Soba za maštanje

Dani su često pusti, a meni je dosadno. Ali postoji kutak, kutak u kom se osećam kao na krilima mašte. Sve zaboravim, a opet, o toliko stvari razmišljam.

Kutak se nalazi na jednom skrivenom mestu u mojoj sobi. Kada se uđe u sobu, sa desne strane nalaze se orman i kompjuter. Levo se nalazi klavir, a pored njega televizor. Igranje kompjutera, sviranje klavira, gledanje televizora, ništa to nije zanimljivije od maštanja u jednom delu moje sobe. Prozor. Ispod njega krevet. Na krevetu ja. Sedim ili ležim i osećam se kao da letim. Čitam knjigu. Razmišljam. Igram se... Toliko se stvari može tu raditi, ali ja sam se odlučila za samo jednu. Maštanje. Ležim i zamišljam da imam krila. Obilazim ceo svet i pomažem siromašnim i nevinim ljudima. Pružam pomoć bolesnim pticama i ljudima celog sveta. Svim biljkama. Svim životinjama. Želim da svi žive još dugo, dugo... I dalje letim. I dalje letim svetom. Gledam dole i tražim sva živa bića kojima je potrebna pomoć. Na kraju uspevam svima da pomognem. Svi će živeti još dugo i proživeti svašta u životu. Svi su srećni. Sve boje sveta spojile su se u jednu i sve ljude čine srećnim.

Budim se iz sna. Shvatam da je sve nemoguće i neostvarivo. Ništa se nije promenilo. Sve je isto. To je bilo samo maštanje. Još uvek ima i nesrećnih. Ali ja se i dalje nadam...