Aleksandar Sergejevič Puškin - Evgenije Onjegin lektira

Aleksandar Sergejevič Puškin - Evgenije Onjegin

Aleksandar Sergejevič Puškin - Evgenije Onjegin

 

Kako to kaže književnik Milorad Pavić, lik Onjegina sačinjavaju tri elementa. Prvo, autobiografski element koji je u taj lik unio pjesnik. Puškin je svom junaku dao svoju sredinu, svoje drugove, svoje probleme, a donekle i svoju sudbinu, čak i politička ubjeđenja. Ali pjesnik je taj autobiografski elemenat jasno ograničio nazvavši Onjegina svojim prijateljem i istaknuvši razlike između sebe i svog junaka.

 

Druga komponenta Onjeginovog lika je, po Miloradu Paviću, mnogo kompleksnija. Riječe je o onim osobinama koje Onjeginov lik čine tipičnom pojavom, opštim likom ruskog mladog čovjeka iz dvadesetih godina devetnaestog vijeka, sa tipičnim problemima i tipičnom sudbinom. Riječ je o opštim i zajedničkim društvenim pojavama izraženim kroz pojedinačan slučaj. To je tragedija čovjeka koji je prozreo besmislenost svoje sredine i života koji ona vodi, napuštio sve to, ali nikako nije uspio da uguši u sebi predrasude u kojima ga je ta sredina vaspitala. Iako je otišau u selo, Onjegin nikada nije shvatio kakvo je ogromno vrelo snage običan narod koji je živio pred njegovim očima. Odlično obrazovan i pametan čovjek, Onjegin lako odbacuje lažni sjaj visokog društva. Ali kada mu neiskusna palanačka gospođica, odgajana u porodici seoskih spahija, ponudi svoju ljubav i život, on je odbija, nesposoban da se oslobodi društvenih konvencija i da umjesto njenog društvenog položajan u njoj sagleda ženu koju će jednoga dana zavoljeti.

 

Tek pošto je Tatjanu sreo na visokom položaju prijestoničke hijerarhije, u sjaju i taštini velikosvjetskog života, koji je i sam toliko prezirao, Onjegin je uspio da u njoj otkrije onu vrijednost koju u palanačkoj gospođici nije bio u stanju da vidi. Tek tada se strasno i iskreno zaljubljuje u nju. Bolje od svih kritičara, kaže Pavić, tu protivrječnost u Onjeginovom karakteru istakao je Puškin Tatjaninim riječima u posljednjim strofama romana.

 

Tako izgrađen lik Onjegina Puškin je učinio još reljefnijim suprotstavljajući mu lik Lenskog, čovjeka obrazovanog u inostranstvu, oduševljenog filozofijom Kanta, pjesništvom Getea i Šilera. Lenski iz Njemačke donosi nebouzdane slobodarske ideje. Na tom polju Lenski je našao dodirne tačke sa Onjeginom i oni postaju prijatelji. Ali, samo iz društvenih obzira, Onjegin prihvata dvoboj sa Lenskim, ubija prijatelja i slomljen svojom nesposobnošću da se digne iznad društvenih okova sredine, pada u još dublje razočarenje, u prećeranu duhovnu mlitavost i odaje se sktitačkom životu.

 

Mnogobrojna umjetnička sredstva kojima je Puškin izvajao Tatjanin lik toliko ispunjava tkivo romana da u njima ranije već ocrtane ličnosti Onjegina i Lenskog dobijaju nova, cjelovitija značenja i tek u dodiru sa Tatjanom i njenom sudbinom stiču svoju životnu i umjetničku potpunost. Svom dušom prava ruska đevojka, Tatjana daje duboko nacionalno obilježje Puškinovom romanu. Ona je, kaže Pavić, jedino lice u Puškinovom romanu koja svoju nesreću prima dostojanstveno, ne gubeći ni u jednom trenutku ravnotežu zasnovanu na zdravoj podlozi ruske zemlje i ruske tradicije. Tatjanin lik prvi je u nizu divnih karaktera ruske žene koje je dala ruska književnost. Svi ti likovi, smatra Pavić, duguju svoj nastanak Puškinovoj junakinji.

 

Kratak sadržaj

Prvo poglavlje - Roman započinje upoznavanjem s Evgenijem Onjeginom, dječakom, a kasnije i mladićem iznimne inteligencije (znao je latinski, povijest, ekonomiju), a imao je i mnoge druge talente: znao je lijepo pričati, pridobiti dame, poraziti suparnike... Svi su ga pozivali na različite zabave, a on je uvijek na sve dolazio. Kad dođe u kazalište, dođe usred predstave, koja mu ubrzo i dosadi i stoga ode kući mnogo prije ostalih ljudi.Ured tog osamnaestogodišnjeg filozofa bio je opremljen modernim londonskim i pariškim stvarima: bilo je tu parfema u staklenim bočicama, skup porculan, pribor za manikuru, a volio se i odijevati pedantno, provodio je tri sata pred ogledalom i imao najbolja odijela (pantalone, frak, manšete).

 

Pripovjedač je Onjeginov prijatelj (smatra se da je to zapravo sam Puškin, iako se to negira, ali besprekidno umeće autobiografske momente, vlastita razmatranja, tako da potencira realističnost zbivanja). Prava radnja započinje od trenutka kada Onjegin sjeda u kočiju i odlazi na ples. Opisuju se dame koje plešu, njihove noge. Tu pripovjedač spominje djevojku Elvinu u koju je zaljubljen i čije noge nikada nije zaboravio.

 

Onjegin u rane jutarnje sate ide kući s plesa, umoran, spavat će do podneva. Postavlja se pitanje je li Onjegin sretan, jesu li sve te zabave i gozbe ostavile traga na njemu.

 

Da: čuvstva rano mu se hlade,

dosadila mu buka svjetska,

a misao na lijepe mlade,

obična nekad, sada nesta;

izgubio za društvom želju:

eto, odavna on je sit već

paštetu štrazburšku i biftek

zalijevati, šampanjca nagnut,

duhovito se izražavat

i onda kada boli glava;

a premda bješe vatren mangup,

i vatri došao svršetak,

omrznu sukob, sablja, metak.

 

Postao je mrzovoljan.

 

ustrijeliti se, bogu hvala,

nije mu bilo ni na umu,

al život posve omrznu mu,

ko Vitez Harold mrk i sjetan

na primanja je dolazio;

ni spletke, kartanje, ni mio

pogled, ni uzdah indiskretan,

ne može ništa dirnuti ga,

i ni za što ga nije briga.

 

Odustao je i od žena, predao se ljenčarenju, ostavio je i knjige. Pripovjedač navodi kako je i on odbacio sve, te kako su se on i Onjegin sprijateljili:

 

Ja ogorčen, on sumoran;

igru smo strasti znali oba;

shrvan životom bjesmo par.

 

Često su se družila njih dvojica. Pripovjedač je čeznuo da se vrati u domovinu (Rusiju), a i Onjegin je htio putovati s njim, no morali su se rastati jer je umro Onjeginov otac, a ubrzo su mu počeli dolaziti i zajmodavci od kojih je njegov otac posuđivao novce. Onjegin nije imao volje tužiti se, pa im stoga preda sve jer nekako je slutio da bi mu bogati stric mogao brzo umrijeti pa će on naslijediti nešto. Ubrzo mu i dolazi vijest da mu sric umire i želi se s njim pozdraviti. Onjegin se brzo zaputi k stricu, spreman hiniti i suze radi novaca, no kad je stigao, stric je već umro. Onjegin je sve naslijedio, no i taj mu se seoski život brzo omrznuo. Pripovjedač sada navodi kako on, za razliku od Onjegina, voli taj miran seoski život, a navodi i to da je ovaj roman započeo s 25 pjevanja, a sada je već stigao do kraja prvog poglavlja. Govori kako neće ništa ispravljati, neka ga ocijene novinari kako god žele.

 

Drugo poglavlje - Opisuje se selo i dvorac u kojem je sada boravio Onjegin. Njemu je, dakako, to sve bilo dosadno, pa je smislio da donese novi zakon, zbog kojeg su ga kasnije svi smatrali čudakom i prekinuli su svaku vezu s njim. U to doba u selo dođe osamnaestogodišnji mladić po imenu Vladimir Lenski, potpuna Onjeginova suprotnost: volio je poeziju, bio je pun strasti, živahna duha, ljubazan, vjerovao je da će se jednom spojiti sa svojom srodnom dušom, da su prijatelji sveti. Bučne gozbe koje je volio Onjegin, Lenskome su bile mučne. Lenski je pozivan svuda i svi su mu nudili svoje kćeri, no Lenski se nije htio ženiti, samo je htio upoznati Onjegina.

 

Unatoč svim razlikama među njima, njih se dvojica naposljetku složiše i ubrzo postadoše nerazdvojni. Stalno su o nečemu raspravljali. Lenski je volio pričati o sebi, pa je Onjegin tako saznao kako je Lenski od djetinjstva zaljubljen u Olgu. Pripovjedač govori kako je i njemu Olga bila draga, no on će ipak prvo govoriti o njezinoj starijoj sestri Tatjani, koja je bila potpuno različita od Olge: bila je mirna, povučena, plaha, uvijek zamišljena.


Tatjana nije voljela nestašne zabave, a vrlo se rano dohvatila romana (Richardson, Rousseau), kao i njezina majka. Njezina je majka bila udana za Dmitrija Larina, a nakon udaje su se preselili u njegovo selo, što se u početku njoj nije sviđalo, no ubrzo je navikla, bilo joj je svejedno. Ubrzo je otkrila kako može vladati suprugom, pa ju je to usrećilo, a njezin ju suprug voli od sveg srca i ne miješa se u njezine poslove. Suprug je prvi umro, svi ga oplakaše, čak i Tatjana. Lenski mu je posjetio grob, tužan je bio, budući da ga je pokojnik uvijek držao u naručju kao dijete, a i htio je da se Olga uda za Lenskog. Lenski mu na licu mjesta sklada madrigal.

 

Treće poglavlje - Razgovor Lenskog i Onjegina. Lenski opet želi k Larinovima (zbog Olge), a Onjegin mu prigovara, no i on ipak ode s njim. Kasnije opet razgovaraju. Onjegina zanima koja je Tatjana, pa mu Lenski kaže, na što ga Onjegin upita: ''Zar ti ljubiš onu manju?'', a Lenski potvrdi. Onjegin zaključuje kako je Olga beživotna i da bi radije izabrao Tatjanu da je na njegovom mjestu. Lenski šuti. Svi su se susjedi zanimali za taj njihov posjet Larinovima, nagađali su tko će od njih dvojice oženiti Tatjanu. Tatjana je razmišljala o njima dvojici i shvatila je da se zaljubila u Onjegina. On je imao sve vrline koje je ona tražila u muškarca.

 

Nakon toga pripovjedač ukratko navodi o čemu će govoriti dalje u romanu. Također, suosjeća s Tatjanom koju more ljubavni jadi. Razgovor Tatjane i njezine stare dadilje Filipjevne. Tatjana joj govori da je zaljubljena. Moli dadilju da joj pripremi pero i papir, a Tatjana je kasnije, misleći na Onjegina, napisala pismo. Pripovjedač govori kako će se on ipak uvijek držati stihova, te kako će morati prevesti Tatjanino pismo na ruski, budući da ga je ona napisala na francuskom jeziku jer je slabo znala ruski.


Pismo Tatjane Onjeginu: kaže kako mu ne bi pisala pismo da ga može barem jednom tjedno sresti negdje u šetnji, no on je nedruštven i ne voli selo pa ne ide nikamo, stoga ga ona ni ne može nigdje sresti. Pita ga zašto je posjetio nju i njezinu obitelj, jer da nije, ona bi već našla nekoga za koga bi se udala. No sada za nju ne postoji nitko drugi, samo on. On joj je poslan od Boga. Zavoljela ga je čim ga je ugledala. No želi da joj odgovori na pitanje:

 

Da l anđeo si što me vodi,

ili napasnik si podli:

o daj razriješi sumnje moje.

 

Na kraju mu kaže da ga čeka, ili njegovu ljubav, ili prijekor. Sram ju je zbog pisma, no morala ga je napisati.

 

Tatjana nije ni shvatila da je već jutro, cijelu je noć pisala pismo. Ujutro joj dadilja donese čaj, a Tatjana joj daje pismo, neka ga njezin unuk odnese Onjeginu. Prošlo je dva dana, a Onjegin ne odgovara. Lenski dođe posjetiti Olgu, pa ga Tatjana pita za Onjegina, a Lenski joj kaže da će danas navratiti, dodajući da ga je pošta valjda zadržala, na što se Tatjana posrami.


Tatjana nestrpljivo čeka Onjegina sjedeći kod prozoram a kad začuje topot konja, pohrli u vrt misleći da je on stigao. U vrtu pjevaju djevojke berući bobice. Pripovjedač pritom Tatjanu uspoređuje s leptirom kojeg muči dječak, te sa zecom kojeg vreba lovac. Sjedila je na klupi, a kada ustade i krene, eto Onjegina pred njom. No pripovjedač napominje da će o tom susretu govoriti kasnije, sada ide u šetnju pa na spavanje.

 

Četvrto poglavlje - Onjegin govori kako je ljuba uvijek ista; iste riječi, spletke, gluma. On je osam godina ljubio, a sada više ne.

 

On ne zaljubljuje se više

u ljepojke, tek se privuče;

odbiju - smjesta utješi se;

prevare - bar otpočinut će.

Bez zanosa ih hoće steći,

bez suze pustit, ne pamteći

ni ljubav im ni zluradost.

 

Ravnodušan je prema svima. No Tatjanino ga je pismo ipak potreslo. Kad su se sreli u vrtu, Onjegin Tatjani odgovori na pismo. Govori da mu laska to što ona osjeća prema njemu, te da bi on, kada bi se ženio, odabrao nju za ženu. No kaže i da bi njihov brak bio muka; ona bi stalno bila tužna, on namrgođen i šutljiv. Govori joj da ju ljubi kao brat, možda i malo više, no ona je mlada, ljubit će opet, ne treba joj on. Tatjana je sve to slušala sa suzama u očima. On joj pruži ruku i zajedno se vratiše u kuću. Pripovjedač smatra da Onjegin nije bio nimalo krut ni bezobziran prema Tatjani. Govori kako treba voljeti i vjerovati samo sebi.

 

Ljubite samo sebe sama,

moj poštovani čitatelju!

Predmet je dostojan posvema,

i milijega od njeg nema.

 

Tatjana je sada sve tužnija, dok su Lenski i Olga sve zaljubljeniji. Sve više vremena provode zajedno, a kada nisu zajedno, misle jedno na drugo, pišu pjesme jedno o drugome. Dolazi zima. Onjegin dane provodi u lijenosti, igra biljar, a na večeru mu dolazi Lenski. Razgovaraju. Lenski nagovara Onjegina da posjeti Larinove, kaže mu da je pozvan u subotu k njima, Tatjanin je imendan. Onjegin pristane ići, a Lenski je sretan. Otkriva se kako se želi oženiti Olgom.

 

Peto poglavlje - Snijeg je pao tek u siječnju, a Tatjana je voljela rusku zimu. Jedne je noći Tatjana usnula čudan san. Hodala je po snježnoj poljani u haljini, a pratio ju je medvjed. Ona se bojala, no on joj nije htio nauditi, nego ju je odnio u kolibu svoga kuma da se ugrije. Ona s trijema vidi za stolom u kolibi razna čudovišta, ameđu njima Onjegin. On je bio domaćin. Kada ugledaše Tatjanu, svi ju htjedoše, no Onjegin reče da je ona njegova, pa su svi otišli. Njih dvoje ostadoše sami, a Onjegin nasloni svoju glavu u njezino krilo. Dođu Lenski i Olga, što se Onjeginu nije nimalo svidjelo. Onjegin uzme nož i ubije Lenskog, kolibom se prolomi vrisak i Tatjana se probudi. Dođe Olga i pita ju što je sanjala, no Tatjana joj ništa ne govori, a taj ju je san još dugo mučio jer nije znala kako da ga protumači. Ali osjećala je da će se dogoditi nešto loše.

 

Subota je, Tatjanin imendan. Već od jutra Larinovi imaju puno gostiju. Naposljetku dođoše i Lenski i Onjegin na objed. Smjeste ih baš prekoputa tatjane. Tatjana se uznemirila, što je Onjegin primijetio. Sve mu je to bilo grozno, zbog čega je odlučio osvetiti se Lenskom što mu je priuštio tu neugodnost. Sada su svi krenuli čestitati, a kada dođe red na Onjegina, samo se šutke poklonio, no pogled mu je bio blag, svjesno ili nesvjesno, što je Tatjanu malo smirilo.


Počeo je i ples. Onjegin, da se osveti Lenskom, uhvati Olgu. Stalno su plesali, a Onjegin joj je konstantno šaptao nešto na uho. Lenski je bio zapanjen i ljubomoran. Kad je htio nasamo popričati s Olgom, ona je rekla da ne može, zbog čega je on, bijesan, otišao kući po dva pištolja.

 

Šesto poglavlje - Onjegin je bio zadovoljan svojom osvetom. Došlo je vrijeme da gosti odu spavati, stoga ode i Onjegin svojoj kući. Jedino Tatjana ne spava. Nju muči ljubomora zbog svega što je Onjegin radio s Olgom. No o tome će, kaže pripovjedač, govoriti kasnije. Sada će reći nešto o čovjeku koji se zove Zarecki. Nekada obješenjak, sada pošten čovjek. Onjegin ga je cijenio i volio je s njime razgovarati, stoga mu nije bilo čudno kad ga je Zarecki posjetio jednog jutra i donio mu poruku od Lenskog. Lenski je Onjegina izazvao na dvoboj, a Onjegin odgovara da je uvijek spreman, nakon čega Zarecki odlazi.


Onjegin razmišlja o svemu tome. Kaže da je, kao prvo, on sam kriv za dvoboj budući da se petljao između Lenskog i Olge, a drugo, Lenski je vrlo mlad (18) pa su mu dopuštene budalaštine i takvi ispadi bijesa, no Onjegin sam kaže da je trebao biti pametan pa se ne miješati ni u što.

 

Dotle je Lenskom stigao odgovor. Nadao se pomalo da Onjegin neće prihvatiti dvoboj, no prevario se: sada su primorani doći sutra u zoru na okršaj kod mlina. Lenski je pokušavao sakriti od Olge kamo i zašto ide, no ona ga je uvečer ispitivala zašto već ide, zašto neće još malo biti s njom, a on joj i dalje nije imao snage reći što se dogodilo jučer. Bio je šutljiv i namrgođen cijelu večer, nije joj uopće rekao ništa o dvoboju, a onda je otišao kući, pregledao pištolje, a naposljetku i uzeo pero i počeo pisati ljubavnu pjesmu, no pjesmu o nesretnoj ljubavi, o tome što će biti ako on umre. Zaspao je tek pred zoru, no spavao je vrlo kratko budući da se bližilo sedam sati, za kada je dogovoren dvoboj.

 

No Onjegin je još uvijek spavao. Kad se napokon probudio, žurno se obukao i spremio shvativši da kasni. Lenski je već čekao. Lenskom je sekundant bio Zarecki, dok je Onjegin za sekundandta onda uzeo svog slugu Guillota. Pripremaju se pištolji. Lenski i Onjegn moraju hodati šesnaest koraka prije nego zapucaju. Obojica su nakon posljednjeg koraka naciljala jedan drugog, no Onjegin je bio brži i pogodio Lenskog posred grudi. Onjeginu je bilo žao, mučno vidjeti prijatelja mrtvog. Tijelo je Lenskog odvezao Zarecki.

 

Pripovjedač navodi kakva bi možda budućnost bila da je Lenski ostao živ. Spomenik je Lenskom ispod dva bora pored potoka i mnogi ljudi tuda prolaze pitajući se što je bilo s Olgom, s Tatjanom i, što je najvažnije, s Onjeginom? No pripovjedač kaže kako će o tome izvijestiti kada dođe vrijeme, ne sada. Sada priča o tome kako mu je prošla mladost, trideseta mu je godina blizu. Pozdravlja i oprašta se od mladosti, zahvaljuje joj na svemu što mu je pružila.

 

Sedmo poglavlje - Došlo je proljeće. Pripovjedač poziva sve da se uhvate rada, osjećaja, neka odu iz grada na selo, a dotle će on zaviriti u Tatjanino susjedstvo, gdje je nekada zimovao Onjegin, a sada više ne stanuje tu. Govori kako i dalje stoji spomenik Lenskom, na kojem piše:

 

Vladimir Lenski u tu raku

leže, preminuv smrću hrabrih,

te i te dobi, tad i tad.

Počivaj, o poeta mlad!

 

Govori kako su nekada Olga i Tatjana dolazile na grob, donijele vijenac i plakale, no sada je grob zapušten. Nema ni vijenca. Pripovjedač žali Lenskog jer je Olga već našla drugog muškarca pa je na Lenskog i zaboravila. Olga se uskoro udala i odselila, a Tatjana je samo šutke, patnički gledala za njom jer ona sada ostaje sama. I iako ne bi trebala, još voli Onjegina. Tako je te večeri Tatjana otišla u šetnju. Nakon nekog je vremena došla do Onjeginove kuće. Pitala se je li da uđe bez obzira što njega nema. Ipak je ušla, a stara ju je Anisja provela po kući, usput govoreći što je Onjegin gdje radio. Tatjana je sve gledala s nježnošću, pa se tako i zadržala dugo u kući i bilo je vrijeme da ode.


Sutradan je Tatjana opet došla u kuću. Sjela je u knjižnicu zaplakala. Privukle su ju knjige koje je našla tamo. Iako je Onjeginu knjiga davno omrznula, ipak je sačuvao neke romane, kao što je ''Don Juan''. Primijetila je kako je na marginama u knjizi Onjegin zapisivao svoje doživljaje djela. Opet je dugo ostala. Susjedi su stalno pričali zar joj nije vrijeme da se uda, no ona je odbila sve prosce. Stoga je njezina majka odlučila odvesti ju u Moskvu da ju tamo ožene. Tatjana je otišla u dugu šetnju, da se oprosti od svega budući da odlazi u grad gdje nema ni livada ni šuma ni ičega drugog što je ona voljela.

 

Nakon sedam su dana putovanja napokon stigli u Moskvu. Pripovjedač opisuje Moskvu, govori kako je se uvijek rado sjeti. Larinovi su išli u Moskvu k staroj teti koja već tri godine boluje od sušice. Njih se tri (Tatjana, majka i teta) izgrle budući da se nisu jako dugo vidjele, a teta predloži neka se prvo svi odmore pa će onda nastaviti s razgovorom. Tatjanini se teta svidjela, no ne sviđa joj se novi stan, novi krevet. Svaki je dan Tatjana išla u goste rodbini, da ju svi vide nakon toliko vremena. Mlade ju rođakinje prvo odmjeravale, no kasnije su se htjele s njom družiti, no ipak ne priča toliko koliko one pričaju. Ne želi im odati tajnu u koga je zaljubljena.


Svi su silom htjeli naći Tatjani nekoga da ju oženi, a naposljetku su tete uvidjele da se neki general zanima za Tatjanu, pa joj rekoše neka pogleda u njega, no po njezinu se odgovoru (''Tko to? taj debeli general?'') već vidi da joj se ne sviđa. No tu ćemo sada pozdraviti Tatjanu, kaže pripovjedač, i napokon pričati o onome o čemu je htio.

 

Osmo poglavlje - Pripovjedač govori o tome kako je u studentskim danima upoznao djevojku koja mu je bila muza za pisanje pjesama. Svi su joj se divili, a i sada on ljubomorno strepi nad njom među svim tim aristokratima. U svoj toj gužvi pripovjedač primijeti Onjegina. On sada ima 26 godina, ne radi, nije oženjen. Bio je nespokojan pa se morao stalno seliti, proganjala ga je slika mrtvog Lenskog, no i putovanja su mu uskoro dosadila kao i sve drugo, a na povratku je ravno s broda došao na ples. Onjegin ugleda jednu damu, bijaše mu poznata, odmah je pomislio da je Tatjana. Upita tada kneza tko je ona, a on mu odgovori da mu je to žena, Tatjana Larinova. Onjegin se začudi, upita koliko su dugo u braku jer je on bio Tatjanin susjed, a knez mu odgovori da se stvarno dugo (Onjegin) skrivao od svijeta, te da je s Tatjanom već dvije godine.

 

Knez povede Onjegina da ga upozna s Tatjanom. Tatjana se uznemirila kad je Onjegin prišao, no nije to pokazivala. Onjegin ju ne prepoznaje, kaže sam sebi da to nije ona Tatjana koju je on poznavao, koja mu je iskazala ljubav, a koja je sada tako ravnodušna prema njemu. On ode kući, a uskoro mu stiže poziv na večeru kod kneza, što Onjegin odmah prihvati samo da vidi Tatjanu. Kad je došao k njima, prvo su on i kneginja Tatjana bili sami. On je bio vrlo uznemiren, a ona je bila spokojna. Ubrzo je došao knez i prekinuo tu neugodnu situaciju. Knez i Onjegin sada su se prisjećali starih vremena, smijali se, a ubrzo su došli i ostali gosti i počeli svoje razgovore. No Onjegin je sada razmišljao samo o Tatjani, o ovoj novoj Tatjani. Bio je zaljubljen kao dijete, a ona njega sada nije ni primjećivala. Onjegin se i razbolio, no nije htio ići u toplice kako su mu liječnici preporučili. Odlučio je sada on njoj poslati pismo.

 

Pismo Onjegina Tatjani - Govori joj kako zna da će se ona pitati zašto joj uopće piše pismo, kad ih je prvo rastavilo to što on nije prihvatio njezinu ljubav koju mu je izjavila, a zatim je tu i smrt Lenskog, nakon čega je on otišao daleko od nje. No on sada pati za njom, za svakim njezinim znakom pažnje koji mu uputi. I ne može se više boriti protiv sebe, odlučuje se njoj predati pa kako bude. Nije mu odgovorila. Napisao je on još dva pisma, išao kod njih na primanja, no nju nije bilo briga za njega. Bio je utučen zbog toga. Opet je počeo čitati knjige, no dok čita, misli mu plove daleko. Prisjeća se mnogih stvari iz prošlosti, sjetio se njezinog prozora i nje kako sjedi tamo. Umalo nije sišao s uma ili postao pjesnikom. No nije.

 

Ubrzo je došlo proljeće, a on pojurio k Tatjani.

 

Pogodili ste: tuda, tuda,

što brže svojoj bi Tatjani

moj nepreobraćeni čudak.

Ide, a sliči na mrtvaca.

 

Uđe u hodnik, nigdje nikoga. Otvori vrata salona, a pred njim Tatjana plačući čita nekakvo pismo.

 

O tko joj ne bi nijemu patnju

u ovom trenu pročitao!

Tko ne bi Tanju bivšu, jadnu

u kneginji sad prepoznao!

 

On joj pade do nogu. Dugo su tako šutjeli, no Tatjana razbija tišinu rekavši da mu mora objasniti kako se osjeća. Pita sjeća li se kada je on njoj držao ''propovijed'' u vrtu kada ih je spojila sudbina i kaže kako je sada na njoj red da mu kaže sve što misli. Govori mu kako ju je tada odbio, iako ga razumije. No zanima ju zašto ju onda sada tako proganja. Kaže kako bi dala sve za onaj mirni kut gdje ga je prvi put ugledala. Govori kako se nije htjela udati ni za koga, no suze su ju njezine majke promijenile pa se udala, te da ju on sada mora ostaviti. Kaže mu:

 

Ja ljubim vas (a što da glumim?),

al drugome ja pripadam,

vjerna ću bit dok za se znam.

 

I ona ode nakon toga. Onjegin ostane kao gromom ošinut. Začuje topot konja, vraća se Tatjanin suprug. Pripovjedač time završava svoj roman. Kaže kako je prošlo mnogo vremena otkad su mu se Onjegin i Tatjana prvi puta javili u snu, no tada još nisu bili vješto ocrtani. No uz pomoć slušača razbistrio se lik Onjegina. I na kraju kaže:

 

Blažen je, tko, dok još je rana

gozba života, napusti je

i pehar vina ne dopije

i ne dočita mu romana,

vješt rastajanju trenutnom,

ko ja s mojim Onjeginom.

 

Vrijeme radnje - Radnja se odvija oko 19. stoljeća.

 

Mjesto radnnje - Radnja se odvija u Rusiji.

 

Onjegin je vrlo složena ličnost obilježena brojnim i snažnim protivrjećostima. On je, po običaju koji je vladao u ruskom plemstvu, stekao solidno obrazovanje. Savladao je latinski i francuski jezik, upoznao antičku književnost, izučavao istoriju... Kada je došla mladost "od učenja on diže ruke" i otiskuje se u lagodan život omladine bogatog plemstva (balovi, pozorišta, udvaranja...}. On je inteligentan ("oštar i hladan um") oštrouman i slatkorječiv. Onjegin je vrlo protivrječan karakter u kome uporedo egzistiraju različite i međusobno isključive osobine.

 

Znao je nevješt da se tvori,

Da ljubomoran, mračan biva;

Da razuvjeri, nagovori,

Da bude ohol i poslušan,

Pun pažnje, ili ravnodušan.

Kako je riječit bio sjajno,

A kako čutljiv osjećajno,

I nehajan u pismu strasnom;...

 

On je tipični lik plemića sa početka 19. veka, koji je nezadovoljan svojom sredinom i napušta je, ali u njemu ostaju snažni tragovi te sredine u vidu vaspitanja, predrasuda i konvencija. One vladaju njime; određuju njegov karakter i ponašanje; određuju, konačno i njegovu sudbinu. Protivrječnosti u ličnosti Onjeginovoj ogledaju se i u njegovom odnosu prema Tatjani. Pri prvom susretu on će zapaziti Tatjanu, ostaviće ona na njega utisak, ali ga neće zainteresovati. Kada mu Tatjana piše, on je hladan i razočaran čovjek kome nije stalo do porodičnih obaveza jer nije sposoban za osjećanje ljubavi i nežnosti. Drugi susret sa Tatjanom, sada udatom ženom, damom iz visokog društva čini preokret u svijesti i životu Onjeginovom: napuštanje gordosti, priklanjanje ličnoj sreći i ljubavi. Ali sada se ponavlja istorija uz zamjenu figura: on je taj koji piše pismo a ona ta koja ne odgovara, i odbija njegovo udvaranje. Jednom već poražen razočaranjem u život on dozivljava konačan slom. Da bi pobjegao iz besmisla i praznine on kreće na razna putovanja. Cilj u životu ne postoji, svrha se ne vidi. Po tome je Onjegin preteča "suvišnih ljudi" koji će postati predmet postpuškinovske književnosti...

 

Tatjana je odrastala i duhovno se razvijala u zdravoj seoskoj sredini koju karakteriše patrijarhalni način života. Napajala se ljepotama ruske prirode a narodna predanja su bila prvi izvor znanja o svijetu i životu. To je u njoj razvilo ljubav prema ruskom selu koja je nikada neće napustiti. Ona je sanjarska priroda a samim tim osjetljiva i nježna. Tatjani su svi razgovori bili dosadni, ali se u njoj naglo počela da budi ljubav i tu počinje njen ljubavni roman. Ne može da izdrži, piše pismo Onjeginu, ogriješivši se o društvene norme, običaje i pravila ponašanja. Pismo je izraz nevine ali iskrene i tople ljubavi. Ona je svjesna razlike u društvenom statusu ali ona i ne pomišlja da je ta razlika bitna. Nakon razgovora sa Onjeginom njen svijet se srušio, njezna duša je grubo povređena, prva ljubav je prezrena. To je osetljivu Tatjanu dotuklo.

 

Tatjana tuguje i čami,

Samuje, gasi se i vene;

Sad ništa više nju ne mami;

Ne doima se duše njene...

 

Tatjana se prema svojoj nesreći odnosila dostojanstveno; kasnije isto tako dostojanstveno odbija Onjeginovo udvaranje. U njenom odgovoru je visokomoralni stav: ona nije srećna, i dalje voli Onjegina ali je sada udata žena, odgovorna i stabilna ličnost koja neće da blati ni sebe ni muža. Tatjana je najtopliji, najljepši i najljudskiji lik romana: U njegovo oblikovanje Puškin je unio sve svoje pjesničko umijeće i cijelo svoje srce.

 

Vladimir Lenski živi najprije na selu, gdje se još kao dijete poznavao s Olgom i zaljubio se u nju. On studira u Getingenu, gdje je upoznao njemačku filozofiju, Goethea i pisce njegova doba. Sklon je idealiziranju, ''ideal'' mu je omiljena riječ. Prema Olgi nema čvrsta stava, ljubomoran je i ljut zbog toga što je na plesu cijelu večer plesala s Evgenijem, a s njim nije imala vremena ni nakratko porazgovarati, no ipak ne može odoljeti da ju posjeti pred dvoboj. Puškin na primjeru Lenskog, jasno, ismijava romantizam, a može se odmah spomenuti kako ismijava i klasicizam - klasične uvodne epske stihove o junaku kojeg opijeva stavlja tek na kraj sedmog poglavlja. Lenski je, dakle, suprotstavljen Evgeniju.

 

MOZE LI SLOBODA DA ZAMIJENI SRECU?

Da ili ne? Čini mi se da se ovim malim riječima isuviše dobija na jednoj a ujedno isuviše gubi na drugoj strani. Zašto ne postoji neka druga riječ koja bi ublažila i približila prazninu između dve suprostavljene? Možda bi tako naš Onjegin pronašao sebe u ovom teatru sjenki koje je neko nazvao život.

Isuviše je bilo i biva "slijepih putnika" poput našeg Onjegina (sjetimo se samo Cajlda Harolda) koji su svoje zanesene glave, željne novog, drugačijeg, nosili na ramenima, ne mogavši se skrasiti nigdje. Oni su od onih ljudi koji su ili isuviše nemarni ili isuviše lijeni da se uhvate u koštac sa sopstvenom ličnošću. Naš Evgenije vješto izbjegava svaku odgovornost. Ostavio ju je da truli tamo negdje u moru dosade i učmalosti. Da, zaista je iznenađujuće lako igrati svoju površnu ulogu, zavaravati se. Možda tu i ima nekog zadovoljstva ali lažnog, trenutnog. I okorelog ubicu je strah kada ostane sam sa svojim mislima. Ne može čovjek stalno glumiti a da mu se jednog dana ne pocijepa kostim.

 

Eto, našem Onjeginu se silom prilika  otrcalo odijelo. Pohrlio je, jadan, onako pokajnički da ugrabi svoju sreću ali, avaj, bijaše isuviše kasno. Naš Onjegin se izgubio među nevidljivim putokazima slobode i dobrano zakasnio na svoj poslednji voz. Isuviše kasno je shvatio da, ma koliko to izgledalo tako, sloboda nikad ne može u potpunosti da odmijeni srecu!

 

SUKOB VRIJEDNOSTI - IMA LI POBJEDNIKA?

Ovo djelo je svojevrsna enciklopedija ruskog narodnog života, običaja i morala. Puškin je na maestralan način predstavio ruskog čovjeka toga doba: Tatjanu kao simbol nezatrovane, prirodne i zdrave Rusije s jedne i Onjegina, mladog aristokratu zagrezlog u "evropeizmu" s druge strane.

 

Tatjana je odrasla u staroj, patrijarhalnoj sredini, zadojena dadiljinim pričama, okružena jednostavnošću ruskog seljaka i prirodom koja je plijenila svojim mirom i skladom. Sve je to doprinjelo da se u njoj izvaja čista, nevina, pomalo naivna duša ali svjesna sebe i svoje časti. S druge strane Evgenije je trošio mladost po balovima, sjedeljkama, među lažnim licima, pretvarajući se kao i oni. Bilo je to doba kada je ruska aristokratija težila da usvoji sve što je "evropsko" a pritom gubila svoju dušu i samosvijest. I mladi Onjegin je kopnio u kandžama tog modernog društva prepunog licemjerja i pretvaranja. Podsjeća li vas Onjegin bar malo na sve one naše pokondirene tikve i gospođe ministarke? A Tanjin lik, podsjeti li vas na prela, gusle, kola, ukratko dah prohujalog vremena? Suviše je nepravedan taj sukob Davida i Golijata. Suprotno biblijskoj priči ovdje je pobjednik ujedno i poraženi i obrnuto. Naravno zavisi s koje strane to posmatrate! Gledano s moralnog stanovišta morali bismo dati glas gaju i pticama odnosno Tanjinoj Rusiji koja iako surova u nekim aspektima plijeni svojom dušom, čistotom i ljepotom.

 

ESEJ - Čini li vam se da u današnjim vremenima isuviše bježimo od sebe samih? Strah nas je otkriti sopstvene osjećaje, podijeliti radost sa drugima, biti povrijeđen. Strah nas je dati sebe bojeći se da ćemo biti ismijani i da nećemo dobiti ništa zauzvrat. To se posebno odnosi na nas, djecu novog vijeka, koji smo sve više i više okruženi raznim tehničkim uređajima koji nam na svojevrstan način ubijaju kreativnost, dušu. Pohrlili smo u susret novom zaboravljajući sve što je ostalo iza nas. I ljutimo se kad se sjetimo starih stihova koji kažu "da smo nedostojni istorije naše, da nas zahvatila zapadnjačka rijeka i da nam se duše opasnosti plaše..." Voljela bih i ja da kao pjesnik kliknem "Lažu, zemljo moja, lažu", ali ne mogu, nisam viđe sigurna u to. Eto, u toj zapadnjačkoj rijeci mi se gušimo iako dobro znamo da plivamo. Kuda nam je nestala samosvijest, ponos, hrabrost? Zlobnici će reći da su tu ali je sve to lažno, priviđenje. Iskrenosti ima danas tako malo!

 

Naš je kraj brz i neminovan. Duhovni naravno. Ovaj rat smo unaprijed izgubili. Uronićemo u tu "prljavu" zapadnjačku rijeku i postati jedna kap više u moru beznađa a svoj stari džeferdar i opanke ostaviti na obali kao sopstveni spomenik!

__________________________________

 

Aleksandar Sergejevič Puškin - Evgenije Onjegin

 

Evgenija Onjegina je Puškin započeo dok je bio u progonstvu na jugu Rusije (Kavkaz, Krim) od 1820. do 1825. godine. U toj fazi je Puškin bio romantičarski nastrojen što se ogleda u sadržini i tonu nekoliko pevanja. Nastavljeno je u Petrogradu, u novoj sredini i novoj klimi, u novim društvenim okolnostima - oni su nametali realističko sagledavanje, kritičan stav i satirični odnos prema predmetu pripovedanja i pevanja. Kada je opet zgrešio svojim slobodoumnim mislima, prognan je u selo svojih roditelja, Mihajlovsko. Ovde delo dobija još jedan lik i sadržinu: narodni život postaje enciklopedija narodnog života, običaja i morala.

 

Romaneskna priča je sasvim jednostavna. Tatjana, devojka iz palanke, zaljubljuje se u uobraženog Moskovljanina koji se zanosi svojim evropskim manirima. On je hladan, kao da ne primećuje o čemu se radi. Tatjana, mlada i naivna, piše pismo Onjeginu i otkriva svoju ljubav. Onjegin joj daje na znanje da njih dvoje nisu par. Tatjana duboko pati. Ona je simbol one Rusije koja je prirodna i zdrava, nezatrovana evropejstvom. Onjegin je čovek bez cilja i bez smisla u životu pa mu je, sasvim prirodno, život dosadan i bezvredan. To je društvena i duhovna situacija Tatjane i Onjegina. A pored toga, oko njih teče život, prolaze ljudi i događaji, atmosfera, Rusija sa svim onim što jeste i što ima. Drugi susret Tatjane i Onjegina događa se u novim okolnostima. Ona je sada knjeginja, ali udata za bogatog starca. Onjegin, koji je živeo prazan život, pomisli da je sada prilika da priđe Tatjani, da joj piše. To i čini. Ali Tatjana odgovara: Imam nameru ostati verna u braku. Dok je Onjeginovo odbijanje čin naduvenosti i samozadovoljstva, Tatjanino odbijanje je visokomoralni čin.

 

U Evgeniju Onjeginu primenjena su dva plana prikazivanja: narativni i lirski. Narativni plan je spoljašnji pristup vremenu, događajima i ličnostima i njega odlikuje objektivni ton prikazivanja. To je spoljašnja tačka gledišta koja omogućava slobodno kretanje junaka prostorom i vremenom, odnosno razvijanje priče kroz široki spektar motiva i tema. Lirski plan izražava subjektivni ton. On je usredsređen na individualni svet i pesnika i njegovih junaka. Lirsko je u pesnikovom ćaskanju sa čitaocima, u njegovim komentarima pojedinačnih postupaka junaka, u izražavanju sopstvenih osećanja i raspoloženja. Ali najveća lirika je u intimnim ispovestima junaka romana - najlepša, najdublja i najtoplija poezija sadržana je u Tatjaninom odgovoru Onjeginu (8. glava).

 

Analiza lika - Onjegin - Evgenije Onjegin je živ i dinamičan književni lik, potpuni predstavnik ruskoga plemstva dvadesetih godina 19. veka, pažljivo oblikovan i realistički prikazan, vrlo složena ličnost obeležena brojnim i snažnim protivrečnostima. Pesnik, na sebi svojstven način, uvodi junaka u priču:

 

S junakom mojega romana

Bez predgovora, odmah sada,

Upoznaću vas ko što spada:

Moj Onjegin svoj život poče

Kraj Neve; kraj te reke iste

Gde moožda i vi rođeni ste,

Il' blistali ste, čitaoče.

Onuda nekad šetah i ja,

Al' meni sever slabo prija.

 

A potom, iz strofe u strofu, baš kao što će raditi docnije realisti, predočava psihološki portret svoga junaka. Onjegin je, po običaju koji je vladao u ruskom plemstvu, stekao solidno obrazovanje od učitelja i vaspitača, obično Francuza. Savladao je francuski i latinski jezik, upoznao antičku književnost, dobro izučio političku ekonomiju Adama Smita, izučava istoriju. Kada je došla mladost, "od učenja on ruke diže" i otiskuje se u lagodan život omladine bogatog plemstva - to je lak život bez ikakvih obaveza (balovi, pozorišta, udvaranja). On je inteligentan (oštar, hladan um), oštrouman, slatkorečiv i spreman da vodi neusiljene razgovore u kojima dolazi do izražaja njegova solidna obaveštenost i načitanost. Međutim, on ne poseduje naviku sistematskog rada, ne odlikuje ga istrajnost, nije sposoban za praktičan društveni rad. Onjegin je vrlo protivrečan karakter u kome uporedo egzistiraju različite i međusobno isključive osobine:

 

Znao je nevešt da se tvori,

Da ljubomoran, mračan biva;

Da razuveri, nagovori,

Da tuguje, da nadu skriva,

Da bude ohol i poslušan,

Pun pažnje, ili ravnodušan.

Kako je bio rečit sjajno,

A kako ćutljiv osećajno,

I nehajan u pismu strasnom;

Znao je dušu da unese

U ono čime obuzme se,

I mogla je u oku jasnom

Stidljivost, drskost, nežnost čista,

I suza poslušno da blista.

 

Ovo je postupak direktne karakterizacije junaka. Međutim, protivrečnosti se ispoljavaju u svakom postupku junaka i svakoj situaciji, u govoru i mišljenju Onjeginovom. On je tipični lik plemića sa početka 19. veka, koji je nezadovoljan svojom sredinom i napušta je, ali u njemu ostaju snažni tragovi te sredine u vidu vaspitanja, predrasuda i konvencija. On se fizički i deklarativno razilazi sa sredinom (plemstvom), ali ne može da se oslobodi konvencija koje je ta sredina stvorila. One vladaju njime; određuju njegov karakter i ponašanje; određuju, konačno i njegovu sudbinu.

 

Praznina velikosvetskog života izaziva razočaranje, dosadu, hipohondriju:

 

Ne: žar iz srca ode rano.

Dosadio mu svetski šum,

A ženama ne beše dano

Da dugo mame njegov um.

Neverstva mu je bilo dosta,

A dosadno drugarstvo posta.

---------------------

I najzad (mada kavkadžija)

Napustio je kavge svoje,

Kuršume, sablju i dvoboje.

 

I boleet, čije su poreklo

Morali naći već lekari,

Splin, kako bi se negde reklo,

Naše čamotinja ustvari,

ovladalo je njim pomalo.

 

Sticaj okoliosti (nasleđeno imanje) kao da je došao u pravi trenutak: navikao na velikosvetski život i uživanje u neradu i odsustvu bilo kakvih obaveza, Onjegin bez i trunke žaljenja odlazi na selo:

 

Taj rasipnik i vetrogonja / Postade vlasnik zemlje, konja, / Lugova, voda - i tu osta. / I njemu beše vrlo milo / Što menja život čime bilo.

 

Odlazak na selo otkriva još neke crte Onjeginove ličnosti: liberalizuje obaveze kmetova - to je odjek dekabrističkih ideja (i još jedan primer prelivanja piščevih ideja u lik svoga junaka).

 

Protivrečnosti u ličnosgi Onjeginovoj ogledaju se i u njegovom odnosu prema Tatjani. Pri prvom susretu on će zapaziti Tatjanu, ostaviće ona na njega utisak, ali ga neće zainteresovati. Kada mu Tatjana piše, on je hladan i razočarani tip kome nije stalo do porodičnih obaveza jer nije sposoban za osećanje ljubavi i nežnosti. Uzroci takvom njegovom stavu prema Tatjani dvojake su prirode: iako je raskinuo sa konvencijama svoga plemićkog sloja, one su duboko u njemu uvrežene pa ocenjuje da mu Tatjana nije par; on je duboko razočarani čovek kome nije stalo do ljubavi, zapravo nije sposoban za nju - ovo drugo mu je opravdanje i za ono prvo:

 

Al' nisam stvoren ja za sreću, / I duša moja njoj je strana.

 

Ista priča dogodiće se kasnije kada je Tatjana bila udata žena, dama iz visokog društva, lepotica koja izaziva snažan utisak na balovima. Kada je vidi na jednom prijemu, Onjeginu ustreperi srce, pokušava da joj priđe, nailazi na hladan pogled i stav. Posećuje je, opet isto; nemiran je, pogođen, ne može da veruje: A ona - ne primećuje ga. Taj događaj, susret sa Tatjanom, "boginjom naše carske Neve", čini preokret u svesti i životu Onjeginovom: napuštanje gordosti, priklanjanje ličnoj sreći i ljubavi. Ali sada se ponavlja istorija uz zamenu figura: on je taj koji piše pismo Tatjani, pismo puno izliva ljubavi; ona je ta koja ne odgovara na pismo, ali u razgovoru odbija njegovo udvaranje. Jednom već poražen razočaranjem u život, sada je još jednom pretrpeo ne samo poraz nego konačan slom. On je poražen i u ličnom i u društvenom životu; tek sada su bezvoljnost i besmisao života postali nepobitna činjenica. Da bi pobegao iz tog besmisla i praznine, kreće na putovanja u Nižnji Novgorod, Astrahan, Kavkaz, Tavridu. Cilj u životu ne postoji, svrha se ne vidi, oseća da je suvišan na svetu. Po tome je Onjegin preteča "suvišnih ljudi" koji će nostati predmet postpuškinovske književnosti: Pečorin Ljermontova, Ruđin Turgenjeva, Beljtov Hercena.

 

Onjeginova protivrečna priroda ispoljava se i u njegovim odnosima sa Lenskim. To je bilo prijateljstvo ljudi koji su imali zajednička intelektualna interesovanja - rasprave o političkim, ekonomskim i poljoprivrednim pitanjima. Ali će i ovde oživeti Onjeginova ćudljiva priroda i spremnost na kavgu i dvoboj. On prezire društvo i njegove moralne norme, ali mu je stalo do javnog mišljenja toga društva. To proizvodi dvoboj i usmrćivanje prijatelja.

 

Tatjana - Tatjana je odrastala i duhovno se razvijala u zdravoj seoskoj sredini koju karakteriše starinski patrijarhalni način života; napajala se lepotama ruske prirode, a narodna predanja su bila prvi izvor znanja o svetu i životu. To je u njoj razvilo ljubav prema ruskom selu, koja je nikada neće napuštati. Njena priroda, karakter, osećanja i raspoloženja formirali su se hranjeni sokovima rodnoga tla:

 

Ćutljiva, divlja, seti rada,

Bojažljiva ko srna mlada,

Sred porodičnog toplog krila

Ko tuđinka je ona bila.

Da mazi se ne beše sklona

Kraj oca i kraj majke svoje;

Sa decom ko i sama što je

Da skače nije htela ona;

Često, u prozor zagledana,

Sanjarila je celog dana.

 

Sanjarenje - njen znanac stari

Od mladosti je njene rane

Krasilo maštom punom čari

Dokone, duge selske dane.

 

Roman je bio radost njena

I naknada za sve, a ona

U varke beše zaljubljena,

U Rusoa i Ričardsona.

 

Ovaj portret pokazuje da je Tatjana osobena priroda, koja, iako čvrsto srođena sa tlom, nikako če prihvata uobičajene tokove svakodnevnog života seoske devojke - ono što joj je rodno tle darovalo bilo je najlepše: samostalnost, stabilnost, sanjarska priroda, emocionalna snaga, dostojanstvo, moralna čistota.

 

Ona je sanjarska priroda, dakle priroda otvorena prema svetu, životu i budućnosti. Takva priroda je po prirodi stvari meka, osetljiva, nežna. Formirala se na pričama dadilje Filipovne koje su je vezivale za tle i za izvore narodnog života. Nju formira i lektira: Ričardson, Gospođa de Stal, Ruso. Prvi izvor je formirao njenu rusku dušu, drugi je razvio snažna i duboka osećanja kao i idealizam kao vid odnosa prema životu i svetu.

 

Onjegin je odmah primetio Tatjanu čim je sa Lenskim ušao u njenu kuću: "Ušla i setna ko Svetlana / kraj prozora bez reči sela". Iako je mlađa sestra Olga bila lepša, na Onjegina nije ostavila lep utisak: "Lik Olgin je zacelo mio, / al' podseća na mrtvu sliku". Tatjani su svi razgovori bili dosadni, dosadna su joj bila i pričanja po selu o Onjeginu, ali se u njoj naglo počela da budi ljubav (Rekla je: to je on!) i počinje njen ljubavni roman. Dok u njoj gori ljubav, Onjegin je hladan. Ne može da izdrži, piše pismo Onjeginu, ogrešivši se o društvene norme, običaje i pravila ponašanja. Mnogo je ljubavnih istorija i pisama pročitala u svojoj lektiri, pa pismo piše u stilu Rusoovog romana Nova Eloiza. Ono je izraz nevine ali iskrene i tople ljubavi. Prve reči pisma pokazuju da je svesna svoga prestupa, ali da je to morala da učini: "Pišem vam - šta bih znala bolje? / I šta vam više mogu reći?" Ona ga je videla prvi put, kada se pojavio u njihovoj kući i odmah je znala:

 

Ne, nije mi se san to snio,

Jer čim je ušao, ja sam znala,

Sva premrla i usplamsala,

I rekla: on je ovo bio!

 

On - to je mladnć njenih sanjarija dok je sedela usamljena i zamišljena iored prozora. On je za nju "o, priviđenje moje drago", želi da ga češće vidi i čuje njegov glas ali -

 

Al' osobenjak vi ste, znamo,

I teška vam je selska čama,

A mi, mi ničim ne blistamo,

No iskreno smo radi vama.

 

To je svest o razlici u društvenom statusu, koja postoji među njima, ali u tom trenutku, pod snagom svoje ljubavi, Tatjana i ne pomišlja da je ta razlika bitna za ljubav. Ona veruje u ljubav, u čast i dostojanstvo pa pismo završava nadom i strepnjom.

 

Čekam te: nade glas u meni

Bar pogledom oživi jednim,

Ili iz teškog sna me preni

Prekorom gorkim i pravednim.

 

Završih! Da pročitam, strepim...

Od stida više nemam daha...

Al' vaša čast mi jemči lepim,

I predajem se njoj bez straha...

 

Pismo od Onjegina nije stiglo, ali je došao razgovor: on izražava poštovanje prema njenoj mladosti, iskrenosti i čednosti, ali je prema braku i bračnoj ljubavi skeptičan: "Al' nisam stvoren ja za sreću, / I duša moja njoj je strana". Na kraju će izreći reči utehe i blagog prekora /saveta:

 

Vaša će duša još da sneva

I snom da smeni stare snove;

Listove drvo stiče nove

S prolećem novim, s novim dobom.

Takva je, valjda, volja neba:

Zavolećete još, al' treba...

Da vladate od sada sobom;

Svako vas neće razumeti,

A neiskusnost često šteti.

 

Mladost, neiskustvo, sanjalačka priroda, prva ljubav i prvo razočaranje - snažno su delovali na Tatjanu. Kao da se svet srušio, nežna duša je grubo povređena, prva ljubav je prezrena. To je osetljivu Tatjanu dotuklo: "Tatjana tuguje i čami, / Samuje, gasi se i vene; / Sad ništa više nju ne mami, / Ne doima se duše njene". Onjeginovo hladno odbijanje duboko je povredilo Tatjanu ali nije moglo da uguši njenu ljubav.

 

Posle ubistva Lenskog u dvoboju, Onjegin je bio "bez cilja, posla, na zlom glasu", traćio je dane u neradu i besmislu, krenuo na putovanja samo da bi pobegao od krvave slike koja ga muči. I putovanje je bilo "bez cilja, istih osećanja" pa se ubrzo vratio rešen da ponovo uđe u velikosvetski život. I tu je, na jednom prijemu, ugledao - kneginju Tatjanu. Požurio je da joj priđe ali ona -

 

Bar da se trgla kad ga srete,

Da posta bleda il'rumena...

Na njoj se ništa ne pokrete,

Ni obrva, ni usne njene.

 

Jedva čeka da svane pa da joj ode u posetu. Njena mirnoća i hladnoća ga toliko zbunjuje da je on sasvim smeten, bled, oseća se bedno. Kao dete je zaljubljen u Tatjanu, ali kad se sretnu "pozdravom ga se katkad seti, / A neki put ga ne primeti": celom svojom dušom Onjegin je -

 

Tatjanom bio zanet slavnom,

Ne zaljubljen i nesmelom

Devojkom jadnom, jednostavnom,

Već kneginjom visokom, hladnom,

Beskrajno Gordom, ali skladnom

Boginjom nagie carske Neve.

 

Kao što nekada Tatjana nije mogla neposredno da mu iskaže svoju ljubav, nego je pisala pismo (koje on još uvek čuva), tako sada Onjegin nema priliku da joj iskaže reči ljubavi pa mu je pismo jedini način. Priča se ponavlja: nema odgovora na pismo, on odlazi Tatjani i zatiče je uzbuđenu sa pismom u ruci. Možda se ponadao njenom oproštaju, klekao je pred nju, ali ga ona mirno i pribrano otrežnjava:

 

Dal' pamtite još vrt kraj sela

Gde sam se nekad s vama srela

I slušala pred vama nemo

Sve pridike i opomene?

Danas je, evo, red na mene.

 

Mlađa i možda lepša ja sam

Bila u bednom selu našem,

I volela vas; i šta? šta sam

Našla u hladnom srcu vašem?

Odgovor beše strogost sama.

-------------------------

Kada se u snu setim tamnom

Pogleda onog hladnog glasa

Al' ne krivim vas: toga časa

Postupili ste časno sa mnom

I spasli me od mnogih zala;

Svom dušom vam na tome hvala...

 

U pustinji, daleko, sama,

Van taština i dvorske svite

Ni malo se ne sviđah vama...

Pa što me sada progoiite?

 

Sva raskoš ta je, Onjegine,

Pozlata mog života mučnog;

Jer čemu sve te svetkovine

I uspesi kod sveta hučnog?

Dala bih rado odmah sada sve,

Sve te krpe maskarada,

Sav ovaj blesak, dim i sjaj,

Za svoje knjige, divlji gaj,

Za boravište naše bedno,

Za mesta gde sam kraj mog sela

Vas, Onjegine, nekad srela,

I za to Groblje neugledno

Gde stoji krst i senka Grana

Nad grobom gde je moja nana.

 

Udala sam se. Sada treba

Da odete, jer ja vas molim.

U srcu vašem pored strasti

Ponosa ima, ima časti;

Zašto da krijem? Još vas volim,

Al' drugom ja sam poverena,

I ostaću mu verna žena.

 

Ovaj širi navod Tatjaninog odgovora Onjeginu bio je neophodan da se shvati sva moralna veličina Puškinove junakinje. Dostojevski je govorio o "umetničkom savršenstvu, nedostižnoj lepoti i dubini tih strofa" i dodao da su to "besmrtne strofe".

 

Osma glava romana zaokružuje lik Tatjane Larine. Ona se prema svojoj nesreći odnosila dostojanstveno; dostojanstveno odbija Onjeginovo udvaranje. U njenom odgovoru je visokomoralni stav: ona nije srećna, i dalje voli Onjegina, ali je sada udata žena, odgovorna i stabilna ličnost koja neće da kalja ni sebe ni muža. Tatjana je najtopliji, najlepši i najljudskiji lik romana: u njegovo oblikovanje Puškin je uneo sve svoje pesničko umeće i celo svoje srce.

 

Analiza lika - Lenski - Vladimir Lenski je plemić, iz sela u kome žive Larini, od detinjstva se družio sa Olgom Larinom, u mladosti se rodila ljubav. Lenski je romantična duša, pesnik sentimentalne poezije, mlake i odvojene od stvarnosti. Romantičar je u ljubavi i prijateljstvu, potpuno idealistički posmatra život i stvarnost, otvorena je priroda, široko srce, malog životnog iskustva, slabog poznavanja života. Obrazovanje je stekao u Getingenu, čitao Kanta, Šilera i Getea; doneo je otud živi duh (plameni), slobodoljublje, zanosan govor. U crtama Lenskog ima dosta crta Puškinovih prijatelja, dekabrista: "Pesničkim ognjem punim snova / Usplamtela je duša ova".

 

Seoska dosada zbližila je Lenskog i Onjegina, jer su, obojica obrazovani, ubijali dosadu i vreme raspravama o političkim i ekonomskim pitanjima; zajedno su posećivali Larine: Lenski je bio zaljubljen u Olgu - mladu, lepu, svežu i milu; tu je Onjegin upoznao Tatjanu, tu se zbio prvi deo njihove istorije. Onjegin, ubijen dosadom, ćudljiv, reši da izazove Lenskog flertom sa Olgom. Pleše sa Olgom sa svesnom željom da u Lenskom probudi ljubomoru i da kod prisutnih izazove šok. Lenski "sopstvenom vidu ne veruje", a kada Olga ne prihvati njegov poziv na ples ostajući i dalje sa Onjeginom, u Lenskom, koji je idealizovao Olgu, plane, odlazi kući i izaziva Onjegina na dvoboj. Upao je u dvoboj iz dva osnovna razloga: lične neuravnoteženosti, iskrenosti i poštenja; romantične odvojenosti od realnog života. Njegov odlazak na dvoboj je romantičan i riterski - odbrana časti voljene žene:

 

Spašću je - šapće on u sebi

Da razvratnik taj gnusni ne bi

Laskanjem punim podle žudi

Okužio te mlade grudi.

 

Tako je Lenski postao žrtva svog naivnog srca, snažne ljubavi, ženske žudnje za flertom, muške surevnjivosti prijatelja koji i u dvoboju pokazuje svoju sebičnost.

 

Puškin - narator i književii lik - Puškin je uneo u roman svoju ličnost, uz dosta autobiografskih elemenata. Ta ličnost je fiktivni (izmišljeni) lik, kome nije dato ime, ali poznaje dobro junake romana, direktni je svedok svega zbivanja. Ovo je unutrašnja tačka gledišta naratora / junaka. On pripoveda o svojim junacima kao o bliskim prijateljima sa kojima druguje; ćaska sa čitaocima povodom nekih postupaka junaka, događaja, pojava, problema. Aktivan je učesnik u romanesknoj priči, unosi sebe u likove (biografske činjenice, raspoloženja i osećanja, političke stavove).

 

Kada govori o Petrogradu, reći će: "Ima po neka prava svoja / Kao i gorda Moskva moja". Opisujući život i zabave u prestonici, videće i sebe na njima: "Tu je, u senci sjajnih sala, / I moja mladost proticala". On je emotivno vezan za sve svoje glavne junake: to se vidi iz izričitih iskaza ili iz upotrebljenih zameničkih oblika posesivnog značenja:

 

Oprostite mi, ja vas molim,

Ja tako svoju Tanju volim.

 

Tako je junak moj mislio.

 

Mojoj Tatjani je svejedno.

 

Osvestila se Tanja naša.

I Lenski moj dok tako sede.

 

Moj Onjegin je mračna lika.

 

Tatjanina ljubav prema Onjeginu uznemirava pesnika: on odlično poznaje Onjegina jer mu je drug i prijatelj, ona ništa ne zna o njemu. Zato se narator / Puškin direktno obraća Tatjani:

 

Tatjana, voljena Tatjana!

Nad tobom mi je suza pala;

Sudbinu tužnu svojih dana

Tiranu modnom ti si dala.

Propašćeš, draga, al' pre toga,

U slepoj nadi srca svoga,

Ti želiš sreću kobne strasti,

Upoznaješ života slasti...

 

On govori i u trećem licu, kao objektivni narator, ali iz tih stihova zrači ljubav i strepnja zbog opasnosti kojoj se izlaže to nevino i neiskusno biće pišući pismo Onjeginu:

 

Preda mnom leži pismo njeno;

Ko svetinja mi ono osta;

Čitam ga s tugom pritajenom,

I nikada mi nije dosta.

 

Između pesnika i Onjegina postoji izrazita bliskost: oni su drugovi i prijatelji; zajedno provode mnoge časove zabave i druženja. Pesnik se potpuno identifikuje sa svojim junakom:

 

Ko on, i ja tad zbacih breme

Zakona svetskih i taštine

I s njim se združih u to vreme

Jer zavoleh mu osobine;

Maštanju sklonost nehotično,

Nastranost retku, ničem sličnu,

I um zajedljiv, brz i hladan,

Ja ogorčen, on setom svladan,

Obojica smo u to doba

Poznali iskru strasti jasno.

 

Unošenje svojih osobina i misli u lik Onjeginov, te unošenje nekih biografskih činjenica poznatih čitaocima, iskaza o sličnosti života i raspoloženja, misli i ideja - podstiču čitaoca da poistoveti Onjegina sa Puškinom. To je pesnik osetio, tim pre što je roman pisao dugo i što je bio u prilici da čuje reakcije čitalaca ili kritike, pa je osetio potrebu da se ogradi od svoga junaka i razbije iluziju o istovetnosti pisca i njegovog junaka:

 

Ljubavi, selo, cveće, polje

Lenjosti! Ja sam vama odan!

Hoću da istaknem što bolje

Da Onjeginu nisam srodan,

Da ne bi čitalac poneki,

Ili izdavač kakav preki

Klevete ili laži koje,

Sravnjivo ovde crte moje,

I tvrdio u krugu višem

Svoj portret što sam ovde dao,

Ko gordi Bajron što je znao,

Kao da ne mogu da pišem

O nekom drugom po potrebi,

Već jedino o samom sebi.

 

Ovo ograđivanje, naravno, ne treba doslovno shvatiti. Ono, u stvari, još više podstiče misao o sličnosti - ograđivanje je samo stvaralačka igra. Puškin i Onjegin jesu slični - razlikuju se samo u tome što Puškin smatra da njegov junak nije dostojan Tatjanine ljubavi. Piščev glas se čuje i izvan priče: to je glas onoga koji stvara priču, uvodi junake u priču, prati njihov romaneskni život. To je i glas koji se direktno obraća čitaocu objašnjavajući svoje postupke, ukazujući na dileme, objašnjavajući neku situaciju, postupak ili pojavu. To je spoljašnja tačka gledišta narativnog subjekta. On vodi čitaoca onamo gde se nešto već događa ili treba da se dogodi, najavljuje uvođenje novog junaka u priču, najavljuje početak kazivanja istorije svoga junaka:

 

Al' sad nije reč o tome,

Bolje na bal da pohitamo.

 

Al' napred, napred, pričo moja!

Sad nova ličnost čeka na nas.

 

Bez predgovora, odmah sada,

Upoznaću vas kao što spada,

Moj Onjegin svoj život poče

Kraj Neve; kraj te reke iste

Gde možda i vi rođeni ste

Il' blistali ste, čitaoče.

 

Čitalac je stalno prisutan u svesti narativnog subjekta, često mu se obraća, ćaska sa njim, zapitkuje ga, podseća na raniju priču, upućuje da ponovo pročita neko mesto, zapitkuje o porodičnim stvarima:

 

Još u početku mog romana

(Vi pogledajte prvi deo).

 

Hm! Čitaoče plemeniti,

Rodbina vaša kako živi?

 

Tok razvijanja priče, stvaralački problemi, način završavanja priče - i to su stvari o kojima čitalac treba da zna:

 

Razmšiljah već o formi plana,

Junaku kako da dam ime,

I prvu Ggavu svog romana

Završio sam srećno time.

 

Pisac i narativni subjekt ne vodi svog glavnog junaka do kraja. Možda onaj već jednom spomenuti umor, ili nedostatak emotivne snage da sagleda Onjeginov život do kraja, ostavlja ga da živi, oprašta se i od njega i od svoga čitaoca:

 

I mog ćemo junaka sada,

U ovom crnom času jada,

Da ostavimo, možda s tugom,

Zanavek...

 

Moj čitaoče, ma ko bio,

Da oprostimo se s tobom želim

Ko prijatelj i sadrug mio...

Pa zbogom.

 

To je kraj osme glave romana i kraj romaneskne priče. Pesnik je posebno objavio Odlomke iz Onjeginovog putovanja: to je trebalo da bude poslednja, deveta glava romana. Iz Puškinovih pisama se vidi da je nameravao da nastavi pisanje romana, njegov junak je trebalo u desetom poglavlju da pristupi revolucionarnom dekabrističkom pokretu. Iz političkih razloga nije mogao da objavi ovu glavu romana - spalio je rukopis ali je jedan primerak šifrovao i ostavio. Rukopis je dešifrovan: to su uglavnom skice sedamnaest strofa ovog poglavlja.

 

Enciklopedija ruskog života - Evgenije Onjegin je simbioza dva vremena i dve poetike. Nastajao je u vreme snažnog uticaja evropskog romantizma, posebno uticaja Bajronovog pevanja, koji je jedan od stubova evropskog romantizma. Na formalnom planu on je proizvod romantičarske teorije forme i versifikacije, ali je po sadržini realistička slika društvenih odnosa, ljudskih sudbina, intelektualnih strujanja, psiholoških trauma, folklornog mentaliteta, psihologije epohe. On ne prikazuje svoje junake apstraktno i izolovano - prikazuje ih u okruženju ambijenta i prirode, kao društvena bića u društvenom miljeu, sa preciznim podacima o roditeljima, razvoju, vaspitanju, lektiri. Puškin će svoj realistički metod u oblikovanju sadržine romana objasniti u jednoj strofi odlomaka iz Onjeginovog putovanja:

 

Sad tražim sasvim druge slike;

Zavoleo sam peščan hum,

Pred kućicom dve omorike,

Vratanca, plot i stari drum,

Oblačiće na nebu sive,

Ribnjak u senci guste ive

Gde plove pačići u slast,

I pored guvna slame plast.

Sad mi je draga balalajka

I pijanih mužika bat

Pred krčmicom u pozni sat.

Moj ideal je vredna snajka,

A moje želje - mira čun

I lonac ščija, ali pun.

 

Evgenije Onjeginjo, u najboljem smislu reči enciklopedija ruskog života u vremenu od 1819. do 1825. godine, vremenu koje je živeo i dobro poznavao Puškin. Na tematsko bogatstvo romana ukazuje pesnik u uvodnim stihovima - koncepcija je od prvoga stiha bila jasna a neke stvaralačke dileme, iskazane u romanu, ne tiču se toliko dela koje se piše, koliko su izraz Puškinovih poetičkih eksplikacija. U uvodnim stihovima pesnik kaže:

 

Ja svet ne želim da zabavim;

Rad da se dojmim tvojih želja

Dostojniji bih dar da stavim

Hteo u ruke prijatelja,

Dostojniji te ruke krasne

Pune dubine i krasote

I poezije žive, jasne

I prirodnosti i lepote.

 

Ceo ruski život sa političkim idejama, kulturom i vaspitanjem ušao je u ovaj roman u sitnim detaljima i širokim slikama, sa dobro odabranim ilustracijama. Svi društveni slojevi, od plemića do seljaka, sa svojim tipičnim likovima, prolaze kroz roman kao sporedni likovi ili kao dobro individualizovani i tipizirani glavni junaci romaneskne priče. I najzad, priča obuhvata veliki prostor - od zabačenog ruskog sela do prestonice, od Petrograda do Kavkaza i Krima.

 

Ovaj Puškinov roman u stihu dao je teoriji stiha jednu novinu - onjeginsku strofu. To je strofa od četrnaest stihova. Stihovi su osmerci i deveterci. Rima je specifična, karakteristika je ove strofe, dosledno je sprovedena u celom romanu, odnosno u svim strofama koje su kompletne - sa po četrnaest stihova:

 

ABABVBGGDĐĐEŽŽ

 

Ženske rime su A, B i D a sve ostale su muške.

 

Prirodan je Bajronov uticaj na pevalje Puškinovo i na oblikovanje romana Evgenije Onjegin i lika glavnog junaka Onjegina. Bajron je izvršio snažan uticaj na evropsko pesništvo onoga vremena svojim temperamentom, poemom kao novom poetskom vrstom, temama, formom, raspoloženjem, mislima i idejama. Puškin izričito kaže: "Ja sada ne pišem roman, nego roman u stihovima - đavolska razlika. Nešto kao Don Žuan". U tekstu romana desetak puta će spomenuti pesnika Bajrona ili neko njegovo delo, uporediće svoga junaka Onjegina sa Čajldom Haroldom. To što se ističe ili samo primećuje Bajronov uticaj, ni malo ne šteti vrednosti ovoga romana: on je Puškinov i ruski u punoj meri, a uticaji su samo slabašni odsjaji tekuće književne klime u evropskom pesništvu. U ovoj vezi Bajrona i Puškina nema podređenog - obojica su gorostasi u svojoj književnosti, toliko izvorni i srasli sa tlom da ih nikakve uočene sličnosti ne mogu da poljuljaju, nego ih još više učvršćuju tamo gde jesu.

__________________________________

 

EVGENIJE ONJEGIN - odlomak

 

XXV

 

Ona se, dakle, Tanja zvala;

Čar i svežinu sestre njene

Priroda Tanji nije dala,

Da tim na sebe pogled skrene,

Ćutljiva, divlja, seti rada,

Bojažljiva ko srna mlada,

Sred porodičnog toplog krila

Ko tuđinka je ona bila.

Da mazi se ne beše sklona

Kraj oca i kraj majke svoje;

Sa decom ko i sama što je

Da skače nije htela ona;

Često, u prozor zagledana,

Sanjarila je celog dana.

 

XXVI

 

Sanjarenje - njen znanac stari

Od mladosti je njene rane

Krasilo maštom punom čari

Dokone, duge selske dane.

Prsti joj iglu nisu znali;

Da ukrašava derdev mali

Svilenom šarom - nije ona

Nikada bila mnogo sklona.

Tanji je draže bilo tada

Da se sa dobrom lutkom malom,

Sprema u igri i sa šalom

Za zakon što u svetu vlada,

I da joj deli opomene

Od svoje mame naučene.

 

XXVII

 

Al' sad, u ovim godinama,

Za lutke više nije znala;

O vestima i modi dama

Sa njima nije raspravljala.

Nestašluci joj behu strani;

Strašnih su priča drevni dani,

U tami zimske noći snene,

Obuzimali misli njene.

A kad bi dadilja dovela

Na livadu iz okoline

Decu da Olgi društvo čine,

Tanja da igra nije htela,

I klonila se smeha zvučnog

I zabavljanja njinog bučnog.

 

XXVIII

 

Ona je rado na balkonu

Čekala kad će zora plava,

Kada na bledom nebosklonu

Sazvežda kolo iščezava

I svetlost se vidikom širi

I vesnik jutra, vetar piri,

I prikrada se dan polako.

Zimi, kad noći krilo lako

Nad zemnim krajem duže vlada,

I duže spava u tišini

Na magličastoj mesečini

Lenjivi istok - čak i tada,

Po navici u iste čase,

Pri sveći Tanja dizala se.

 

XXIX

 

Roman je bio radost njena

I naknada za sve, a ona

U varke beše zaljubljena,

U Rusoa i Ričardsona.

Njen otac beše čovek mali

U prošlom veku zaostali,

On knjige nije nikad čito,

I da 1' su štetne nije pito;

Smatro je da su igra prava

I njega nije bilo briga

Kakva kod ćerke tajna knjiga

Pod jastukom do jutra spava.

A mati? - bila je i ona

Bez pameti od Ričardsona.

_______________

 

VI

 

Dolazak ovaj mog junaka,

Kod Larinih je (što bih krio?),

Stvorio mnogo utisaka,

A susede je zabavio.

Nagađanja su tekla kradom;

Svuda se o tom priča s nadom

I ne bez greške svako sudi;

Ženika Tanji našli ljudi,

A neki ni to nisu krili

Da će i svadba skoro njena,

Ali je, kažu, odložena,

Jer prsten nisu nabavili.

O svadbi Lenskog već se davno

Govorilo u društvu javno.

 

VII

 

S dosadom te je besposlice

Slušala Tanja, al' je kradom

Mislila o tom, nehotice,

Sa nejasnom i slatkom nadom.

Ta misao do srca prođe:

Zaljubi se - vreme dođe,

Proleće tako budi vrelo

U toploj zemlji zrno zrelo.

Davno je njena mašta budna

Kroz nežnu tugu neprestanu

Tražila svoju kobnu hranu;

I ljubavna je patnja čudna

Stezala mlade grudi stoga,

A duša čekala... ma koga.

 

VIII

 

I dočekala; oku svanu;

Rekla: to je on! I sada,

Avaj, u noći i na danu,

I kad je retki san savlada,

Sve sada ovom srcu dragom

O njemu priča čudnom snagom,

I dosadne su joj i mučne

Nežnosti pune reči zvučne,

I brižne oči sluškinjine;

Utonula u tugu ona,

Ne sluša goste svog salona

I zaludice kune njine

Dolaske bučne, iznenadne,

Sedeljke duge i dosadne.

 

IX

 

Sa kakvom pažnjom sad Tatjana

Nad ljubavnim romanom bdije,

I kako živo očarana

Zavodljiv otrov njegov pije!

Maštanja snagom, snagom snova,

Oživljena stvorenja ova:

Malek-Adel uz De Linara,

I Verter, putnik taj pun čara,

Volmar kraj svoje ljubavnice,

I Grandison, taj uzor ljudi,

(Što sad u nama dremež budi)

Svi oni sad su isto lice

Za sanjalicu nežnu bili:

U Onjegina su se slili.

_______________

 

XVI

 

Ljubavna patnja Tanju goni

I pošla je u vrt da tuži;

Najednom zemlji oči kloni

Malaksala da put produži;

Nadimaju se prsa njena

I sva je vatrom oblivena;

Zamro joj dah i stao um,

U oku sjaj, u uhu šum...

Nastupa noć i mesec bdije;

Nadgleda neba daljni svod,

U granama slavuja rod

Izvija zvučne melodije;

U tami Tanja još ne spava,

I svoju dadu oslovljava:

 

XVII

 

Ne spava mi se noćas, nano

Otvori prozor... - Hoću, rado,

Al' šta je to sa tobom, rano?

Dosada...hajde pričaj, dado! -

O čemu, Tanja? Pre sam znala

Zbijati bezbroj, mnogo šala

I gatki o zlim duhovima

I devojkama... sad o njima

Već nista ne znam... sve se, Tanja,

Poboravilo što se znalo;

Na zlo se mnogo štošta dalo

Izdaje razum... – Pričaj, njanja,

U vaša minula vremena

Jesi li bila zaljubljena -

 

XVIII

 

Šta kažeš? Nisam ja ni znala

Za ljubav u tim godinama,

Jer bi me u grob oterala

Svekrva moja ili mama. –

I udala si se? A kako?

Gospod je, kćeri, hteo tako;

Meni je trinaest bilo, Tanja,

Još mlađi bio je moj Vanja;

Dve nedelje je jedna snaha

U našu kuću navraćala

I blagoslov je svojta dala;

Gorko sam plakala od straha;

Uz plač su kosu mi raspleli,

Uz pesmu crkvi me poveli,

 

XIX

 

I u tuđ rod uveli, rano...

Ti ne slušaš? - Ah, dado, nije..

Tuguje moje srce, nano,

Rođena moja, sad da mi je

Da isplačem sve suze svoje!... -

Ti nisi zdrava, dete moje.

Pomiluj, bože, i sahrani!

Šta hoćeš, čedo, kaži nani?...

Sva goriš... evo vode svete... –

Ja nisam bolesna ni snena;

Znaš dado... ja sam... zaljubljena!

O, gospod bio s tobom, dete! -

I dadilja je, s nemim žarom,

Krstila Tanju rukom starom.

 

Tatjanino pismo Onjeginu

 

Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l' ću steći.
Al' ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.

 

Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću bar i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi...mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

 

Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

 

Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ' ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganj'o,
U duši davno glas odzvanj'o...

 

Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si uš'o, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
O priviđenje moje drago,
Promak'o kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sag'o
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
Il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe...
Pomisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati,
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim.

 

Završih! Da pročitam strepim...
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha...

_______________

 

I, II, III, IV, V, VI, VII

 

Što čovek manje voli ženu,

Tim lakše on se svidi njoj,

I pre zaplete dušu njenu

U sablazni i laži roj.

Razvrat je hladan i naduven

Nekada bio jako čuven

Zbog ljubavne veštine svoje:

Bez ljubavi uživao je.

Al' zabava pristoji ova

Majmunskom soju ljudi slavnih

Iz dedovskih vremena davnih.

Sad bledi slava Lovlasova

Sa slavom žutih potpetica

I vlasulja sa gordih lica.

 

VIII

 

Jer ko na svetu sada mari

Da uvek glumi jedno isto,

Da uverava u te stvari

Sa kojima su svi načisto,

Da iste priče sluša svuda

I ruši bezbroj predrasuda,

Al' predrasuda takvih koje

Čak ni kod dece ne postoje!

Kome sad neće da dosade

Zakletve, molbe svakog dana,

»Pisamca«, na desetak strana,

Prstenje, lažni strah i nade,

Obmane, suze, pretnje, spletke,

Muževi, matere i tetke?

 

IX

 

Tako je junak moj mislio.

Zabluda burnih predan vlasti,

U mladosti je i on bio

Žrtva žestokih, divljih strasti.

Al' razmažen životom sjajnim

I navikama svojim trajnim,

Očaran jednim ne za dugo,

Razočaran u nešto drugo,

Mučen i željom i uspehom,

Moro je večno on da guši

Roptanja glas u svojoj duši

I zevanje da davi smehom.

Tako je prošo leta mnoga

Straćivši cvet života svoga.

 

X

 

U lepe žene što zanose

Više se nije zaljubljivo;

Iznevere - odmarao se,

Odbiju - njemu nije krivo.

Napušto ih je sve bez tuge

I tražio bez želje druge.

Mržnju i ljubav njinu nije

Ni pamtio moj Evgenije.

I gost se tako kreće kasni

Na vist - i kad igra prođe,

On ravnodušno natrag pođe

Da kod kuće na miru zasni,

A sutra ni sam ne zna reći

Gde će ga nova noć zateći.

 

XI

 

Ali je pismo od Tatjane

Uspelo živo da ga trone.

Nevinih snova reč ga zane,

I vihorom mu misli pone

I setio se lika setnog,

Bledila njenog neprimetnog,

I u san sladak, čist i čedan,

Utonuo svom dušom predan.

U njemu možda vaskrsnuše

Negdašnja vatra, strast i rane,

Al' nije hteo da obmane

Iskrenost ove čedne duše.

Hajdemo u vrt pored sela

Gde se sa njime Tanja srela.

 

XII

 

Trenutak - dva su nemi bili.

Al' Onjegin je pred nju stao:

»Pisali ste mi; što bi krili?

I ja sam, evo, pročitao

Ispovest čiste duše jedne,

Ljubavi vaše reči čedne;

Ta iskrenost je meni draga;

Oživela je njena snaga

Roj davno mrtvih osećaja;

Al' da vas hvalim za to neću;

Odužiću se za tu sreću

Iskreno, prosto i bez sjaja:

Sa iskrenim priznanjem svojim

Sad ja pred vašim sudom stojim!

 

XIII

 

Kada bih mirnim, kućnim krugom

Ograničiti život smeo,

Da budem ocem i suprugom

Prijatni udes kad bi hteo,

Kad bi me krilu sreće slične

Mamile slike porodične,

Srce u meni tad, zacelo,

Nevestu drugu ne bi htelo.

Bez lažnog sjaja ću vam reći:

Našavši svoj ideal stari,

Poželeo bih vas u stvari

Za druga mojoj hudoj sreći,

A svemu lepom u zalogu.

I bio srećan... ako mogu.

 

XIV

 

»Al nisam stvoren ja za sreću,

I duša moja njoj je strana;

Vrlina vaših nikad neću

Dostojan biti ja, Tatjana.

Verujte (savest jemstvo daje),

Da brak će muka da nas staje.

Mada ste dragi sada meni,

Navika ljubav iskoreni;

Počeće plač i vaše suze...

Al' mene neće to da trone;

Razgneviće me samo one.

Zar takvo cveće, takve uze,

Bogovi braka da nam spreme

Možda na dugo, dugo vreme?

 

XV

 

Šta goru sliku da nam pruži

Od kuće, gde sirota žena

Za nedostojnim mužem tuži

Danju i noću usamljena,

Gde muž, iako zna joj cenu,

Sudbinu kune svoju, njenu,

I vazda ćuti, sav sumoran,

Ljutit i hladno ljubomoran?

A ja sam takav. Zar ste o tom

Sanjali u dnu duše čiste

Dok ono pismo pisali ste

Sa takvim umom i čistotom?

Zar takav udes celog veka

Po volji sudbe da vas čeka?

 

XVI

 

Povratka nema godinama

I dušu neću obnoviti...

Ja gajim ljubav prema vama

Ko brat, il' veću, može biti.

Pa čujte me bez svakog gneva:

Vaša će duša još da sneva

I snom da smeni stare snove;

Listove drvo stiče nove

S prolećem novim, s novim dobom

Takva je, valjda, volja neba:

Zavolećete još, al' treba

Da vladate od sada sobom;

Svako vas neće razumeti,

A neiskusnost često šteti.

 

XVII

 

I tako je on propovedo.

Od suza slepa, nema hladna,

Krijući svoje lice bledo,

Slušala ga je Tanja jadna.

On joj je ruku dao tada;

Pognute glave, puna jada,

U nesvesnom se nekom stanju

Oslonila Tatjana na nju.

Pošli su oko povrtnjaka

I skupa stigli. Da ih kori,

Niko ni reč ne progovori;

Jer seoska sloboda svaka

Ima po neka prava svoja

Kao i gorda Moskva moja.

_______________

 

XXVIII

 

Promenila se mnogo Tanja!

U ulozi se snašla ovoj

I navike svog teškog zvanja

Stekla u toj sredini novoj.

Devojku tihu ko da traži

U ovoj hladnoj, punoj draži

Zakonodavki sjajnih sala?

A nekad mu je srce dala,

I nekad je u mraku noći

Dok Morfej do nje ne dobludi

Čeznula za njim puna žudi,

I držala na mesec oči

Želeći da ko žena verna

S njim prođe put života smerna.

 

XXX

 

Bez sumnje, naš je Evgenije

Ko dete zaljubljen u Tanju.

Ljubavnim snom zanesen bdije;

Sanjari stalno, noću danju;

Glas razuma ne slušajući,

On svakog dana njenoj kući

Odlazi, luta oko trema,

I prati je ko senka nema,

Sav srećan kad joj zaogrne

Ramena sjajna mekim plaštom,

Kada je takne rukom taštom,

Il' razmakne livreje crne

Pred njome, ili ako stigne

Ispušten rubac da joj digne.

 

XXXI

 

A ona – ne primećuje ga;

Ne zapaža bledoću setnu,

Kod kuće mirno prima njega,

Reč-dve mu kaže kad se sretnu,

Pozdravom ga se katkad seti,

A neki put ga ne primeti:

Ne liči ona na koketu;

Ne trpe to u višem svetu.

Da bledi junak naš je stao:

Ne vidi ona il' ne mari;

Onjegin vene i u stvari

U sušicu je skoro pao.

I svi ga šalju u tom stanju

Lekaru, a on, gde? – U banju.

 

XXXII

 

A on ne ide; pradedima

Svoj dolazak da javi hoće,

Al' Tanja sve to mirno prima

(Njen pol je takav; pun hladnoće!).

Al' uporne je i on ćudi

I još se nada, još se trudi;

Smeliji no zdrav, s teškom mukom

On bolestan i slabom rukom

Kneginji jedno pismo piše.

Mada je smatro (s puno prava)

Da pošta ništa ne rešava,-

Al' eto, nije mogo više

Da trpi jade lica svoga.

Evo vam pisma njegovoga.

 

Pismo Onjegina Tatjani

 

Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? S kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

 

Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.
Još jedno nas je rastavilo...
Nesrećni Lenski tad je pao...
Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću: Bože!
Kako pogreših, kako patim!

Ne, da vas vidjam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatim
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim... to je sreća!

 

A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već ionako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek će skoro da se skrati;
Al' da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti...

 

Bojim se da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Ko od lukavstva koje kujem...
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!
Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve sto još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam.
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!...

 

Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.

 

XL

 

Naš junak tako rano juri?

Pogodili ste već; dabome!

Moj neizlečiv čudak žuri

Tatjani svojoj, sudu svome!

Ko senka hita on sa trema

U predvorju ni duše nema;

U sali, nikog. S njenog praga

Otvara vrata... ali šta ga

Pogađa tako, ko bi reko?

Kneginju on pred sobom gleda;

Nedoterana sedi, bleda,

Sa tugom čita pismo neko,

Na hladnu ruku obraz kloni

I tiho potok suza roni.

 

XLI

 

Ko ne bi bio sad u stanju

Da odgonetne tugu njenu,

I da prepozna jadnu Tanju

U kneginji, u ovom trenu?

Pun sažaljenja i pun jada,

Njoj Onjegin pred noge pada,

A ona drhti, setna, bleda,

I Onjegina nemo gleda

Bez čudenja, bez svakog gneva...

Sve shvata: izraz koji moli,

Prekorni pogled prepun boli...

Devojka skromna koja sneva

S negdašnjim srcem, živih čula,

U njoj je opet vaskrsnula.

 

XLII

 

Ne podiže ga ona, ćuti.

Očiju s njega još ne skida

Premrlu ruku nežne puti

Od žudnih usta ne otkida.

O čemu Tanja misli sada?

Tišina dugo, dugo vlada

I tiho najzad ona veli:

Sad ustanite, ma šta hteli,
Ja hoću da se razumemo.

Da 1' pamtite još vrt kraj sela

Gde sam se nekad s vama srela

I slušala  pred vama nemo

Sve  predike i opomene?

Danas je, evo, red na mene.

 

XLIII

 

Mlađa i možda lepša ja sam

Bila u bednom selu našem,

I volela vas; i šta? šta sam

Našla u hladnom srcu vašem?

Odgovor beše strogost sama.

Ne, novi nisu bili vama

Devojke čedne ljubav, jadi...

I sada - bože! - krv se hladi

Kada se u snu setim tamnom

Pogleda onog, hladnog glasa...

Al' ne krivim vas: toga časa

Postupili ste časno sa mnom

I spasili me od mnogih zala...

Svom dušom vam na tome hvala.

 

XLIV

 

U pustinji, daleko, sama,

Van taština i dvorske svite

Nimalo se ne svidah vama...

Pa što me sada progonite?

Što sada vašu pažnju skrećem?

Da l' zato što se sada krećem

U višem društvu. što ga primam.

Što ugled i_bogatstvo imam,

Da l' što nas dvor sad pazi tako

Jer ranjavan je muž u boju,

I što bi sad sramotu moju

Primetili u društvu lako

I mogla bi u toj sredini

Sablažnjiv ugled da vam čini?

 

XLV

 

Ja plačem... Ako Tanju jadnu
Vi niste još zaboravili.
Uz gnev i vašu jetkost hladnu
Meni bi dani draži bili
- U mojoj kad bi bilo vlasti -
Od ove vaše sramne strasti
I pisma onog što ste slali.
Nekad ste barem poštovali
U meni mladost punu snova,
I štedeli ste srce vrelo.
A šta je sada: vas dovelo
Pred moje noge? Raskoš ova!
Zar s vašim srcem, s vašom časti
Da robujete takvoj atrasti?

 

XLV1

 

Sva raskoš ta je, Onjegine,

Pozlata mog života mučnog;

Jer čemu sve te svetkovine

I uspesi kod sveta hučnog?

Dala bih rado odmah sada

Sve, sve te krpe maskarada,

Sav ovaj blesak, dim i sjaj.

Za svoje knjige, divlji gaj,

Za boravište naše bedno.

Za mesta gde sam kraj mog sela

Vas, Onjegine, nekad srela

I za to groblje neugledno

Gde stoji krst i senka grana

Nad grobom gde je moja nana.

 

XLVII

 

A moguća je sreća bila...

No udes moj je rešen sada.

A možda i ja, što bih krila,

Nepažljivo postupih tada.

Zaklinjala me mati jadna,

A spremna beše duša hladna

Na svaku novu volju neba.

Udala sam se. Sada treba

Da odete, jer ja vas molim.

U srcu vašem pored strasti

Ponosa ima, ima časti;

Zašto da krijem? Još vas volim,

Al' drugom ja sam poverena

I ostaću mu verna žena.

Izašla je, i Evgenije,

Ko zgromljen još na mestu stoji.

Kakvih se misli vihor vije,

I šta se u tom srcu roji?

Al' mamuza se zveket čuo,

Tatjanin muž je iskrsnuo

I mog ćemo junaka sada,

U ovom crnom času jada,

Da ostavimo, možda s tugom,

Zanavek... Dosta leta, zime,

Lutasmo istim putem s njime!

Kliknimo sada jedan drugom

Ko pozdrav naše »ura!« slavno

Vreme je (zar ne?) već odavno

 

XLIX

 

Moj čitaoče, ma ko bio,

Da oprostim se s tobom želim

Ko prijatelj i sadrug mio...

Pa zbogom. Ma šta putem smelim

Tražio ti kroz strofe moje;

Da l' uspomene burne svoje,

Da 1' odmor što od truda leči,

Da 1' žive slike, jetke reči,

Il'  pravopisne moje greške, -

Daj, bože, da bar jednu mrvu

Za maštanja, za radost prvu,

Za novinarske spletke teške

Nađeš nad mojim pognut slogom!

Raziđimo se s ovim. Zbogom!

 

O djelu - Puškin je na Onjeginu radio osam godina. Isprva zamišljen kao oponašanje Byronova komičnog epa Don Juan, an epic satire, pa prema tome kao romantična knnjiževna vrsta. Tek kasnije djelo zauzima mjesto uz ruske realističke romane, gdje je čest lik suvišnog čovjeka.

 

A moj Onjegin? Pospan sad u krevet krenuo je s plesa...

 

O susretu Onjegina i Lenskog:
I sastaše se Val i kamen, pjesma i proza, led i plamen, ipak, ne jako različiti s prva su jedan drugog siti zbog razlika tih ne baš brojnih; onda se složiše: i evo zajedno jašu svakodnevno i ubrzo su nerazdvojni.

________________________________

 

Aleksandar Sergejevič Puškin je ruski pjesnik rođen 6. 06.  1799. godine u Moskvi, a umro je 10. 02. 1837. godine u Petrogradu. Potomak stare osiromašene plemićke porodice, u ranom djetinstvu prepušten odgoju kmeta Nikite Kozlova i oslobođene kmetice Arine Rodionovne Jakovljeve, kojoj zahvaljuje svoje odlično poznavanje ruskog narodnog stvaralaštva i jezika. Školovao se u plemićkom učilištu u Carskom Selu, u kome je, zahvaljujući liberalnim nastavnicima, vladao duh političkog slobodoumlja. U liceju je pripadao progresivnom književnom kružoku "Arzamas". Od 1814. godine Puškinovi stihovi se štampaju i slava mladog pjesnika naglo raste. Apstraktno plemićko inteligentno volterijanstvo sa svojim skepticizmom prema religiji i carizmu te oslobodilačke ideje izazvane 1812. godinom tvorile su duhovnu podlogu sredine u kojoj je rastao. Na Puškina je u tom smislu snažno djelovao istaknuti mislilac P.J. Čadajev. Iz liceja je izašao kao štovatelj Radiščeva i Voltairea, kao pjesnik slobode i protivnik autokratizma. Služio je nominalno u ministarstvu vanjskih poslova. Kretao se u društvu progresivnih intelektualaca (K.F. Riljejev, V.K. Kjuheljbeker, A.A. Deljvig, I. Puščin). Godine 1819. stupio je u literarni kružok "Zelena svjetiljka". Njegovi necenzurirani stihovi i politički epigrami kruže u prijepisima. Mjesec dana prije istupa dekabrista na Senatskom trgu piše mu njegov vođa Riljejev: U tebe su uperene oči Rusije, tebe vole, tebi vjeruju, u tebe se ugledaju. Budi pjesnik i građanin.

 

Car Aleksandar kažnjava mladog pjesnika progonstvom na jug Rusije, koje je potrajalo od 1820. do 1824. godine. U besarabijskom gradu Kišinevu Puškin se zbližio s aktivnim članovima "Južnog društva" Pesteljem, Orlovom i Rajevskim. Revolucionarna previranja u Europi ojačala su pjesnikovo buntovno raspoloženje. U pjesmi Bodež (1821. godine) Puškin govori o careubojstvu, a u poemi Gavrilijada istupa protiv religije. Puškin je 1824. godine otpušten iz službe i prognan u zavičajno selo Mihajlovsko, gdje je proveo dvije godine. Na dan dekabrističkog ustanka 1825. godine Puškin je bio u Mihajlovskom I ta ga je okolnost spasila od kazne koja je zadesila sudionike ustanka. Novi car Nikola I "oprašta" Puškinu (1826. godine) i dozvoljava mu povratak u Petrograd, ali ga stavlja pod stalni nadzor policije i osobno cenzurira njegova djela. Teško podnoseći reakciju koja se svalila na Rusiju poslije ugušenja dekabrističkog ustanka, Puškin misli na bijeg u inozemstvo, što mu ne polazi za rukom. Godine 1831. ženi se Natalijom Gončarovom.  Otmjeni dvorski krug nije trpio Puškina I osvećivao mu se intrigama i klevetama. Car želi poniziti autora jetkih epigrama pa ga 1834. godine imenuje kamerjunkerom, zvanjem uvredljivim za pjesnika s obzirom na njegov ugled i godine. Kojekakve udovice šalju Puškinu anonimna pisma s aluzijama na odveć intimne veze njegove supruge i cara. Strastveni pjesnik izaziva na dvoboj (27. 01. 1837. godine) Francuza D’Anthesa, avanturistu i intriganta u dvoboju Puškin biva smrtno ranjen i umire nakon dvodnevnih muka. Književno formiranje Puškinovo poklapa se s vremenom kad u Rusiju prodiru demokratske ideje francuske revolucije. Osamnaestogodišnji Puškin izražava mržnju prema samovlasti i ističe misao da monarh ne caruje na temelju svoga podrijetla nego na temelju zakona svoje zemlje. Omladina uči napamet Puškinove stihove, koji su izražavali osnovne ideje dekabrista. Oko 1820. godine Puškin počinje pisati svoje poeme Ruslan i Ljudmila u duhu usmenoga stvaranja. Dok je boravio u progonstvu na jugu Rusije, Puškin je čitao engleskog romantika Byrona. Priroda Krima i Kavkaza odrazuje se u djelima iz toga razdoblja, kojima ujedno počinje u ruskoj književnosti "romantizacija prirode". Napose su za ruski romantizam značajne poeme Kavkaski zarobljenik, Braća razbojnici, Bahčisarajski vodoskok, Cigani.

 

Njegovo glavno djelo, roman u stihovima Evgenije Onjegin, koji je započeo pisati na jugu 1823. godine, prožeto je skepsom, pesimizmom i donekle pomodnim bajronovskim "svjetskim bolom". Progonstvo u zabitnom seocu Mihajlovskom bilo je veoma plodonosno. Napisao je glavni dio Evgenija Onjegina, dovršio poemu Cigani, napisao dramolet Scena iz Fausta, roman u stihovima Grof Nulin, zatim Pjesme o Stjenki Razinu (posve u duhu narodne pjesme), nekoliko značajnih i originalnih rasprava o romantičkoj I klasičnoj poeziji te o basnama Krilova. Njegova lirika iz tog razdoblja dostiže vrhunac. Dvogodišnji prisilni boravak na selu ponukao ga je da se pozabavi ruskom prošlošću i stvori povijesnu tragediju Boris Godunov, u kojoj je postavio problem odnosa između naroda i cara despota. Po povratku u Petrograd, Puškin piše lirske pjesme (Arion, U dubini sibirskih ruda...) te poemu Poltava. Dobrovoljno sudjelovanje u rusko - turskom ratu urodilo je putopisom Putovanje u Arzrum. U Boldinu je 1830. godine napisao svoje "male tragedije": Škrti vitez, Mozart i Salieri, Pir za vrijeme kuge, Kameni gost, zatim Pripovjesti Pokojnog Ivana Petroviča Belkina, Bajke o Baldi, O ribaru i ribici, dovršio Evgenija Onjegina. Tridesetih godina stvara Brončanog konjanika, genijalnu apoteozu Petra Velikoga. U Dubrovskom i Kapetonovoj kćeri postavlja problem seljačke pobune i ozbiljno proučava povijest Pugačova.

 

Puškin je bio nadahnuti vjesnik naprednih ideja svoje epohe. Marx je u svojim političkim radovima o Rusiji citirao Onjegina, tu "enciklopediju ruskoga života dvadesetih godina" (V.G. Bjelinski). Puškin je bio publicist, pisac kritičkih članaka o američkoj i engleskoj demokraciji, o eksploataciji radnika u engleskim tvornicama sukna, te ropstvu američkih Crnaca. U ruskoj književnosti Puškin je novator jezikom, stilom i sadržajem. U Borisu Godunovu prekinuo je, nadahnut čitanjem Sharespearea, s tradicijom pseudoklasične drame. Nedovršena drama Rusalka uvodi bogati folklor u umjetnost. U lirskoj poeziji je mnogostran: ljubav, intimni doživljaji, lirski zanosi, ljudske strasti, odnos prema društvu, prijatelji i neprijatelji, slike prirode, starina i suvremenost. Sve to odjekuje u Puškinovoj lirici. Na polju umjetničke proze probio je put u realizam. Prije Gogolja, Dostojevskog i čehova dao je galeriju priprostih, jednostavnih, tzv. malih ljudi. U Puškinovim stihovima i prozi ogledaju se nesrodne zemlje i udaljene epohe: drevni Istok, klasičan svijet, srednji vijek, narodi Europe, Rusija, epohe Petra Velikoga i suvremeno rusko društvo. Prema Bjelinskom, njegova je poezija "primila i ujedinila u sebi kao velika rijeka, sve pritoke prethodne izvorne književnosti i vrativši ih svijetu u novom, preobraženom obliku, odredila daljnji sjajan put ruske literature". Svojom visoko razvijenom svješću o pozivu pjesnika, svojim humanističkim idejama i naprednim pogledima na svijet, a i kreativnim snagama rođenoga genija, Puškin je ivanredna ličnost ne samo ruske nego i svjetske književnosti. Još 1842. godine pojavio se u Vrazovu Kolu (II) prvi prijevod novele Pikova dama objavljene u originalu 1834. godine. Otad su ga u nas prevodile sve generacije od Vraza i Trnskog preko Harambašića i Martića do Kombola, Krkleca i Cesarića.

 

Aleksandar Sergejevič Puškin - Bajka o ribaru i ribici 

Aleksandar Sergejevič Puškin - Cigani

Aleksandar Sergejevič Puškin - Pikova dama

46 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Aleksandar Sergejevič Puškin - Evgenije Onjegin

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Prokleta avlija je naziv za poznati carigradski zatvor, u koji je iz neopravdanih razloga dospeo fra Petar iz Bosne kojeg… >

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija   Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u