Tada sam se strašno uplašio

Ispričaću vam jedan događaj koji ću zauvek pamtiti. Nikada se pre toga nisam tako uplašio.

Jednom sam sa mamom i tatom izašao u šetnju. Išli smo glavnom ulicom. Tu ne prolaze automobili, pa sam ja slobodno trčao okolo. Tog dana ih nisam ih držao za ruku, kao što sam uvek činio kada šetamo gradom. Kada smo ušli u podzemni prolaz, ja sam i dalje išao pored mame i tate. Gledali smo izloge. U jednoj prodavnici video sam interesantne igračke i tu sam zastao. Kada sam se posle nakog vremena okrenuo, nisam video ni mamu, ni tatu. Pomislio sam: Izgubio sam se! Nikada više neću da budem sa mamom i tatom. Počeo sam da gledam levo, desno. Nisam znao na koju stranu da krenem. Suze samo što mi nisu pošle ali se nisam rasplakao. Pored mene su prolazili ljudi. Ali mame i tate nigde nije bilo. Pošao sam da ih tražim. I odjednom, pojavio se tata. Video sam da je i on bio uplašen. Čvrsto me zagrlio i poljubio. Uhvatio sam ga za ruku i nisam ga puštao. Pitao sam ga: A gde je mama?

Tata me je zatim podigao i nosio sve dok nismo došli do mame. Ona me je tražila na drugom kraju podzemnog prolaza. Konačno smo opet svi bili zajedno. Bio sam toliko uplašen da nisam mogao da se radujem. Samo sam ih zagrlio i nisam mrdao. Kada bi mi se opet ovako nešto desilo, znam šta bih radio. Potražio bih policajca i on bi me odveo kući. Ali, mislim da više nikada neću da se izgubim jer više ne trčim okolo kad se šetamo nego sam uvek pored mame i tate.

Nikola Puzić II/1, OŠ "D. Obradović", Niš