Jakov Ignjatović - Večiti mladoženja lektira

Jakov Ignjatović - Večiti mladoženja

Jakov Ignjatović - Večiti mladoženja

 

Najbolji roman Jakova Ignjatovića je Večiti mladoženja u kome su ispoljena najbolja svojstva Ignjatovića pripovedača i romansijera. U njemu se ponavlja i dalje razrađuje tema iz romana Vasa Rešpekt - porodica i porodični odnosi, dekadencija i raspad porodice.

 

U romanu Večiti mladoženja prikazana su dva vremena i dva sveta:

 

- vreme uspona trgovačkih porodica, oličeno u gospodaru Sofroniju Kiriću i

- vreme raspada trgovačkih porodica, oličeno u Sofrinim sinovima Peri i Šamiki.

 

Vreme uspona trgovačkih porodica, odnosno vreme slave Sentandreje kao središta Srba u Austrougarskoj, dobilo je manji romaneskni prostor - I do XI poglavlje. Ovo vreme oličavaju gospodar Sofra i njegovi prijatelji Jovan Krečar i Isailo Čamčić, zvani Čamča. To je idilična slika stvaranja mlade srpske buržoazije iz trgovačkog esnafa, kojoj je osnovni cilj bio sticanje, ali je umela i da uživa u blagodetima života. Detaljno su opisani sedeljke, druženja, balovi; udenute su u priču simpatične anegdote iz života aktera priče ili drugih meštana; predočeni su markantni portreti junaka priče ili članova njihovih porodica; opisani su enterijeri njihovih kuća ili dućana; predočena je atmosfera varoškog života. Iako ima slika varoške atmosfere i anegdotičnog prikaza njenih pojedinaca, u središtu priče je gospodar Sofra Kirić koji je dosta imanja stekao, ali je smisao njegovog života u stalnom radu i sticanju.

 

Vreme raspada trgovačkih porodica i vreme ekonomskog propadanja Sentandreje dobilo je veći romaneskni prostor - XII do XXVI poglavlje. Oličenje toga vremena su dva Sofrina sina, dva sina, dve duboke rane, kako je govorio sam gospodar Sofra - stariji sin Pera i mlađi Šamika. Predstavnike ovoga vremena karakteriše nerad, nesnalaženje, luksuz, rasipništvo i degeneracija. Sve ono što je odlikovalo stariju generaciju, sada se pojavljuje kao suprotnost i negacija.

 

Porodična hronika - Porodicu gospodara Sofre čine njegova žena Sofija i petoro dece. iako je patrijarhalan po svojim shvatanjima i gazda u kući, u nekim stvarima se uvek savetuje sa gospođom Sokom. Od petoro dece Pera je najstariji, pa onda dolaze Lenka, Pelagija i Katica i mlađi sin Šamika. Devojčice su kao tri ružina pupoljka, između petnaest i deset godina. Šamiki je sedam godina.

Sofronije Kirić je trgovac koji se za vreme ratova Buniparte obogatio kupujući nepokretnosti i, izbegavši devalvaciju - gubljenje vrednosti novca, koji je zaradio na trgovačkim transakcijama. Iako je stekao dovoljno bogatstvo, i dalje je držao dućan i mehanu. Govorio je; Ja sam već tako naučio, da bez posla živeti ne mogu. Zadovoljan je onim što je u životu učinio i stekao, zadovoljan je svojom gospođom Sokom, ali je bio nezadovoljan što se deca od posla izmiču.

 

Gospodar Sofra ima dvojicu najboljih prijatelja sa kojima se stalno druži, savetuje i preduzima trgovačke poduhvate. To su Krečar i Čamča, takođe trgovci. Agilan i preduzimljiv, gospodar Sofra razmišlja o novim poslovima. Brzo se sa prijateljima dogovorio da je najbolje da idu u Krakov, u Poljsku, po platno. Pošto se posavetovao sa gospođom Sokom, gospodar Sofra je dao uputstva sinu Peri kako da vodi dućan i kafanu i sa prijateljima krenuo na dug put.

 

U opisivanju putovanja trojice prijatelja ka Krakovu ima dosta elemenata avanturističkog i pisarskog romana. Pisac prati putovanje iz mesta u mesto, iz dana u dan, opisujući različita mesta kroz koja prolaze, susrete sa ljudima, doživljaje. Najzanimljiviji je sukob sa razbojnicima na čardi i gospodar Sofrin podvig kada je nadžakom ubio trojicu razbojnika. Usput će se sretati sa trgovcima i plemićima, biće rado primljeni gosti. Detaljno se opisuju ručkovi, susreti i razgovori. Robu su nabavili, nešto u povratku prodali i vratili se kući.

 

Gospodar Sofra je video da Pera nije vodio valjano poslove, niti je čuvao novac: Od Pere našeg neće ništa biti, ne sluša, bekrija, kartaš, valjda i pijanac. Zato se našao u nevolji: ko će voditi poslove - dućan i mehanu. Njega je bio pripremio da ga u poslovima nasledi, ali ovaj za trgovinu nije mario i kao za inat o poslovima nije vodio računa.

 

Drugi deo priče počinje posle deset godina. Za to vreme gospodar Sofra je ostareo, tako isto i gospođa Soka. Nije ni čudo. Lenka se udala za jednog suca, protiv očeve volje, koji je hteo za Profita. Profit je drugu uzeo. Takvog zeta neće dobiti. Pelagija, ona lepa devojka, ta penorodna Anzihis, umrla je. Katica se još nije udala, prošla joj prva mladost. Izbira, neće da se uda. A Pera je beda; dao mu otac jednu kuću i nešto novaca, on hoće da radi na svoju ruku. Sva je nada još u Šamiki. Šamika je već pravnik u Kašovi. To je početak propadanja porodice i bogatstva gospodara Sofre. Iz dana u dan, sa po nekim velikim preskokom od po pet i više godina, priča prati život u ovoj porodici.

 

Katica vene i ne udaje se. Pera gubi sve što je dobio od oca, provaljuje i krade novac iz dućana, hoće da ubije oca zbog novca. Šamika je advokat (fiškal), veoma cenjeno zanimanje. Lep je, gospodstven, obrazovan, upućen u stvari mode. Glavni je u društvu, u ženskom društvu naročito. Pošto mu je propala ženidba sa Lujzom zbog razlika u veri, Šamika, zaboravi na ženidbu, pa s njima štrika, hekluje i pripoveda kako je bila ova ili ona u crkvi obučena. Upio je žensku narav, falila je muška crta, postao je salonski čovek. Godiie prolaze, Šamika se ne ženi. Umire gospođa Soka, umire gospodar Sofra, umiru Krečar i Čamča. U epizodi koja opisuje bolesnu devojku Jucu, Šamika postupa odlučno i dosledno; iako se svi protive, spreman je da se tajno venča sa Jucom koja je na samrti. To je sprečeno; Juca je umrla; Šamika pati za njom. On je savetnik devojaka, nabavlja im garderobu u Pešti ili Veneciji, troši imanje na putovanja i poklone, glavni je provodadžija - svaka se udala koju je Šamika preporučio.

 

Šamika je umro u sedamdesetoj godini. Ispratili su ga njegove nesuđenice, njihove kćeri i unuci a - Njegove pitomice idu svake godine u ružičalu na njegov grob i ovenčavaju ga cvećem, kao drugog  frauenloba. On je to i zaslužio. Pitomice zahvalne digle su mu spomenik. Urezali su mu na ploči pokraj njegovog imena: večiti mladoženja. Nije postidno!

 

Likovi - Sofronije Kirić je patrijarhalan čovek koji sve konce poslova i kućnoga reda drži u svojim rukama. Izuzetno ceni i poštuje svoju suprugu gospođu Soku, ali ona mu se obraća sa vi, ne protivreči mu, povlađuje mu u svakoj njegovoj odluci. Gospodar Sofra smatra da tako treba da bude jer, ako je drugačije, tu žena čakšire nosi, a to nije dobro ni za kuću ni za porodicu. Međutim, kada treba da se donese neka odluka od značaja za porodicu i posao, gospodar Sofra drži sovjet sa svojom ženom jer želi da čuje i njeno mišljenje. On je uvek spreman na životnu borbu, spreman je na trgovački rizik, ne može da se zadovolji postignutim i da stane. Hrabar je, što pokazuje događaj na čardi kada je svojom rukom ubio trojicu razbojnika. Iako je trgovac, čovek obuzet sticanjem, nije tvrdica:

 

Pred dućanom i u dućanu izgleda kao Grk, Cincar, kao domaćin gospodarski gostoljubiv, izvan kuće odvažan, preduzetan špekulant.

 

U liku Sofronija Kirića Ignjatović je ovaplotio stari svet Sent-an-dreje, srpske buržoazije u usponu, koju je odlpkovalo niz osobina: radinost, preduzimljivost, potreba za sticanjem i uvećavanjem bogatstva, upornost, žilavost, muškost i hrabrost. Naravno, Ignjatović je na strani ovoga vremena, ove ljude prikazuje sa simpatijama i prilično idealizovano, ali ipak sa izvesnom dozom humora, ali onog finog, dobroćudnog, prijateljskog.

 

Pera, stariji Sofrin sin, želeo je da nastavi školovanje, ali ga je otac opredelio za trgovinu: da on nastavi ono što je započeo gospodar Sofra i održi ime poznate trgovačke porodice. Sin, međutim, nije osećao nikakav afinitet za trgovinu, niti je za to imao smisla. Po prirodi je bio dobar, imao je vrlo dobro srce, predobro, samo ne za sebe, siromahu će pomoći pa makar morao sa sebe skinuti ono što ima. Bio je svojeglav, zanosio se nekim poslovima koje će preduzimati, počne pa padne, pa opet počne pa padne; i sve tako dok sebe ne dovede do propasti. Pod starost je došao sebi, ali je već bilo kasno. Kajao se, oca bi poljubio u ruku i tražio oproštaj da je živ; sada mu ostaje da tuđu decu poučava ponašanju, poštenju i poštovanju roditelja. U ličnosti Perinoj je sticaj ličnih osobina, uticaja sredine i porodičnih okolnosti. Prkosan i svojeglav, suprotstavio se izričitoj očevoj želji da se Šamika školuje a on preuzme trgovinu: ovo suprotstavljanje nije verbalno, nego je izraženo držanjem i ponašanjem: aljkav je u trgovini, u kafani ne vodi računa kome se daje veresija, druži se sa lađarima, kocka, kupuje konje i na njima gubi, gaji guske da bi i na njima izgubio. Stalno je u dugovima, prinuđen je da od oca traži novac, čak i da od njega krade. Kao mladić, ne zaostaje nimalo za Šamikom u plesu i galantnom ponašanju na balovima, ne zaostaje ni po lepoti, ali ga bije loš glas zbog društva u kome se stalno kreće. Pera je u ovom romanu žrtva roditeljske tiranije i žrtva nejednake roditeljske ljubavi prema deci: Šamika je uvek bio miljenik očev, uvek je dobijao novce iako ni sam ništa nije radio niti je imao smisla za kakav koristan rad; Pera je odbačen kao sin, a pred smrt je dobio samo mali deo nasleđa.

 

Kao što je Peru stvorila prvo porodična situacija a potom i društvene okolnosti, tako i Šamika nije takav kakav je samo svojim rođenjem, nego i društvene okolnosti su doprinele da se on razvija u pravcu osobenjaštva. U vreme započinjanja priče o Sofroniju Kiriću Šamiki je sedam godina: on je lep i pametan dečak, očev miljenik, predodređen roditeljskom željom da završi prava i bude fiškal, pa je još kao dečak oslovljavan sa mali fiškal. Završio je prava, postao fiškal, ali svoj posao nije radio. On je monden koji se dobro razume u modu, u ženske stvari i ženske poslove, pretežno se kreće u ženskom društvu, deli savete i pomaže svojim prijateljicama u izboru garderobe ili parfimerije i nakita ili im sve to sam nabavlja često putujući do Pešte. Smisao života vidi u flertu, ugađanju damama, kavaljerstvu, modiranju i balovima. Parazit je i mekušac sa feminističkim osobinama - zbog svih tih osobina daje sliku osobenjaka. Njegova ljubav prema Lujzi Polačekovoj bila je jaka i trebalo je da se ostvari brakom. Tu se isprečila vera: on je pravoslavac a ona katolkinja. Njegov bi otac da devojka promeni veru, njen bi otac da mladoženja promeni veru. Čak je Šamika spreman da krišom odvede Lujzu, ali sticaj okolnosti i Šamikino oklevanje i to onemogućavaju: Lujzu su poslali daleko kod rodbine i kasnije se tamo udala. Šamika je odlazio iz varoši u potragu za devojkom, ali se vraćao neobavljena posla; misli na ženidbu (pod očevim pritiskom), ali se nikako ne ženi. Njegova površnost i neodlučnost povukli su se u njegovoj ljubavi prema bolesnoj Juci Sokolović: čvrsto je rešen da oženi devojku koja je teško bolesna i nema izgleda da ozdravi. Iako u ovoj situaciji ima romantičarske zanesenosti i sentimentalnosti, Šamikina ličnost se donekle prosvetljava: hoće da za trenutak usreći devojku koja je na samrti. Ovde, dakle, nije toliko u pitanju ljubav, koliko prijateljstvo i spremnost na žrtvovanje da bi se drugome život makar za trenutak ulepšao. Posle Jucine smrti, Šamika nastavlja po starom: u društvu je sa devojkama, flertuje; provodadžija je mnogim devojkama: sve se udaju, i on i dalje ostaje neoženjen. Umreće kao neženja, kao večiti mladoženja, ispraćen od svih štićenica, njihovih kćeri i unuka.

 

Ni Šamikin lik nije Ignjatović gradio jednostrano - on jeste po prirodi bio feminiziran, ali je imao dobru šansu da postane porodičan čovek i da se posveti korisnom porodičnom životu. Verske razlike su se isprečile njegovoj ljubavi prema Lujzi i posle toga Šamika više nikada nije ozbiljno pomišljao na ženidbu, osim u slučaju Juce Sokolović. Prema tome, Ignjato - vić je i Šamikinu ličnost prikazao u društvenoj uslovljenosti i određenosti - nije u njegovoj prirodi sudbina neženje, nego je ona posledica odnosa u društvu, verske netolerancije. Piščeve simpatije su na strani gospodara Sofre, ali mirno i objektivno prikazuje Šamiku. Ako Šamika ispada smešan, to nije zato što tako hoće Ignjatović, nego zato što je Šamika zanesenjak i osobenjak. Zato taj smeh nije karikaturalan ni sarkastičan - on je bolećiv i dobroćudan, a Šamika više promašen i tragičan negoli smešan.

 

Tehnika pripovedanja - Kao većina romana Jakova Ignjatovića, ovaj roman ima dnevničkohroničarsku strukturu. Njegova draž je u stalnoj izmeni situacija koje se nižu hronološkim redom. Vrlo malo ima retrospektivnog pripovedanja, kazivanja o događajima koji su se desili pre pripovednog vremena, odnosno vremena opisanih zbivanja: takvo retrospektivno mesto je Sofrina priča o tome kako se oženio. Svaka situacija je nova, sveža i zanimljiva, nema ponavljanja, praznog pričanja, dosadnog izlaganja. Ignjatović nije štedljiv u izboru materijala: on će naširoko opisivati posete, ručkove, balove. Ali ni ta mesta ne deluju kao balast i opterećenje jer sadrže niz zanimljivih zapažanja, kratkih portreta, upečatljivih opisa, dočaravanja atmosfere i mentaliteta, dobroćudnog humora. Ali u vođenju priče ima dinamike, brzoga smenjivanja situacija i jezgrovitog pripovedanja:

 

Tako se svrši sovjet. Raziđu se. Gospodar Sofra pregleda dućan, pa ode Krečaru, da se dogovore. Krečar je baš bio kod kuće. Bogat čovek. Tu je već kod Krečara.

 

Priča o porodici Kirić, kako je zamišljena, mogla bi se odužiti. Zato Ignjatović primenjuje postupke racionalizacije i sažimanja i priče i vremenskih tokova. To postiže upotrebom praznog vremena, odnosno iskaza koji obuhvataju više godina u razvitku pripovednih događaja:

 

Odavde lagano dalje putuju, iz sela u selo, iz varoši u varoš...

 

Tako Gospodar Sofra sa porodicom provodi svoje vreme, od dana do dana, od
meseca do meseca, od godine do godine.

 

Prošlo je deset Godina, - u životu čoveka dugačak rok, koliko se za to vreme svet menja, koliko se rode, koliko umru, koliko njih srećnih, koliko nesrećnih!
*
Prošlo je pet godina. Šamika još nije oženjen. Gospodar Sofru jedva čovek može poznati. Poguravljen, osušen starac.

 

Prohujaše je pet godina.

Šamika sve stariji, ali ćud ne menja.

 

Ova mesta su neophodna u širokim romanesknim kompozicijama da bi se ubrzao vremenski tok zbivanja i priča lagano i neosetno privodila kraju. Ova mesta praznog vremena funkcionišu kao mesta za čitalačko popunjavanje: na osnovu onoga što je ispripovedano i onoga što sledi posle ovakvog iskaza, čitalac može da zamisli kakve su se promene odigrale u sredini, porodici i životu pojedinca. Time je aktivirana čitaočeva mašta koja može da popuni prazna mesta, da razvije epizode koje pripadaju vremenskom periodu označenom sa prošlo je pet godina.

 

Lepota i prijemčivost pripovedanja Jakova Ignjatovića je u ostvarivanju prisnog kontakta između pisca/narativnog subjekta, junaka i čitaoca:

 

Da vidimo gde su naši pušnici.

 

A šta je sa Perom? Hoće li se jedared taj bludni sin popraviti i očin blagoslov zaslužiti, što bi ocu kao melem na srce kanulo? Da vidimo.

 

Kao što ćemo videti.

 

No, ko je još ovde.

 

Za razliku od većine pisaca koji kazuju u prošlom vremenu, Ignjatović kazuje u sadašnjem ili budućem vremenu. Sadašnje vreme aktualizuje priču i dovodi čitaoca u iluziju da je sam svedok događaja i zbivanja (Da vidimo, Ko je još ovde).

__________________________________

 

Jakov Ignjatović - Večiti mladoženja

 

Književni rod - epika
Književna vrsta - roman

Tema - prikaz odnosa između starog i novog sveta, odnosno stanje starije i mlađe generacije

 

Roman Večiti mladoženja se smatra društvenim, to jest socijalnim romanom. Po mišljenju pisca ovog dela, socijalni roman bi trebalo čitaocu da prikaže društveni život određenog podneblja, ali na specifičan način: sa dosta takozvanog zdravog humora. U romanu Večiti mladoženja, Jakov Ignjatović opisuje društveni uspon, a zatim i pad srpske porodice iz Sentandreje, a na globalnom planu to je zapravo prikaz celokupnog srpskog građanskog društva na teritoriji tadašnje Ugarske.

Vrlo je precizno opisao ono što mi znamo kao "generacijski jaz", odnosno "sukob generacija". Iako ne precizno određene, u romanu Večiti mladoženja, Jakov Ignjatović stvara dve tematske celine. Pažljivom analizom romana je primetno da do desetog poglavlja daje prikaz starije generacije, a od sledećeg poglavlja prikazuje pripadnike mlađe generacije.

 

Čitav roman Večiti mladoženja je zasnovan na sukobu. I to sukobu očeva porodica i njihove dece. Vrlo je primetan i različit odnos pripadnika ove dve generacije prema novcu : dok su očevi sticali, čuvali i bili spremni da preduzmu različite rizike, te se uhvate u koštac sa svim problemima, dotle pripadnici mlađe generacije pribegavaju, za njih lakšim načinima, te jednostavno samo troše ono što su nasledili. I naravno, na kraju propadaju.

 

Roman Večiti mladoženja se smatra jednim od najuspešnijih dela Jakova Ignjatovića. To se najpre odnosi na kompoziciju, koja je izuzetno sređena i potpuna, ali i na realistični prikaz likova. Kako je zabeleženo i sam pisac je rekao: - U delu sam crtao slike i karaktere onakvi kakvi se i u životu pokazuju, realistički, kako jesu a ne kako bi se htelo. Zato i pored podrobne analize, dovoljno je samo razumeti ovu piščevu rečenicu, pa ćete razumeti i njegov književni postupak...A sve će vam to sigurno mnogo pomoći kada budete obrađivali roman "Večiti mladoženja" ili, pak pisali sastav iz srpskog jezika na temu ovog dela.

 

U romanu Večiti mladoženja su prisutni likovi tri prijatelja, njihovih supruga i dece. I oni se smatraju glavnim likovima romana. Ipak, nećemo govoriti o svakom ponaosob, jer su svakako najupečatljiviji likovi Sofronije Kirić, odnosno Sofra i jedan od njegovih sinova, Šamika.

 

Sofra vodi prodavnicu i kafanu i bogatiji je od svojih prijatelja: Isaila Čamčića, zvanog Čamča i Jovana Krečara. Reč je o vrednom čoveku, sposobnom trgovcu, koji itekako zna da vodi posao. Svoje bogatstvo je zaradio radeći, ali i štedeći svaku paru. A kada je došlo do inflacije, iskoristio je priliku i obogatio se. Imao je petoro dece sa gospođom Sokom, ali je sve nade polagao u jednog od svojih sinova, Šamiku. Njemu je davao uvek novca, često i više nego što mu je trebalo ili je tražio. Šamika je studirao pravo, lepo je izgledao i bio je omiljen u svakom društvu, a naročito među ženama. Nije pio, niti lumpovao po kafanama, kartao se vrlo retko i uvek u otmenom sruštvu. Vodio je računa o svom izgledu i oblačio se po poslednjoj modi. Krasile su ga i visokomoralne osobine, uvek je bio pun razumevanja, spreman da pomogne svima, a naročito prijateljima.

 

Često je posećivao balove i igranke, odlazio u pozorište. Imao je dara i za pevanje, a svirao je gitaru i flautu. Ali... uz sve navedeno, nikako nije mogao da pronađe ženu za sebe. Ne da je bio probirljiv, nego mu se jednostavno nije dalo. Majčinom smrću, Šamika gubi onu istinsku potporu, te mu ženidba još teže ide. Nakon bezbrojnih pokušaja da pronađe idealnu ženu za sebe, Šamika umire neoženjen, te mu na grobu stavljaju epitaf "Večiti mladoženja".

 

Ne treba zaboraviti ni Šamikinog rođenog brata Peru, koji mu je sušta suprotnost. Pera se vremenom otuđio od porodice, sve je rasprodao što mu je otac dao. Pokazao je izuzetnu surovost prema ocu, želeći u jednom trenutku da ga ubije zbog novca. Pažljiva analiza lektire Večiti mladoženja ukazuje da upravo ova scena u romanu predstavlja početak kraja porodic Kirić.

 

Kao što su Pera i Šamika prikazani kao suprotnosti, tako su i dve Sofrine kćerke, Lenka i Katica sušte suprotnosti. Dok Katica poštuje očevu volju i ne udaje se za onoga koga voli, dotle se Lenka udaje bez očevog dopuštenja i mimo njegove volje za nekog sudiju. Lenka se ubrzo otuđuje od porodice, a Katica se povlači u sebe.

 

Radnja romana Večiti mladoženja počinje prikazom likova, kako bi se čitalac upoznao sa njima i njihovim osobinama. Reč je o tri dobra, nerazdvojna prijatelja: Sofri, Čamči i Krečaru. Sva trojica su oženjeni, s tim što Sofra ima petoro dece, Krečar jedno, a Čamča ih nema. Oni kreću zajedno na put u poljski grad Krakov. Tamo bi trebalo da stignu na vašar kako bi kupili tkanine i prodavali vino. Međutim, to njihovo putešestvije se odužuje, jer ga je Čamča namerno pokušavao da produži na različite načine.

 

Dalje priča prati njihovo putovanje, prisutni su opisi različitih sela kroz koja prolaze, te događaja koji ih na tom putu prate. Na putu se razbole Sofra i Krečar, ali ozdravljuju i vraćaju se kućama.

U drugom delu lektire Večiti mladoženja, Jakov Ignjatović opisuje šta se događa u životima njihove dece. Pa tako Sofri umire ćerka Pelagija, iz nepoznatog razloga, a za njom ubrzo i Soka, Sofrina žena. Ubrzo mu se ostala deca udaju, žene ili otuđuju na neki način od porodice, a jedino izgleda da će Šamika postići nešto u životu. Međutim, ne biva baš tako... Ni on ne uspeva da se skrasi i umire neoženjen, a mnoge žene koje su ga za života volele mu napišu na grobu "Večiti mladoženja" i vrlo često posećuju njegov grob. Nakon smrti ćerke Katice, umire i Stari Sofra, tužan jer nije dobio naslednika koji će nastaviti da vodi radnju i kafanu.

_________________________________

 

Jakov Ignjatović - Večiti mladoženja

 

O romanu - Da bi što slikovitije pokazao te međuljudske odnose u Sentandreji, Jakov ignjatović, u roman uvodi i razne scene sa puta u Krakov; put koji traje danima, nedeljama i mesecima. Put do krakova obeležen je i nizom drugih slika i situacija, u kojima, naravno, dominira Čamča, sa svojim poznavanjem poljskog jezika i velikim smislom za šalu. Stari Sentandrejci, vidimo, stalno na umu imaju profit. A stečeno bogatstvo znali su i da pokažu. Želja im je bila da u svemu budu vidjeni,ali u tome nije bilo, niti je smelo biti rasipništva. Takav je Sentandrejski svet o kome Jakov Ignjatović pripoveda do desetog poglavlja.

 

O drugoj generaciji Sentandrejaca Jakov Ignjatović počinje da pripoveda od jedanaestog poglavlja, od trenutka kada Sofra Kirić sa svojim prijaeljima vraća sa puta iz Krakova. Sofra Kirić je zadovoljan učinkom... Za stariju generaciju karakteristična je energičnost i spretnost u sticanju bogatstva, ali ne na bezočan način. Prema bližnjima su ozbiljni i strogi, u kući gostoljubivi a izvan kuće odvažni i preduzetni. Pisac Jakov Ignjatović je, razvijajući roman Večiti mladoženja, pokazao u stvari odnos između starog i novog, pružajući jasnu sliku zašto je stari svet uspevao i bio zadovoljan i srećan, i zašto mladi svet propada. On sa simpatijama gleda na staro, ali se ne podsmeva novom. Odgovor bi bio u sledećem: stari svet je sticao i imao hrabrost da se uhvati u koštac sa svim problema. U tome je bio racionalan, dok mlađi svet ništa ne stiče, već staro rasprodaje, ušteđeno rasipa, nemoćan da odredi sebi smer i nađe pravi cilj.

 

Radnja počinje upoznavanjem sa likovima (tri nerazdvojna prijatelja): Sofronije Kirić (Sofra), Isail Čamčić (Čamča) i Jovan (Jovo) Krečar... Sva trojica žive sa svojim suprugama i djecom u mađarskom mjestu U.- Sentandreja kao mađarski Srbi.Oženjenei su sva trojica, Sofra sa gospođom Sokom (djeca: Pera, Lenka, Pelagija, Katica, Šamika), Čamča je oženjen ali bez djece, Krečar ima jednog sina (advokata).

 

Djelo je podjeljeno u dvije velike cjeline: prva generacija (do desetog poglavlja), djeca prve generacije (od desetog poglavlja).

 

Sofra je najbogatiji od trojice, (jer je sve svoje crne banke - potrošio prije njihovog ukidanja). On vodi prodavnicu i kafanu. Krečar, Čamča i On odluče da otputuju u Krakov (Poljska) na vašar gdje će kupovati tkanine a prodavati vino. Međutim put se odužio jer Čamča, koji je volio da izbiva od kuće nije sao pisma kući i namjerno je odvlačio kola od predviđenog puta). Tu oni prolaze kroz mnoštvo sela čak prodaju vino nekom grofu. Na putu nazad Krečar se razboli a malo zatim i Sofra,ali ne kraju obojica prežive i vrate se kuću. U drugom dijelu umre Pelagija (iz nepoznatih razloga), Pera se otuđio od porodice jer ga je Sofra otjerao kad je vidio koliko je novca potrošio dok ga nije bilo. Lenka se udaje za sudca, umjesto za Nestora Čamčića (kojeg su iz dobrih razloga zvali "Profit"). I ona se otuđuje od porodice. Soka ubrzo umire jer se nikako nije mogla oporaviti od smrti Pelagije, Katici umire zaručnik pa ona odbija da se uda, Sofra je izgubljen od tolikih gubitaka, jedino Šamiki (koji je postao fiškal) budućnost izgleda svijetla. Šamiku su svi voljeli (posebnmo žene) ali on nikako nije mogao da se skrasi sa ženom... ili su se udavale ili umirale (trbalo je da se oženi sa ženom koja je bila na samrti - Juca, ali njen otac je to odbio)... Stalno je išao na balove (koje je organizovao Čamča)... ali je već polako stario i nije se ženio. Pera je sa druge strane finansijski propao, čak je krao od oca kad ga nije bilo kod kuće. Imao je on planove - preprodaja konja i živine ali su mu konji umirali brže nego što ih je kupovao. Katica je ubrzo umrla, a za njom i gospodin Sofra (koji je umro žalostan jer nije dobio nasljednika koji će nastaviti da vodi radnju), zatim Čamča koji je umro smijući se i Krećar. Nakon nekog vremena i Pera pošto više nije imao novca. Na kraju je umro i Šamika ne oženivši se... Žene sa kojima je provodio vrijeme su mu na grobu napisale "vječiti mladoženja", i često su ga posjećivale... mnogo više nego sve ostale grobove zajedno.

 

Likovi - Sofra Kirić - Trgovac, vrlo imućan i od ugleda čovek. On na najbolji način oličava vreme ekonomskog uspona i procvata Sentandreje. On pripada onom tipu ljudi koji do imetka dolazi neprestanim radom, trgovinom. Njegovo bogaćenje počelo je šezdesetih godina 19. vijeka; stekao je kuće, zemlju, vinograde, ducane, mehanu, stečeni novac ulagao u imanje i nekretnine i tako se sačuvao od inflacije koja u ratu jede sve što je zarađeno. Oženio se i ubrzo postao udovac. Zahvaljujući svojoj vrednoći, dobrom imetku i ugledu koji je brzo rastao, u trideset i petoj godini se oženio osamnaestogodišnjom Sofkom, sa kojom će dobiti dva sina - Peru i Šamiku i kćerke Lenku Pelagiju i Katicu. Najviše nada je polagao u sina Šamiku. Umro je od upale pluća.

 

Kćeri i sinovi - Lenka se udala za nekog sudiju i to mimo očeve volje, Pelagija je umrla, a Katica, razočarana, povukla se u sebe i tako neudata živi. Pisac o njoj kaže - Bila je cvet koji je netaknut uveo. Ona je poštovala očevu volju i nije se udala za onog kojeg je voljela.


Pera je postao bedan. Otac mu je dao jednu kuću i nešto para - izdvojio se. Sve se više udaljavao od oca govoreći: Zar od pauka oca sin baš mora pauk biti? Tako je Šamiki postalo jasno da: Od Pere našeg neće ništa biti, ne sluša, bekrija, kartaš, valjda i pijanac... Svoju surovost prema ocu pokazao je u trenutku kada hoće zbog novca da ga objesi. To je ujedno bio početak kraja porodice Kirić.

 

Šamika, u koga su polagane sve nade, postaje posebna priča u romanu. Šamika je bio mažen i voljen kako od sestara tako i od roditelja. Namenjeno mu je školovanje i svi su u njemu gledali budućeg advokata. Stalno u društvu sestara i drugih djevojaka, razvijao je razneženost i "žensku" finoću, lišen dečačkih nestašluka i igara koje jačaju duh i podstiču na akciju. Tako je gubio energičnost, muško držanje i ponašanje. Kao đak i student, materijalno bezbedan i uvek odevan po poslednjoj modi, oličavao je mladića koji ne zna za bilo kakve nevolje i prepreke, za čije su ovladavenje potrebni volja, zaricanje, snaga i čvrsta rešenost. Sve je to izostajalo kada je bilo najpotrebnije, kada se uveliko formira čovekova individualnost. Bio je obuzet kao niko drugi izgledom i odevanjem. Imao je mnogo kaputa, pantalona, frakova.... Bilo je važno da ostavlja utisak, da ga svi traže i da se svima dopada.

__________________________________

 

Jakov Ignjatović - Večiti mladoženja

 

U Ignjatovićevom delu postoje dva suprotstavljena sveta: stari i novi. Ignjatović je svom svojom dušom na strani starog koje je puno stvaralačkog elana, ljudskih vrednosti, čistoga morala. Novo je kod njega zasenčeno neradom, nemoralom, pasivnošću. Mladost je degenerisana, neaktivna, zagubljena u svetu u kome ne ume da nađe smisao svog življenja. Jedini likovi, predstanici mladog naraštaja, koji imaju snage, volje, života i dinamike - jesu Vasa Rešpekt i Šamikin brat Pera; ali su oni u sukobu sa porodicom i društvom, obeleženi su i odbačeni.

 

Ignjatović je konzervativac, njegova je simpatija na strani starih feudalnih i cehovskih odnosa, a neprijateljski je raspoložen prema naprednim snagama društva (Stari i novi majstori). Zaronjen je u tradiciju, na ceni je smisao za praktično, težnja za sticanjem. Nova strujanja u zanatlijskom sloju on žigoše i grubo ismejava. Ovde se ispoljava neslaganje između Ignjatovića pisca i Ignjatovića građanina. Kao pisac zalaže se za patrijarhalni porodični život, za disciplinu i pokornost, za sticanje i radinost.

 

Kao građanin, Ignjatović je živeo raspusno i boemski, kafanski život mu je bio najdraži, u radu je bio nedisciplinovan. Kao pisac, Ignjatović je jači i originalniji u onim delima u kojima preovladava građa koju je obezbedio njegov izvanredni posmatrački dar. Tu je realista a građa iz stvarnosti je potiskivala njegovu urođenu konzervativnost. Slabiji je u onim delima u kojima preovladava subjektivizam - tu je patetičan, sentimentalan i konzervativan.

 

U svojoj realističkoj prozi Jakov Ignjatović je prikazivao tri sredine: gradsku, palanačku i seosku. Palanačku sredinu je upoznao u svom rodnom mestu Sentandreji: to je bila doživljena Sentandreja iz njegovih dečačkih dana, ali i Sentandreja koja je oživljavala u pričanjima onih koji su je zapamtili iz vremena kada je bila na vrhuncu ekonomske moći. Gradsku sredinu upoznao je na svojim mnogobrojnim putovanjima - živeo je u Pešti, Veneciji i Parizu; naučio je jezike i čitao na latinskom, nemačkom, francuskom i mađarskom jeziku; zato je dobro poznavao evropsku književnost ali i klasičnu književnost Grčke i Rima. Sve to učinilo je Ignjatovića vrlo obaveštenim piscem koji je poznavao život mnogih evropskih gradova i osetio život svih društvenih slojeva. Izvesno vreme živeo je i radio u Beogradu, Novom Sadu i Dalju. Advokatski poziv omogućio mu je da selo upozna tako dobro kao da se tamo rodio i odrastao; to mu je omogućilo da upozna sve društvene slojeve od seljaka, preko učenika i studenata, do zanatlija i trgovaca, vojnika i intelektualaca.

 

Malo je svetlosti u Ignjatovićevoj prozi; malo je srećnih i ostvarenih ljudi; puno je nesporazuma i patnji; malo je sklada, ljubavi i razumevanja; više je sukoba, nepoverenja i mržnje; malo je moralne čistote; mnogo je podlosti, laži, beščašća. Međutim, po prirodi vedar i bezbrižan, sa urođenim smislom za fini, jedva primetni i dobroćudni humor, Ignjatović je sumorne slike svojih proza samo malo zasvetlio iskricama humora koji proizilazi iz šale, dosetke ili situacije - to je humor koji zabavlja, ne humor koji osuđuje.

 

Ignjatoviću se odavno zameralo da su mu romani slabo komponovani. Naime, pisao je stihijno, bez plana i bez jasne predstave šta će da piše. Trpao je građu, unosio sirov materijal, nizao nevažne pojedinosti, gradio suvišne epizode. Njegovi su romani dugi, razvučeni, loše komponovani. U studiji o Jakovu Ignjatoviću, Jovan Skerlić piše da kada bi se o Ignjatoviću sudilo po tehnici njegovih dela, ne bi imao pravo da ostane u književnosti. Otkuda taj nemar? On potiče iz njegove boemske prirode: voleo je kafanski život, opuštenost, slobodu od obaveza. Skerlić piše:

 

Kao i u životu, tako i u pisanju bio je krajnje neuredan. Po čitave mesece i godine nije ništa radio. Kada je urednicima književnih listova potrebovala pripovetka, zatvarali su ga u sobu, hranili ga kao apsenika, ne dajući mu pića, i puštali tek onda kada je pripovetka ili produženje romana gotovo.

 

Zato su i neka dela ostala nedovršena. Ove nedostatke, međutim, potiskuju neke druge književne osobine: lakoća pripovedanja, dinamično smenjivanje likova i situacija, zanimljiva fabula, izvanredni portreti, stvarni život i stvarni likovi koji odslikavaju jedno vreme i njegove naravi.

 

Današnji čitalac ima problema sa jezikom Ignjatovićevih dela: to je mešavina srpskog, crkvenoslovenskog i nemačkog jezika. Ignjatović je odrastao u mešovitoj sredini gde se govorio mađarski jezik; gimnaziju je učio na latinskom, nemačkom i mađarskom jeziku; počeo je stvarati u vreme kada srpski književni jezik još nije bio stvoren. Toga je i sam Ignjatović bio svestan, ali je odlučio da piše na srpskom jeziku, jeziku svoga naroda. I književna kritika je zamerala Ignjatoviću na njegovom jeziku - ne samo što je to mešavina raznih jezika, nego i što srpski jezik nije čist i pravilan. Međutim, treba znati da je Ignjatovićev jezik, u stvari, jezik njegovih čitalaca. Pisao je, dakle, onako kako su njegovi čitaoci govorili i pisali.

________________________________

 

Jakov Ignjatović rođen je 1824. god. u Sentandreji, kod Budimpeste. Santandreja je mesto koje su naselili Srbi bežeći iz domovine zbog turske vlasti. Santandrejci su bili veliki trgovci, poznati ratnici, visoki činovnici i sveštenici. Takvu Santandreju, moćnu i prosperitetnu, Jakov Ignjatović je upamtio po pričama iz detinjstva. U njegovo vreme ona je ekonomski i duhovno polako odumirala.

 

Ovaj srpski pisac, koji je stvarao izvan Srbije, bio je husar i u vreme revolucije 1848. godine, za razliku od svojih Vojvođana, bio je na strani Mađara. Živeo je u Pešti i bio poslanik u ugarskom saboru, poznat kao veliki govornik protiv Austrije "kao državnog čudovišta". Bio je veliki čuvar srpske prošlosti i tradicije, srpske Sentandreje, ali i pored toga, smatrali su ga otpadnikom i izdajnikom - zagovarao je toleranciju između Srba i Mađara; u Mađarskoj je video svoju drugu domovinu. Umro je u Novom Sadu 1888. godine.

 

Jakov Ignjatović je pisao pripovetke i romane. Imao je vrlo buran i dinamičan život,ali i talenta da lako piše, što je uslovilo i veliki broj dela. Govorio je: Gde god udarite u mene slavinu, tu, tu.... svugde će poteći roman. U najpoznatija njegova ostvarenja ubrajaju se proze: Milan Narandžic, Čudan svet, Vasa Rešpekt, Večiti mjadoženja, Stari i novi majstori i Petnica.

 

Jakov Ignjatović nije bio stvaralac veliki imaginacije, nego pisac dobrih opservacija (zapažanja) i velikog iskustva koje je unosio u svoju prozu. O svom književnom postupku on kaže: U delu sam crtao slike i karaktere onakvi kakvi se ti u životu pokaziju, realistički, kako jesu a ne kako bi se htelo. Njegovo najbolje realističko i najpotpunije i kompozicijski najsređenije delo je Večiti mladoženja.

 

Jakov Ignjatović - Pita hiljadu forinata

loading...
37 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Jakov Ignjatović - Večiti mladoženja

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u