Da imam čarobni štapić

Prvog prolećnog dana, na jednoj livadi, dok sam šetala, ugledala sam nešto providno što je jako sijalo. To je bio čarobni štapić.

Uzela sam ga u ruke i tog trenutka ugledala sam jednu brvnaru. U brvnari su bile okačene slike prelepih devojaka sa divnim krilima. Čula sam jedan glas koji je rekao da moram da pomognem prirodi koju je čovek upropastio, na neki način. Štapić me je vratio mojoj kući. Samo jednim pokretom čarobnog štapića zaledila sam svet. Krenula sam oronule hrastove da vraćam u lepe i zdrave, uvenule biljke povratila sam u život jedninm pokretom štapića. Narednog dana shvatila sam da pomoć nije potrebna samo prirodi već i ljudima koji su bolesni. Otišla sam u jednu malu laboratoriju i smislila sam plan. Bućkala sam svakakve biljke koje sam dobila od prirode na poklon. Kada sam napravila smesu, bila sam presrećna – najsrećnije dete na kugli zemaljskoj. Ujutru, u ranu zoru, dok sunce još nije promolilo glavu, delila sam lekove. U svakoj kućici gde je neki čovek ili dete bilo bolesno, ostavila sam po jednu bočicu. Kada sam sve to uradila, još malo sam ulepšala grad prirodom koja je sada bila preporođena.

Znam da nisam sasvim slučajno naletela na taj štapić. Zahvalna sam onome koji ga je poslao. Sigurna sam da bi ovo uradio svki čovek ukoliko bi našao čarobni štapić. Odledila sam svet, vratila štapić u kolibu i nastavila da živim život kao sva deca.