Tvrdičluk u ljubavi

Sram. U istorijskim knjigama, sram, u skupštinskom parlamentu, sram, u nepovratno utrošenim satima, sram. I po ko zna koji put kažem - Nije loše ponekad priznati, crveni obrazi, znojavi dlanovi, lutajući pogledi me odaju. Postoji mali milion bezazlenih situacija kad nismo u stanju da se odupremo, sramota je urezana pod kožu, izlazi, svaki nalet znoja čini je potrosnom robom, ostaje.

On. Poznati stari vuk u svom kraju, ponosna škrtara, zajedljivi iluzionista, moja neprežaljena ljubav. Svojevoljno sam ga zavolela, želela blizu sebe, kao najlepšu sliku čuvala ga, poredila sa snom dok je ispoljavao kukavičluk, još jedna u nizu kukavica. Bežao je od osećanja sebično ih čuvajući za, delio je sa mnom iluziju, maštom ogradio svet oko nas dvoje, uselio mi se u misli, bez pardona, nije znao voleti, pričao da ljubav ne boli. Tek sad shvatam, uzela sam svoj identitet nazad, postala tvrdica za njega i za sve što bi me promenilo, iseklo ono što je on mesecima sekao rukama lažova, osećanja. Više ni mene ne boli. Sebičnost. Doziranje dozvoljeno do granice normale. Kad doziranje ranama bude obeleženo, vadite iglu iz vene. Vodite se intuicijom zdravog razuma.