i lepoti.

 

Istorijsko pamćenje "danka u krvi", kako je među hrišćanskom rajom nazvana devširma, urezano je podjednako i među Srbima, ali i Gruzijcima i Rusima. Samardžić, pozivajući se na veliki broj istorijskih beležaka, koje kazuju da su roditelji, u strahu za svoju decu, odvodili svu čeljad u planinu kad bi se čulo da nailazi skupljač devširme, navodi da su zbog toga čitave porodice prebegavale u susednu državu, a da su pojedini roditelji radije svoju decu sakatili nego ih predavali Turcima u ruke.

 

Sačuvane su i vesti da su neke majke ispisivale sinovima krst na čelu ili na ruci sokom jedne otrovne trave, koji bi ostavio ožiljak i tako ih zanavek odvajale od Turaka. Pribegavalo se ponekad i ranoj ženidbi, pa se nailazilo na dečake privenčane već u dvanaestoj godini. Ali, turske vlasti su se lako dosećale ovakvim dovijanjima, tako da bi, umesto spasa, češće usledila njihova odmazda. Zbog toga je, kao najcelishodnije sredstvo ostajalo to da se dete otkupi ili haračlija mitom odobrovolji, ali je bilo malo kuća koje su takav trošak mogle da podnesu. Ponavljanje jedne pojave, bilo to i nasilje, ipak dovodi do navikavanja...

 

Kad je Ješildže Mehmed-beg pao u Sokoloviće, Bajo se, verovatno, zatekao u očevoj kući ili je jaja-baša, doznavši kakvog sina ima domaćin Dimitrije, naredio da tića dovedu iz Mileševe. Ova druga pretpostavka se čini verovatnijom, jer se pored očajnih roditelja pojavio i pomenuti kaluđer, Bajov stric ili ujak, koji je pokušao da dete sačuva. Stari Sokolović se, kažu turski izvori, obratio šuraku da mu pomogne novcem kako bi otkupio sina. Kaluđer je, zaista, svim silama nastojao da pridobije ili potkupi jaja-bašu, ponudivši mu "faraonski novac za dečaka", ali beg nije dozvolio "da mu se isprljaju skuti".

 

Sirotim roditeljima je još jedino ostalo to da dete sakriju, da bega nekako zavaraju, da sačekaju priliku kad će možda da ga pridobiju. Sakupljač danka u krvi nije bio samo neumoljiv. Razlog roditeljske nesreće i očaja on je iskreno video u njihovoj zabludelosti i neznanju. Zbog toga je rekao Sokolovićima: "Ej, neznalice i putnici po bespućima pakla! Zar ne znate da će ovaj siromah dečko u padišahovoj službi postati čestit? Kad on, nesumnjivim staranjem sultanovim, postigne večitu sreću, svaki od vas doći će do večnog bogatstva i trajne sreće. Jer, ova država je Humaj-ptica, koja je pala na vaš soj, a vi je svojim glupostima odgonite i svojim rukama sopstvenu kuću palite! Na čelu vašega sina beleg je velike sreće, koji kazuje da će on u sultanovoj blizini, u službi dobrotvora, doći do veoma velikih položaja..."

 

Tako je mitološka Humaj-ptica, koja večito srećnim čini svakoga kome njena senka padne na glavu, preletela i iznad sela Sokolovića. Uviđajući da moraju da predaju sina, roditelji su dečaka izvukli iz skrovišta i zamolili jaja-bašu neka im ga dobro prigledaju. Ješildže Mehmed-beg je bio veoma zadovoljan "što je izneo sokola iz gnezda".

 

Grupu od četrdeset dečaka "pokupljenih iz poznatih i plemenitih porodica", među kojima je bio i Bajo, Ješildže Mehmed-beg je pravo iz Sokolovića uputio u Jedrene, gde ih je sultan Sulejman primio na huzur (u audijenciju) i, izjavivši kako mu se dopadaju, naredio da se upišu u tamošnji carski saraj. U jednoj turskoj pesmi, koja govori o odvođenju mladog Sokolovića na sultanov dvor, posle svega, dolaze stihovi:

Iz kandža zlog gavrana istrgoh jednu divnu prepelicu, i ulovih jednog sokola pre saznanja ljubavi...

 

SAN UOČI BOŽIĆA
DOK je još sina nosila pod pojasom, Bajova majka je, govori predanje, uoči Božića usnila san "da joj je nikao bor iz utrobe, pa granama svet natkrilio". Kad je to ispričala svekru, koji je, prema običaju, svoj čeljadi u kući trebalo da protumači snoviđenja u toj noći, starac je snahu dobro pogledao i rekao joj: "Daj bože, da bude srećno, moja snaho, ali moćno da ti rodiš zemlji gospodara".

 

Novo ime - Mehmed

Sa velikom se sigurnošću zna da je Bajo Sokolović, sa grupom od četrdeset mladića koje je Ješildže Mehmed-beg poveo sa sobom u Jedrene u periodu kada se u tom gradu i njegovoj okolini, između ratnih pohoda, od novembra 1524. do marta 1525, odmarao Sulejman Veličanstveni.


Odabrani mladići su primljeni na huzur (u audijenciju) velikom padišahu koji je rekao da mu se "veoma dopadaju" i od tog trenutka je počelo njihovo komplikovano, sistematsko i neretko nemilosrdno vaspitavanje i podučavanje u raznim naukama i vojnim veštinama, čiji je krajnji cilj bio da se od njih naprave sposobni i padišahu do groba odani dvorski službenici, vojskovođe i državni velikodostojnici koji će biti stub moći Osmanskoga carstva.


Bajo Sokolovoć, zajedno sa trideset devetoricom drugih mladića, statusom i pameću, imao je sreću da ga odmah upišu u ičoglane, buduće dvorske paževe koji su, samim tim, bili predodređeni za napredovanje prema najvišim dvorskim, državnim i vojnim funkcijama. Za razliku od njih, ostali mladići koji su takođe bili prikupljeni devširmom, bili su upisivani u adžemioglane, kategoriju budućih janičara koji su upućivani u anadolska sela za učenje turskog jezika i čelićenje teškim seoskim poslovima, da bi tek nekoliko godina posle toga počinjali sa vojnom obukom i bili priključivani tzv. janičarskim ognjištima.

 

U Osmanskom carstvu su postojala tri saraja: u Jedrenu, Galati i Carigradu. Sva tri saraja imala su po trista dečaka. To su, zapravo, bili kadetski zavodi, gde su pitomci bili obučavani ili za ratnu ili za dvorsku službu. U njima je postojalo ukupno šest soba. Prve dve su: velika i mala soba, prva sa dve stotine, a druga sa stotinu pitomaca, i to su bile sobe za pripravnike u službi paževa, a četiri gornje su bile određene za osobnu službu.
Najniža od ove četiri sobe zvala se seferli odaja, koja se brinula za sultanovo rublje. Ova soba je ujedno bila škola pevača, plesača, brijača i ranarnika u saraju. Baškulukdžija je dva puta sedmično u srebrnoj posudi prao muslin sultanova turbana, pri čemu su ostali pevali pesme u punom zboru, tako da je pranje turbana ujedno bila i vežba u pevanju.


Treća je soba bila kiler, tj. podrum ili zapravo pekara za slatkiše i u njoj su se bavili iskljućivo izradom i čuvanjem slatkiša, ukuvanih plodova, slatka (halve), šerbeta, sirupa, sredstava za jačanje i sokova svih vrsta. Uz to, paževi ove sobe isporučivali su sveće za odaje i bogomolju saraja...


Sledeća u hijerarhijskom nizu je hazna odaja u kojoj su se ičoglani, osim vežbanju u jahanju i oružju, osobito podučavali da opslužuju sultana, podsecaju caru nokte, pomažu berber-baši i učili se savijanju turbana.


Poslednja, has odaja, u koju su dolazili samo najodabraniji i u prethodnim odajama prekaljeni pitomci, bila je već odskočna daska za visoke dvorske, državne i vojne funkcije. Ičoglanima iz ove sobe je bilo povereno čuvanje samog sultana, relikvija bogomolje, koja se nalazi do sultanove spavaonice, a u kojoj se nalaze ogrtač, sveti steg i poslanikova sablja i luk, te sablje triju prvih halifa i nekolicine njegovih drugova... Poveravanje ovih državnih dragocenosti, bio je najbolji znak da su ovi mladi preobraćenici na islam u najvećoj padišahovoj milosti i da će se, posle, u proseku petnaestogodišnjeg vaspitavanja i obučavanja u jednom od ovih saraja, naći na najvišim i odabranim vojnim i upravnim funkcijama carevine.

 

Za Baju Sokolovića, kojem je prilikom preobraćanja na islam nadenuto novo ime Mehmed, pretpostavlja se da je ostao u službi u jedrenskom saraju 13 godina i da je kao paž, prateći sultana u vojnim pohodima učestvovao u Mohačkoj bici 1526. godine, da je sa turskom vojskom bio pod Bečom 1529, a da je kasnije, kao paž, prešao u službu velikog defterdara Skendera - čelebije, u čijoj je sviti učestvovao u ratu protiv Persije.
KADA je veliki defterdar, koji je, po tradiciji, školovao paževe za najviše državne i finansijske službe bio optužen od velikog vezira i sultanovog štićenika Ibrahim-paše da je glavni krivac za zakasnelo zauzimanje Bagdada, a zatim i javno pogubljen, svi njegovi telohranitelji, paževi i posluga bili su pridodati carskom saraju. Među tri stotine tih paževa, nalazila su se i sedmorica mladića koji su, prema svedočenju tadašnjeg turskog hroničara Alije, postali prvi ministri ili veziri carstva: Pertef Mehmed-paša, Ahmed-paša, Pijale Mehmed-paša, Lala Mustafa-paša, Husejin-paša i Mehmed-paša Sokolović. Sve su to bili oni koji će, kroz život, pratiti Sokolovića decenijama, neki od njih i do smrti, da mu budu prijatelji, podrška u naporima ili, češće, ljuti dušmani.
Preuzevši svu njegovu pratnju, jer su najbolji od njih za dvor i obrazovani, sultan je izvesno bio obavešten koliko koji od njegovih vaspitanika vredi, piše Samaredžić. Svi Sokolovićevi biografi pominju da je prva njegova služba kada su ga doveli na Novi dvor u Carigradu bila finansijske prirode. Radio je u carskoj riznici, dakle posao koji je uz Skender - čelebiju izvesno mogao najbolje da nauči.
Od tog trenutka, Mehmed je za deset godina promenio pet zvanja kao sultanov dvoranin: išao je tačno onim putem koji vodi do visokih položaja u državnoj upravi i vojsci. "U poslu je bio veran i pouzdan", kaže njegov biograf: "njegovo držanje i vladanje, kao i umešnost i dovitljivost prilikom raznih ceremonija, sultanu su se posebno dopali."

 

Prva Mehmedova služba je bila rikabdar, zvanje koje se sastojalo u tome što je pomagao padišahu kod uzjahivanja konja i pratio ga na putu, idući pored njega pešice. Iza toga je postao čohardar, dostojanstvenik koji se brinuo o sultanovoj odeći, nastupajući na svečanostima neposredno uz njegove skute. Uskoro mu je, međutim, dodeljeno zvanje koje mu je omogućilo da se još više istakne i pokaže u punom sjaju. Postao je silahdar-aga, zapovednik carskih štitonoša, čija je dužnost bila da se brine o ličnom sultanovom naoružanju i da ga, prilikom javnih ceremonija pridružuje s desne strane, noseći o desnom ramenu njegovu sablju.
Za Mehmeda Sokolovića, međutim, kažu da prilikom obavljanja ovih službi nije bio samo paradni dvoranin, već da je obavljao i mnoge druge poverljive poslove. Zbog toga je nagrađen zvanjem češnegir-baše, koji je važio za jednog od najpouzdanijih sultanovih ljudi. Pratio je sultana na svim njegovim putovanjima i pohodima i, upravljajući poslovima dvorskih trpezara, lično kušao jelo i piće koje je bilo namenjeno sultanu.

 

PUT ZVEZDA
Zvezdani put Sokolovićeve karijere koja će ga odvesti do najviših upravnih funkcija carstva, nagovešten je u proleće 1543, kada je Sulejman postavio Mehmeda za velikog kapidži-bašu, najstarijeg među zapovednicima dvorske straže. Time je Mehmed, ostavši još uvek dvoranin, neposrednije uveden u gotovo redovno obavljanje drugih službi: kapidži-baša je privodio strane izaslanike sultanu prilikom javnih audijencija, obavljao razne poverljive misije, osobito diplomatske prirode, dostavljao tajna pisma i važne poruke Porte namesnicima u provincijama, "donosio svilene gajtane i katil fermane". Uticaj kapidži-baše na sultanovom dvoru i u vrhovima uprave carstva bio je tako osetan, da su ih Dubrovčani unosili u spiskove, sasvim odmerene, onih turskih velikodostojnika koje treba obdariti.

 

Vezir odan sultanu

Veliki iskorak Mehmeda Sokolovića na pozornicu osmanske imperije, dogodio se 1546, godine. Umro je Hajrudin Barbarosa, stari gusarski vuk za čije su ime vezane najslavnije stranice turske pomorske istorije i strah i trepet svega što plovi Sredozemljem. Na opšte zgražavanje njegovih saboraca i iskusnih pomorskih komandanata, za prvog čoveka mornarice, kapudan-pašu, imenovan je Mehmed Sokolović, za kojeg se jedino znalo da nema nikakvog pomorskog iskustva! Tada je među turskim hroničarima, koji će od tada pomnije pratiti svaki njegov korak, počelo raspitivanje za ovog, kako se tada mislilo, "miljenika dvora".
Istoričar Ismail Hami Danišmend čak bljuje vatru na ovakvo Sokolovićevo imenovanje, nazivajući to Kanunijevom greškom. Prema nekim turskim istoričarima, Sokolović je na toj dužnosti bio četiri godine, od 1546. do 1550, dok M. Tajib Đokbilen u turskoj Islamskoj enciklopediji, u tekstu o Mehmed-paši Sokoloviću, tvrdi da je dve godine više bio na toj službi, dok naš Radovan Samardžić smatra da je on upravljao pomorskim poslovima Turske do 1551. godine, kada je bio unapređen u zvanje rumelijskog beglerbega.
Malo je ko od ovih kritičara razumevao dalekovidost Sulejmana Veličanstvenog koji je imao velikog dara i osećaja da odabire prave ljude za prave funkcije i koji je, nasuprot uvreženom mišljenju da odbranu stečenih pozicija na moru treba ostaviti nekadašnjim gusarima, odabrao za admirala mornarice proverenog čoveka koji će u njoj zavesti red i poredak i čija sudbina neće zavisiti od hirova, trenutnih raspoloženja i odmetanju sklonih gusarskih komandanata, kao što su bili čuveni Hajredin Riđobradi i njegov nesuđeni naslednik i ništa manje proslavljeni gusarski kapetan Turgut Reis.

 

Posle punih četvrt veka haranja Sredozemljem i totalne zavisnosti osmanske mornarice od severnoafričkih, egejskih i albanskih gusara koji su se stavili pod njenu zastavu, osmanska flota je, rukovođena mudrom rukom novog kapudan-paše Mehmeda Sokolovića, počela da dobija jednu sasvim drugu fizionomiju.
Za četiri godine, koliko je Sokolović proveo na ovoj funkciji, preuređena i po svim vojnim pravilima ustrojena turska mornarica je izrasla u veliku pomorsku silu koja je bila kadra i za mnogo veće poduhvate nego što su to bili kratkoročni piratski uspesi njenih dojučerašnjih gusarskih kapetana.
Da bi ostvario te svoje ciljeve, Mehmed-paša Sokolović je dao da se preurede i izgrade nova brodogradilišta i pristupio izgradnji brodova određenih tipova, veće zapremine i kvaliteta. Početkom pedesetih godina 16. veka, u Zlatnom Rogu, podignut je arsenal koji je imao sto trinaest svodova, pod kojima je stalno radilo oko četiri stotine radnika. "Čim se jedna galija porine u more, na istom mestu započne gradnja druge... Za kratko vreme i uz silne napore, Turska je dobila veliki broj novih brodova, i to pre svega zaslugom novog kapudan-paše. Da bi se obezbedila sredstva za ovaj posao, preuređen je poreski sistem u nekoliko provincija, najviše Grčkoj, a pojedini rodovi vojske prilagođeni su za službu u mornarici."
Prema Radovanu Samardžiću, ali i mnogim turskim hroničarima i istoričarima, Mehmed Sokolović se nije upuštao u okršaje na moru, ali nije ostao isključivo vezan za carigradski arsenal, gradnju brodova i podešavanje poreskog uređenja i vojnog potencijala potrebama pomorstva. Postoje nagoveštaji da je on već tada smišljao planove o turskom prodoru u područje Indijskog okeana... Zbog nemogućnosti prolaza Gibraltarom, kojeg je čuvala, za to uvek ujedinjena hrišćanska flota, u njegovoj glavi se još tada rađala ideja o prokopavanju Sueckog kanala, poduhvatu koji bi omogućio izlazak osmanske flote iz Sredozemnog "jezera" i učinio osmansku imperiju istraživačem i gospodarom novih mora i svetova. Poduhvat koji je on ostavio za docnija vremena, kada će kao veliki vezir imati moći da se uhvati u koštac sa realizacijom jedne tako velike ideje i ideje o prokopavanju kanala Volga - Don.
Posle ministra mornarice, Sokolović je, milošću i voljom Sulejmana Veličanstvenog, naznačen za rumelijskog beglerbega. To je bila funkcija koja je značila prekretnicu u njegovom životu i karijeri. Dobiti zvanje rumelijskog beglerbega, značilo je i neposredno približavanje najvišoj vlasti. Namesnici Rumelije, umesto u Sofiji, koja je bila njhovo sedište, stolovali su praktično u Carigradu i, dakle, bili u blizini dvora i učestvovali su na carskom divanu odmah posle vezira. Drugim rečima, dužnost rumelijskog paše dodeljivan je zvaničnicima obično neposredno pred njhov ulazak u ministarsko veće.

 

Kao rumelijskom beglerbegu, Sokoloviću se osmehnula sreća da se sa svojim sposobnostima još više nametne padišahu Sulejmanu. Mir koji je 1547. bio postignut sa Austrijom bio je pokvaren i pojavilo se kao sporno pitanje Erdelja. Erdelj je bio osmanski begluk i osmanlije su tražile njegovu predaju. Iz tih razloga počele su pripreme za rat koji je trebalo da vodi rumelijski beglerbeg Mehmed-paša Sokolović. U Islamskoj enciklopediji se navodi da su 1551. Sokoloviću za taj rat pridodate snage smederevskog sandžakbega Rustem-bega, jedan deo konjanika sa Krima i Dobrudže, a iz Istanbula je stiglo i 2.000 janičara. Sokolović je za ovaj rat uzeo i druge snage: Mihaloglu Ali-begove akindžije i Hadum-pašine snage. Njegova vojska je nadmašila 80.000, dok je neprijatelj, s druge strane, na tvrađavama imao 50 topova.

 

Za razliku od ovog vojnog pohoda, koji Sokolović nije uspeo da dobije diplomatskim putem, turski istoričari ističu njegovo briljantno učešće u padišahovom vojnom pohodu na Nahdživan, koji je održan 1552. i 1553. godine. Sokolović je sa rumelijskom vojskom, pod komandom velikog vezira, otišao do Gruzije. Po završetku vojnog pohoda došao je u Amasju, gde je, kako beleže turski hroničari, na ratnom divanu, kojeg je 1554. održao padišah, već učestvovao kao treći vezir.
Sokolović je još od prvog dana stupanja na vezirsku funkciju, osetio svu težinu njene odgovornosti, predosećajući uz to sve prednosti, a još češće moguće opasnosti koje se nadvijaju nad topuzom vlasti, bilo zbog sultanovog nezadovoljstva nekim postupcima svojih najbližih podanika, bilo zbog uplitanja harema u državne poslove, koje je počelo da pokazuje svoje prve znake još za vladavine Sulejmana Veličanstvenog.

 

Kao treći vezir, Mehmed-paša Sokolović se našao u središtu vihora intriga najvoljenije Sulejmanove žene, sultanije Hurem, nekadašnje Rokselane, koja je podstakla braću, prinčeve Selima i Bajazita na bratoubilački obračun oko nasleđa za presto. Bajazit je bio sposobniji, ali je, po pravu nasleđa, presto pripadao Selimu. U bratskoj svađi oko nasleđa, Sulejman Veličanstveni je bio neumoljiv. Poslao je vojsku na mlađeg sina, a glavnu ulogu u njegovom porazu i izgonjenju u Persiju, odakle je na veliki pritisak Porte morao biti izručen i zajedno sa sinovima zadavljen, odigrao je upravo Mehmed-paša Sokolović, koji se našao na strani princa Selima. Dostojanstveno držanje trećeg vezira u tim dvorskim intrigama, a docnije i na bojnom polju, ostaće duboko urezano u sećanju jedinog preživelog princa i pretendenta na osmanski presto, što mu potonji osmanski vladar, Selim Drugi, neće nikada zaboraviti.

 

SULTANOV ZET
Sokolović se uspeo do položaja drugog vezira 1561. godine, posle smrti velikog vezira Rustem-paše. Na položaj velikog vezira doveden je Semiz Ali-paša, dotadašnji drugi vezir, a njegovo mesto je zauzeo Mehmed-paša Sokolović. Godinu dana iza toga, postao je i sultanov zet, oženivši šesnaestogodišnju Selimovu ćerku Ismihan (Esmu), što mu je sada, kao članu porodice Osmanovića, definitivno odredilo dalju sudbinu.

 

Smrt sultana Sulejmana

Mehmed-paša Sokolović postao je prvi vezir Porte u trenutku kada su se na prestolima zapadnih zemalja i u Rusiji odvijale krupne promene, a nove krunisane glave najavljivale da neće još dugo da trpe diktate Porte iza kojih su stajali autoritet i moć ostarelog Sulejmana Veličanstvenog. Veliki vezir Semiz Ali-paša, koji je važio za mirovnjaka, umro je gotovo istovremeno kada su u Carigrad stigle vesti o turskom porazu na Malti. Sultan se bez dvoumljenja odlučio da državni pečat poveri svom dotadašnjem drugom veziru i zetu svog naslednika, Mehmed-paši Sokoloviću. Nije prošlo ni deset dana, a iz careve kancelarije su krenula naređenja mnogim begovima i pašama, od Ohrida do Ćustendila i Nikopolja do Temišvara, da budu u pripravnosti i da se polako primiču ka Sofiji, Smederevu i Beogradu.
Novi veliki vezir, Mehmed-paša Sokolović pogađao je želje sultana da još jednom, na samom izmaku života, krene u vojni pohod na zapad. Period mira koji su 1562. postigli Busbek i Semiz Ali-paša još nije bio istekao, a već je bio povređen, jer su osmanski upravljači Erdelja bili zaposeli nekoliko mesta koja su pripadala Austriji. Austrijanci su se preko svojih poslanika u Carigradu žalili na ovo Sulejmanu Veličanstvenom, ali su istovremeno udarili na napadače. Sve se ovo dešavalo upravo kada je Semiz Ali-paša umro i kada je na njegovo mesto došao Mehmed-paša Sokolović, koji se, kao ratnik, odmah odlučio na objavu rata Austriji.
Sulejman Veličanstveni, koji je vladao osmanskom imperijom punih dvadeset pet godina i bio neprikosnoveni gospodar gotovo triju kontinenata, naslućivao je svoj skori kraj. Zašao je bio u 72. godinu života i mučila ga je teška kostobolja. Ipak, naviklom na blistave pobede, najteže od svega pao mu je turski poraz na Malti, a neprebolna rana mu je bilo neuspešno opsedanje Beča. Sa svetske istorijske pozornice hteo je da siđe isto onako kako je na nju i došao: novom i efektnom vojnom protiv "neposlušne" Austrije i pohodom na Siget, koji je trebalo da bude predigra novom opsedanju, i po njegovim zamislima konačnom zauzimanju Beča, koji je bio zadnji bedem za osmanske prodore u bogate zapadne hrišćanske zemlje.

 

Ostarelog padišaha, koji je iza sebe, kao vojskovođa, imao pohode na Beograd, Rodos, Mohač, Beč, Kišeg, Bagdad, Krf, Sučavu, Budim, Gran, Tebriz i Nahdživan, na trinaesti i poslednji pohod, nagovorio je najviše netom ustoličeni prvi vezir Mehmed-paša Sokolović, koji je osvajanje Sigeta, a odmah potom i Beča, smatrao obavezom i krunom blistave vladarske karijere najvećeg osmanskog padišaha, ali i svojim ličnim uspehom, koji bi ga, kako je smatrao, uvrstio u najodabranije osmanske velikane istorije osmanske imperije.
U rat protiv Austrije pošlo se prvog maja 1566, a opsežne pripreme i ceremonije koje su pratile izlazak sultanove vojske iz Carigrada nadmašile su sjaj svih dotadašnjih pohoda. U ime starog i onemoćalog sultana, koji se samo formalno nalazio na čelu vojske, komandovao je veliki vezir Mehmed-paša Sokolović.
Međutim, još na prvom odmorištu se videlo da ostareli Sulejman nema snage da jaše, pa je najveći deo puta provodio u kolima ili nosiljci, pojavljujući se na konju samo u paradne svrhe, kada je trebalo da ujaše u naseljena mesta, Beograd na primer, pokazujući se kao predvodnik jedne, po snazi i sjaju, do tada neviđene vojne armade.
Sve konce pohoda na Siget, čija je opsada započela 5. avgusta 1566. držao je veliki vezir Sokolović, zajedno sa najodanijim mu ličnim sekretarom Feridunom. Četrnaestog dana po Sulejmanovom dolasku pod bedeme Sigeta, kojeg je branio čuveni junak Nikola Zrinjski, postali su opsedatelji gospodari vanjske utvrde, dok se unutrašnja još suprotstavljala. Obe strane su se junački borile, a turski hroničari beleže da je veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, čak tri puta, ludom srećom izbegao smrt.
Ujutro, 5. septembra, sve je usplamtelo i preraslo u silan požar, kao Sulejmanova mrtvačka baklja, jer je on u noći od petoga na šestoga septembra umro, bilo od staračke slabosti, dizenterije ili udara kapi. Nije mu dato da za utehu pred smrt vidi pad Sigeta ili da čuje za predaju đule... Nestrpljiv zbog dugotrajne opsade Sigeta, pisao je sam Sulejman, još kratko vreme pred smrt velikom veziru: "Zar se taj dim još nije razišao, ne odzvanja li već truba o osvajanju?"

 

Sulejmanova smrt je prećutana ne samo vojsci, nego i vezirima, a vlastoručno sultanovo pismo je objavljeno kao dnevna zapovest. Autor zapovesti je bio Džafer-aga, tadašnji vrhovni štitonoša kojeg je jedinog s tajnim pisarom Feridunom veliki vezir uputio u državnu tajnu o smrti. Oni su obojica opravdali poverenje i kasnije će, za Selima Drugog, ili bolje reći za vladavine velikoga vezira Sokolovića, prvi da postane njegov zet i janičarski aga, a drugi reisefendija. Opsada Sigeta je nastavljena, a da se ne bi posumnjalo u sultanovu smrt, navode tadašnji turski hroničari, Sokolović je naredio da se Sulejmanovo mrtvo telo balsamuje, a uz pomoć šminke i oponašanja gestikulacije, na carski presto posadi Imam Hasan-aga, koji je mnogo ličio na padišaha.

 

Varka je uspela, a mir u vojsci koja je još više kidisala na bedeme tvrđave, očuvan. Pošto je osvojen Siget, održan je sledećeg dana divan, a tri najveštija pera carstva: nekadašnji nišandžija i sadašnji muteferika Dželal-zade, reisefendija Mehmed čelebi i sekretar Feridun-beg ispisali su pisma o pobedi, koja su poslata svim namesnicima u carstvu, krimskom hanu, šerifu Meke, persijskom šahu i drugim silama, a u sultanovo ime. Ujedno su podeljene nagrade i povišice plata, a Sulejmanova poslanica što ju je napisao vrhovni štitonoša džafer, koji je znao da oponaša njegov rukopis, objavila je da je jedan deo vojske upućen na osvajanje Baboča, a drugi određen za izgradnju sigetske tvrđave.

 

Objašnjeno je dalje da je nemoguće da se sultan zbog otečenih nogu javno pojavi, te da će on, nakon završetka izgradnje sigetske džamije, da obavi u njoj molitvu u petak i zahvalnicu za tako sjajnu pobedu. Tako je državna tajna o Sulejmanovoj smrti u potpunosti sačuvana do dolaska njegovog sina i prestolonaslednika iz Kutahije u Carigrad mudrošću i oprezom velikog vezira.

 

DOČEK SELIMU
Tek kada je pao Siget, otpravi Mehmed Sokolović čauša Hasana prestolonasledniku Selimu u Kutahiju s vešću o Sulejmanovoj smrti, za koju vojska još nije znala. Pismo je napisao Feridun, najpoverljiviji sekretar velikog vezira, dok je čaušu usmeno rečeno da sultan neće da krene nazad dok se Siget ne obnovi za odbranu. Čauš je jahao tako brzo da je osmog dana bio kod Selima. A, i ovaj je pohitao, te je sa svojim najpoverljivijim osobama bio već trećeg dana kraj Carigrada u Kadičoju. Nakon malog nesporazuma sa namesnikom Carigrada, Iskender-pašom, koji o svemu ništa nije znao, dođe Selim s carskom galijom i uz topovske pozdrave u Uskudar, te tako i glavni grad sazna za sultanovu smrt.

 

Orgije "žutog" Selima

Dva dana po dojavi o smrti oca, Selim napusti Carigrad i u najvećoj žurbi uputi se ka granici. Desetog dana bio je u Beogradu, gde se nije zadržavao, nego je odmah produžio u Vukovar. Tamo ga zadrža poruka velikog vezira koji mu je javio da bi mu bolje bilo boraviti u Beogradu nego se uputiti u tabor. Objašnjeno mu je da bi mu ovde vojska, po starom običaju, tražila dar za ustoličenje, a u taboru nema dosta novaca na raspolaganju. Budući sultan se na to okrene i čekao je dolazak vojske u Bajram-begovoj kući u Beogradu.
Iz straha od nereda, Sulejmanova smrt se pred vojskom još tajila i premda se pročula vest o Selimovom dolasku u Carigrad, ipak se sultanova smrt još nije javno oglasila. Posle isteka prvog kvartala godine isplaćena je vojsci plata i ujedno je najstrože naređeno rumelijskom i anadolskom beglerbegu da čete raspuste kućama. Posle tri dana pošlo se uz uobičajeno slavlje dalje sa šatorom velikog vezira i sultanovim, uz klicanje čauša, koji su im dali blagoslov.
Sulejmanov leš su nosili u uvijenoj nosiljci kao da je još živ. Utrobu je Sokolović dao da se odmah pokopa na licu mesta, a to su učinili oni koji su bili upućeni u tajnu i tamo je kasnije sagrađeno turbe. Četiri postaje pred Beogradom, konačno je Sokolović dozvao čitače Kurana i naredio im da u noći, četiri časa pre svitanja okruže nosiljku i naizmenice čitaju Kuran te mole u ime božje.

 

Sva je vojska zapala u takvo jadikovanje i plač da je stalo svako dalje napredovanje. Veziri su se okupili oko velikog vezira i žalili zbog smrti, premda se za nju kriomice već znalo. Kada se razdanilo, prođe veliki vezir gomilom i uputi joj ove reči: "Drugovi u oružju, zašto stojite i zašto nećemo dalje ići? Zar ne bi trebalo radije slaviti padišaha islama koji je tolike godine vladao nad nama, zar nećemo zaučiti: Bog je jedan, slava Bogu!" On je Ugarsku učinio kućom islama i svakoga je od nas hranio dobročinstvima; zar da mu to bude nagrada, zar ne bi radije njegov leš nosili na našim glavama njegovu sinu koji vas čeka kod Beograda da izvrši poslednju volju svog oca, koji vam je oporukom ostavio darove i povećanje plata?Budite odvažni, dajte da čitači Kurana izmole svoju molitvu i idite dalje."
U tri etape stigli su do Mitrovice. Ovde su veziri poslali sultanu poniznu molbu da izvoli primiti poklonstvo vojske na novom zlatnom prestolju koji su sa sobom poneli u rat i da vojsci po starom običaju obeća dar prigodom dolaska na presto.
Veliki vezir je sazvao da se novom sultanu ljubi ruka. U gradu je u međuvremenu već izbila gužva, vojnici su tukli one koji su stigli s mrtvim telom sultana i grdili. Čaušima je zbog toga naređeno da mrtvaca potajno odvezu u Carigrad. Zatim je tri dana držan divan za oficire četa kojima su podelili dar prigodom dolaska na presto. Janičari su negodovali da im nije dovoljno dato, ali su dobili odgovor da nije dosta novaca poneto. Petoga dana je vojska pošla u Carigrad.
Jozef fon Hamer, u svojoj "Istoriji Osmanskog carstva", navodi jedan primer koji na najbolji način oslikava karakter mekušnog i uživanjima sklonog Selima, koji nijednom svojom osobinom nije bio dostojan naslednik velikog mu oca i najvećeg osmanskog padišaha Sulejmana: "Na smederevskoj ravnici jahala su dugo kraj sultana oba kazaskera (vojna suca), rumelijski, Mevlana Hamid, i anadolski, Mevlana Perviz efendija. Bili su tako slobodni najponiznije prikazati sultanu, koji je voleo da popije, kako bi bilo poželjno da se u potpunoj strogosti održi zabrana točenja vina, što ju je izdao umrli sultan Sulejman. Kada su stigli u Smederevo, obojica su smenjena. U Sofiji i u Plovdivu bio je dan odmora, a Selim je u oba grada posetio kupalište." U Jedrenu je stigla vest da je Sulejmanovo mrtvo telo stiglo u Carigrad i da je pokopano.

 

Iako je u dotadašnjoj osmanskoj istoriji bio običaj da se za nove vladavine menja i ministarsko veče, zajedno sa velikim vezirom, novi sultan, Selim Drugi, odlučio se da ne dira Mehmed-pašu Sokolovića. Razloga za to je bilo više: veliki vezir mu je bio zet, a prevagnulo je i njihovo dugogodišnje drugarstvo i prijateljstvo, dokazano u trenucima kada je Selim bio odsudnu bitku sa svojim bratom, princom Bajazitom, oko prestola.
Ipak, glavni razlozi su druge prirode: Selimu Drugom, koji je bio svestan svoje nesposobnosti, bio je potreban čovek koji ga je tako trijumfalno doveo na presto. Osećajući se zaštićenim sposobnostima velikog vezira, Selim Drugi se malo bavio državnim poslovima, prepustivši se, umesto vođenja imperijom, čulnim uživanjima.
Sokolović je za Selimova doba bio veliki vezir blizu osam godina i skupio je za sve to vreme svu vlast u svojoj moćnoj pesnici, održavajući neograničenom samovlašću Osmansku imperiju na vrhuncu slave, na koju ju je ostavio veliki padišah Sulejman. Dok se "žuti" Selim, kako su sultana zvali zbog njegove plave kose više bavio u haremu i bio poznat kao bludnik, proždrljivac i vinopija, pretpostavljajuči državničke obaveze sviračima i blagougodnim razgovorima sa pesnicima, Sokolović je vukao konce rata i mira. Suprotstavljajući jedno drugom, i posle sedmomesečnih pregovora, naterao je 1568. Austriju ponovo na mir, a taj dokument u 25 tačaka, od kojih je najveći deo bio u korist Porte, kao i mnogobrojni specijalni pokloni koje su Austrijanci bili primorani dati, bio je diplomatsko delo velike Sokolovićeve umešnosti, koji se, dve godine iza toga, osvajanjem Arabije, ponovo dokazao i kao veliki ratnik.

 

STRAH OD VEZIRA
KOLIKA je bila moć velikog vezira, čak i u očima samog sultana, oslikava jedan događaj kojeg navodi Jozef fon Hamer u "Istoriji Osmanskog carstva", kada je Selim Drugi, na samomom početku vladavine, povukao jedini svoj samostalni potez, bez saglasnosti sa jedinim gospodarom carstva, Mehmedom Sokolovićem: On je imenovao svoga nekadašnjeg vrhovnog dvorskog upravitelja Lala Mustafu, koji je bio u nemilosti, za zadnjeg vezira Kubeta; no njegova bojazan od velikog vezira bila je tako velika da se nije usudio posebno ga pozvati k sebi, nego, da bi s njim bar po usvojenoj formi javno govorio, održao je pri povratku iz lova divan na konjima, na kojem je po redu govorio sa svim vezirima, a onda i sa novoumilostivljenim.

 

Turban novom sultanu

KAO neograničeni gospodar turske carevine čijoj je veličini i sam doprineo, Sokolović je sa velikom lakoćom i umešnošću obavljao tekuće poslove. Jedan od događaja koji pokazuje veličinu Sokolovića je projekat za spajanje Dona i Volge, prokopavanjem jednog kanala, sa ciljem da se izvrši prebacivanje flote s mora i vojske prema Srednjoj Aziji. Cilj spajanja dve reke bio je da se olakša muslimanima put na hadžiluk, a onaj važniji, geostrateški i politički - da se Rusima preseče izlaz na Volgu i Don.


Za ostvarenje tog fantastičnog poduhvata, kojim je rukovodio defterdar čerkez Kasim-beg, trebalo je prethodno da se zauzme Astrahan. Četvrtog avgusta 1569. tri hiljade janičara i dvadeset hiljada konjanika pošlo je prema Astrahanu, a petnaest galija sa pet hiljada janičara i tri hiljade radnika pošlo je u Azov. Trideset hiljada Tatara trebalo je da pomognu konjici pri opsadi Astrahana, a pešacima pri kopanju kanala. Zajedno sa vojnicima koji su bili zaduženi za opsedanje, na ovom projektu je bilo angažovano ukupno sto hiljada ljudi. Međutim, petnaest hiljada Rusa kojima je zapovedao knez Serbjanov napalo je radnike i raspršilo ih. Poslednja turska nada bila je tatarska vojska, ali su je Rusi zarobili i uništili. Drugi Tatari, koje su Turci uzeli za vodiče, namerno su ih zaveli u stepe i blata.


Obeshrabrena vojska još je u većoj meri oneraspoložena time što su je huškali poverljivi ljudi krimskog hana. On je u sretnom ishodu ovog poduhvata video sigurno jamstvo za potpuno podjarmljivanje. Njegovi ljudi su radnicima i vojnicima prikazali kako u ovim severnim krajevima zima traje devet meseci, a leti noć traje samo tri sata, pa da će biti prisiljeni zanemariti ili svoj mir ili verske dužnosti, a te im nalažu obavljanje večernje molitve dva sata nakon Sunčeva zalaska, a jutarnje u osvit dana.

 

Ovo je lukavstvo uspelo. Pobunjene čete su se ukrcale kod Azova, ali ih je na moru snašla besna oluja i potopila. Samo je sedam hiljada ljudi stiglo u Carigrad. Razlozi ovog neuspeha, nađeni su, između ostalog, u ličnosti čerkez Kasim-bega, za kojeg se ispostavilo da zbog nedostatka vojnog iskustva nije bio dorastao ovako složenom zadatku i poduhvatu kojeg su Rusi, 383 godine kasnije, 1952. modernom tehnologijom, sami ostvarili.
Neuspeh spajanja reka na severu nije, međutim, promenio dalekosežne planove Mehmeda Sokolovića na jugu. Posle smirivanja pobune u Arabiji, nameravao je da prokopa suecku prevlaku da bi osmanski brodovi nesmetano plovili iz Sredozemnog u Crveno more. Međutim zbog događaja koji će da uslede, pre svega zbog planova Selima Drugog da, po nagovoru ostalih vezira, udari na Kipar, ove planove Sokolović neće da ostvari.
Selim Drugi, koji je bio svestan da u istoriji Osmanskoga carstva neće - kao njegovi slavni preci - biti spominjan po velikim delima, prihvatio je huškanje ostalih vezira, koji su na čelu sa Lala Mustafa-pašom stvarali blok protiv Sokolovića, da se pođe u osvajanje Kipra. Svestan da će jedan ovako riskantni poduhvat da navče na Portu gnev čitavog zapada i da će to da bude još jedan, možda najveći, povod za ujedinjenje hrišćanske vojske na kopnu i moru protiv Turske, veliki vezir je bio protiv ovog pohoda. Bio je, međutim, nadglasan, a presudan je bio glas muftije Ebusuuda.

 

Na čelo pohoda na Kipar stali su veziri Pijale i Lala Mustafa-paša, koji su, posle dugotrajne opsade i krvavih borbi, ostvarili pirovu pobedu, žrtvujući čak 20.000 vojnika. Sokolovićevo protivljenje vojnom pohodu na Kipar može da se tumači jedino strahom od Krstaša koji su zapretili osmanskoj imperiji jednim veličanstvenim pohodom, zbog čega je njena široka obala iznenada zapala u teškoće. Senka opasnosti se nadvijala nad imperijom, ali je država bila čvrsta, a Sokolović nepokolebljiv. Tešili su se:

- Sa velikim vezirom kao što je Sokolović stvari opet idu pravim putem.

 

Padišah Selim Drugi uzdao se u svog zeta. Da bi nadoknadio gubitke iz borbi sa Mlečanima, veliki vezir je dao da se izgradi 200 brodova, 600 lenger jedrenjaka i drugih plovila i poslao je mornaricu u pohod. Posle ovoga je sklopljen mir sa Venecijom.
Sultanu Selimu Drugom nije, međutim, bilo suđeno da duže od osam godina uživa u svojoj prividnoj vlasti. U saraju je bilo završeno novo kupalište, nazvano kusur-hamam. Sultan ga je posetio još pre nego što se osušilo; da odagna zle pare, ispraznio je bocu vina. Zbog vinskih isparenja, koja su ga omamila, okliznuo se na glatkom mramoru kupališta i pao. Digli su ga, on je legao u krevet i nakon jedanaest dana umro... Ovakvom pripovedanju Jozefa fon Hamera pojedini turski pisci suprotstavljaju tezu, koju je, istina, teško potvrditi, ali koja može da ima uporište u načinu njegova života - da je razbludni sultan nastradao na isti način, ali trčeći za robinjama oko bazena!

 

Kada je Selim Drugi ispustio dušu, pored njegove postelje je bila njegova žena, haseki (miljenica) sultanija Nurbanu, koja je odmah naložila da se pozove veliki vezir Sokolović. Selimova smrt je trebalo da se održi u tajnosti sve dok njegov najstariji sin, princ Murat, koji se nalazio u sandžakbegu u Amasiji ne dođe u Carigrad. Ta mera predostrožnosti je bila neophodna, jer je on imao još braće, koji su svi živeli u saraju, tako da je moglo da dođe do nereda ukoliko bi oni čuli za smrt oca.
Mehmed-paša Sokolović je ponovio manevar skrivanja smrti sultana, koji je osam godina pre toga imao sa Sulejmanom Veličanstvenim. Tajno je sklonio mrtvog sultana u dvorsku ledaru, koja je služila za rashlađivanje šerbeta, a istovremeno je uputio svog poverljivog čoveka Hasana Čavuša u Amasiju sa pismom Muratu da hitno dođe u Carigrad i preuzme carski presto.
Dok je dvorska ledara krila tajnu o smrti i telo mrtvog osmanskog vladara Selima Drugog, veliki vezir Sokolović je preduzeo sve neophodne mere da bi predupredio dinastički obračun među braćom za carski presto.
Hasan Čavuš je galopirao ka Manisi sa pozivom najstarijem sinu Muratu za preuzimanje carskih insignija. Istovremeno je, po naređenju Sokolovića, uzburkanim Mramornim morem jedrio i admiral flote, Kilič Ali-paša, sa zadatkom da sačeka novog sultana sa jednim velikim brodom na obali Mudanije.

 

SERDŽADA ZA MURATA
- Došli smo za tadašnje ustoličenje na skelu u Mudaniji, ali nismo naišli na brod koji je bio poslat za našeg cenjenog padišaha, jer je on čekao na drugom mestu... Tamo smo jedino našli prazan jedrenjak Feridun-bega i popeli se na njega i krenuli. Čak smo imali i veliku oluju. Svi su dobili morsku bolest. Pošto sam odrastao pored obale, samo ja nisam pao u ovakvo stanje. Padišah je legao na moje koleno. Neprestano sam mu trljao glavu i brisao lice. Konačno, kada je oluja utihnula, stigli smo pred Ahirkapiju i odazvali se kako bi se ona otvorila. Dobili smo odgovor: "Nama je rečeno, ako dođe lađa, da je pošaljemo na Bahčekapiju." Odatle smo otišli tamo. Nije prošlo kratko, kada je čamcem stigao sadrazam (veliki vezir) i stupivši na breg prostro sedžadu i zamolio poštovanog sultana da izađe", zabeležio je istoričar Pečevija.

 

Surovi Murat treći

Princ Murat je primio pismo od Hasana čavuša sa velikim uzbuđenjem. Sa njim su bili njegov učitelj Sadedin efendija, silahdar Ibrahim -paša, čohardar Džerah Mehmed-paša i njegov rikabdar Kirjaki Hasan-paša. U utorak uveče, 21. decembra 1574, kada je počelo da se smrkava, dospeli su na obale Mudanije. Kirjaki Hasan-paša je posle o ovom događaju pričao poznatom turskom istoričaru Ibrahimu Pečeviju efendiji:
"Veličanstveni sultan je bio uznemiren", prepričava dalje istoričar Pečevi. "Možda je već njegov drugi brat doveden na presto? Kada je istupio s brodića, sagnuo se da poljubi ruku velikom veziru. Ovaj je to, međutim, sprečio i sam se sagnuo i poljubio mu ruku. I, dok se Bahčekapija nije otvorila i došli konji, sultan je sedeo na sedžadi, a nasuprot njemu sami veliki vezir na kolenima. Poslužili su ga sa čašom šerbeta. Kada je Ibrahim-paša hteo da ga posluži, veliki vezir je zatražio posudu, popio malo, da bi dokazao da nije otrovno i onda pružio sultanu".
"Do tada su stigli i konji, tako da su se popeli i zajedno stigli u saraj, gde ga je veliki vezir, u has odaji, postavio na presto i, kleknuvši pored njega dugo nasamo sa njim pričao. Sledećeg dana, petorica sinova Selima Drugog, a Muratove braće, su zadavljena. Sahranjeni su svi, posle očevog pogreba, pored njegovih nogu, u Svetoj Sofiji. Ova katastrofa koja se dogodila za vreme Ramazana pobudila je veliku žalost i revolt u narodu."
Ovo svedočenje Pečevije, na najbolji način odslikava razloge netrpeljivosti novog sultana, koju je on još od prvih trenutaka počeo da pokazuje prema velikom veziru. Murat Treći, naime, nije nikako mogao da zaboravi prvi susret sa Sokolovićem kod Bahčekapije, gde se u stanju smetenosti i strahopoštovanja, sagnuo da velikom veziru poljubi ruku.

 

Nikako nije mogao to da svari i prebrodi, i zbog toga se vremenom pretvorio u vezirovog neprijatelja. Ali, zato što je bio sklon svom rahatluku, zato što nije želeo da izlazi iz svog saraja i zato što je želeo da živi u uživanju i zabavi uzdignute glave, ostavio je, kao i njegov otac Selim Drugi, državne poslove Mehmed-paši Sokoloviću.
Međutim, to više nije bila ona vlast koju je Sokolović imao sa neograničenom sultanovom podrškom kao u vreme ostarelog Sulejmana, pa i njegovog sina Selima. Krug neprijatelja velikog vezira se iz dana u dan sve više širio, a u dvorske spletke i intrige je već opasno počeo da se upliće i harem, sa očiglednim ambicijama da vrši uticaj i učestvuje u najbitnijim odlukama i državnim poslovima imperije. Pogubno uplitanje žena u bitna pitanja imperije, koje je započelo još za Sulejmanova doba, kada je njegova žena, sultanija Hurem, podstakla obračun prinčeva za nasleđe, a nastavljeno za vreme Selima Drugog, još je više došlo do izražaja za vladavine Murata Trećeg.

 

Od žena, Muratom je prvenstveno vladala njegova majka Nur Banu (svetlosna žena), zatim prva njegova žena Safije, rođena Venecijanka iz kuće Bafo, koja je na putu za Veneciju bila oteta od gusara i isporučena za harem. Muratova majka i sestra Esmahan, udata za Mehmed-pašu Sokolovića, bilo iz straha da će da budu manje moćne, bilo da zbog većeg broja dece povećaju jemstvo za sigurnost nasleđivanja prestola, nisu mirovale dok je nisu jedno vreme potisnule pomoću jedne plesačice, Ugarke, a kada je Murat kasnije u promeni toliko uživao, da je za noć menjao dve do tri, Safije, kao majka prvorođenog Mehmeda, sačuvala je svoj odlučujući uticaj, posebno posle smrti sultanove majke.

 

Svima njima, i haremu i dvoru, okrenutom intrigama, mitu i korupciji, koji su počeli da se šire kao zla kuga, smetao je ponajviše nepotkupljivi i pravdoljubivi veliki vezir. Uveis i Šemsi-paša i drugi, koji nisu mogli da podnesu Sokolovića i svi oni koji nisu mogli da zbog njegove čestitosti pune džepove nelegalnim putem, stalno su ga napadali i panjkali pred padišahom. Učinivši da Murat Treći jednog dana i sam uzme mito, otvorili su na taj način kapiju mita i korupcije, koja će na kraju da potkopa temelje moći, do tada nepotkupljive piramide najviše osmanske vlasti.

 

Ovima se pridružio i rumelijski Kadiasker Kadizade Ahmed Šemsedin efendija, koji je došao na mesto Sejhulislama, koji je uvek govorio sultanu da ne poštuje vezira. Murat Treći je bio neprijatelj Sokoloviću, ali nije hteo ili nije smeo da ga dira, sve dok ne dozna neku njegovu krivicu, a takvo nešto se nije nikako događalo.
Jedna velika grupa formirala je front protiv Sokolovića i van saraja. Nije bilo vojnih pohoda niti pobeda. Rušvet (mito), koji je počeo da uzima padišah, dobio je maha. Nad nebom imperije nadvijali su se crni oblaci. Ako je bio potreban vojni pohod, sklapao se mir. Mir je sa Venecijom (1775) i Austrijom (1557) ponovo obnovljen. Ovog puta je to urađeno i sa Poljskom. Padišah koji se odao piću i ženama, nastavio je da više iskazuje poštovanje nekim svojim miljenicima, nego velikom veziru. čak je i nekoliko njegovih bliskih prijatelja stvorilo podlogu da se on izoluje. Murat Treći nije uslišio molbe Sokolovićeve žene, a svoje sestre Ismihan. Bilo je sasvim očigledno da je Sokolović izgubio uticaj. Neki veziri i drugi značajni službenici za koje se smatralo da su na Sokolovićevoj strani, promenili su stav, a jedan deo je nepravedno uklonjen. Da bi se Sokolovićeve ruke i grane potkresale, trebalo ga je ostaviti samog.

 

To je započelo sa uklanjanjem njegovih najpoverljivih ljudi koji su mu decenijama bili desna ruka u rukovođenju imperijom. Prvi oblak oluje, što se od nekog vremena skupljala protiv moći Mehmed-paše Sokolovića, provalio se na njegovom visoko poverljivom službeniku, državnom sekretaru za potpis Feridunu, premešten je za sandžak-bega u Beograd. Zatim su bile pogubljene njegove kethude (starešine konaka), a posle je sa službe bio maknut njegov kapidžibaša Sinan-aga i janičarski aga Džigala zade, koji su bili Sokolovićevi ljudi.

 

NALOG DŽELATIMA
Najteža rana zadata je, konačno, velikom veziru, iste godine kada je pogubljen njegov stričević, budimski namesnik Mustafa-paša, kojega je na tu dužnost postavio još SulejmanVeličanstveni i koji je kao beglerbeg Budima bio okretan i pošten upravitelj, ali je nasuprot činjenici da nije imao nikakve krivice, završio u dželatovim rukama. Murat, zamoren od neograničene vlasti velikog vezira, kao i uticaja svoje majke, zamišljao je da sam vlada; to su iskoristili njegovi ljubimci, a pre svih Šemsi-paša i Lala Mustafa-paša, osvajač Kipra, obojica protivnici Mehmeda-paše Sokolovića, podstičući sultana na samovoljne postupke.

 

Smrt velikog vezira

SOKOLOVIĆ je već bio navršio četrnaest godina vezirovanja. Obruč oko njega se neumitno stezao, te su stizali signali da je bolje da sam ode, nego da bude oteran. Vreme je neumitno isticalo, neprijatelji nisu mirovali. Ovo je bila najava smrti koju je Sokolović, pomiren sa sobom i sudbinom, očekivao. Mehmed-paša je, kažu, mnogo voleo književnost, a posebno istoriju. Turski hroničari još dodaju da je poštovao prve osmanske sultane. U toku noći bi se budio, uzimao abdest i klanjao se, a onda nalagao svom haznedaru, Hadum Hasan-agi, da mu čita osmansku istoriju.

 

U nedelju, 11. oktobra 1579. Hasan-aga mu je u biblioteci pripovedao istoriju iz prvih godina Carstva. Hroničari tvrde da je posebno tražio da mu pripoveda o Kosovskom boju. Čitajući, ovaj je stigao i do onog dela u kojem je srpski junak Miloš Obilić probo nožem sultana Murata dok je posle bitke obilazio bojno polje, u kojem se navodi: "... Dok je sultan, čudeći se, posmatrao mrtva razbacana tela, jedan nevernik, hrabri vitez po imenu Miloš Kobilić, koji je u razgovoru sa Lazarom bio obećao da će ubiti gospodara Turaka, iako ranjen i u krvi, bio se sakrio u hrpi mrtvaca. Kada je Murat han krenuo prema njemu, ovaj se uspravio i ustremio ka sultanu. Kada su čavuši hteli da ga spreče, Murat je rekao: 'Pustite ga. Ima neku želju. Neka kaže.' A, prokletnik je imao skriven bodež i poljubivši uzengiju sultanu, zabo mu je nož. I, sultan je osetio bol. Smrt mu je bila tamo suđena. Odmah mu je duša, kao anđelu, u raj odletela. Kao borac postao je šehit. Odmah su tog nevernika raskomadali. Ubrzo su preko sultana raširili jedan šator i odmah doveli sultana Jildirima Bajazita pod zastavu."

 

Hroničari dalje navode da Sokolović i pored toga što je mnogo puta slušao i čak napamet znao tu istoriju, na tom mestu nije mogao da zadrži suze. Uzdigavši ruke je rekao: "Daj bože i meni ovako junačku smrt."
Ovako pripovedanje osmanskih hroničara simboličan je uvod u ono što će da se dogodi narednog, 12. oktobra. Mehmed-paša Sokolović je posle prvog divana u carskom saraju imao običaj da tokom dana, posle podne, drži još jedan divan u svom saraju, koji se nalazio na prostoru kod današnjeg At-mejdana. Sokolović je ovu praksu u poslednje vreme sve češće upražnjavao. Posle svršetka poslova u vladi, primao je posete u svom vlastitom saraju, gde je slušao nevoljnike koji su dolazili da mu se požale na razne nepravde.

 

"Najzad se", prema Samardžićevom mišljenju, "pojavio i taj čudnovati derviš, isluženi vojnik, koji je, ostavši bez timara, obukao hrku s kapuljačom i počeo da opseda njegov dvor. Tražio je da mu se vrati timar i, kao bednik na koga niko ne obraća pažnju, ispitivao prolaze kojima će da dođe do vezira". Mehmed-paša ga je svakog puta primao, ali mu je umesto berata davao milostinju".
"Tog predvečerja, kapidžije nisu pustile na divan sumanutog derviša, ali se on, znajuči unutrašnji raspored pašinog dvora, uvijen u kostret, s kapuljačom preko lica, ipak privukao Sokoloviću, ponizno pred njega kleknuo i počeo da ispod hrke izvlači molbu koju je i pre podnosio. Zamoren, klonuo, pomalo i otupeo od posla, i starac je počeo da ponavlja pokrete koje je, u susretima s dervišom, već po navici činio: stao je da prebira po kesi i vadi redovnu milostinju za svog dosadnog posetioca."

 

Prilikom opisa samog čina atentata, Radovan Samardžić citira izvesnog francuskog gospodina Žižea, koji se tada zatekao na divanu, jer je tu došao da zatraži dozvolu za povratak u Francusku: "Derviš je, u trenutku pašine zauzetosti kesom, odjednom iz nedara trgnuo nož i zadao Sokoloviću takav udarac u grudi da mu je presekao srčanu venu i probio srce. Osećajući da je proboden, paša se diže i, onako visok i snažan, htede da krene na ubicu. Ali, udarac je bio takav da ga je krv, obilno lijući, zagušila. On samo jednom zakorači, unapred i pade na leđa..."

 

Prema turskim hroničarima, Mehmed Sokolović je, smrtno ranjen, prenet u unutrašnje odaje i, dok se u saraju hvatao mrak, dozvan je hirurg da mu na ranu stavi melem. Stari vezir je izdahnuo kada je sa Svete Sofije odjeknuo glas večernje molitve.
Smrt je, po pričanju jedne minijature posvećene neobičnom Mehmed-pašinom životu i stradanju, ustanovio crni kizlar-aga, koji je Murata Trećeg obavestio da je tragedija završena. Sultan se, kažu hroničari, za trenutak rasplakao. Carigradski učenjaci su zaključili da je Mehmed Sokolović istinski šehit, čovek koji je pao za veru i carstvo Osmanovića i koji je, svojim podvizima i žrtvom, konačno očišćen, pa njegove ostatke ne treba kupati da bi se sahranili. S takvom odlukom jedino se nije složio šemsudin Ahmed-efendija Kadizade, veliki muftija i jedan od najljućih vezirovih neprijatelja, koji je na taj način pokušao i mrtvom da se sveti.

 

Ubica je, za osmanske hroničare, nema dileme, bio, kao i Sokolović, rođeni Bosanac, što tvrdi u svojoj "Istoriji osmanskog carstva" i Jozef fon Hamer. Pripadao je derviškom redu Hamzevija, koji je, iako začet u Bosni, u našoj literaturi malo ili gotovo nimalo rasvetljen, isto kao i motivi atentata njhovog pripadnika na Sokolovića, koji nisu nikada do kraja razjašnjeni.

 

Dok jedni turski istoričari tvrde da je ubica, odmah nakon izvršenog atentata isečen na komade, kako se ne bi saznalo zašto je počinio to delo, dotle drugi, kojima se pridružuje i Jozef fon Hamer tvrde da je bio izložen teškim mukama i da je, pošto nije priznao ništa, narednog dana, naredbom samog sultana, rastrgnut s četiri konja na carigradskim ulicama. Bez obzira na tu činjenicu, svi se oni uglavnom slažu da su razlozi zbog kojih je ovaj "luckasti" derviš digao ruku na velikog vezira političke prirode i da je atentat nad Sokolovićem rezultat zavere njegovih neprijatelja sa dvora i iz harema, na čelu sa njegovim ljutim neprijateljom i daljim rođakom iz rodnih Sokolovića, Lala Mustafa-pašom, nazvanim gulikoža i još nekolicine sultanovih čankoliza i udvorica.

 

Međutim, sasvim se osnovano pretpostavlja, da je iza atentata stajao Murat Treći, rastrgnut između sve većih ličnih prohteva za čulnim uživanjima, vinom, opijumima i nelegalnim bogaćenjem s jedne, i uzvratnih zelja harema s druge strane, ali i pokušaja da se oslobodi kompleksa nesposobnog vladara, koji ga je pratio za sve vreme Sokolovićevog vezirovanja, koji je čvrsto držao vlast u svojim rukama.

 

ZAVERA

"SULUDI" derviš nije bio slučajno izabran za egzekutora nad velikim vezirom. Igrom sudbine, kada se slože kockice ovog mozaika, iza neposrednih izvršilaca atentata zatvara se "bosanski krug" koji počinje sa Sokolovićevim zemljakom, Lala Mustafa-pašom, koji je u to vreme, kao serasker, bio zauzet ratom protiv Persije, ali za koga se pretpostavlja da je zaverenicima, kao svog čoveka, preporučio dotičnog derviša, koji je poreklom takođe bio Bosanac.

 

Ismet Kočan

2 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Mehmed - paša Sokolović

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Prokleta avlija je naziv za poznati carigradski zatvor, u koji je iz neopravdanih razloga dospeo fra Petar iz Bosne kojeg… >

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija   Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u