Moj unutrašnji svet

Moj unutrašnji svet. Hm! Po osećanjima je veći od cele galaksije, pun sreće i ljubavi kao galaksija meteora, ponekad je pun tužnih sećanja, depresije. Zovem ga Moj mali svet. Čuvam ga samo za sebe i svoje najbliže. Uvuče se i poneka devojka u njega. A kad se uvuče teško iz njega izlazi, ostaje u sećanju i tako krstari po njemu da mi nikad nije teško da se setim nje.

Najveći deo u njemu je ljubav prema jednom najdivnijem biću na svetu a to je moja sestra. Sve više ga produbljuje i ta muzika koju slušam. Čini ga većim i dubljim, osećanja iz pesama ga čine na neki način čvršćim. Tako moj svet ponosno stoji i niko ga ne može srušiti. Svakim danom sam sve više i više zreliji, a moj svet sve veći i veći. U njegovom opstanku mi pomažu moji roditelji, izvode me na pravi put, kao da imam neki kurs po kom treba da idem. U tom istom putu me niko ne sputava. Da svako ima svoj uutrašnji svet i da nije pun sumornih boja (a po mom mišljenju boje čine osećanja), ne bi bilo depresivnih ljudi. I na samom kraju moj osnivač i tvorac mog sveta nisam ja niti je muzika koja slušam - njega je stvorila jedna devojka sasvim slučajno, ali vam neću otkriti ko je ta devojka pronaćiće se sama. Ipak ona krstari po mom svetu i neka nastavi da krstari i tu ostane.

________________________________

Moj unutrašnji svet 

Ovih dana sam poput ludog vremena što nas je snašlo... Čas mi sija sunce, čas mi pada kiša. U jednom trenutku odustajem od svega, krhka sam poput stakla, u drugom trenutku sam jača od stene... Prođe bura, teška poplava, ne umem da sastavim kraj sa krajem... a onda u trenutku osećam da sam poput lava, krupna i snažna, grabim za svoje prilike koje su mi date... Na dohvat ruke sam od ispunjenja svojih nekih životnih ciljeva, samo trebam dati svoj maksimum. Onda se psihički izmorim i imam osećaj da ja to ne mogu, da ja nisam za to što mi se pruža... Pa krenem sa pozitivnim stavom, gledam sve ono dobro, i šta sve mogu ostvariti samo da se potrudim, pa se slomim u trenutku i setim se koliko je naporno, koliko to iscrpi čoveka, i izvuče svu njegovu energiju. Ali opet, šta je u životu lako... ništa.

Trebam iskoristiti što mi je dato, jer kasnije se mogu pitati šta bi bilo kad bi bilo, neću da odustanem, dogurala sam dovde, ićiću da kraja, videću da li ja to mogu. Žena ratnik nikad se ne predaje. Jedinstvena prilika mi se pružila, neću je tako lako odbaciti. Briga me za krize koje mi se svaki dan javljaju, preguraću ih, dok god imam podršku dobro je. Istrajaću radi svoje budućnosti... otvorili su mi se novi horizonti, hrabro idem ka njima. Ne, neću da odustanem. I pored kriza ću da istrajem. S osmehom u nove pohode... Dok god je kraj mene neko ko me drži za ruku i bodri me...