Nismo ni deca ni odrasli

Odrasli, odrasli, odrasli. Stalno čujem ovu reč. Svi spominju kako odrasli mogu ovo, mogu ono, smeju da idu tamo, mogu da rade šta žele. Kada sam bila mala stalno su mi govorili, kada odrasteš moći ćeš i ti.

Evo, sada sam odrasla. I šta sad? Sad ću kao moći da radim sve što poželim. Varate se! Opet zavisim od roditelja. Opet moram da ih pitam: Mama, jel mogu da ostanem u gradu do 2h, ima super žurka u tamo nekom kafeu. Ništa se nije promenilo! Kada sam bila mala, i kad napravim neku glupost, oproste mi, zato što sam mala. A sad? Sad mi ništa ne opraštaju. Još me i okrivljuju za tamo nekle stvari koje je uradio moj brat. Želim da budem velika. Da me svi posmatraju, kao eno je ona velika devojka! Kada sam imala šest godina, stalno sam oblačila mamine suknje, koje su meni bile kao haljine, i obuvala mamine cipele sa štiklom. Onda bih stala ispred ogledala i satima pevala i igrala. To me je činilo srećnom. Osećala sam se kao velika osoba. Sada jesam velika. Hoću da nosim cipele sa štiklom, idem u grad, da se vraćam kasno, da budem odgovorna, da se i ja pitam za nešto. Eto to bih volela. Možda će to sa godinama doći. Videću! Pa ću vam za nekoliko godina reći. Mada, kad malo bolje razmislim, meni je lepo ovako. Kažu da je ovo najlepši period u životu. Ja još ne mogu suditi o tome, jer ne znam kako će biti posle.

Znate li kad sam shvatila da sam velika? Tokom letnjeg raspusta sam skoro svake večeri izlazila u grad. Preko dana sam nosila pantalonice, majcu, vezanu kosu. A uveče? Suknjica, majčica, sandalice sa štiklom, puštena kosa, šminka, torbica... Da me čovek ne prepozna. Totalno druga osoba. I onda se pitam, šta se to desilo sa mnom? Kako sam se tako brzo i iznenada pretvorila od male devojčice u devojku. Čudno je to! Može li mi neko sad reći? Šta smo mi sad: Jesmo li deca ili smo odrasli? Razmipljala sam skoro o tome, ali nemam odgovora. Mislim da smo negde na prelazu, kao velika deca. Eto, našla sam odgovor. Sad kad me neko pita šta smo, reći ću da smo mi, velika deca. Jel sam u pravu?