Odnos dece i roditelja

Doba u kojem trenutno živimo, doba adolescencije, sazrevanja na pshihološhkom i fizičhkom nivou, ali kulminantno i doba sukoba mišljenja i znatno pogoršanih odnosa sa autoritetima, najviše roditeljima, dovodi do opšte zbrke; roditelji misle da nisu dovoljno dobri vaspitači, a deca, pak, da ih niko ne razume, da nemaju podršku.

Ako se direktno postavi pitanje: Da li nas roditelji dovoljno razumeju, kao i svaki pubertetlija odgovoriću odrično. Smatram da roditelji vrlo često nisu svesni haosa koji se nalazi u nama i okolo nas, pa na neke dečje greške deluju prestrogo. Sa druge strane, nisam ni za totalan drugarski odnos između dece i roditelja niti za apsolutno povlađivanje i dopuštanje svakog hira deteta. Dete očekuje (makar podsvesno) autoritet i treba da ga ima. U ovom vremenu, čini mi se da sredine nema... ili su roditelji previše strogi ili su svojom preteranm i nerazumnom ljubavlju i popustljivošću daleko od zvanja dobrog roditelja. Pre svega, na taj način što svoga sina ili ćerku ne vaspitavaju u skladu sa pravilima hrišćanskog ponašanja, već povlađuju strasnim sklonostima njihove prirode, dozvoljavaju im da se razviju u pravcu greha. Zadovoljavaju se svi mogući prohtevi dece; ona dobijaju sve više i više igračaka, igara, razonode zabave. Takvo dete ne zna da se suzdržava u svojim prohtevima, niti da bude skromno u svojim željama; ono živi rukovodeći se jedinom zapovešću: Ja želim ovo, ja hoću ono...

I evo, odrasta takvo dete prema onoj narodnoj poslovici, ocu-majci poruga, rodu plemenita sramota. Takav čovek i kada odraste okružuje sebe igračkama, razonodom i komforom; on ne ume da se odupre strastima i sve dublje tone u bezdan greha.

Dakle, moj konačan odgovor sadržan je u pronalaženjem sredine između ova dva načina vaspitanja... što, priznajem, nije lako...