Jakov Ignjatović - Pita hiljadu forinata

Davno je bilo. U varoši H. bile dve gospođe, Mica Rogozić i Alka Ćirković. Obadve lepe, mlade, ne zna se koja od koje lepša. Što su lepe, ali što su im muževi za žene dobri, u varoši para im nema! Varoš srpska, srpski svet vlada, a i bogata je. Davno je to bilo, još za vreme bunapartskih ratova.
Mica i Alka, obe od dobre kuće, išle su zajedno u školu, pa su bile dobre drugarice. Što god jedna ili druga ponese u školu, parče pite ili pogače, podeli jedna s drugom.

Kad već dorastoše za udadbu, i onda su bile dobre drugarice, zajedno su s materama na bal išle. Kakva divna onda moda bila. Devojke – "frajle" – u kratkim haljinama, struk kratak, lepe ruke od lakata gore gole, sa pufonima; do lakata žute rukavice, a na glavi – šešir. To je onda bio "nobl bal". Igrači u fraku, lake cipele na nogama, šešir "šapapa" u levoj ruci; sve mladi jurati, advokati, spahičići, pogdekoji trgovčić, i to otmeniji. Tu se igra "tajč", "polka", "kalup", "ekuze", "minet", "lese", naposletku "jastučići".

Mica i Alka lepo izgledaju, jedna crnpurasta, druga plava, zlatokosa. Kad se uporedo šeću, protivnost boje krasotu im uvećava. Obadve jedre, živahne; crnpurasta i đavolasta Mica jednim okom tri jurata poseče, a Alka nežna, bela, kao "penorodna" Venera. Može li biti da se takve devojke svakom ne dopadnu? I obe silno igraju. Igrači se otimaju za njih, i svako kaže:
– Badava, Mica i Alka najlepše frajle na balu.

Marko Rogozić, brat Alkin, najlepši je jurat na balu, a kad je najlepši jurat, onda je naravno od sviju ostalih najlepši. Rogoziću se dopada Mica, a Mici Rogozić; dva srca a jedna želja. Gospođa Sofija, Micina mati, u "rokoko" obučena, velikom se lepezom 'ladi, mada joj nije vrućina, pa žmirka na lepi par; dopada joj se što takav jurat Micu obleće. Oko Alke obleće Jefta Ćirković, trgovački kalfa, sin bogatog trgovca. Ćirković nije lep, ruke i noge nezgrapne, a nije ni dobar igrač, i Alka bi ga rado od igre odbila; voli ona jurata, ali mora, tu je mati, ona, opet, voli bogata trgovca, a ne jurata. Sin Marko, dok je do juratstva došao, potrošio joj, udovici, polovinu imanja. Ona hoće zeta koji ima "sostojanije", a ne trošaxiju jurata. Jurati, opet, kad Alku obleću, jedan gurka laktom, drugi stane na nogu Ćirkovićevu kad se do Alke utiskuje. Na jednom se balu Marko i Mica zaljube jedno u drugo. Ćirković se, opet, zaljubi u Alku, a Alka neće za to da zna.

Marko Rogozić kažu da je "zjelo" učen, ali je gord, ohol, pa sitnije ljude prezire. Jednom se tuži Marku Mica da joj Pera berberin dosađuje, meće joj bukete u penxer, a vreba je, samo da se može do nje dovući, a s takvima se frajla Mica ne razgovara. Marko, kad to ču, razjari se. Teško berberinu! Marko ide po sokaci sa korbačićem u ruci. Jedno veče susretne se sa Perom berberinom. Gde su se susreli, tu je neka kačara, oduška velika, a grdna kaca u dubini usta baš pred oduškom razjapila. Berberin, na starom fraku ružom zakićen, rad bi Marka mimoići, no ne da mu Marko. Marko raskreči noge pa stane pred Peru, podboči ruke, a u desnoj mu korbačić. Berberin vidi Marka razrogačenog, pa se poplašio.
– Znate li ko sam ja? – zagrmi Marko.
– Znam, blagorodni gospodine, vi ste gospodin Marko ot Rogozić, jurat – odgovori zamućeno berberin.
– Jest, a znate šta je to jurat, kraljevske table zakleti notarije? – žestoko se oseče Marko.
– Znam, gospodine; ja nisam kriv što nisam jurat, siroma' sam, nisu me mogli na više nauke dati.

– Pa kako ste se usudili bukete bacati u penxer frajle Mice Kicošićeve, kad znate da ja tamo odlazim?

Marko tek što izreče, a korbačićem preko berberinova fraka prevuče jedanput-dvaput. Berberin moli, no pardona nema, Marko dalje šiba. Sad se i berberin razjari i u pravednoj odbrani dočepa se korbačića. To je za Marka suviše, za jurata sramota; snažnim rukama ščepa slabijeg berberina, te ga baci u kacu. Berberin užasno grune na dno kace, a kaca odjekne. Marko se zadovoljan šeće dalje, pa do penxera Micinih, i sve joj ispriča. Mici je malo žao, boji se da nije berberin skrhao vrat ili nogu, no, s druge strane, misli se: o tom će se pripovedati šta je Marko njoj za ljubav učinio. I tu je neki ponos kad svet rekne kako za frajla-Micu lome noge i vratove.

Još ono veče puče glas kako je jurat Marko Rogozić bacio u kacu Peru berberina. Siroma', skrhao nogu, glava mu razbijena. Marku ni brige.

Doktor neko vreme leči Peru, pa izleči; samo će malko ramljati. Nađe se dobar prijatelj berberinu te ga pouči kako da tuži Rogozića. Pera berberin tuži Marka, a sud bude pravedan i donese osudu da se Marko Rogozić ispiše iz knjige juratstva. Velik udar za Marka. Izbrisan jurat, dični taj naslov izgubljen, tako isto kao oficir kasiran.

Puče glas po celoj varoši da je Marko Rogozić kasiran jurat. Sa takve visine pasti, nije šala. Juratu ne zapoveda policija, ni varoška kuća, nikakav sud, samo kraljeva tabla. Sablju može vazda nositi, a i mamuze. Sad je sve salomljeno.

Već je manje za Rogozićem jagme, no Mica ga neće izne-veriti. Mati, gospođa Sofija, već je spram njega hladnija. Nije jurat, veli, a ni bogat. Što mati mu ima, treba njoj, a treba i miraza kćeri Alki.

U varoši kod magistrata upražnjeno je mesto podbeležnika. Izbor je blizu, a Rogozić ima prijatelja. Svi vele: Marko je zjelo učen – samo žele da se oženi, ne bi li mu se žestina utišala.
Marko ide da prosi Micu u matere. Mici je to povoljno, pa ga uvede materi.
– Gospožo počitajema, vi ćete pogoditi zašto sam došao – zapita Marko mater, tek što uđe.

– Sednite, da čujem dalje – reče mati, ukočeno glednuvši u Marka, a prekrstivši ruke.
– Sam sebi sam provodaxija; hoćete li mi Micu za suprugu dati?
Mati tobože kao iznenađena.
– Sve bi lepo bilo, svi kažu da imate talent; no ja moju Micu ne mogu na nesigurno dati.
– Kako nesigurno? – zapita Marko.
– Kakvo je vaše sostojanije?
– Sostojanije? Ja stojim ovako: svršio sam pravne nauke, bio sam jurat, sad su me izbrisali, no talent je ostao.
– Ne pitam za talent, već za sostojanije, a to je: vaša mati, moja prijateljica, ima kćer, treba da živi sa onog što ima, kao i ja, udove smo; dakle, sostojanije i vi sami znate da znači imanje, pa imate li kakva imanja?
– Ha, ha, gospožo, maločas rekoste da imam talenta, a to je imanje.
– Talent još nije imanje.
– Razumem vas. Pa koliko ih ima koji s talentom kuće i zemlju steku! – odgovori odrešito Marko.
– E dobro, kad bih vam Micu dala, kako i otkud ćete živeti? Mica je kod mene fino othranjena, treba lepo da se nosi, a što ja imam, trebam za se, a imam još više dece.
– Talent je kapital, talent je imanje. Postaću prve restauracije vicenotar, pa onda dalje, a i vi ćete što doprineti. Jeste li zadovoljni?

Mati se misli, i smisli što Marko više što ne traži.
– E dobro, vi imate talenta, daću vam Micu, no samo onda kad postanete kod magistrata vicenotar.

– Zadovoljan sam, to će skoro biti; fala, ljubim ruku.
Marko ustane, ljubi materi ruku i preporuči se. Kad iziđe napolje, dočeka ga Mica. Ona je iz druge sobe kroz ključaonicu gledala i sve čula.
– Sve je u redu, Mico, skoro ćemo se sasvim spojiti.
– Vidiš, Marko, da je moja mati pametna, samo gledaj što pre da postaneš vicenotaroš.
Mica je isprošena, s prstenskom ceremonijom je lako. Sutradan po varoši bruji glas da je Marko Rogozić isprosio frajlu Micu Kicošićevu.

***

U varoši H. velika restauracija, ceo magistrat se menja. Korteši izvojuju da bude Marko Rogozić izabran za vicenotara plemenitog magistrata. Velja radost i u prijatelja mu i u – Mice. Kako Marko postade notaroš, budu svatovi, i tako po nadi i želji postade srećan par ljudi: Marko Rogozić i Mica Rogozićka. Srećno je sve teklo, srećni par lepo živi.
No, šta će Alka devojka, drugarica Micina, sestra Markova? Oko nje jednako baje Jefta Ćirković, a mati ga dobro gleda, jer ima "sostojanije". Otac će mu predati trgovinu, a jedinac je. NJoj je u srcu jurat, al' za jurata treba miraza. Ko je siroma', uzeti je ne može; ko je bogat, uzeti je neće, taj traži bogatu. A lepa plavojka nosi u srcu crnpurastog jurata, no ovaj se samo titra. Od sedam jagma ne zna koju da bira. Valjda neće najlepšu, već najbogatiju. Srećna Mica, ona dobi muža po srcu!

Prošle fašange, Mica se udade, Alka ostade. Alka je još mlada, ali teško pada drugarici kad drugaricu pod vencem vidi, a ona ostaje. Onda devojke postaju sumorne. Šta ćemo kad sve po sreći ide! Sirota Alka ide u baštu da traži ljubičice. Početak uskršnjeg posta. Cvet ljubičice, dika mirisnog proleća! Alka bere ljubičice, kiti se krinom njenim i uzdiše. Kako joj lepo stoji taj plavi krin na prsima spram belog lica: parče neba spram bele zornjače. Kad ljubičicu bere, tiho, iz srca, peva:

Ljubičice, ja bih tebe brala,

Nemam dragog, kome bih te dala.

Ako bih te ja juratu dala,
Ta jurat je ponosito cveće,

Pa na tebe ni gledati neće.

Ipak je brala i zakitila se, možda će još do jurata doći. Zasad se mora zadovoljiti sa Jeftom Ćirkovićem. Jefta Ćirković ima sostojanije, te Alku i preko njene volje zadobije. Volji se materinoj mora povinovati devojka. Sad je Alka – Ćirkovićka, a Mica – Rogozićka.

Alka i Mica dok su bile devojke – prisne drugarice, a kao udate su jedna spram druge ohladnele. U životu tako biva kod muških i ženskih, u detinjstvu se vole, traje to često dok se ne ožene ili udadu, a posle se svako po svojoj potreboći vlada, a ljubav i tešnje prijateljstvo iščezne; tako je kod Mice i Alke. Poezija detinjstva i mladosti prolazi.

Mica, po rangu Rogozića, postala je "milostivom" – Alka, pak, po Ćirkoviću postala je samo "blagopočtenorodna", što je za jedan stepen manje, a to nije svejedno. Mica sebi traži u društvu prvenstvo, Alka, opet, neće da je ni-že, bogata je, a to više vredi nego titula. To su doista zaškoljci, no ima od tog još nešto veće.

Mica lepa, Alka lepa. Jedni uzdižu jednu, drugi drugu. Lepa je i jedna i druga, samo je Mica koketnija, jer obično su crnpuraste koketnije od plavih. Kad fale Micu, ne dopada se Alki; kad fale Alku, ne dopada se Mici, jer lepe dame retko kad se iskreno vole, baš zato što su obe lepe. Ako ko pofali Micu, Alka kaže:
– Šteta što Mica ima veliki nos. Ako ko pohvali Alku, Mica kaže:
– Šteta što Alka ima malo čelo i nevidime obrve.

Katkad Mica fali ružniju od Alke, Alka, opet, ružniju od Mice. Tu ravnoves u prirodi izjednačuje ružno s lepim; i tu i ružnije nalaze zadovoljstvo kad ih lepe fale nad lepima. Tu je onda ružnija nad lepom prijatnija, dobrodušnija, i sve drugo na svetu. U jednom su Mica i Alka izjednačene, imaju blage i dobre muževe, koji im sve po volji čine. Retka sreća za udate. Otkud Rogozić tako pitom, onaj besni jurat kom se svako s puta uklanjao? Marko Rogozić bio je među juratima prvi u nauci. Zla kob zbrisa mu juratsku titulu; ne može nikad postati advokatom, a lošiji će drugo sve postići i gledaće ga preko ramena! Za snažan duh velik udarac! Kako da se pod njim ne sruši! Rogozić se tek sad bacio na čitanje, a brzo shvata i zapamti. Smisli da se u malom krugu velikim pokaže. U sudu mu nije bilo para, sve je nadmudrio. Umre veliki notaroš. Marko postane prvi.

Ako je ko hteo tešku parnicu da dobije, išao je Rogoziću na svetovanje, i to i sa strane, i u reč njegovu svako se pouzdati mogao, uvek je kraj pogodio. Pokraj toga bio je marljiv, te je zaslužio lep novac i mogao voditi lepu kuću. Rogozić, u nauku i posao zaljubljen čovek, nije odgovarao živahnoj prirodi gospođe Mice, i da je bio juratom tako snužden, Bog zna bi li se tadanja frajla Mica u njega zaljubila bila. Ličnost njena nije bila za filozofe i pedante skrojena, no velja dobrota Markova spram nje sve je izgladila. Ćirković, opet, gleda u Alku kao u zvezdu Danicu; diči se kad ko o njoj govori da je lepa i sve joj po volji čini.

Mica i Alka jedna drugoj odlaze, i sve je kod njih glatko teklo, dok neki demon ne naruši mir među njima. A ko će taj mir narušiti? Vidićemo.

Milivoj Svilokosić, to je taj crni jurat, nesuđenik Ćirkovića Alke. Na Svilokosiću jagma od sedam devojaka. Ne zna koju da uzme. Jednu bi voleo i drugu bi voleo; ona, opet, ima velik miraz. Da može, sve bi ih strpao u svoje srce, koje je dosta veliko naraslo. Tu su srećniji ljudi o koje nema jagme a bogati su, jer se za bogatog ipak devojka nađe. Takovi većma cene žensku nego ti razmaženi, kao što je Svilokosić. Svilokosić u mnogom razmišljanju: neću ovu, neću onu, ne ženi se; a devojke se poudavaše, bogme ne mogu na nj čekati dok osede. Kad se njegove partije poudavaše, nove mu se nisu umilno prijavljivale, bio je izvikan da devojke samo vara. Već su ga i spevale, kao što je to po malim varošima običaj. Tako prolaze dani i godine, Svilokosić se ne ženi. Otac mu je bio mogućan, no imao je više sinova i kćeri, pa kad se podeliše, padne mu u nasledstvo jedna kuća s nešto malo zemljišta.

Donekle se može živiti. I doista, Svilokosić je lepo živio. U društvima dobro primljen, dobar pevač i lep čovek. Često je oblačio atilu, na glavi laka samur-kapa, kratke kordovanske čizme s mamuzama, čakšire tesne u čizme, u paradi opasana sablja, inače visi mu preko ramena popreko o debelom crvenom gajtanu en bandouličre. Lepo je videti lepa jurata, pravih nogu, srazmernih udova, pa još Milivoja Svilokosića sa crnpurastim licem, kad astragansku kapu najeri. Kosa svilena, burmasta kao u Cigančeta, a s dva prsta brk zašilji. Ime mu je Svilokosić, a kosa mu je svilena. U crkvi on čita „Očenaš" i „Vjeruju", i to sa velikim afektom, a levo oko mu jednako s boka u crkvu strelja; a kad iz crkve iziđu, srećna koju Svilokosić ispod ruke kući prati. Svilokosić ako je kod devojaka izgubio nešto od kredita, naknadu sebi nalazi u tom što je opet od dama bolje primljen. Svud je prvi u kolu. Kod takovih prilika nije ni čudo što je Svilokosić dobro priman u kući Rogozićevoj, pa i kod Ćirkovića. Alka je već zaboravila nevernost njegovu, a Ćirković sve ženi čini po volji, a rado se nalazi u društvu najotmenijih, kud, naravno, pripada i Svilokosić. Rogozić, dobar prijatelj Svilokosićev, dozivlje ovog da mu u poslovima pomogne, što ovaj rado čini, jer može što i naučiti. Kad ima posla, ostane tu i na ručku, pa i na večeri. Gospođa Mica već se brine da Svilokosić bude sa svime zadovoljan, da se ne potuži. Rogozić otkako se oženio, promenjen čovek, netrudimo radi, mnogo zaslužuje; hoće svetu da pokaže kako i kao zbrisan vredi; i malo je kuća koje su tako uređene i bogato snabdevene. Mati mu umre, te Rogozić podeli imanje sa sestrom Alkom, i to mu pripomogne. U poslu je neumoran, te mu nedostaje vremena obdan da Micu zabavlja; mesto sebe dopušta Svilokosiću da je u praznom vremenu varoškim spletkama zabavlja, što ovaj jedva čeka, jer u svačem je bio brz, samo na poslu lagan.

Rogozić je još mlad, gorostasnog stroja, ali nešto jako opada. Žuti mu se obraz, unutra ga nešto mori. Nikad se ne nasmeši, niti ga što većma zanima sem parnica; što teže parnice, za nj važnije, interesantnije. Sad je tek Rogoziću žao što je Peru berberina u kacu bacio. U ono je doba mislio: šta njemu siroma' brica da smeta, berberin koji u protokol gospode ne spada; ipak ga je krvavo obrijao na koži advokatske diplome. Da je to znao, ne bi u berbera bio dirao. Dakle, tu je Svilokosić dobro priman. I kod Ćirkovića je Svilokosić dobro priman, na ručak, na večeru, kad god hoće.

Mica Rogozićka lepo se nosi, u dibi i kadifi, u svili i atlasu, ruke pune belenzuka. Ne nosi se gore ni Alka Ćirkovićka, i kako Mica novu haljinu navuče, odmah i Alka sebi novu pravi. Ćirković je mogućan, može joj biti.

Svilokosić, kad iz crkve ide, sad prati kući gospođu Micu, sad gospođu Alku, sad je kod jedne na ručku, sad kod druge.

Jedi to Micu što Alka sebi pravi haljine istom tek što je Marko njoj nove haljine pravio; Alki je, opet, nemilo što Marko tolike haljine Mici pravi, a sebe radom za nju mori. Što Svilokosić u jednu i drugu kuću dolazi, nijednoj se ne dopada. Nije čudo, snaha i zaova, pa jedan gost – Svilokosić – a dva tanjira.

Alka ode jedno poslepodne k Mici pa se razgovaraju. Marko u svojoj sobi radi, za ženske poslove ne haje. Kad Alka dođe, snaha je prividno lepo dočeka, kao drugarica iz detinjstva. Sednu. Mica štrika, pa zapodene razgovor. Alka sedi na divanu, pa gleda u oči, u usta Mici, šta misli, šta će prosloviti.

– Ala je taj Svilokosić čudan čovek! Ostavi te, Alka, ti morade poći za bakalina, a ovamo ga ipak primaš.
Mica to proslovi, a gleda u zenicu Alki, prst na štriku joj zastane da čuje šta će na to Alka reći.
– Mico, ti si smešna! Pa što k tebi dolazi? Ovde je gotovo okukao.
– Idi, Boga ti, Alka, taj je tebe obožavao, ne mene; a što ovamo dolazi, to je drugi račun. Marko je učen da mu para nema, on, pak, mator jurat, dolazi da što nauči. No, Alka, tebi se čudim. Ti si rada bila za njega poći, al' on, znaš, erdeljski je tanjir, sa obe strane može se jesti, dakle ne veruj mu; jer to nije ni lepo, okrenuo ti leđa, a sad, opet, mužu tvom dosađuje.
Kad to Mica izreče, nastade kratka počivka; Alka se misli, pa odgonetne:
– Jest, pravo kažeš, Mico, Svilokosić je erdeljski tanjir. Štaviše, još ću ti i to kazati da kad me je moj Jefta zaprosio, a ja ga ne htedoh, ne begenisah ga, a mati mi na to reče da ja hoću lep, čist tanjir, no koji je prazan; nego bolje da biram onog koji me može gospodski držati. I ja primih reč materinu, stegnuh srce i udadoh se za mog Jeftu, neiskazano dobrog Jeftu. A što k nama Milivoj dolazi, to je tako isto kao što k tebi dolazi, da te zabavlja.
– Jest, i tvoj Jefta je dobar. Lepo se ti nosiš, pa kako na meni vidiš lepu haljinu, a ti sebi praviš tako isto skupu.
– Pravim ja i skuplje haljine nego što su tvoje, moje atlaske teže su nego tvoje.
– Ništa zato, ja ma kakve da obučem, svet drži da su skuplje; i moje belenzuke drži svet da su skuplje od tvojih. Sve to čini rang, znaš, a ti si u rangu za jedan stepen niže.

To Mica reče kao iz šale, ali Alka oseća.

– Opet sam od tebe bogatija, a i u rangu smo blizu.
– Kao nebo od zemlje! Ti, Alka, kad bi se strogo uzelo, još ti ne pristoji šešir nositi, ti si nešto malo više od majstorice, a ja mogu nositi i val – reče ponosno Mica.
– I ja ga nosim, pa ko će mi stati na put! – odgonetne Alka.
– Bacimo to na stranu. Kaži mi koga radi dolazi k vama Svilokosić, tebe ili Jefte radi?
– A koga radi dolazi ovamo?
– Marka radi. Svilokosić mu pomaže, on je kod njega jurat, da se pouči. Ali koga radi k vama dolazi? Jer ako tebe radi, onda je u tebe slabost što primaš njega koji te prezreo; ako, pak, Jefte radi, to ne može biti, on nije Jeftino društvo, i ti ne bi trebalo to da trpiš, pa ni Jefta.
– Svaki nek čisti pred svojom kućom, najbolje će biti – odgovori malo ljutito Alka.
– Pa baš da vidiš, Alka, nije nikakva ni sreća s tim Milivojem. Bekrija, kartaš, noćnik, okukao u kafani. Marko mora po njega pandure da šilje; brine ko za njega.
– Ćuti, Mico, znaš šta kaže Nemac: NJer schimpft, der kauft. Zato se rado s njim ispod ruke iz crkve pratiš. Bekrija, bekrija, ali, najposle, koji jurat nije bekrija! Badava, kad mu dobro stoji!

Tako se koškaju njih dve, koje iz šale, koje polu-ozbiljno. Rastale se prividno kao prijateljski, ali obe dišu za osvetom. Alka neće više Mici odlaziti. Svilokosić stoji među njima kao demon, ne da im se više približiti. Alka, kad vidi brata, optužuje Micu kako mnogo troši, luksuz tera, a on siroma', danju i noću radi, samo strasti njene da zasiti; kako se po varoši svašta govori o njoj i Marku, kako mrzi rodbinu. Marko Alku i ne sluša, nego joj veli da mu u kućevni mir ne zadire, i najbolje bi bilo da mu ne dolazi. Već je od Mice nabrušen. Alka mu neće dosađivati, ali će Mici time prkositi što će sve lepše dočekivati Svilokosića.

***

Vreme prolazi. Marko Rogozić, premda već senator, pa kao sudac magistratski drma sa varoši, nije zadovoljan, karijeru je sebi zbog berbera pokvario, boluje često. Onaj gorostasni jurat pogurio se, skunjio prsa, lice mu žuto kao smilje, nešto mu život podgriza. Prezreo je rodbinu, siročad, braća mu ne smeju prag prekoračiti, ne da Mica, pa ceo svet pripoveda kako je Rogozića zaularila Mica, no on je nepristupan, niko mu ne sme to spominjati. Rogozić živi za posao, a Svilokosić mu je područan kao kakav advokatski kalfa.

Već se i Svilokosiću dosadi biti mator jurat, pa namisli da položi ispite advokatske. Prakse je dosta pribavio kod Rogozića, no termin juratstva je prošao, te je teško dobiti dozvolu. No, preko prijatelja Rogozićevih u Pešti dobije dozvolu, položi ispite, pa se sa advokatskom diplomom vrati kući. Od starog jurata posta mlad advokat. Sad Milivoj Svilokosić advokat, a Marko Rogozić zbrisan jurat! Čudna kob! Svilokosić tera procese, no neće ni koraka učini-ti a da ne zapita Rogozića.

Tako prolaze godine, a Svilokosić se ne ženi. A i šta će da se ženi kad je kod Rogozića kao kod kuće; osim stana, svaku ugodnost ima tu, lepa hrana, fino piće, gostoljubiva, prijatna domaćica. Odlazi on i u Ćirkovićevu kuću, to mu niko ne zabranjuje, pa ni sama gospođa Mica; štaviše voli, bar joj se tim povod daje da može pred svetom Alku bockati, a da bude sama zavesom sačuvana od podlih jezika. Ipak joj Alka dužna ne ostaje, pa tu padaju sitne i krupne reči. Neopisana mržnja međ njima dvema; jedna Frenegonda, druga Brunhilda. Nikad se ne sastaju, a užasan rat među se vode. I sve to ide preko glave muževa, Marka Rogozića i Jefte Ćirkovića.

Dan Sv. Nikole, prvi zimnji svetac. Taj dan slavi Rogozića porodica, pa će tako proslaviti kod Marka Rogozića, a i kod Alke Ćirkovićke, jer tako Jefta hoće da se i ženin patron slavi.

Prošla je bogata jesen, zdravih oraha dosta, sad je vreme piti – baklavi. Kome može biti, ko će biti na taj dan bez baklave! Naravno da se baklava u obe kuće pravi. Prave se velike baklave, tu je nagomilano šećera, meda, oraha, karamfića, a tepsije velike, jer će biti mnogo gostiju. Krasne baklave od pedeset suvih jufaka!

Rogozićkina pita pekla se u istoj simixinici gde i Ćirkovićkina. Tepsije jednake, pale su u nasledstvo jedna Marku, druga Alki. I pite su bile jednake, jer u Rogozića porodici pravile se uvek baklave od pedeset jufaka. Na takav blagdan simixija ima mnogo posla. Kad dođe u svoje doba Rogozićkina sluškinja, odnese kući pitu; tako isto i Ćirkovićkina svojoj kući. Po nesreći, simixija slučajno promeni pite, Rogozićkinu izda Ćirkovićki, a Ćirkovićkinu Rogozićki.

Rogozićka nije primetila da je pita izmenjena. Ionako je nije sama pravila, već stara Jula učiteljka. Mica nije ni kadra baklavu načiniti. Drukčije je kod Alke, ona sama upravlja, a dve joj pomažu kad pravi.

Alka, kako se pita na kriške isekla, i kako je okusila krišku, odmah primeti da to nije njena baklava. Istina, ima i tu pedeset jufaka, ali nisu tako fine i suve, a inače premašćena je. Odmah se setila. Tu već ne pomaže protestirati kad je već baklava isečena, u tepsijama nema razlike, nema štete.

Sutradan puče glas po varoši kako Alka Ćirkovićka svud pripoveda da joj je baklava promenjena, da pita ništa ne valja, premašćena je i bljutava, nema dosta karamfića, i da je to hotimice učinjeno, simixija je podmićen; kako Mica i ne zna baklave praviti, pa htela pred gostima da se Alkinom baklavom diči.

To je bilo gospođi Mici dosta. Glasonoše su još i to dodali da je Alka Micu grdila svakojako, da je raskošna alapača, galantna koketa, da upropašćuje muža, i još koješta što se ne da iskazati.
Kad to Mica sve čuje, prvo podgovori Svilokosića da ode tamo i donese krišku od te pite. Svilokosić, još i sad đavolan – uživa kad se njih dve taru – rado ode tamo, pod vidom da još naknadno, ma i docne, patrona čestita. Sad tek poče Alka Micu pretresati svakojako. Svilokosić jede od baklave, pa joj kaže da je ona druga mnogo bolja i zaište krišku dve da ponese da je pokaže Mici. To Alka dopusti, nek se kao Mica sama o stvari uveri.

Međutim je Mica Marka podbola da protiv Alke podigne proces. Ona mora umreti ako udovoljstva ne dobije. I Rogozić, na peru snažan a spram volje ženine slab muž, privoli se da protiv rođene sestre parnicu podigne. Sad je za Svilokosića položaj težak. Mora biti kao advokat zastupnik Mice Rogozić, ali će on tek naslov nositi i trčkarati, stvar će samu Rogozić izrađivati. Baš drugi dan, kad se glas taj proneo, po završetku ručka zapodene stvar Marko. Samo su njih troje tu.

– Amice Milivoje, ja moram proces podići protiv sestre svoje Alke zbog povrede poštenja žene mi, to je – laesio honoris. Ja to tako ostaviti ne mogu, pa da mi je sto puta sestra. Ti moraš kao advokat Micu zastupati.

Svilokosić je u zapari. Sad je tek među dve stolice, a ne zna na koju će, nije rad ni da se sa Alkom zavadi.
– Teška stvar za me. Ćirković me nije nikad uvredio , a naposletku ne mogu se potužiti ni na Alku, spram mene bar bila je uvek šarmantna.
– Ćutite, Milivoje, vas ženira da podignete proces za mene protiv Alke. Znam zašto, al' to baš nije lepo. O vama i Alki svet svašta pripoveda, pa zbog nje i o meni, a ja ništa nisam kriva. Dakle, vi treba da operete ljagu sa sebe i sa mene, kao što znate da smo oboje nevini, i vaša čast iziskuje da me zastupate. Mnogo je Alka štošta protiv vas po svetu glasove sejala, na primer da vi za moju ljubav amo dolazite. Dakle pokažite ko ste, i otkinite se odande, a s tim ćete dokazati ako za me protiv nje proces podignete – inače vas ne poštujem.
Mica to izreče oštrim glasom, mereći pogledom Svilokosića.
– Jeste, pravo kaže Mica, to je honoris causa, tako mora biti – doda Marko, a Svilokosić glavom prikloni.
– Amin, nek tako budne, brate Marko, ti si i učeniji i pametniji od mene, mada si samo za jednu godinu od mene stariji. Činiću sve što je do volje tvoje – reče Milivoj ponizno.
– To je šarmantno, to mi se dopada, tako ćete i meni, i sebi, i Marku obraz osvetlati.

– Tako je – upadne Marko. – Sad čuj informaciju. Prvo i prvo treba da znaš, Milivoje, da ću ja sam sve izrađivati, a ti ćeš samo ime nositi, je li tako?
– Jeste.
– Ti ćeš se po tom vladati kako ja izradim. Causa litis i pravni naslov – titulus – biće povreda časti, a pokraj toga abalienatio, odstranjenje moje tepsije, jer mutatio inter res non efficit paritatem. Trebala je moju tepsiju sestra moja da je vratila, no ona ne vraća. To je osnov. Inače, ja ću sve izraditi, a ti ćeš samo prepisati i sudu predati.
– Amin, nek bude volja tvoja. Ja ću se po tom vladati, a preča mi gospoža Mica neg' Alka, koju ja kao jurat nisam hteo za ženu. Punctum.
– E, sad znaš na čemu smo. Ja ću već sutra gotov biti sa akcijom, tužbom, a ti ćeš posle sudu podneti. Bez mene nemoj odgovarati.
– Ali Ćirković je bogat čovek, ići će u Peštu, pa će sebi naći kakvog fiškala.
– Nek traži koga hoće; što veći – skuplji. Svilokosić sleže ramenima.
– Nek bude volja tvoja, Marko, tebi sam obavezan.

Konferencija svršena. Svilokosiću nije milo bilo, ali nije na ino, prvi mu je prijatelj Marko, njemu sve mora žrtvovati. No on dobro živi i sa Ćirkovićevom kućom, pa može od strane Alke kivnju na se navući. Ipak nije tako opasna stvar. Ćirković je dobričina, pa će mu samo to spomenuti da on to činiti mora; a inače mogao bi Marko stvar drugom predati, pa još gore; ovako će on gledati stvar da provlači u korist Alke. Ćirković će mu verovati, i Alku će već utišati. Ionako svet zna da za Milivoja Marko radi, a i ovo je stvar Markova, tek ide pod Milivojevim imenom. I, doista, zbog baklave se izleže ne jedna već dve parnice. Marko pošlje preko pandura sestri Alki promenjenu tepsiju, a svoju zaište natrag. Alka ne da Markovu tepsiju, tvrdi da je Marko pokućstvo posle smrti materine podelio i za se mnogo više zadržao; ne da mu.

Kad se pandur vrati bez tepsije, i to Marko čuje, tek se nasmeši, što je u njega retkost, pa reče:

"Alka, uhvatio sam te!"

Alka u žestini granice ne zna. Tepsiju proda Čivutinu budzašto, samo da je Marko ne dobije, i ako mu je sud i dosudi, bar te iste da nema. Čivutin ode u Peštu, pa tepsiju proda.
Marko se sa Svilokosićem svetuje.
– Evo, amice, sve je u redu. Tu su dve akcije, jedna je zbog tepsije što je Alka protivzakono zadržala, to je detentio rei alienae, a naknada štete ne ide po vrednosti tepsije, jer je amanet, pa je tu – pretium affectionis, a to je sto forinata. Druga je akcija propter dehonestationem uxoris meae – povreda učinjena časti moje supruge. Tu bi po Verbeciji bila velika kazna propisana, no po sadanjoj praksi –usus-u– od tri do osam dana arišta. I to je za gospođu dosta. Još nešto. Evo ti u maloj kutiji autenticirana kriška baklave koju si ti Mici doneo. Koji su bili kod Alke o svečarima, pred magi-stratom su posvedočili da je ta kriška zaista od one iste baklave što su je kod Ćirkovića jeli; po tom je to Micina baklava koju je opet Alka pogrdila. To je – corpus delicti. Sad sve znaš, daj preko pisara prepisati, pa sudu predaj.

Tu je i Mica. Kad je sve to čula, skoči sa stolice od radosti.
– Pa, ma bila Alka samo na jedan dan, jedan sat zatvorena, zadovoljna sam.
Mica to reče, izleti napolje, pa dozivlje komšinicu da joj kaže kako će Alka biti zatvorena i da će tepsija stati sto forinata. No, Marku još ni to nije dosta. Pre nego će se dve tužbe sudu predati, izradi on da se pošlje varoški stražmeštar i jedan pisar, pa da tepsiju sekvestira i u varošku kuću donese. Marko je znao da Alka ipak neće tepsiju izdati, pa će se u što treće zaplesti. Doista, Alka uzme metlu, pa pisara zajedno sa stražmeštrom istera. Nemeškinja je, varoški panduri nemaju s njom ništa.

Marko, kako se sastane sa Svilokosićem, reče mu:

– Gle, Alka opet nasela, isterala pisara i stražmeštra! To je nasilje – actus potentiae; eto treće akcije.
Alka za kratko vreme navuče na se tri tužbe. Ćirković je vodi u Peštu da traži fiškala. Neće da preda stvar kakvom varoškom prokatoru, već pravom peštanskom fiškalu. Putuju na sopstvenim karucama. Ćirković je bogat. Putem se razgovaraju. Jefta, kao dobar trgovac, mada je i bogat, dobro pogleda novac kad izdaje, zna da će ga skupo stati peštanski fiškal.
– Vidiš, Alka, i tu ću ti ljubav učiniti da ti nađem peštanskog fiškala, premda smo mogli kod nas jeftinijeg dobiti.
Alka mlazne maramom Jeftu.
– Ćuti, Jefto, te stvari ja bolje razumem. Da uzmeš kod nas prokatora, prvo: taj i ne zna tako raditi kao peštanski fiškal; drugo je prokator, a drugo fiškal; drugo: kad uzmeš našeg, znaš kako je, onaj je s onim rod, onaj je prijatelj, onaj onog mrzi, pa je sve jedno s drugim spleteno, pa otkud se suncu nadaš, led te tuče. Uzmi samo Milivoja, kako smo mu dobri bili, pa on sad protiv mene za Micu proces tera! Tom se nisam nadala.
– Ne čudi se. Milivoj zavisi od Marka, pa mora, a bolje on da tera nego drugi, katkad možemo od njega što čuti kako onde stoje stvari, a neće on nama prkos činiti. Zato, ako se gde susretneš, nemoj ga prezirati, daj mu dobru reč kao i ja, i ako nam opet u kuću uzdolazi, lepo ga primi.
Alka umuknu; daje mu za pravo.
Kad u Peštu, neko ih odvede starom nekom fiškalu Babonji. Babonja ih ponudi da sednu.
– Molim, pripovedajte celu stvar.

Jefta mu pruži akcije. Babonja čita, maše glavom.
– Kao što vidim, vi ste, gospožo, Rogozićima rod, sestra Rogozićeva?
– Na službi.
– Pa brat i sestra za takovu bagatelu, jednu pitu, da se zavade! Zašto niste tepsiju vratili? Je li još kod vas?
– Nije, prodala sam je uprkos bratu. Neću da je ima, a šta bude vredna, ja ću platiti.
Babonja se misli.
– Dobro bi bilo kad bi tepsiju kakogod natrag dobili, pa da mu je vratite, jer ona je amanet, pa je može preceniti, kako je već i precenio na sto forinata. To je jedno – sad na drugo. Vi ste, kao što akcija glasi, gospožu Rogozićku dehonestirali, i ona se poziva na svedoke.

– Jeste, ja sam kazala da je galantna koketa. Pa to nije ništa. Koliko puta je ona to isto meni u oči i za leđi, to su, znate, ženski poslovi, sve se to rado ogovara, ja nju, ona mene; to je već običaj, pa se posle i pomirimo, baš i ako ne iskreno. Znate, jedna na drugu izmišlja, pa i ova ne ostaje dužna; no do toga još nikoja nije došla da se zbog toga pred sudom tuži.
– Sad na treće. Isterali ste metlom stražmeštra i pisara: to je actus potentiae.
– Jeste, isterala sam ih. Ali kako mogu oni u moju kuću silom ući da tepsiju otimaju, kad je ta tepsija moja dedovina? – odgovori oštro Alka.
– Jeste li nemeškinja?
– Jesam. Alka roždena ot Rogozić – odgovori Alka ponosno – a Rogozićka mi je i to prebacila da meni ne pristoji val nositi, jer je moj muž trgovac, no ja ga kao nemeškinja nosim.
Babonja zabeleži da je Alka nemeškinja.
– Sad znam u čemu je stvar, a gledaću da bude dobro, premda neće sve lako ići. Vašeg brata poznajem, šteta što je kao jurat propao, postao bi velik čovek, osobita glava – portentum.
– Samo, gospodine fiškalu, dobro izrađujte, ja neću na vas zaboraviti. – Ćirković izvadi dvanaest dukata i metne na sto. Fiškal pogleda na dukate i kašljucne od miline; poznao je da je to mastan klijent.
– E dobro, ja ću već sve svoje učiniti, nemajte brige. Sad na drugu stvar. Kod vas dobro vino rodi. Kakva je bila berba?
– Srednja, no ja ću već služiti sa starim vinom i auspruhom – odgovori Ćirković, uvidev kud fiškal šiba.

– Sad smo svršili – završi fiškal.

Alka i Ćirković vraćaju se. Putem se razgovaraju.
– Kako ti se dopada taj fiškal, Jefto?
– Dobro, već se na čelu nauka pokazuje. Sad volim što smo njega uzeli.
– Meni se baš tako ne dopada, pa gadno ime ima, Babonja, i za njega nikad nisam čula. Čula sam za Benjovskog, za Sentala, ali za njegovo ime nikada.
– Čuo sam ja, i on je na glasu fiškal.
– Pa mi se ne dopada što poznaje Marka, mogu zajedno šurovati – reče kao brižljivo Alka.
– Baš zato će dobro raditi, jer zna kakav mu je protivnik; a da smo kod nas kog uzeli, Marko bi pet naših prokatora potukao.
– Dobro, ali šta mi ono reče za tepsiju; gde ću ja sad tepsiju naći?
– Pitaću Morica Čivutina kome je prodao, pa nek iskupi.
– Gledaj ma kako.
Tako u razgovoru stignu kući. Kad kod kuće, Ćirković odmah potraži Morica Čivutina da povrati tepsiju. Moric obreče da će je potražiti.

Ne traje dugo, a Babonja odgovori na sve akcije. Marko čita sve, čudi se kako Babonja lepo radi, piše latinski kao Ciceron. Marko odmah pozna kud Babonja cilja – da proces zadugo traje – in infinitum. Zato će on, opet, gledati da tako ne bude. Babonja iziskuje da se mnogi svedoci preslušaju pod zakletvom, upitne tačke – puncta deutri – sam namešta, a da može svedoke splesti i zbuniti, i svedoxbu van kreposti staviti. Babonja pokraj dalje informacije potegne akciju protiv Mice zbog povrede poštenja, jer je imala svedoke i Alka, koji su gotovi svedočiti da je i Mica na nju svašta govorila i potvarala, što nije istina. Tu se čitava povorka povukla.

Pa, kakve su to bile alegacije, podugačke replike, duplike, kvadruplike – ali takve da se ni u jednoj stvari ne završi, i to sa klauzulom pri kraju: reservatis reservandis.

Zanimljivo je bilo kako je Babonja iskao od suda vizitaciju pite, to jest kriške od baklave, da se utvrdi da li je to ta ista baklava; tako je određena oculta, da se to izvidi. Tu su posle gledali i sudije, i prokatori, i fiškal, ko slobodnim okom, ko na naočari, da vide to interesantno parče što će tako skupo stati. Kako mironosno parče! Bar da je više krišaka, mogla bi komisija malo zasesti i pokraj rujnog zasladiti se. Svilokosić tvrdi da je to ta ista baklava, Babonja negira. Nema, veli, potpunog dokaza, jer, veli – pita pitae similis. Ne može posle dužeg vremena ni onaj dokazati ko je jeo. Marko je, opet, hteo da dokaže da je to ta ista, a time se, opet, dokazuje to da je ta pita uzrok i osnov tužbama; a tepsija je već smirena, dakle ne može služiti za dokaz istovetnosti – identitatis.

I taj proces poduže traje.
Međutim se nosi fiškalu staro vino i auspruh, pa fiškal još zaželi videti takovu pitu u životu, a kad to ču gospođa Alka, ona mu načini tako isto veliku baklavu kao što je njena bila, iseče je na kriške, pa je u velikoj kutiji pošlje, na veliko zadovoljstvo fiškala i fiškalice – a mogli su biti zadovoljni, jer srpskoj baklavi među poslasticama para nema, ta baklava je carica među pitama.

Fiškal Babonja dođe ponekad u goste Ćirkoviću, i tu se onda gosti. Pozovu se prijatelji Alkini, a neprijatelji Mice. Čast velja, a radost velija.

Sutradan se o tom po celoj varoši pripoveda kakva je čast bila kod Ćirkovića, i svako tvrdi, dokazuje da Alka mora dobiti proces, Mica će izgubiti. Prijatelji hoće da veruju, ali Mica sa svojima ne, ona jednako tera svoje da Alka mora biti zatvorena, pa ma na jedan dan. Alka, pak, boriće se, ma je koliko stalo, samo da ne bude zatvorena, pa baš ni jedan dan.
Jednom posle ručka razgovaraju se Alka i Jefta.
– Ja ne znam, Jefto, šta će od tog procesa biti. Mica razglašuje na sve strane da ću izgubiti proces. No, to bi lepo bilo! Šta smo do danas sve tom fiškalu dali, a Mica preti da moram zatvorena biti ma jedan dan. Ja, nemeškinja, jedan dan! Ta ni jedan sat, ni jedan minut! Inače nisam ti žena – planu ljutito Alka i zaplaka.
– Dok sam ja živ i imanja imam, tebe niko zatvoriti neće – reče ozbiljno Jefta.
– Pa šta je, Jefto, sa tepsijom? Moric ti obreče da će ti je dostaviti, a sad ni traga od nje?
– Znaš, Alka, iskreno ću ti reći; Moric zna u koga je tepsija, a taj ište za nju deset dukata; toliko ne vredi.
– Šta mi može Mica zbog tepsije, kad to nije njena već moja dedovina! Ali da se i tog kurtališem, zajazi ga sa deset dukata, pa nek je kraj.
– Ja ću je, dakle, otkupiti.

Ćirković dade na znanje Moricu da će za tepsiju dati deset dukata. Moric donese tepsiju. Sad Ćirković preko svog kočijaša pošlje Rogoziću tepsiju. Ovaj je ne prima, zašto je nije odmah dala, veli: factum infectum fieri neljuit. Šta će sad? Alka Jefti kaže da ide Babonji. Jefta se krene na put da to Babonji javi. Naravno, nosi sa sobom i rujnog vinca na poklon. Babonja lepo primi Jeftu.
– Gospodine fiškalu, ja sam tepsiju otkupio.
– Pa jeste li je poslali?
– Jesam, po kočijašu, ali ne htede je primiti. Babonja se misli.
– Ja ću vam napisati inštanciju, pa pokraj nje predajte magistratu i tepsiju u depositum; ako li, pak, neće da prime, a vi donesite je ovamo, pa ćemo je dati u varmeđki depozitum.

Ćirković zadovoljan vrati se kući, a sutradan preda inštanciju, a pokraj nje kočijaš unaša u kancelariju i tepsiju. Čuje to Marko, tada već varoški sudac, pa preko pandura pošlje natrag tepsiju; ne prima se u depozitum. Ćirković opet vozi tepsiju Babonji, a ovaj će je predati u varmeđki depozitum.

Procesi dugo traju, prolaze meseci i godine, i još kraja nema. Često se svedoci preslušavaju, sve novi i novi. Nestane iz akata duplike, pa poremeti ceo proces. Opet pik nanovo. Opet se izradi nov proces, ko je ukrao dupliku. Babonja to izjašnjava za kriminal, pa ište istragu – inkviziciju. Sad se tek stvar zaplete, Bog zna ko će joj kraja viditi!

Rogoziću se već dosadilo što tako dugo traje, a zaplet sve veći. Sad tek vidi da će ga Babonja nadmudriti. Rogozić se od jeda razboli. Mica mu ne da dahnuti, sve mu prebacuje što tako dugo traje i pripoveda mu šta sve Alka protiv njega i nje govori. Pa još i to mu spomenu kako čuje da Svilokosić potajno Ćirkovićima odlazi i do ponoći je tamo, dogovaraju se. To Marka još većma draži, pa Svilokosiću prebacuje. Svilokosić se, doduše, sastajao sa Ćirkovićem, ali u kuću nije odlazio; zato mu teško palo što se o njemu tako sumnjiči, ta on tu nije ništa drugo već tuđ žarač. Ćirković je imao staru majku koja ga je gledala kao zenicu, a pokraj njega i Alku je volela. Starica još u začetku procesa umre. Jefta je za materom jako tužio, a proces mu takođe već dušu pritiskao, nikad mira. Poče i on kunjati i dobije suvu bolest koja je poduže trajala. Ipak je podleći morao, a kraja procesu nije dočekao.

Alka ostade udovica, a pokraj toga u kući neograničena gospođa. Još pre venčanja sklopljen je bio ugovor da, ako dece ne bude, sve imanje spada na Alku Rogozić. Dece nisu imali. Alka ustupi, proda trgovinu, a inače imanja ima dosta, pa će lako živeti.

Mica se zaradova smrti Jeftinoj, kao veli: sad Alka neće imati rukovoditelja, još će se većma splesti.

Svilokosić je zlopamtilo, u srcu je skrio tajnu mržnju protiv Mice što ga je tako pred mužem obedila. Od Marka zavisan morao je sve pretrpeti. Posle smrti Jeftine nasko-ro Svilokosić vrati Mici Rogozićevoj punomoć, neće više da je zastupa. Marko je promenom tom iznenađen. Pozove k sebi Svilokosića. Ovaj mu odgovori, ako ima s njim posla, pismeno nek raspravlja. Marko se čudi smelosti toj od Milivoja; ta od njega gotovo zavisi, bez njega nikud. Puče glas po varoši da Svilokosić ne odlazi više u kuću Rogozića i da je otkazao zastupstvo Mici. Svi se čude. Mica se jedi. Ipak je Svilokosić mudar čovek. Zna da će to Alka dobro primiti.

Alka, kad to ču, odmah je načisto. Sad je udovica, pa još bogata, Milivoj hoće da ponovi staru ljubav. Kad je imala za Milivoja poći, slab joj bio miraz za jurata. Kao kad zaplamti panj koji dugo tinja, tako i Alkino srce. Alka čeka Milivoja, ali on ne dolazi da se pokori, ponosit je. No ona ne može srcu da odoli, te mu piše pismo.

Slatki Milivoje, mili rode moj! Sad sam nezavisna, a bogata. Prva ljubav nikad se ne ugasi. Vrat' se, vrat' se srcu mom, raširenim rukama te iščekujem. – Tvoja negdašnja, ali verna nesuđenica Alka, udova Ćirković, roždena ot Rogozić.

To pismo Alka neće Milivoju po pošti poslati, već da upregnu karuce, a kočijaš se mora svečano obući, pa će tako stati pred kuću Milivojevu i predati mu pismo. Kočijaš upregne i s pismom dotera pred kuću Milivojevu. Odmah siđe i pođe Milivoju. Kod kuće je. Kočijaš uđe, a Milivoj, kad ugleda kočijaša, ubezekne se, ne zna šta će to da bude, ali srce mu je radosno, dobru se nada. Kočijaš mu preda pismo, pa čeka odgovor. Milivoj čita, lice mu rumen obuzima, umilno se smeši pa zapita:
– Ti si na karucama došao?
– Jeste, tu su, valjda sam po vas poslat.
Ovakvu priliku nekadanji urnek-jurat neće odbiti, već reče kočijašu da ga kod karuca dočeka.

Milivoj se obuče što lepše može, pogleda se na ogledalu, zakovrči brkove, pa hajd' napolje, te se ubaci u kola Alkina. Kočijaš juri, Milivoj ponosno sedi, jednu nogu nonšalantno na vratanca bacio. Iz dućana svi izviruju, istrče da vide je li to baš Milivoj. Svi se čude.
Stanu pred kuću Alkinu. Alka je već izvirivala kroz žaluzije, srce joj jače kuca, eto joj žive želje Milivoja. Milivoj, kako stupi u sobu, kao da je zanemeo, u magnovenju ne može da proslovi, tako isto ni Alka, već jedno drugom u naručje padnu.
– Slatki Milivoje, diko moja!

– Prosti mi sagrešenija, Alka, nije moglo drukčije biti!
Nek se izvinjavaju, mire, odsad će sve to drukčije biti.

***

Kad ču Marko da je Milivoj sa Alkom u svezi, snevese-li se, a Mica od muke da svisne. Snuždeni sede pa tužakaju.
– Jesi li to čudo čula šta učini Milivoj? Toliko dobra sam mu činio, pa da me izneveri, neblagodarnik!
– Da znaš kako je meni! Na rukama smo ga nosili, živeo je bolje kod nas nego iko u varoši. Sad, da mogu, raščupala bih ga!
– Nije mi sad do toga, već može mi nauditi, zna moje tajne; i u tvom procesu može škoditi. Moram se s Babonjom sastati da se stvar na zlo ne preokrene.
Marko i Mica sede tako, pa se brižljivo razgovaraju.

Među Alkom i Svilokosićem svršena je stvar da će se uzeti, no dočekaće godišnji parastos; ne bi lepo bilo da se pre toga venčaju. Ipak Milivoj Alku svaki dan posećuje, iz crkve ispod ruke prati. Mica kad to vidi, onaj dan ne može da jede, muka joj, mora da uzme "hofmaniše tropfn".
Babonja, kad je čuo da je umro Jefta, ražali se. Bio je dobar klijent, no neće rđav biti ni Alka. Babonja je više smatrao Jeftu za klijenta nego Alku, jer je onaj plaćao.

Marko ode Babonji da s njim ugovara. Babonja ga svetuje da ne tera, jer što se tiče punkta povrede časti, biće obe kažnjene, jer su se na jednu formu vređale. Marko na to pristane, samo mu još preporuči da što bolje Alku novčano odrapi. Marko se vrati, a Babonja pozove Alku. Mesto Alke dođe Svilokosić, i on sa Babonjom stvar udesi.

Babonja će k njima u varoš doći, pa će se izravnati, načiniće „amiku", to jest: svako će od tužbe odustati, pa je mir. Babonja dođe u varoš, te on s jedne strane za Alku, Marko s druge strane za Micu sklope "amiku". Tužbe natrag povučene. Pre "amike" je Babonja račun Alki podneo. Ni više ni manje, samo hiljada forinata, ne računajući amo dukate, vino, auspruh i baklave.

Marko nije tome protivan. Šta je to za kuću Alkinu hiljada forinata, samo kad je mir kući povraćen! Povraćena je i Micina tepsija. Samo ljubav Rogozićevoj kući nije povraćena.

Prođe godišnji parastos Jefti. Po varoši se govori, da će Alka, kako crninu skine, venčati se sa Milivojem. Mica od žalosti bolesna. Ona se drugom čemu nadala. Doktor joj odavno kazao da Marko neće dugo živeti. I doista, Marko je već u zdravlju progrižen, neće ni on dugo, već miri na koljivo. Mica je obrekla Milivoju da će odmah za njega poći, kako Marko umre. Milivoj Micu nadmudrio. Neće Micu, voli Alku. Mica ima rodbine, bratovljevu decu, te ih drži za svoje; Alka, pak, bogata i samcata.

***

Čuje se da se Milivoj sa Alkom pokraj dešpenzacije venčao, i već je u kući kod Alke. O svatovi malo društvo, ali veselo. Nazdravica jedna drugu stiže. Milivoj izvadi iz kutijice krišku baklave, smrvi je u mleko, polak uspe u Alkinu, polak u svoju čašu auspruha, pa nazdravi Alki za duga veka i zdravlja. To je ista kriška koja je ulogu igrala u procesu.

* * *
Marko umre, a Mica ostade večita koketa – bez muža. Siroma' Marko! Takva glava, pa večit mučenik, u kući ženin rob. A Milivoj, slabije glave a bolje sreće, od početka do kraja lako je i dobro živeo. Više vredi često sreća nego mozak.

Mica umre bez poroda, Alka ostavi nakon sebe dičan porod. Tako se živelo pre sedamdeset godina. Davno bilo, sad se tek pripoveda.

__________________________________

Jakov Ignjatović (1822-1889), formirao se kao čovek i pisac u srpskoj sredini u Mađarskoj, koja je nastala posle seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine. Rodio se i proveo detinjstvo u Sentandreji, varošici blizu Pešte, koja je bila središte, duhovno i ekonomsko, Srba u Mađarskoj. Bio je književnik, publicista i političar. Ignjatović je još iz detinjstva zapamtio dobre odnose koji su vladali između Mađara i Srba u mešovitoj sentandrejskoj sredini. Kasnije, kao političar i publicista, zastupao je stanovište da Srbi žive na mađarskom tlu te da sa Mađarima treba da budu uvek u dobrim odnosima. Dosledan tome stavu, u revoluciji 1848. godine, kada su Mađari ustali protiv bečkog dvora, odnosno Austrougarske monarhije, Ignjatović se stavio na stranu Mađara. Podržao je ustanak Mađara za nacionalno oslobođenje, dok se srpska buržoazija stavila na stranu bečkog dvora. Ovakav Ignjatovićev stav prema mađarskoj buni doveo je do toga da u srpskoj sredini bude proglašen za mađarofila i nacionalnog izdajnika, pa je i kao čovek i kao pisac bio odbačen i prezren.

Ignjatović nije uspeo da stvori skladan odnos sa sredinom u kojoj je živeo, čak ni sa društvom u celini. Što zbog svoga temperamenta i tvrdoglavosti, što zbog uskogrudosti i nerazumevanja sredine, on je celog života bio sam protiv svih, i ostao do smrti usamljenik. Umro je u Novom Sadu 1889. godine. U poslednjim danima života, sve do smrti, negovala je Jakova Ignjatovića žena čiji je lik i sudbinu pretočio u lik glavne junakinje romana Patnica.

U književnom stvaranju Jakova Ignjatovića jasno se razlikuju dva perioda: romantičarski i realistički.

U prvom periodu stvara pod snažnim uticajem dva svoja prijatelja: Sime Milutinovića Sarajlije, pesnika idola tadašnje omladine, i Milovana Vidakovića koji je bio vrlo popularan i plodan romansijer. Srpstvo, nacionalni mit i rodoljublje osnovna su preokupacija mladog Ignjatovića koji je srpskoj romantičarskoj prozi ostavio veliki broj romana i pripovedaka: Đurađ Branković, Krv za rod, Manzor i Džemila, Deli-Bakić.

Ignjatović je brzo shvatio da istorijski roman ne odgovara njegovoj prirodi i temperamentu (dinamičan, nemiran, radoznao, boemski duh) pa je prešao na obradu savremenih tema. Realistički period Ignjatovićevog stvaranja započinje samoniklo romanom Milan Narandžić prvim realističkim romanom u našoj književnosti i time postaje prvi srpski realista pre realizma. On je prvi shvatio vrednost društvenog romana pa će mu posvetiti najveći deo svoga stvaranja. U središtu interesovanja su odnosi među ljudima, društvene okolnosti, odnos pojedinca i sredine, socijalni aspekti života. Potom se nižu Čudan svet (1869) - u kome je prvi put prikazan realistički život na selu, Trpen spasen (1874 - 75), Vasa Rešpekt (1875), Večiti mladoženja (1878), Stari i novi majstori (1883), Patnica - roman u tri knjige (1888). Od pripovedaka da spomenemo nekoliko naslova: Pita od hiljadu forinata, Knez u kupatilu, Najskuplja koza.

Prvi realistički pisac, Jakov Ignjatović, objavio je nekoliko članaka o književnosti: Pogled na književstvo, Srbin i njegova poezija, Srpsko spisateljstvo i Književnost i politika. U njima je izrazio neka svoja shvatanja književnog rada i funkcije književnosti. Ovim tekstovima Ignjatović nije izgradio celovit sistem književnoestetičkih shvtanja, ali su njegove misli o književnosti značajne kao teorijski predložak njegovim realističkim romanima i pripovetkama. On se zalaže za "stvaranje književne inteligencije koja stoji u aktivnom dodiru sa velikom evropskom kulturom"; "književnost ni s koje strane ne trpi diktature, a političke najmanje", jer "književnost ne živi od političkih davorija i marseljeza".

U članku Pogled na književstvo (1857) Ignjatović se zalaže za:

- aktuelnu tematiku u književnosti,

- približavanje književnosti narodu i narodnim izvorima,

- humoristički roman,

- socijalni roman za koji kaže da ima veliku budućnost.

Dok će Marković govoriti da pisac treba da ukazuje na "bolesti društvenog organizma", Ignjatović piše da svojim realističkim delima otkriva "otrovne rane na telu društva".

Jakov Ignjatović - Večiti mladoženja