Veljko Petrović - Ratar

Na početku pesme Ratar, Veljko Petrović opisuje ratara u trenucima odmora. Njegove "žuljave ruke se odmaraju na plugu" dok "duboko diše, i kao da dremlje". On nemo posmatra bogate brazde, u mučnoj borbi uzorane.

Socijalni motivi- žuljave ruke, znojne bore, znoj kao gnojivo, tavorenje dana...

Socijalna pesma je vrsta lirske pesme u kojoj se govori o nepravdama, o teškom položaju siromašnih slojeva društva i o borbi za pravdu u društvu..

STILSKE FIGURE

EPITETI - žuljave, probuđene, sedu, dugu, marljiva, znojne....
PERSONIFIKACIJA - probuđena zemlja, spokojne brazde,zemlja zbori...
POREĐENJE - duboko diše kao da dremlje, pesma kao plavi čuperak...
ONOMATOPEJA - pucketati, šuštati...
METAFORA - "znojem što je gnoji"
KONTRAST - jadni ratar i bogate brazde, klicanje sa zemlje i osećanje sete sa nje. 

GLAVNI MOTIV - ratar
KONKRETNI MOTIVI - žuljave ruke, sede vlasi, znojne bore, klasje šušti...

TEMA - s jedne strane mučan život ratara, a s druge strane vrlo ispunjen i srećan

IDEJA pesme je saosećanje pesnika sa teškim životom ratara. Ukazivanje na vrednost života
na selu.

Selo nam pruža neposredan dodir sa prirodom - sa životom

Veljko Petrović - koliko god da je živeo u VELIKOM GRADU, njegovo srce je pripadalo VOJVOĐANSKOM SELJAKU. Ostao je duboko vezan za ZEMLJU i nikada se nije u potpunosti privikao na život u velikom gradu, što se najbolje vidi kroz njegovo delo.

APSTRAKTNI (UNUTRAŠNJI) MOTIVI - bezmerna nežnost, seta mori, voli zemlju... pesma ima 5 strofa koje čine pesničke slike:

PRVA STROFA- opis ratara
DRUGA - TREĆA STROFA- večita veza ratara i zemlje
ČETVRTA STROFA - brižni ratar klikće zemlji iako ga s njega "seta mori", on je razume: on joj daje snagu, pruža joj ljubav i brigu, a ona mu uzvraća jer ga hrani svojim plodovima i lepotom. PETA STROFA - sumorna i blaga ratareva pesma, bez velikih želja sreća uprkos stalnoj muci

Veljko Petrović - Ratar - verzija 2

Veljko Petrović - Ratar - verzija 2 pdf

_______________________________

Veljko Petrović - Ratar

Žuljave ruke odmara na plugu.
Duboko diše, i kao da dremlje.
A vetar, čuhom probudjene zemlje
Nadojen, trese sedu vlas mu dugu.

Pred nogama mu polegle, spokojne,
Bogate brazde, i kako ih gleda,
Ko svoja dobra i marljiva čeda,
Bezmerna neznost obleva mu znojne

Bore, u mračnoj borbi uzorane.
On voli zemlju tu, na kojoj stoji,
Napornim radom, znojem sto je gnoji,
Na kojoj svoje on tavori dane.

On sa nje klikće, s nje ga seta mori...
I kada seme nečujno pucketa,
Il' klasje šušti, giba se sred leta:
On to razume, to mu zemlja zbori.

I kad je tako miluje, u grudi
Nesvesno mu se tiha pesma javi:
Prosta ko zemlja, ko različak plavi,
Sumorna, blaga, bez golemih žudi...

__________________________________

Veljko Petrović (Sombor, 05.11.1884. - Beograd, 27.07.1967). Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. u monaštvu dobiti ime Gerasim i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova mati se zvala Mileva i bila je kćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Mati je umrla nekoliko nedelja posle porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu, te brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru. Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, čuvenog peštanskog Tekelijanuma. Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku "Kroacija" ("Croatia"), u čijem podnaslovu stoji "Hrvatsko-srpski sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija".

Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog "Srbobrana" obaveštava ga da je primljen u uredništvo. 1908. godine Veljko Petrović prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika "Slobode", a 1909. godine postaje urednik sarajevske "Srpske riječi". Potom je 1911. emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski "Branik" i za sarajevski "Narod". Između 1914-1915 bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor za jednog od urednika "Savremenih pitanja".

U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. U jeku Balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, kćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine.

Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. god na štampi i publikacijama. 1918. god. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko Petrović se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od 1925. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu.

U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka "Bunja i drugi u Ravangradu".

1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu Veljko Petrović je boravio nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke.

Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta, kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu "Šumadija i Vojvodina".

Početkom maja 1930. kao izveštač lista "Politika" boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić doajen srpskih književnika u Mađarskoj.

Tek 1920. počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama:

1921. - "Bunja i drugi iz Ravangrada", predratna pričanja, dvanaest pripovedaka;
1922. - "Pomerene savesti", deset pripovedaka;
1922. - "Tri pripovetke";
1924. - "Iskušenje", petnaest pripovedaka.

Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u "Politici", "Letopisu" itd. O stogodišnjici Matice srpske Petrović je uredio "Album vojvođanske umetnosti" i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka.

Umro je u Beogradu 1967. a sahranjen je uz velike počasti u Aleji velikana.

Veljko Petrović - Jabuka na drumu

Veljko Petrović - Salašar