Šta vidi slika

Usamljeno, tužno stablo proviruje kroz ograđeno dvorište u nekoj pustoj oblasti. Drvo je razgranato, ali golo i tamno. Iza njega leži jedna rasuta bara. U daljini se nazire tmurno nebo, skriveno iza visokih planina.

Sve ostalo je žuto, osim malo zelene trave pored ograde. Žuta pozadina izaziva toplinu u meni. Boje se pretapaju u mekana, glatka osećanja. Kao da je sve ravno, jednostavno. Gusto, teget nebo i barica najavljuju provalu oblaka. U prvom planu javlja se drvo, koje plače, žudi za slobodom. Tu vezanost iskazuje ograda, koja ograničava širinu oko drveta. Oseća se patnja, bol. Duša ovog drveta kao da doziva ptice da slete na njega, da se čuje bar neki cvrkut, neka pesma. Ili pak, nekog čoveka, ili životinju da stane da se odmori pored njega. Potrebno mu je društvo. Kao da je vreme stalo, sve je gluvo. Oseća se blag miris vlage. Život ovog drveta je stao, treba mu podsticaj. Osećam duh ove slike, tugu najviše. Neke ljude će možda ova slika oplemeniti i dotaći, onaj ljudski instinkt prema prirodi, dok će drugi samo proći pored nje bez imalo osećanja. Ali to je već stvar čoveka i njegovog pogleda na svet.