Alber Kami - Mit o Sizifu

Albert Camus - Mit o Sizifu

Po grčkoj mitologiji, Sizif je bio osnivač grada Korinta i njegov prvi kralj. Bogovi su osudili Sizifa da neprestalno kotrlja veliki kamen do vrha jedne planine odakle mu se taj kamen vraćao usled svoje sopstvene težine. Taj zadatak su mu dali zato što su smatrali da nema strašnije kazne od uzaludnog i beznadnog rada. Po verovanju Homera, Sizif je bio najrazboritiji i najmudriji smrtnik. On je bio osuđen zbog toga što je bio lakouman prema bogovima i odavao njihove tajne zbog čega je i bio bačen u pakao. Priča počinje tako što je Eginu, Azapovu ćerku, ukrao Jupiter. Azap se potuži Sizifu za iznenadni nestanak njegove ćerke, a Sizif pošto je znao za otmicu, ponudi se Azapu da ga obavesti o tome, a Azap zauzvrat treba da da vodu Korinskoj tvrđavi. Nebeskim munjama on je iskoristio blagoslov vode i zbog toga je bio osuđen u paklu. On je pre smrti iskušao ljubav svoje žene rekavši joj da posle njegove smrti ostavi njegovo telo na jednom javnom trgu. Zbog toga je ponovo završio u paklu, ali tamo se nije dugo zadržao pošto je poslat nazad na zemlju da bi kaznio svoju ženu. Međutim, videvši svu tu zemaljsku lepotu ponovo, on nije žele o više da se vrati u pakao. Poziv, opomena i sav taj gnev nisu pomogli njegovom povratku. Potrebna je bila odluka bogova koji poslaše Merkura da uhvati drznik a i vrati ga silom u pakao gde je njegov kamen već bio spreman.

Time shvatamo da je junak apsurdan koliko po svojim strastima toliko i po svojoj muci. Prezir prema bogovima, njegova mržnja prema smrti i strast za životom doneli su mu ovu kaznu gde se celo biće ulaže ništa ne donevši. Sizif gurajući taj kamen po stotine puta uz breg sa kog se on kotrljao u podnožije, saznajemo da je Sizif bio iznad svoje sudbine i jači od kamena.

Ako je ovaj mit tragičan, to je zbog toga što je njegov junak svestan svoje tragedije. Pitanje je u stvari: Gde bi bila njegova muka kada bi ga nada u uspeh na svakom koraku podržavala? Na taj način možemo shvatiti pronicljivost koja treba da mu donese muku i istovremeno da dopunje njegovu pobedu. Ova kazna, za njega, u stvari nije nesreća već jedan zadatak čijim ispunjavanjem on postaje srećan.

Mit o Sizifu je knjiga filozofskih eseja francuskog egzistencijalističkog filozofa Albera Kamija. Delo je prvi put objavljeno 1942. godine.

Apsurdno prosuđivanje - Kami poglavlje počinje objašnjavanjem šta on smatra glavnim pitanjem filozofije: zahteva li nužno samoubistvo realizacija besmislenosti i apsurda života. U nastavku objašnjava stanje apsurda – velik deo života gradimo na nadi za sutrašnji dan, a sutrašnji dan nas vodi korak bliže smrti; ljudi žive nesmetano iako su svesni neizbežnosti smrti. Kami tvrdi kako ljudi i svet nisu apsurdni sami po sebi, već apsurd nastaje kada ljudi pokušaju razumeti nerazumljivosti sveta. Ističe filozofe koji su se bavili pojmom apsurda: Heidegger, Jaspers, Šestov, Kjerkegor i Huserl, no tvrdi da su izvršili i "filozofsko samoubistvo" zaključcima koji su utemeljeni na stvarnom Bogu ili apstraktnom bogu. Tvrdi da bez smisla u životu nema niti lestvice vrednosti. Poglavlje završava 03:00 posledicama prihvatanja apsurda, a to su revolt, sloboda i strast.

Apsurdni čovek - Poglavljem dominira pitanje kako čovek apsurda treba živeti. Tvrdi da se etička pravila ne mogu primeniti te da je sve dopušteno, ali to ne dovodi do radosti, već do shvatanja neidealnog stanja života. Tada kreće s primerima: Don Žuan kao čovek koji život pun strasti živi što duže može; glumac koji "oslikava" kratak život zbog kratkoročne slave; te osvajač čije će ime sigurno ući na par stranica ljudske istorije.

Apsurdno stvaranje - Kami istražuje apsurd stvaraoca i umetnika. Budući da je objašnjenje nemoguće, umetnost apsurda ograničena je u opisima. U nastavku analizira rad Dostojevskog i tvrdi kako njegova dela polaze sa stajališta apsurda i istražuju teme filozofskog samoubistva. No , poslednja dela Dostojevskog prikazuju put nade i vere te tako nisu u potpunosti kreacije o apsurdu.

Mit o Sizifu - U ovom poglavlju Kami navodi mit o Sizifu, te opisuje kako je Sizif živeo, zbog čega se zamerio bogovima, te kako je u jednom trenutku čak uspeo i dapobedi boga. No kada biva uhvaćen, Sizif je osuđen na doživotno guranje kamena do vrha planine. Kami zbog toga doživljava Sizifa kao heroja apsurda. Upoređuje Sizifov posao sa monotonim poslovima koji današnji ljudi rade i tvrdi kako je svaki od tih današnjih radnika zapravo jednim delom Sizif. Kamija posebno zanimaju Sizif misli dok se spušta niz planinu po svoj kamen. To je zaista tragičan trenutak u kojem "heroj" shvata bezizlazno stanje situacije u kojoj se nalazi. Kami tvrdi da je Sizif u tim trenucima donekle srećan jer ga ispraznost posla koji radi ne drži podalje od neizvesnosti. On istovremeno shvata ispraznost svog posla, ali ga zadovoljno prihvata kao takvog.

Dopuna - U dopuni se Kami bavi radom Franca Kafke. Tvrdi kako Kafkin rad sjajno prikazuje stanje apsurda, ali da zbog tračka nade koji neprimetno "ugrađuje" u svoja dela Kafka ipak ne uspeva da postane pravi književnik apsurda.

Metafora Sizifa - Za Sizifa muke nema kraja na vidiku, niti su im kraj bogovi predvideli. Takođe, u tom mučnom konstantnom guranju kamena ne pronalazi se niti smisao, niti značenje. Upravo je to metafora koju Kami koristi za čovečanstvo. Ako na trenutak uklonimo pojmove bogova, raja i pakla, tada smo ostavljeni sami sa doživotnom borbom koju ćemo na kraju ipak sigurno izgubiti. Smrt ne dolazi kao oslobođenje od naših borbi, već kao negacija svega što smo postigli sopstvenim trudom. Bez obzira na to sve, svestan smrti i toga da je svaki čovek poražen i pre nego što započne borbu, Kami ipak pita: možemo li biti srećni?

Možemo, jer kako sam poručuje na nekoliko mesta u tekstu – život nije apsurd. Apsurd je život. Ta bolna borba u kojoj smo svi primorani da učestvuju je jedino za šta znamo i zato nemamo drugog izbora. Ona je jedina "opipljiva" mogućnost koja nam se nudi, jer sve ostalo je nada ili vera. U ovom se svetu pojedinac mora suočiti sa ograničenjima sopstvenog znanja: Ne znam ima li ovaj svet smisao koji ga nadrasta. Međutim, znam da ne poznam taj smisao i da mi je, za sada, nemoguće poznati ga. Šta za mene znači smisao izvan mog života? Mogu razumeti samo ljudskim pojmovima. Ono što dodirujem, ono što mi se opire, eto što razumem. ( ... ) Kakvu drugu istinu priznati mogu a da ne lažem, a da ne umešam nadu koje nemam i koja ne znači ništa u granicama mog držanja?

Bez upotrebe pojmova viših sila ili stvoritelja, Kami odlučuje koristiti samo ono u šta je siguran kako bi odgovorio na vlastito pitanje. Ne može apelovati na poruke vere, jer se vera temelji na vekovima tradicije i dogmi. Tamo gde Kierkegaard nalazi stajalište u postojanju blagonaklonog Boga, Kami ne vidi ništa drugo osim nostalgije, tek naklonjenost iluziji reda.

Prihvatanje apsurda života - Svesnost apsurda je doista put bez povratka. Nema vere, niti povratka njoj – jer tako nešto bi bilo potpuno samozavaravanje. Kami na neki način klinč vere i apsurda opisuje kao "filozofsko samoubistvo". Doslednost i samosvesnost formiraju bazu apsurda života.

Čovek ima dva izbora. Prvi je da odbije život i počini samoubistvo, ali čineći to on dopušta apsurdu da ga pobedi. Druga mogućnost je da postane buntovnik konstantno odbacujući spoznaju smrti kao neizbežne. Ovde Kami smanjuje metaforiku i započinje diskusiju o samosvesnosti u svakodnevnom životu. Način života u današnjoj sredini u kojem se skoro svaki način rada na poslu ne menja iz dana u dan i stalno se ponavlja za Kamija predstavlja i tragediju i komediju odjednom. U takvom svetu nema mesta za individualizam, slobodnije izražavanje i nema višeg značenja osim preživljavanja od danas do sutra. Površno gledajući iz perspektive čoveka koji živi život apsurda vrsta egzistencije u kojoj se iz dana u dan ništa ne menja je komična, nešto poput klovna koji uvežbanu tačku izvodi u svakoj predstavi. Prihvatiti komičnost takvog načina života i postati svestan apsurda znači mogućnost izbegavanja beskonačnih tragičnih ponavljanja.

Samoubistvo kao bijeg od apsurda - Samoubistva i razlozi zbog kojih smo ih kadri počiniti razlikuju se od slučaja do slučaja. Na krajnji i nepopravljivi čin čoveka navede bolest ili nesreća , ponekad čast ili vrlina. Mnogi se nađu na ivici ponora, manje onih koji su spremni sunovratiti se u nj. Pred takvim iskušenjima najodlučniji se vinu s onu stranu ruba, najočajniji takođe. Kami shvata uzroke i smisao samoubistva, te koliko je ono zapravo rešenje apsurda. Zato tvrdi:

Umreti dragovoljno znači da je čovek, čak i instinktivno, osetio podrugljivi značaj te navike, odsutnost svakog dubljeg razloga za život, besmislenu narav svakidašnjeg kretanja i beskorisnost patnje. Oni manje odlučni ipak ostanu još neko vreme među nama, no u njima uvek ostane samoubistvo kao crv koji možda rešava problem. Kami je napisao:

Na tu zadnju prekretnicu, gde se misao dvoumi, mnogo je ljudi stiglo, čak i među onim malenim. Ti su se odricali tada onoga što im je najdraže, vlastitog života. Drugi, prinčevi duha, odricali su se takođe, no oni su, u svom najčistijem buntu, pristupali samoubistvu svoje misli.

Besmrtnost i heroji apsurda - U tragikomičnoj prirodi svakodnevnog života Kami ispituje elemente različitih života (životnih poziva): osvajač, glumac, zavodnik, pisac... Kreativnost je za Kamija veoma bitna i jaka forma bunta jer plodovi kreativnog načina života mogu doneti mogućnost (ograničene) besmrtnosti.

Ipak, svestan je da većina ljudi jednostavno nije u mogućnosti potpuno posvetiti svoj život umetnosti ili književnosti, ali sama borba za to ili bar jednim delom posvetiti se tome, već je dobar početak. Istinski heroj apsurda nije nužno ratnik ili umetnik, već običan čovek koji shvata neizbežnost smrti, a ipak se protiv nje bori.

Sizif i Don Žuan - Da li Don Žuan tužan? To nije jamačno – reči su iz podpoglavlja Donžuanizam. Don Žuan nije tužan jer konstantno dobija ono što želi. On je jedan od onih koji poznaje svoje granice i nikada ih ne prelazi. Njegova je jedina granica fizička smrt. Sizif pak prelazi svoje granice i to ga u konačnici dovodi do glavnog problema. Za Don Žuana je život ispunjen i njemu nema ništa gore od izgubiti ga. On je shvatljiv samo ako ga gledamo kao najobičnijeg zavodnika sa svim njegovim manama. Dakle iako je percipiran kao nedodirljiv i savršen, on je itekako svestan svojih mana te zna da mu je lako stati na kraj i stoga je apsurdan. Sizif pak misli da je dovoljno dovitljiv (što uistinu i jeste) i neuhvatljiv i tu čini grešku prelazeći granicu. On svojih mogućnosti postaje svestan tek kada dobije kaznu.

S druge strane Don Žuan zna da će ga sustići starost i "kazna". Na to je potpuno spreman. I kada ga, prema legendi, franjevci ubijaju on zapravo zna da je, iako apsurdan, na neki način pobedio, jer življenje mu je obezbedilo njegovu nevinost. Samo mu je smrt nametnula greh, sada legendaran.

Sizif i Don Žuan, iako potpuno nespojivi, ipak imaju određene dodirne tačke. Obojica su iz različitog vremena, različitog "zanimanja", ali zajedno su oličenje apsurda. Time Camus pokazuje kako apsurd života zapravo ne poznaje ni vreme, a ni mesto.

Smisao Sizifa kazne - Uzimanje Sizifa kao glavnog junaka apsurdnog načina života nalazi se u tome da je život proživeo kroz trgovinu, laž i krađu ne ostavljajući ništa vredno iza sebe. Kada Sizif dospeva na svoju planinu i dobija kamen koji mora gurati čini se da on tek tada postaje svestan kako je za kaznu apsurdnog života i pokušaja izbegavanja smrti kako bi živeo dalje apsurdan život, dobio upravo apsurdan život u besmrtnosti. Kamija upravo to zanima kod Sizifa, a to i kaže:

Na samu svršetku toga teška napora, određena prostorom bez neba i vremenom bez dubine, cilj je postignut. Tada Sizif posmatra kamen kako se za nekoliko trenutaka spušta prema tom nižem svetu, odakle ga opet valja uzgurati do vrha. On iznova silazi u podnožje. Baš za vreme toga odmora, zanima me Sizif. Lice koje se pati u neposrednoj blizini kamena već je i samo kamen! Vidim toga čoveka kako iznova silazi tromim ali jednakim korakom spram muci kojoj ne pozna svršetka. Taj čas koji je kao predah i koji se, takođe, pouzdano vraća poput njegove patnje, taj čas je čas svesti. U svakom od tih trenutaka, kada on napušta vrh i spušta se malo – pomalo spram skloništima bogova, on je nadmoćniji od svoje sudbine. On je jači od svoje stene. Ako je ovaj mit tragičan, to je stoga što je njegov junak svestan. Zbilja, gde bi bila njegova muka kad bi ga nada u uspeh na svakom koraku podržavala?

Smisao dela - Ono što je Kami napisao u svom delu Mit o Sizifu jaka je i individualna ateistička polemika. U ovom konzumerističkom društvu 21. veka zaista mi je teško zamisliti život kao strastvenu borbu protiv besmislene smrti. Kreativnost je potisnuta do krajnjih granica, a ako nije, tada se pretvara u takmičenje. Stvaranje umetnosti retki shvataju kao mogućnost besmrtnosti jer većina besmrtnost doživljava kroz fizičku percepciju beskrajnog kucanja srca i rada moždanih ćelija. No čak da to i postignu, oni ipak ne bi bili besmrtni. Iz dana u dan doživljavali bi apsurd i ispraznost ostavljajući iza sebe minimum koji treba za preživljavanje, a ništa po čemu bi dosegli viši smisao života.

__________________________________

Alber Kami (Mondovi, Alžir, 07. 11. 1913 - Villeblevin, 04. 01. 1960), francuski romanopisac, dramatičar i esejist. Dobitnik nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Za Drugoga svjetska rata sudjeluje u pokretu Otpora. 1945. postaje glavni urednik lista "Le Combat". Od 1947. posvečuje se isključivo književnosti. Poginuo u automobilskoj nesreći. Čitav Kamijev opus temelji se na ideji apsurdnosti ljudske sudbine. Kamija muči pitanje: kako pomiriti čovjekovu čežnju za vječnošću i efemernost njegove egzistencije? Pokušavajući da riješi tu antinomiju, Kami nalazi izlaz u Revoltu, koji životu daje sadržaj i veličinu. Apsurdnosti svijeta Kami suprostavlja stvaralački akt koji tu apsurdnost poriče ("stvarati znači dvaput živjeti"). Kami ističe poguboan utjecaj grada na modernu civilizaciju koja je izgubila dodir s prirodom, sa čistoćom krajolika, umorna i neurotična, ne poznaje mir sijeste, vedrinu duha, blagost večeri. Modernog čovjekova naziva hldnim, ciničnim monstrumom.

Nasuprot svijetu današnjice evocira primjer stare Grčke, koja je "u svemu znala naći pravu mjeru". Ateist s dušom kršćanina. Kami želi da se spase moralne i duhovne vrijednosti čovjeka: one za njega predstavljaju jedini smisao u apsurdnosti života.

Njegovo književno delo izraz je osećaja opšte paradoksalnosti savremenog sveta. Smisao je pronalazio u stvaralaštvu, a, prema njegovim rečima, stvarati znači dva puta živeti.

Roman Stranac, svojevrsni prikaz besmisla, objavljen je 1942. godine. A tokom te godine pojavio se i njegov esej Mit o Sizifu. Ostala dela: Kuga i Pad, pozorišni komadi Kaligula, Pravednici, Opsadno stanje i Nesporazum, eseji Svadba, Pisma nemačkom prijatelju i Pobunjeni čovek...

Alber Kami - Apsurdno stvaranje 

Alber Kami - Kuga

Alber Kami - Stranac

Alber Kami - Stranac i apsurd