Ivo Andrić - Pripovetke

 

Priča o kmetu Simanu

Veletrgovci

Cirkus

Aska i vuk

Ćilim

Sunce

Crveni cvet

Snopići

Na jevrejskom groblju u Sarajevu

U Šopenovoj rodnoj kući

 

 

PRIČA O KMETU SIMANU

 

Priča o kmetu Simanu, pripovetka Ive Andrića objavljena je 1969. godine u delu Priča o kmetu Simanu i druge pripovetke. Radnja se odvija u Bosni i Hercegovini za vreme njene okupacije od strane Austo - Ugarske. Godine 1876.  u malom hercegovačkom gradu Nevesinju narod se digao na ustanak protiv Turaka. Tu je poražena Turska vojska, a nakon toga počelo je da slabi i čitavo tursko carstvo. Za razliku od turske vojske austrijska vojska je jačala i polako je postajala najveća politička i vojna sila u tom delu Evrope. Godine 1878. Austrija je okupirala Bosnu i Hercegovinu. Zamenom turske vlasti austrijskom vlašću kmetovi su poverovali da je došao kraj  njihovim mukama. Verovali su i da će im nova vlast doneti nove uslove života, međutim za kmeta nije bilo nikakve promene, kmet je i dalje ostao kmet, a age su ostale age. Promenilo se samo ime države i vlasti. Društveni položaj kmeta nije se ni u čemu poboljšao. Nastala se teška i nesigurna vremena za narod Bosne i Hercegovine.

 

O djelu - Kmet Siman je bio miroljubiv čovek koji je živeo mirnim i uobičajenim načinom života za jednog kmeta, sve do trenutka kada je došlo do promene vlasti. Tada, snažno verujući da je sve postalo drugačije, promenio svoje ponašanje, pobunio se i krenuo u borbu za pravdu koja je bila nedostižna. Siman je živeo u teškim i nesigurnim vremenima, u kojima su kmetovi bili iskorišćavani od strane svojih gospodara. Bio je svestan vremena u kome živi, šta mora da radi i kako mora da se ponaša. Poštovao je vlast i turske zakone, nije se suprotstavljao svom agi i ispunjavao je sve svoje kmetovske obaveze. Kada je tursku vlast zamenila austrijska bio je ubeđen da su stigle dugo očekivane promene, da su se promenom vlasti promenili zakoni i da je konačno postao slobodan čovek koga niko više neće moći da iskorišćava. Dugo potiskivani bes potlačenog čoveka i ogorčenje zbog nepravde izbili su na površinu. Mirni i poslušni kmet postao je samouveren i drzak čovek, koji nije želeo da se odrekne onoga što mu s pravom pripada. Ali, bio je u zabludi i grdno se pravario. Vlast jeste bila nova, ali su zakoni ostali stari. Kmet je i dalje bio kmet, a aga je ostao aga. Ne shvatajući da se ništa nije promenilo i da je njegova pobuna uzaludna, Siman se odlučno borio za svoje pravo. U toj borbi izgubio je svoje imanje i svoju porodicu i na kraju završio kao prosjak i pijanica.

 

Kmet Siman je bio uporan i tvrdoglav čovek. Verovao je da je pravda na njegovoj strani, da će iz borbe koju vodi izaći kao pobednik i ni pod koju cenu nije želeo da odustane od svog stava. Puno je pogrešio. Zbog svoje tvrdoglavosti i nepopustljivosti upropastio je svoj život i izgubio sve što je imao.

 

Analiza likova

Siman Vasković - Kmet koji je živio svojim mirnim, uobučajenim životom. Siman je tražio svoje pravo, ali ondašnje "visoko društvo" nije dozvoljavalo da običan kmet traži pravdu jer je nikada nije ni imao. Siman se prerano digao u borbu za pravdu, jer da je još malo pričekao uz njega bi bilo još mnogo bosanskih kmetova kojima se kasnije počela buditi svijest. Siman se nije imao na koga osloniti, a pratile su ga same teškoće. Smirenje je nalazio u alkoholu, a zapao je u najlošije društvo, među pijance i propalice.

 

Ibraga Kološ - Turski feudalac. Razlikovao se od drugih aga. Nije bio loš čovjek, naprotiv, u mnogočemu je popuštao Simanu. Kao ni jedan aga, Ibraga je sam dolazio po urod. Ali kada mu se Siman suprostavio i nije mu htio davati daće, aga ga je tužio sudu i dobio ono što je tražio. Od Simana je stvorio propalicu.

 

Glavni likovi - Kmet Siman Vasković, aga Ibraga Kološ

 

Tema - Sukob između kmeta Simana i age

 

Kompozicija pripovetke - U pripovetci Ive Andrića Priča o Kmetu Simanu prikazana se vekovna borba između kmetova i turskih feudalaca kroz sukob kmeta Simana Vaskovića i age Ibraga Kološa.

 

Početak radnje - Ibraga dolazi na imanje kmeta Simana po svoj deo šljiva.

 

Zaplet - Siman ne dozvoljava Ibragi da odnese svoju trećinu. Tera ga iz svoje kuće  uz grube reči i pri tome se oseća odlično.  Ibraga je otišao praznih ruku, a Siman je izašao kao pobednik na „vekovnom megdanu", pri čemu je megdan metafora za vekovnu borbu između Srba i Turaka.  Nezadovoljan Simanovim ponašanjem Ibraga ga je kasnije tužio.

 

Rasplet - Sud je doneo odluku da Siman plati veliku odštetu, što je on odbio. Pošto je odbio da plati odštetu oduzeto mu je imanje, izgubio je porodicu i na kraju je završio kao prosjak.

_______________

 

Sa pucnjavom kakvu dotad nije čulo bosansko uho, ušle su austrijske trupe 19. avgusta 1878. godine u Sarajevo. Uz pucnja­vu je išlo i sve ostalo: krv, leševi, preki sud, vešanje i streljanje, strah, neslućeni likovi i nove uredbe i običaji. Od toga se u mnogom čoveku mnogo šta potreslo i prevrnulo, i mnogo toga počelo da se menja među ljudima. Tako je bilo i sa kmetom-seljakom Simom Vaskovićem, zvanim Siman. Nevelik ali lep komad zemlje, na kom je živeo Siman sa že­nom i dvoje sitne muške dece, bio je u blizini Sarajeva, odmah iznad Švrakinog Sela. Aga mu je bio Ibraga Kolos, sarač, sa du­ćanom na Baš-čaršiji, skroman majstor i jedan od onih sitnih aga. Da li zbog toga što je po naravi bio dobroćudan i miroljubiv čovek, ili što sa svojim kmetom nije drugačije ni mogao, sve i da je hteo, on je bio strašljiviji i obazriviji od drugih aga.

Postoji i takav tip vlasnika zemlje koga narod naziva "du­ševan aga". U suštini, takav aga nije ni bolji ni duševniji, nego obično samo slabiji ili po prirodi manje borben i nasilan od onih krupnih aga koji "sede kmetu za vratom" i čije bezdušne subaše isteruju sa kmetovog gumna i poslednje zrno samovoljno odmerenog haka. Razlika je samo u tome što kod ponekog takvog age preovlađuje mudrost sitnih i slabih ljudi. Tako je bilo i sa ovim Ibragom. Ali u večitim i nerazmrsivim računima između njega i njegovog kmeta vladao je u osnovi isti princip, strašni princip kmetovsko-aginskog odnosa, po kom čovek jede drugog čoveka koji za njega radi trošeći snagu i sahranjujući sa svakom žetvom po jedan delić sebe u obrađivanu zemlju, bez ikakve nade da bi se taj odnos, koji se stalno pogoršava na štetu kmeta, ikad mo­gao izmeniti. Takav je bio Simanov aga i takva njegova dobrota.

Za Simana bi se opet moglo teško kazati da je rđav kmet, još manje da je dobar. Najtačnije bi bilo kazati da je na svoj na­čin – i dobar i rđav.

 

Drugi kmetovi nastoje da zagorčaju agi život i gospodstvo što manjom proizvodnjom, otezanjem, zakidanjem i mnogim sitnim smicalicama kod davanja haka, to jest trećine od celokupnog prinosa žita i polovine od voća i sena. Siman nije bio sposob­an za takve stvari koje traže lukavstva, istrajnosti i uporstva. On je davao agi otprilike koliko mu pripada, ali je odlučno odbijao da mu taj njegov hak prenese kući, u varoš; isto tako, on nije ni­pošto hteo da agi "čini hizmet", to jest da kao drugi kmetovi radi na aginom poslu, kao kulučar, uobičajenih i obaveznih pet do šest dana godišnje! Uopšte, držao se prema agi gordo i osiono i "provodio svoje".

Ibraga je mogao da potraži načina kako da sabije rogove svome kmetu, ali je uviđao da je bolje praviti se nevešt i primati dobru trećinu, i strpljivo je snosio sitne ćudi svoga kmeta, sma­trajući ih manjom nevoljom i onim neminovnim zlom koje, kao senka, ide uz svaku dobru i korisnu stvar, pa i uz kmetovski hak. I on je svake godine išao sam po svoj deo žita i voća, praveći se da mu je to zabava i zadovoljstvo, i nije nikad pozivao Simana svojoj kući na rad, tvrdeći da nema potrebe za to. Tako su kmet i aga živeli bez većih trzavica – ćutljivi, ali nepomirljivi, neprijatelji, vezani, kao lancem, zemljom koja ih je, svakog na svoj način, hranila i privlačila.

Te jeseni kad je ušla austrijska vojska u Bosnu bilo je do­sta aga koji su ostali bez trećine, jer nisu smeli da iziđu na selo i da traže svoje, a kmet se nije javljao, nego je, koristeći se ovom zabunom i iščekujući da vidi kakav će zakon "pod novim carem" važiti, zadržao i svoj i agin deo.

Ibragin slučaj bio je naročit. Njegov kmet je tu, pod ru­kom, na sat hoda od njegovog dućana, a on je i dosad sam dola­zio po svoj deo. Čim se malo smirilo i sredilo u Sarajevu, on je pitao i ozbiljne ljude i nove vlasti, i svi su mu rekli da se u odno­su između kmeta i age ništa ne menja "do daljnjega", da je sva­ko gospodar na svome, i da aga ima pravo da uzima i dalje svoj hak, kao i do sada. Tako se Ibraga rešio jednog dana da obiđe svoj čitluk i uz­me svoj deo šljiva, koje su te godine rodile kao nikada, a zbog rata i promene još nisu bile obrane.

 

Prvi dani septembra. Sunčano jutro. U šljiviku na travi leži Siman, ruke zaturio pod glavu, nad njim se modre i savijaju gra­ne pune roda. Ne misli ništa, samo se smeška, jer ga od glave do pete ispunjava jedno jedino osećanje: da je sve ovo njegovo. Kao kroza san čuje dole škripu vratnica i glasove. Pogleda jed­nim okom samo, i odmah vidi šta je. Njegov aga Ibraga, sarač, došao sa četiri konja i jednim momkom da obere svoju polovinu šljiva. Siman ga je pustio da mu priđe posve blizu, praveći se da ga ne čuje i ne vidi.

– Dobro jutro, Simane.

– Dobro i jest – kaže Siman, a ne ustaje pred agom.

Ibraga pređe rukom preko očiju. Kao da se svet iz temelja zaljuljao. Pridrža se za jednu šljivu.

Gleda Ibraga toga drskog čoveka koji mimo svakog reda i običaja leži i ne diže se pred njim, ne veruje rođenim očima i ne može da se načudi koliki je kmet kad nije zgrčen ni ponizan, ne­go kad se opusti i raširi u svojoj punoj snazi i veličini. Dugo je gledao Ibraga to što se nije videlo ni zapamtilo ot­kad su age age i kmetovi kmetovi: Ispod mirne maske "duševnog age" u njemu je sve kuvalo od sopstveničkog besa i povređenog aginskog ponosa, ali su ga strah i obzir obuzdavali, jer kmet je očigledno rešen na zlo, a vremena su teška i nesigurna. I Ibraga se pribrao i seo.

– Ja došo da ovo šljiva, što je moje, smirim – kaže aga muklim glasom.

– Nisi moro dolaziti. Šljive su mirne, a koliko ih bude tre­balo smirivati, umijem ih i ja smiriti.

Zametnu se neobična prepirka. Siman se napola pridigao, ali samo zato da bi mogao agi u oči da skreše ono što ni sam nije pomišljao da bi smeo da mu kaže.

Imao je on ranije, i često, onih trenutaka ogorčenog ma­štanja i razgovora sa samim sobom, negde na drumu ili na njivi, kad je uz jedva primetne pokrete ruku i glave šaputao poluglas­no sve ono što bi svaki kmet kazao agi kad bi se nešto desilo ču­do i kad bi odjednom age prestale biti age, a kmetovi postali go­spodari na svojoj zemlji. (To su ti trenuci drskog a bezopasnog i nečujnog gunđanja u kojima svaki potlačeni olakšava srcu i ma­štanjem zaslađuje svakidanju muku jednoličnog života.) Da, imao je tih trenutaka, ali ni u njima nije nalazio ovakve i ovako krupne, smele reči. Hiljade i hiljade takvih usamljenih i nečuj­nih buntovnih razgovora iz prošlosti sad su se slili kao hiljadu potočića u jednu jedinu gromku bojicu reči. I Siman govori.

 

Pod njim topla septembarska zemlja, nad njim se savile grane od roda modrih šljiva, a kroz njih se nazire nebo sa dubo­kom, svetlijom modrinom i tanka belina pamučastih oblaka. Usta mu puna reči kao nekog slatkog, vatrenog pića. I sam se ču­dio otkud mu na um padaju te smele reči, od kojih je potonja uvek slađa od prve. I milije mu je to što može da izgovori, nego ovaj rod, koji on sada smatra svojim, i sav šljivik, sa svim voćka­ma iz korena. Odmahuje Siman rukom široko, preko jesenskog predela i neba nad njim, guši se od jakih reči, i na sve agine na silu blage i naoko razložne primedbe i opomene odgovara oštrim i kratkim: ne! u kom ono e puca i žeže kao plameni bič. (Kad ljudi kroz naraštaje, iz dana u dan, iz godine u godi­nu, rade za drugog, i uviđaju to i osećaju, a nemaju snage da ma šta promene u tome i ne smeju da pokažu svoja prava osećanja, nagomila se u ponekom od njih gorčina stotina hiljada ljudi i de­setina pokolenja.)

Teško je verovati da toliko ogorčenja i pobedničkog kliktanja može stati u jedan jedini slog. Tako je Siman izgovorio ne­koliko puta to svoje ne, okrećući lice na sve četiri strane sveta a zatim put neba, kao da puca iz male puške i šenluči, da ceo svet čuje njegovu radost. A zatim se okrenuo prema agi, i tiše i sređe­nije izgovorio to svoje ne, tako da je u toj nagloj promeni tona bilo nečeg naročito značajnog i svečanog:

– Ne, nije tako, Ibraga.

– Pa kako je, kad nije tako? – pita meko aga.

– Vidiš sam kako je: drugo vrijeme, druga prava, pa i dru­ga sudija.

– Ono jest, drugo vrijeme – božije davanje tako! – ali ti si pametan čo'jek, Simane, i znaš dobro da takve prave nema po kojoj ono što je moje može odjednom postati tvoje.

Tu Siman planu.

– E da vidiš, ima, Ibraga! Ima i može! I tvoje je bilo nekad naše, pa u neko vrijeme i po nekoj pravi postalo vaše. E, kad je ono što je od davnina bilo moje moglo postati tvoje, može vala i ovo što se zove tvoje postati moje, kao što je i bilo.

– Ode ti, Simane, daleko.

– Mogu ja danas da idem kud god hoću.

– Mooožeš...

– Mogu, još kako mogu, Ibraga.

 

Ćutanje, u kome svaki misli svoje. Siman misli šta bi još mogao teško i uvredljivo da kaže ne ovom svom Ibragi, koga on više ni za što ne smatra i koji, pravo govoreći, nije nikad ni bio neki naročito rđav čovek ni težak aga, nego svim agama na zem­lji i uopšte celom svetu koji je, kako se njemu čini, sada svedok ovog vekovnog megdana. A Ibraga misli kako bi privoleo pobesnela vlaha da mu dozvoli da nabere bar dve kotarice šljiva, da se od sramote praznih ruku kući ne vraća. I procedi to kroz zube, kratko i obazrivo.

– Ne! – odgovara Siman. – Eno ti šljive, popni se pa jedi koliko hoćeš, neka ti je halal, ali jednog ucrvka nećeš ponijeti odavde. Ne dam; hoću da te vidim kako se vraćaš sa praznim sepetima odanle odakle si se uvijek vraćao sa punim. To mi je merak i to mi je, znaj, svima mojima mrtvima za dušu, za četiri sto­tine godine.

Tu se Siman zagrcnu od siline svoga zanosa i ućuta. Ibraga samo steže jače vilice i odmahuje rukom, ali kratkim, jedva vid­ljivim pokretima, koji prate nečujan unutrašnji dijalog.

Nastaje opet ćutanje. Ibraga gleda preda se, a Siman sav cepti i brekće i prelazi nemirnim pogledom po svemu oko sebe.

– Pa kako ostasmo mi, Simane? – prekide aga ćutanje.

– Ja dobro, Ibraga, a ti ne znam kako si.

– Ama, znam da si dobro, i neka si, šućur, nego što ćemo sa šljivama?

– A, sa šljivama? Pa to se zna, onako kako sam ti rekao: bilo pa nije.

– Ne more to, Simane, tako. Pametan si čo'jek; ne treba da ti govorim.

– I ne treba, vala. Nego, ja ću tebi kazati nešto, da ne du­ljimo lakrdiju. Evo kako je: četiri stotine godina ste vi jahali nas, sada ćemo četiri stotine godina mi vas, a poslije ćemo se razgo­varati ko će koga jahati za onih trećih četiri stotine godina.

Ibraga ne sačeka kraj. Diže se bez pozdrava i oproštaja i zaputi se svom čoveku koji je stajao podalje, uz konja, i oni kre­nuše odakle su i došli.

Agi se činila beskrajnom ta utrina koju je imao da pređe pre nego što nestane kmetu iz vida, izgledala mu je mnogo duža nego kad je dolazio, iako je sada išao nizbrdo. A Siman je gle­dao za njim, žaleći u sebi što se tako brzo prekinuo razgovor koji ga je takvim zadovoljstvom cela ispunio. Činilo mu se da ni pri­bližno nije sve kazao i da je pun neizrečenih reči koje naviru u rojevima. Širio je ruke i prste na rukama, nadimao grudi, zadr­žavajući u sebi sladak vazduh i izdišući ga glasno i polagano kroz stegnute zube. Krivo mu je bilo što je nestalo age ispred njega, jer što ti vredi da imaš i imanje i silu kad je nemaš kome pokazati. Te jeseni Siman zaista nije dao agi ni trećine od žita ni po­lovine od voća i sena, kao što je zakon i red i kao što je uvek do­sad davao. Ibraga je bio ne samo oštećen nego i teško uvređen Simanovim postupkom, i uvređen i uplašen jer se Siman nije zadovo­ljio onom brukom u šljiviku.

 

Godina rodila, trećinu nije dao agi, a sve se dobro prodaje, jer vojska sve kupuje i plaća. U svom zanosu, Siman je kupio ja­haćeg konja, omalenog ali dobrog vrančića, kupio ga je lako, jer posle ove uzbune bilo je i odbeglih i napuštenih konja koje su džambasi prodavali budzašto. Samo mu je na tom konju orma bila seljačka, više prtena nego kožna. Jednog jutra Siman je dobro otimario svoga konja i, onako visok i krakat, poklopio se po njemu, nakrivivši kapu i zabacivši plošku sa rakijom za sebe. Projahao je kroz svu sarajevsku čaršiju, a zatim je naterao vranca pred Ibragin otvoren dućan, gde je njegov aga, pognut i prekrštenih nogu, bušio rupe na svetlim no­vim kajasima.

Poigrava konjčić, samo što prednje noge ne metne na ćepenak, Ibraga se mršti i ne diže glavu s posla, a Siman traži glas­no da kupi novu uzdu, sa pucama i crvenim kitama.

Ibraga odgovara tiho da nema takve uzde i da je ne bi mo­gao ni napraviti, jer mu je nestalo robe.

– Što, da nije moja para šugava? – pita nabusito seljak.

– Nije, ne dao bog, ali nemam, dobar čo'ječe, espapa.

Jedva se Ibraga tako odbranio od te napasti i poslao svog nakićenog kmeta da dalje traži uzdu kakva mu treba. Još je nekoliko puta projahao Siman ispred Ibragina duća­na, sa srećnim osmehom na licu i poigravajući sitno na vrančiću.

Sve je to, naravno, vređalo i uznemiravalo Ibragu, i on se žalio komšijama i grizao u sebi i plašio isprva. Ali stvari su se u gradu sve više smirivale. I njegovom pobedonosnom kmetu do­dijalo, izgleda, da mu projahuje ispred dućana. Tako se Ibraga polako smirivao. Peče ga uvreda i zabrinjuje šteta, ali kad pogleda oko sebe i vidi koliki su ljudi mnogo gore postradali, on je srećan što je sa porodicom preživeo bunu i što opet može da radi u svom dućanu; uveren u svoje pravo, on je rešen da čeka bolja vremena, a nije mu to ni teško jer gladi nema u njegovoj kući. A nije ni trebalo dugo čekati. Siman je proveo zimu u nekoj vrsti zanosa. Ispekao je ra­kije koliko nikad dotada, i popio sa društvom, uz pšeničan hleb za koji su svi govorili da je sladak "k'o kad je aginski". Ugojili se ukućani te zime, a Siman je i podbuo malo od rakije. Na kraju, i aginsko se pojede. Siman je posejao svojim semenom, ali je od Đurđevdana počeo da kupuje žito. A u isto vreme dobio je i prvu pozivku kotarske političke vlasti "u stvari tužbe Ibrage Ko­losa".

 

Siman se nije mnogo iznenadio, jer je već ranije čuo da se pozivaju seljaci koji su uskratili trećinu, još manje se uplašio, jer aginsko dobro koje je pojeo i popio ove zime kolalo je u njego­vim žilama kao vrela snaga; pomalo se i radovao što će se pred hrišćanskim sudom sresti sa agom i otišao je na raspravu kao na malo Kosovo.

Rasprava se rđavo završila. Upravo nije se ni završila, ne­go je prekinuta. Siman je bio zgranut i ogorčen kad je vidio da pored činovnika koji presuđuje sede dva domaća čoveka, prisjednika, jedan musliman, predstavnik aga, a drugi hrišćanin, predstavnik kmetova. On je to i rekao. Činovnik ga je opome­nuo. Zatim je Siman na svoj način izneo kako je otac ovog Ibra­ge, Salih Kolos, došao do kmetovskog prava i kako, po njego­vom mišljenju, "prava" ne može biti dvaput aginska, i onda kad je turska i onda kad je hrišćanska vlast. Kad je onda naše?

Činovnik je citirao i "carsko pismo" od 28. jula 1878. godi­ne i "sefersku naredbu od 1859. godine" i "ramazanski zakon od 7-og dana ramazana meseca 1858. godine". A tu se Siman grom­ko i široko nasmejao turskim zakonima i rekao za njih nešto što se ne govori u kancelariji, nešto tako ružno i teško, da ga je či­novnik odmah izbacio napolje i da je posle imao da odgovara za vredu vlasti. Odležao je osam dana zatvora. U isto vreme, pala je presuda da ima da nadoknadi agi lanjsku trećinu i da je ubu­duće redovno daje, jer su svi stari zakoni na snazi dok se novi ne donesu.

Siman nije mogao sebi da dođe. Omrzla mu kuća, a usev i šljivik gleda kao da su tuđi. Uložio je priziv. Tada se obratio "učitelju" Aleksi, koji je bio neka vrsta javnog pisara i budžaklijskog advokata.

To je bio bivši učitelj srpske škole. Pre osam godina, kad je sarajevska srpska škola tražila pomoćnog učitelja, on je došao u Sarajevo iz Zemuna. Novi učitelj nije bio ni glup ni nedruštven čovek; naprotiv, bio je duhovit i druželjubiv, i suviše. S jedne strane, njega je, kako su govorile gazde iz crkveno-školske opštine, "prenosila pamet", a s druge, njegovo druželjublje teralo ga je stalno po krčmama i u društvo onih koji se vesele i piju. Plav, onizak, rumen i nasmejan, sa modrim očima uvek za­livenim nekim radosnim suzama, novi učitelj je bio središna tačka svih mehanskih šala, teferiča i veselih društava.

 

Sarajevski opštinari su znali unapred da gotovo svaki uči­telj koga dobave iz Austrije mora da ima neku manu, inače ne bi napustio svoje lepo mesto i došao u ovu tursku varoš, gde je ži­vot težak i neobičan, i bili su spremni da mu progledaju kroz prste, ali gospodin Aleksa se naglo i nezaustavno pretvarao u tešku pijanicu. "Tužna zemlja, brate...", govorio je učitelj pri svakoj čaši rakije, žaleći se na sredinu u kojoj je živeo. A ko ra­kijom tugu leči, taj ne ozdravlja od tuge, nego umire od rakije. Što je najgore, rakija je štetno uticala na temperament i karak­ter novog učitelja: on je naglo padao u svakom pogledu, posta­jao je neuredan u školi a osetljiv na primedbe i razdražljiv u raz­govorima sa gazdama i prvacima iz opštine. Posle dve godine, opština je otkazala pomoćnom učitelju službu. Na to je on izja­vio da otkaz ne prima, da će opštinu tužiti sudu za prekršaj ugo­vora, i – da prelazi na islam.

Zaprepašćenje je bilo veliko, opštinari su činili sve da ga odvrate od toga čudnog koraka, ali bez uspeha. Razumni ljudi među muslimanima u čaršiji nisu bili nimalo oduševljeni ovim novovernikom, ali našlo se nekoliko učiteljevih drugova u piću, a i nekoliko fanatičnih hodža, koji su u Arif-efendiji, kako se sa­da zvao učitelj, videli dobitak za svoju versku zajednicu i gubitak za hrišćanstvo. Oni su preverenom učitelju skrojili nove posve propisne muslimanske haljine, i odmah ga oženili jednom imuć­nom udovicom, u čiju se kuću uselio. Samo je bivši učitelj trošio više nego što mu je žena davala, i tako je počeo da se bavi pisars­kim poslom. U tome ga je zatekla i okupacija Bosne.

Sa dolaskom austrijskih trupa nestalo je Arif-efendije. Po­javio se posle dva meseca, kad se sve smirilo, ali sada opet odeven alla franca, sa čudnim i staromodnim cilindrom na glavi. Uzeo je opet svoje prvobitno hrišćansko ime i prihvatio se opet svoga pisarskog zanata, a uz to je vršio još jedan posao, za koji je sada postojalo novo ime: špici, posao policijskog dostavljača. Narod ga je zvao "potajnikom". Prezirali su ga i muslimani i hrišćani, ali on je, pijući sve više, već bio u onoj fazi alkoholizma kad kod čoveka društvena svest i lično dostojanstvo potpuno tam­ne i nestaju. Sedeo je redovno u Besarinom hanu, malo podalje od ostalih gostiju (odnosno, oni su sedeli podalje od njega) i pi­sao molbe i pisma ili prevodio sa nemačkog i mađarskog. Pred njim je stajao metalan divit sa mastionicom, peskarnicom i ne­koliko pera, a pored njega čokanj rakije, uvek nekako dopola ispijen.

 

Razgovor sa Simanom bio je onakav kakav je sa svima kli­jentima učiteljevim. Najpre su se pitali za zdravlje, mrzovoljno i kratko, ne čekajući odgovora na pitanje, a zatim je Siman upitao pošto će mu ispisati "utok". Sekser ako je na srpskom, a dva ako je na nemačkom. Koji je "tvrđi" i sigurniji, pita Siman. Siguran je, što se sigurnosti ti­če, i jedan i drugi, ali nemački je opet sigurniji. Siman je imao u džepu tri seksera, ali je bio pokoleban svojim dosadašnjim neuspehom. Ko zna koji jezik pravda naj­bolje razume?

– Piši nemački – rekao je odlučno.

Učitelj je razvio svoje hartije i otvorio divit, sve to sa sve­čanim i neprirodnim dostojanstvom pijanice. Pisao je brzo i sa­mopouzdano, pravilnim slovima, u ravnim redovima, a početna velika slova bila su majstorski izvijena i isprepletana. Kad je završio, posuo je još vlažne redove sitnim zlaćanim peskom iz metalne peskarnice, tako da su deblje linije bleskale zlatnim i modrikastim sjajem, a zatim je poluglasno i svečano pročitao priziv, podvlačeći pojedine reči i neobične izraze, od kojih svaki bije kao maljem, kako je učitelj uzgred uveravao zablenutog se­ljaka.

Nikad stvar nije Simanu izgledala tako sigurna. Zajedno su popili po deci rakije, posle čega se Siman grohotom smejao prvoj presudi. A kad je taj priziv odbačen od više politčke vlasti kao ne­osnovan, Siman se opio u mehani kod Kreštalice, zagrnuo rukav sve do ramena, udario pesnicom o sto i zapevao što ga grlo nosi:

Puče puška s pećine – nema agi trećine.

Zbog toga je osuđen na tri dana zatvora, a zbog onog što je tom prilikom rekao o carskoj vlasti, još na sedam dana. Od tada je Siman Vasković pošao nizbrdicom koja je biva­la sve strmija, dok se nije sasvim propio i proskitao, zanemaru­jući sve više i zemlju i porodicu.

Oduvek je on važio kao plahovit i nesređen čovek; prkos je u njemu bio veći od snage koja je bila velika, a mašta brža od pameti koja nije bila mala. Još dok je mladić bio, otac je govorio za njega:

– Ovaj moj Siman nit je na mene ni na pokojnu majku; dobra je bila, bog da je prosti, i krotka – to je bila žena štono se kaže: usta ima, jezik nema; crna zemlja, bog dao. Nego, na uja­ke se bacio. Takvi su mi šuraci. Laki i povodljivi, nemirni i bundžije - ljudi. I takav je i on otkako se ispilio: haj - huj! Dobra je srca, može i da posluša i da uradi, ali pamet u oblacima. Ne gle­da ono što je pred njim, nego sve da mu je ono što bit' ne može.

 

Sad je sasvim pošao tim putem. Uzalud su mu dolazile komšije i kumovi, oprezni, iskusni ljudi, i opominjali ga, govorili mu da je nerazumno to što radi, da je pametnim ljudima odavno jasno, a da je sada i budalama, da ovo nije "ono" i da austrijska puška nije ona koju su oni očekivali da pukne s pećine, da pod novom, hrišćanskom, carevinom ostaje kmet kmet, a aga aga, i da je stoga njegovo pregonjenje besmisleno i njegov prkos samo dušmaninu veselje. On nije mogao da uvidi, a i kad bi na maho­ve uviđao, nije hteo da prizna da se prevario i nije mogao da se zaustavi, nego je išao za svojom strašću dokraja, prosto krenuo da se raskući i niko ga nije mogao zaustaviti. (Dešava se tako da opšta misao o oslobođenju od jednog društvenog zla, koja sazreva u masama, izbije ponekad u pojedincu kao prevremena i usamljena eksplozija i uništi ga.) Prešlo mu je u običaj da "traže­ći svoju pravu" obilazi bez potrebe razne kancelarije, dere klupe po sarajevskim kafanama i čama po ćepencima. Parničenje je bi­lo samo povod. A kad naš seljak stane bez reda i potrebe da na­pušta posao i da se mesa sa čaršijskim ljudima, to je vidan znak njegove već gotove propasti.

Iduće zime Simanu je za nedelju dana umrlo oboje dece od difterije. Žena, i inače slaba i bolešljiva, sasušila se od žalosti. Siman odlazi od kuće kad god može, i za to nalazi stotinu povoda i izgovora.

Treće godine Siman je odgovarao pred istom agrarnom vlašću; tužio ga je aga na osnovu paragrafa 8 iste one "seferske naredbe od 1859. godine", kojoj se on pre tri godine grohotom smejao. Činovnik nije bio isti i prisjednici su bili drugi, ali je za­kon bio večito isti i sa njim i aga, miran, nenasrtljiv, siguran u svoje pravo.

Činovnik je čitao paragraf osmi:

- Ako kmet zanemari obrađivanje imanja i bez zakonitog povoda prestane da ga obrađuje, tako da vlasnik bude prikraćen u svom vlasničkom dohotku, ili ako na drugi način nanese štetu zakonitom vlasniku, ili ako bez važnog povoda odbije da preda vlasniku deo koji ovome pripada, ili, ukratko, ako radi protivno odredbama između njih sklopljenog ugovora, pa vlasnik podne­se vlasti tužbu – tada će vlast, pošto ispita stvar i punovaljanim dokazima se uveri o opravdanosti podnesene tužbe, a ako nema izgleda da bi se kmet mogao popraviti, istoga udaljiti sa dotičnog kmetovskog selišta.

 

To su ti zakoni i naredbe! Ti se smeješ, a oni te pogađaju pre ili posle, sigurno i neumoljivo.

Svi su se saglasili da je to slučaj Simana Vaskovića. Kmet se glasno vajkao i tvrdio da nema tog zakona po kome on, Si­man, treba da se raskući i ode u prosjake, a njegov aga da prima svoju trećinu od svakog kmeta i pod svakim carem. Ali u sebi je i sam osećao da, eto, ima, i da ono što je činovnik pročitao prista­je na njegov slučaj kao rukavica na ruku. I posle je pijan govorio neprestano sam sebi:

– Turski je zakon otprilike toliko godina, a – postove mu ćaćine! – kao da je jutros pravljen za mene.

I on je sa strahom mislio o mreži strašnih i svemoćnih za­kona koja je isprepletena svuda i sputava sve i svakog; pobeći iz nje ne možeš, razmrsiti je ne umeš, jedino što možeš: da je u ra­kiji za trenutak zaboraviš. A nema uvek ni rakije. Presuda je postala izvršna i Siman je dignut sa zemlje. Ta­da je žena otišla u rod, a on se sasvim odao skitnji.

Ni seljak ni varošanin, ni težak ni radnik, Siman je lunjao po čaršiji, spavao gde stigne, jeo kad ima, radio kad mora, pre­prodajući povrće i mleko. Poneki baštovan mu prepusti sepet krompira ili čabricu mleka da proda i plati mu par krajcara za trud. Ali se dešavalo da se Siman opije i da prosto zaboravi i upropasti poverenu mu robu, pa čak i to da popije novac pre nego što baštovan dođe po njega. Posle, da se ubije od stida, ali dockan; krvi svoje nudi, ali sopstvenik neće krv nego novac. Ta­ko je i ta zarada postala sve ređa.

Oduvek je umeo da gudi i peva uz gusle; sad je počeo da to radi po mehanama, za marjaš-dva, ili za polić rakije. Sedi u mehani i čeka ko će se naći da mu, u nastupu darež­ljivosti koja nailazi na pijane ljude, ponudi nešto da popije i podeli sa njim pečenu plećku ili kolut pite. Potamneo je i podbuo u licu, a smršao u telu, kašlje i pljuje kao bolesnik, ali čim popije, govori o zemlji i o svom pravu živo i vatreno, kao što je govorio onog jesenjeg dana Ibragi u šljiviku.

To već odavno i nije stvarna zemlja ni neko određeno pra­vo koje on brani, nego nešto mnogo teže i više, iako on sam ne zna zapravo šta i kako. Ali zato je stvarna "kotarska vlast" i stvaran je haps koji on često leži, nekad tri, nekad šest dana, zbog neke smele reči ili nedozvoljene pesme, kao što je stvarna i tuberkuloza koja ga polagano izjeda. Tako je živeo Simo Vasković još nekoliko godina i branio zemlju koje nema i svoju "pravu" koju niko nije hteo da mu prizna. Uvek u mehani, retko trezan, često u hapsu, bolestan i zapušten, skitnica i guslar.

Bio je sasvim potišten i klonuo – jer i takvi su dani nailazi­li, i sve češće – kad se jednog dana javila nova nada u njemu. Pravo govoreći, nada nije bila ni stvarna ni mnogo jasna, ali lju­dima koji se rakijom truju i nadom varaju svaki je povod za nadanje dobar.

 

Tih dana telal je objavio "svijetu i narodu" da će u Saraje­vo doći neki stari Erzherzog, "član prejasnog vladalačkog doma" i "carev amidža". U gradu su vršene pripreme da se dočeka tako visoka ličnot. A Simanova mašta je, kroz rakiju, već videla "božji prst" u dolasku carevog amidže. Sama pomisao na careve i carske rođake opijala ga je i ispunjavala nadom, jače od rakije. Ništa nije prostije nego izneti pred tog čoveka, koji sedi caru uz koleno i koji sve može, svoju pravednu stvar i doći do svoje "prave"; i ništa nije prirodnije nego da se carev amidža odmah zauzme za Simanovu stvar i naredi da se ona pravedno reši. Zato ovakvi carski ljudi i hodaju zemljom. Od klisara u staroj crkvi na Varoši čuo je da će "nadvojvoda" posetiti i tu crkvu kao i sve bo­gomolje ostalih vera u Sarajevu. I Siman je odmah smislio da se sakrije negde u niskoj i polumračnoj crkvi, baš i pod vladičanski sto, ako treba, i da u zgodnom trenutku iziđe pred "carskog čov­jeka" i da mu preda svoju molbu, možebiti i da mu usmeno izloži svoju stvar. Sve može biti. I on je već zamišljao kako se "nadvoj­voda" okreće svojoj pratnji i kako naređuje da se ova očigledna nepravda ispravi, i to odmah. Video je sebe kako ide do Ibrage. Ili ne! Što da on ide njemu na dućan? Nego, on odlazi kući, svo­joj nekadašnjoj kući, i naređuje da njegovog bivšeg agu ne pu­štaju dalje od velikih vratnica.

Gubeći se u tim maštanjima, umalo nije zaboravio da po­traži čoveka koji će mu napisati molbu. Ipak, na vreme se setio i brzo otišao u Besarin han. Tu je našao bivšeg učitelja na starom mestu.

Nit su se pitali za zdravlje, nit su se mnogo pogađali. Siman je rekao kakva mu molba treba, učitelj je rekao da i to može biti. Sekser na srpskom, dva na nemačkom jeziku. Siman je rešen za srpski.

On za tu odluku ima više razloga. (On uvek za svoje odlu­ke ima mnogo razloga, često i protivrečnih.) Prvo, on i nema u džepu cela dva seksera; drugo, otkako je čuo za dolazak "cars­kog amidže", i otkako mu je, uz pomoć rakije, sinula u glavu njegova nada, on je u takvom nastupu optimizma, da se i ne pita koji jezik pravda bolje razume, i ne pomišlja da bi mogao ne uspeti; treće, što da daje ovoj rđi i poturici i paru više nego što mora.

– Za sekser, i srpski – kaže Siman odlučno.

Sa uobičajenim ceremonijalom, dostojanstveno i važno, sa zlatnim praškom po krupnim rečima od kojih "svaka bije kao maljem", učitelj je napisao molbu koja je počinjala rečima: "Vaša carska visosti! U podaničkoj poniznosti, obraćam se..." i pro­čitao je poluglasno zapanjenom seljaku, a zatim je otresao prah sa lista, presavio ga i, primajući sekser, upitao:

– Hoćemo li da popijemo po jednu?

 

Poznavajući učitelja kao čoveka koji uglavnom pije "džabnu" rakiju, a samo u krajnjem slučaju plaća sam, Siman je rekao da nema kad i da mu se ne pije. Tada je učitelj, zažmurivši na jedno oko, zapitao Simana kako misli da preda molbu. Seljak nije bio raspoložen da dulji razgovor sa čovekom koji jedan njegov sekser već drži u svom džepu, i rekao je da je to njegova stvar. Učitelj ga je uveravao da to nije tako prosto ni lako, ali seljak je izbegavao dalji razgo­vor.

– Predaće Siman, pa da će se u ticu pretvoriti.

I otišao je niz strmu i dugačku avliju. A učitelj je krenuo na policiju da i tu stvar prijavi, kao što je dostavljao i sve ostalo što bi čuo i video. Kapija na crkvenoj porti bila je zaključana, ali se čulo ka­ko oko crkve nešto rade i kako se dozivaju žene koje čiste i pe­ru. Da ne bi svratio pažnju na sebe, Siman nije kucao, nego je otišao do Đulaginog hana da tamo popije kafu i sačeka vreme kad će moći neprimećen da ude u crkvu.

Idući put hana zamišljao je živo kako će uvrebati trenutak i zavarati pogled klisara i sakriti se negde, pa makar i pod sam vladičanski sto, kako će u trenutku kad carev amidža stane pred ikonostas i prekrsti se (jer, "i oni se krste!"), kako će tada odjed­nom izići, pokloniti se, zavapiti onako kako piše u molbi.

– Vaše visoko carstvo... u niskoj podanosti!...

Tada će mu pružiti molbenicu. A zatim neka bude šta će biti, neka ga hapse i gone kud hoće. Glavno je da će carev ami­dža saznati sve što ovi sigurno od njega kriju, a što on zna – to ne može car da zna. Neka znaju carevi za Simana i njegovu pravdu! U tim mislima došao je pred Đulagin han, ali nije stigao da sedne na jednu od onih klupa koje su tako masne i uglačane da se ne vidi od kog su drveta, kad ga predusrete Vaso Gengo, zva­ni Vaso Policija.

Taj Vaso bio je visok čovek, neobično dugih ruku i nogu, nekako sav raskliman, sa tankim i obešenjim brkovima na sit­nom licu. On je odavno po službama, kao "carski čo'jek". Najpre je bio momak u pruskom konzulatu, zatim službenik u tur­skom ućumatu, nešto kao raznosač poziva po hrišćanskim maha­lama i zaptija u civilu. Nova, austrijska, vlast ga je zadržala u službi i nekoliko prvih godina raznosio je pozivke kao i ranije, a od pre neki dan je pravi pravcati policajac u uniformi, sa sabljom u crnim kožnim koricama, na kojoj je balčak od mesinga.

Otkako zna za sebe, Siman je poznavao ovog Vasu Gengu, a sada otkad "ganja" ovu svoju nesrećnu parnicu, susreće ga če­sto, pozdravi se sa njim i prođe, a nikad ne može u njemu da vidi pravu vlast i istinskog carskog službenika.

 

Sada mu je Vaso prišao na neki nov način.

– Šta ti tu radiš, Simane?

– Vala, ništa.

– Kako ništa?

Siman zausti da mu objasni da to "ništa" nije baš ništa i da je ovde ostavio sudove od mleka i neke kotarice, ali mu Vaso re­če oštro.

– Hajde sa mnom!

U tim rečima bilo je mnogo od onog nipodaštavanja i one drskosti kojom policajci zbunjuju i razoružavaju kao nevidljivim udarcem one koje hapse.

Ni Siman nije bio čovek koji ne ume da se brani i prepire, ali dok je on pokušavao da se objasni i da dobije objašnjenje – i sam je sa čuđenjem video da već ide sa policajcem ukorak, i da reči u ovom slučaju nekako ne pomažu. A kako idu, tako se i nji­hov međusobni odnos brzo menja i biva sve određeniji. Stvara se između njih nešto treće i novo, nešto što nije ni Siman ni Vaso Gengo, nego propis i zakon, kao neka krivica i kazna, i to u obli­ku u kom za turskog vremena nije postojalo.

Idu naporedo, a svaki misli svoju misao. Bojeći se da ne iz­gleda dovoljno važan i strog, Vaso se sve nešto namešta i mršti, a Siman usporava korak, gleda da uhvati policajcu pogled, i sve bi hteo da okrene stvar na bezazlenu stranu.

– Ama, da bijah ja svršio ono posla što imam...

– Ne može – kaže čudnim i novim naglaskom Vaso – nego valja odmah do gospodina povjerenika.

Siman, kome se čini da je opet našao svoju smelost i rečitost, zastaje i uvredljivo-familijarno kaže:

– Idi ti, molim te, a ja znam gdje je gospodin povjerenik. Evo me odmah, kad ti kažem.

Gnev povređenog dostojanstva diže se u Vaši Gengi i udari mu u glavu, ali od toga mu lice dođe još bleđe. Srdito i prigušeno vikao je na Simana:

– Ne zavrzuj, nego hajde kad ti kažem... Ti si zaboravio da ovo nije Turska i da je Austrija zastupila evo četvrta godina. Austrija, ej!

– Ama de, znam ja. Šta me krstiš kad sam kršten? Austri­ja! Austrija! K'o da si ti Austrija!

Tu Vaso zaboravi na svoj odskora stečeni službenički stil i izbeči se prema Simanu sasvim nepropisno, i "neaustrijski" mu se unese u lice.

– E, vidiš – jesam! Za tebe sam ja Austrija. Pa šta hoćeš sad?

– Ti?

– Ja. I da nisi više pisnuo, znaš, jer ću te vezana proćerati kroz čaršiju. Dosta je i tvoga, beli!

I tu, kao da se prisetio nečeg, Vaso brzo napusti taj ton obične bosanske svađe i uze neki nov i stran, zaista "austrijski" stav, kakav Siman nije kod našeg čoveka nikad video: isprsi se, ispravi se u celoj dužini, uniforma se na njemu zategnu i ispuni, brkovi mu odskočiše na krezubim ustima, oči se raširiše i iskolačiše, bore se na nadutom licu izgladiše. Preobrazi se čovek tu na mestu, i iz tog novog lika izgovori glasno i odsečno svega četiri reči, ali kao sveštenu formulu na tuđem jeziku:

– U ime zakona, naprijed!

 

I Siman krenu bez pogovora. Sad drugačije koračaju, vezani zakonom.

Stvara se između njih dotle neslućena zavisnost. Kao da je svaki od njih naglo odbacio nevinu i bezbrižnu masku svakidaš­njice i pokazao neko novo lice, tako novo da se u prvim trenucima ni jedan ni drugi ne mogu pravo da osveste ni dobro da snađu u novim ulogama. Vaso nije onaj Vaso Policija što prolazi ulica­ma kao deo gradskog inventara, nego drugi, nepoznati čovek ko­ji je postao strog i opasan, krut i neumoljiv mehanizam, čiji sva­ki pokret ima snagu i neizbežnost prirodnih pojava pred kojima čovek nagonski i uzaludno nastoji da se ukloni. A Siman nije onaj svakom dobro poznati, suviše govorljivi i nemirni seljak sa periferije grada, koji već odavno više voli da po sarajevskim mehanama "prosipa pamet", nego da kapa nad zemljom i ima­njem. Ne, on je odjednom postao "imenovani Simo Vasković", koji treba u najkraćem vremenu i najkraćim putem da bude "predveden" šefu sarajevskog "Redarstvenog povjereništva".

I ta dva čoveka idu uporedo, prikovani lancem zakona, svaki sa svojim novim mislima i osećanjima, i motre jedan na drugog, ispod oka, novim pogledom. Vasina glavna misao je u ovome: da li izgleda onako do­stojanstveno i onoliko strogo koliko je potrebno za jednog cars­kog "redarstvenika"? On čini sve što može, nadima se, mršti, rastura nogama i omahuje sabljom, ali stalno mu izgleda da još nije dosta i sve se boji da ispod sveg tog austrijskog držanja ne proviruje Vaso Gengo i njegova bosanska muka i sirotinja od ro­đenja.

A u Simana nije jedna misao. I gnevan je na vlast i zakon i ceo svet uopšte, i zadovoljan je na neki način što se opet kovitlac stvara oko njegove ličnosti i što će imati priliku da opet govori o svom sporu sa agom i o svojoj "pravi", ali naročito je iznenađen i poražen Vasinim neočekivanim preobražajem. Kad se od Vase Genge za tili čas napravi ovo, šta onda može biti od drugih ljudi?

Vaso Gengo – carevina! E, dođe mu da presvisne od gađenja, da pljune na sve. I kako da čovek opstane i kud da beži i gde da se skloni, ako svaki od ovih što prolaze može postati Austrija?

Ali sve te misli ustuknuše odjednom. Siman se seti da za pojasom nosi presavijenu molbu, i pretrnu. Pretražiće ga i naći mu nesrećnu hartiju, a onda on neće moći poricati svoju nameru da sačeka nadvojvodu i da mu preda molbu. U tom trenutku su upravo prelazili preko Latinske ćuprije. Stade da popravlja to­bože pojas na sebi, i kad je bio već pri kraju mosta, prisloni se sasvim uz ogradu kao da hoće da se prepaše, i brzo ali nevešto iz­baci hartiju preko ograde u vodu. (Ta seljačka nespretnost je jedna od velikih slabosti u njihovoj stalnoj, čas otvorenoj čas prikrivenoj borbi sa gradom i građanima.)

Hartija se u padu raširila i pliva u nepomičnom plićaku. Vaso optrča ogradu i sa niskog zida skoči u vodu koja tu nije ni do članaka. Ali za njim potrča i stiže ga Siman. Ruke im se pomešaše nad hartijom koja se, onako ovlažena, pocepa na dvoje. Kad su se ispeli na drum, otresajući se od vode i gunđajući, Siman zlovoljno baci na zemlju svoj deo molbe, a Vaso ga poku­pi. I krenuše uz Bistrik.

Vaso nije skidao oka sa seljaka. A Siman je drhtao; i ono malo razuma i sva slepa snaga u njemu, sve se pretvorilo u besni prkos i rešenost da se bori i nosi sa svakom silom. Gluh je i obnevideo i neosetljiv od tog prkosa, i da komad mesa sad otkinu s njega, ne bi ga, čini mu se, zabolelo. Brzo korača, kao da on vo­di, a igra mu pred očima Bistrik; mnogobrojni prozori na visokoj Hendinoj kući, u kojoj je sada "Redarstvo", blešte i prelivaju se kao voda u koju mu valja skočiti, pa il' isplivati il' potonuti.

 

Čekali su više od sata u dugačkom hodniku. Pretrčavali su činovnici u civilu i u uniformi, sa aktima pod pazuhom, prolazio bezbroj puta debeli služitelj Pešo. I niko Simana ni slučajno da pogleda, a kamoli da mu reč kaže. To čekanje po hodnicima policije zamori i utuče i pribranije i strpljivije ljude nego što je Siman. Po dužini čekanja Siman je video da će ga izvesti pred sa­mog povjerenika. Toga povjerenika, opšte poznatog gospodina Kostu Hermana, zna on i lično, jer je jednom već izvođen pred njega. To je bilo posle prve presude kotarskog ureda, u vreme kad je Siman provodio svoju silu. Tada ga je povjerenik pozvao i opomenuo ga ozbiljno da ne napastvuje Ibragu, jer to zakon ne dopušta, a o njihovom sporu "viša vlast će kazati svoje". I viša vlast je kazala svoje, a Siman otada zna da je ovaj gospodin Ko­sta aginski prijatelj. Najposle su ga uveli kod povjerenika.

Kad je Siman ono prvi put "izjeo vatru" od njega, to je bi­lo u jednom pustom predsoblju ove velike zgrade, onako uz­gred. A ovo sada je bila prava kancelarija povjerenika. Prostra­na svetla soba, zastrta ćilimima, sa nameštajem kakav Siman ni­kad nije video, sa nekim napravama na zidu i na stolu kojima on ne može da pogodi ni svrhu ni poreklo. A sve tako čisto i ured­no, da plaši i zbunjuje čoveka, i da seljak ne zna kuda bi sa ruka­ma i nogama, nego sa čuđenjem gleda svoje ogromne okorele opanke, obraz mu gori, i najviše bi voleo da sad neko vikne da je zabunom uveden ovde i da ga odvedu u neku jednostavniju kan­celariju.

Po svojoj nesrećnoj navici da meša važno sa nevažnim i da ne razlikuje bitno od sposrednog, Siman je mislio samo o toj za njega neverovatnoj i nezemaljskoj čistoći i čudesnom uređenju. "Raj na zemlji, gospodski život", mislio je Siman. "Ovo je Aus­trija"! I prezrivo i kratko pogleda Vašu Gengu, koji je, nespre­tan i krut, stajao u stavu "mirno". Za stolom je sedeo Kosta Herman u mrkoj uniformi. Nije vikao, nije kretao ni malim prstom. Lice mu mirno, belo sa malo lakog rumenila, kosa crna, gusta, isti takvi kratki brkovi. Iza naočara bez okvira svetle tamnomodre oči ali one menjaju boju, jer se u trenutku kad povjerenik postavlja pitanja mešaju sa gornjom ivicom naočara i stvaraju oštar neljudski miran i pro­doran pogled.

– Ti nećeš da miruješ, Simane? – kaže strogo povjerenik i gleda ga tim pogledom od oživelog stakla i staklenih očiju.

 

I vidi se da sve zna, jer nabraja Simanu kako je izgubio zemlju i kuću, a odao se piću i skitnji po varoši, terajući tobože svoj spor sa agom, iako zna da je to presuđeno i rešeno, i kako je sada krenuo čak i najviše ličnosti da uznemiruje svojim neumesnim i neopravdanim molbama. Ukratko: rđavim putem je pošao i, ako se ne osvesti i ne vrati nekom poslu, neće dobro svršiti.

Čim je povjerenik dotaknuo pitanje Simanove "prave", seljak je zaboravio na svoje snebivanje i stao da se prepire stras­no i bezobzirno.

– Ti nećeš da miruješ, a sve ti je po zakonu riješeno – ko­rio ga je povjerenik.

– Ništa nije riješeno dok je čovjek živ.

Povjerenik stavi jednu ruku na drugu, zagleda se još življe u krupnog uzbuđenog seljaka, koji nije ni primećivao da ga či­novnik izaziva i bocka svojim primedbama, kao životinju na ko­joj vršimo ogled.

– Ti znaš da ima carska naredba...

– Čast i čest caru i njegovoj naredbi – prekida ga Siman svečano i neiskreno, i podiže malo šubaru koju je držao u ruci.

– A presuđeno ti je...

– Kako mi je presuđeno? Po turskim zakonima, gospodi­ne. I ko mi je sudio? Đulaga Maglajlić, Turčin k'o i moj aga...

– Pa tri su prisjednika bila. Drugi je čovjek Ante Perišić...

– Jeste drugi, ali nije čovjek nit je ikad bio.

– Pa dobro, treći je bio Srbin, Kosta Ćuk.

– Srbin je, gospodine, bio i Vuk Branković, pa izdade cara na Kosovu.

Povjerenik nije mogao da zadrži osmejak koji mu blesnu više u staklima naočara nego na usnama.

– Zar tako, Simane?

– Bolje bi bilo da nije tako, ali tako je.

Što je Siman više padao u vatru, povjerenik je sve mirnije i veselije stavljao primedbe i izazivao Simana da govori. Pošto ga je tako zaobilazno dobro ispitao, Herman se mo­rao uveriti da se i ovde radi "o jednoj od Simanovih fantazija i alkoholičarskih podviga", ali je ipak rešio da ga pritvori dok ne prođu ove svečanosti i ne odu visoki gosti. Sumnja se, naime, la­ko useli u glavu carskog austrijskog policajca. Zapravo, ona se i ne useljava, jer je uvek u njoj i gotovo uvek budna, a kad malo pridrema, ona spava samo na jedno oko i jedno uvo, i najmanji šum, manji od lepeta leptirovih krila, može da je probudi; a ako je niko nikako ne probudi, ona se s vremena na vreme sama budi od tišine koja joj se čini sumnjivom. A kad je u sumnji, carski austrijski činovnik bira uvek ono što je povoljnije i sigurnije po njega i njegov službeni interes, a teže i štetnije po osumnjičenog čoveka. Vladin povjerenik se diže i dobroćudno saopšti Simanu da će dva-tri dana morati ostati kod policije.

 

Siman se najpre bunio, a zatim je molio da ga puste.

– Ne može, Simane, jer ti imaš, eto, običaj da istrčavaš pred visoke ličnosti, pa mogu se, ne daj bože, carski konji poplašiti od tako krupna čovjeka, a tek onda ne bi valjalo. Ovako je bolje i po tebe. Sve je kao pola šala – pola zbilja, ali ipak Siman je odležo tri dana i tek po "nadvojvođinom" odlasku pušten.

Tako se svršila i ta poslednja od Simanovih obmana, a on je živeo dalje još crnji, ogorčeniji i zapušteniji. S vremenom, dodijao je svakom živom sa svojim večito istim pričama o zemlji i trećini, o turskim agrarnim zakonima i austrijskim uredbama, ko­je je znao napamet i citirao sve po imenu, broju i datumu. Svi su ga smatrali za nesrećnog i propalog čoveka, koji je poremetio pameću zbog zemlje i sad samo o tome može da govori, i svi su bežali od njega čim bi počeo da priča i pokazuje pocrnele ispresavijene presude i rešenja, molbe i prizive.

A valjalo je živeti, pa ma i prosjački. I zato se Siman, uz nevolju i s vremenom, navikao da ćuti o onom što je njegova glavna i najmilija misao i da gudi uz gusle ono što ljudi vole, traže i plaćaju. U tom svom pevačkom poslu sve je više zazirao od glavnih ulica i kafana, gde sada dolazi, nov svet, a kretao se po zabačenim mahalama na periferiji varoši.

Nedaleko od Sarajeva, u tesnom i krivudavom kanjonu Miljacke, na glavnom drumu koji vodi iz Sarajeva na istok, stoji Kozja ćuprija, lep i velik kamenit most na jedan luk.

Na desnoj obali reke pored toga mosta ima stara i poznata drumska mehana, sa terasom nad rekom, sa štalama i kovačnicom pred kojima uvek ima putničkih kola i konja. A na drugoj obali, u strani, stoji bela kafanica sa baštom koja se spušta do reke. Tu sarajevski esnafi često održavaju svoje teferiče, tu, od aprila pa do oktobra meseca, izlaze pred veče mnoge sarajevske bekrije da posede na zelenu i hladovitu mestu pored reke, uz ra­kiju i svirku ili pesmu, i to one najteže bekrije koje, ko zna za­što, privlači upravo ovakvo mesto bez vidika u sklopu strmih bregova, na kom sunce rano zalazi i dockan izlazi.

Za letnjih dana, pred veče, mogao se na terasi, gotovo uvek na istom mestu, videti krupan ali pognut, omršaveo i crn lik Sime Vaskovića, bivšeg kmeta Ibraginog i bivšeg zemljoradnika. Sedi obično pored same ograde, kašlje teško i pljuje u reku ispod sebe. "Ovaj neće dalje od jeseni", kaže mehandžija svo­me momku, braneći se od dima sa ognjišta i pokazujući na tuber­kuloznog Simana na terasi. A Siman ne gleda nikog, ali čeka ko će mu poručiti pesmu. Iz torbe pored njega vire gusle. Poruči obično onaj koga prvog uhvati rakija, a sa pesmom poruči piće i meze i za guslara.

 

Pored Simana ima još jedan redovan gost; to je neki Salih-beg Hašimbegović. On je iz Maglaja, ali je još od lanjske godine u Sarajevu, kod sestre, koja je udata za jednog od begova Babi­ća, i od njene milostinje pije svoje poslednje poliće rakije. Čovek dotrajao, bez kuće i kućišta, teška i nepopravljiva pijanica, nekad i čuveni kockar, koga je njegovo begovsko društvo odba­cilo odavno. Polovinu svog imetka proćerdao je za dvadeset i pet godina do dolaska Austrije, a drugu, veću, polovinu za ovih pet-šest godina otkako je došla okupacija i donela hotele, sviračice i razne druge zabave i mamipare. Pregojen, posve kratka vrata, crven i modar u licu, krezub, uvek vlažnih i zakrvavljenih očiju, on dotrajava poslednje dane tu na Kozjoj ćupriji, gde često os­tane i po dva-tri dana. "Svakog dana gledam kad će ga damla kucnuti i kad će se izvrnuti", kaže svome momku mehandžija, koji voli mračna i zloguka predviđanja.

Često se dešava da u mehani kraj mosta ostanu Salihbeg i Siman sami, jer neko dolazi samo praznikom, neko samo pred veče i kad je lep dan, ali njih dvojica su gotovo stalno tu. Dok su trezni, oni zaziru jedan od drugog, sede razdaleko. Siman se ne­prestano vrpolji, pretura neke hartije po jandžiku ili glasno kaš­lje, a beg sedi mirno, nikog ne vidi i ne čuje i niko mu ne treba.

Poneki putnik-prolaznik svrati, popije nešto i ode.

Vrlo bi teško bilo kazati koji se od njih dvojice prvi javi i kako se to desi da započnu razgovor i da se Siman primakne be­gu. Sve to svršava rakija. Oživeo, ali uvek uzdržljiv, kaže Salihbeg mirno:

– Hajde jednu krajišku!

A Siman odlazi i donosi gusle u torbi, ali tako kao da je to njegova volja i potreba. I gudi i peva tiho, a kad svrši, ne gleda u bega nego u gusle, i ne pita ništa. Sad beg poručuje.

– Daj mi jednu rakiju!... Podaj jednu i ovome! A kad to ispiju, on poručuje ponovo, ne dvojeći više Sima­na od sebe.

– Daj nam još dvije.

Beg traži novu pesmu. Siman otpeva. Polići pred njima prazni. Valja ih napuniti. Kod trećeg para polića, Siman sam po­činje pesmu o Smail-agi Čengiću. Beg živne.

– Eh, to, to! Samo, ako mi išta Smail-agi bude, neka znaš da nema glave na tebi.

Kao svi ljudi ogrezli u piću, beg voli takve pretnje, zaklet­ve i obećanja teških alkoholičara.

 

Tako oni piju i pevaju. Mrak je davno pao. Između dve pesme vode neke zamršene razgovore, čas glasno, čas priguše­nim šapatom. I u tim razgovorima dešava se da se beg odjednom prene i oseti begom, i oštro ućutka seljaka i promeni razgovor. Ali se još češće dešava da je tako pijan da očne kapke ne može da digne, ni odebljalim jezikom da krene, jer je slabiji od Simana i jer ga piće lakše hvata. Srećan što je najposle našao čoveka koji, onako težak i mrtav pijan, ne može pobeći i mora da ga slu­ša, Siman govori, tiho, svome sabesedniku koji je obnevideo, zanemeo i krut od pića.

– Svi za mene kažu da sam budala i propalica. Znam ja to. Ali znam i da nije sasvim tako. Vidiš, bio je u mog pokojnog oca, u mom detinjstvu, jedan oroz, gigan, nije mu glasa nadale­ko bilo. Ali, imao je jednu manu zbog koje je glavu izgubio prije vremena: on je kukurikao prije ostalih pijevaca na čitav sahat i budio ukućane. Dodijalo jednog dana mom ocu. Neću ga, kaže, trpljeti, pa da mi je iz oka izišao. I naredi da ga zakolju. E, ja sam, vidiš, takav oroz....

Sklopljenih očiju, beg samo žvaće krezubim ustima i pušta neki glas koji može biti i ljutito režanje i hrkanje usnulog čove­ka. A Siman nastavlja, u neodoljivoj potrebi da kaže nekom sve što mu je na srcu, ma kome, pa makar i ovoj obamrloj trupini.

– Svi mi kažu da nije trebalo raditi ni govoriti sve ono što sam ja radio i govorio, da nije vrijeme i da je bolje "vodu u usta", štono kažu, pa svoj posao gledati. Morebiti. Ali kad sve saberem, ja vidim da je onako kako ja kažem, da je aginska prava umrla, a kmetovska se rodila, samo oni to ne vide, još ne vide, a ja vidim!

I seljak se unosi begu u lice i govori mu blago i s visine, kao da mu tim poverava krupnu tajnu i čini veliku uslugu.

– Znaš, Salihbeže, čast tebi k'ao jednom dostu i prijatelju, reći ćemo. Čast! I ja nikakav čovjek ne bih bio kad bih tebe uvri­jedio i pogazio ono što sam ovdje tvoga pojeo i popio. Bože sa­čuvaj! Tebi čast, ali ovo sa kmetovskom zemljom i sa trećinom nije kako treba, nije pravo, i neće biti duga vijeka. Danas je Si­man budala i beskućnik, sa zemlje ga diglo, ljudi okreću glavu od njega, podsmijeva mu se svaka rđa, muštra ga Vaso Gengo, pa i onaj ćelavi Huso podvornik ne samo što ga ćera iz kancelari­je nego i ispred Kotarske oblasti. Ne da ni tu da stojim. "Ne dopuštavamo", kaže. Eh, ne dopuštaju, a ja ti kažem, Salihbeže, i neka ti nije što krivo i uvreda od moje strane, opet Siman ima pravo, još kako; samo što se prevario pa prije roka kukurikno. (Prevari me Švabo, kučka pogana!) A ima Siman pravo, ima! Ima!

Seljak se odmiče, škripi zubima, udara dlanom o sto i go­vori zadihano i posve promuklo od uzbuđenja, govori kao da gudi uz gusle, a govor mu prekida teški bolesnički kašalj.

– Ima pravo, vjeruj, Salihbeže! Neka sam ja i budala i pro­palica. Dobro, neka! Ali će doći iza mene bolji od mene, pa će pametnije sviđati račune, onako kako ni agama ni Kotarskoj oblasti neće biti milo, ali im ništa neće moći. Neću ja dočekati, ali znam, k'o što ovu rakiju mučenicu gledam pred sobom, da će doći dan kad će age i begovi obigravati sudove i kancelarije i no­siti ovako k'o ja tapije i zakone u jandžiku, a niko neće htjeti da im to čita, ni da s njima razgovara. Smijaće se ljudi aginskoj pravi, k'o što se danas smiju meni. Samo, to će biti malo veći i teži smijeh; Bosna će se tresti od njega. Od mene će tada biti pregršt kostiju u zemlji, jà biti jà ne biti, ali meni bolje podušje ne treba. Tada ću se roditi, a danas sam mrtav.

 

I svašta tako Siman govori, što nikad nije bilo, što, kažu ljudi, biti ne može, a što ipak mora biti – svašta krupno i buntovno što se ne govori, što čovek danju ni pomisliti ne sme – kao da iz njega ne govori rakija, nego sama istina, rečita, vidovita i neustrašljiva istina kasnih noćnih sati, u gluvom predelu nad otančalom rekom koja jedva mrmori.

I milo mu što kaže i sme sve to da kaže u lice begu, pravom begu, pa makar i polumrtvom od pića. A beg često i nije tako obamro kao što izgleda, nego čuje seljaka kroz pijanu maglu i šum otrovane krvi u glavi, ako ne čuje sve, on bar razabire glav­no. U njemu se diže sporo ali jako negodovanje, a kako mu se jezik oduzeo i noge podsekle, on samo kažiprstom desne ruke maše levo-desno i tim jedva vidljivim pokretom pobija ono što čuje. Toliko svega može, i toliko čini. Samo da ne ostane na onom što vlah kaže.

Tako prolazi noć. Sve umukne, svetlosti se pogase, samo krnjatak nekog staklenastog i kao vlažnog meseca svetli još neko vreme nad mračnom kotlinom. Mehandžija zatvori kapke na prozorima, zamandali vrata i legne da spava, a bega i Simana, pošto naplati piće, ostavi tako na terasi pored reke, kao ljude bez reda i ugleda, o kojima ne mora naročito računa voditi, kojima se ne zna ni vreme ni mesto – i koji će uskoro, jedan pre, drugi posle, tako i skončati jednog dana, negde na klupi, uz mehanski zid.

 

VELETRGOVCI

 

Mjesto radnje - Na granici Bosne i Srbije

 

Vrijeme radnje - Početak 19. stoljeća

 

Tema - Ova kratka Andrićeva pripovijetka prikazuje nam junaštvo, veliku hrabrost i borbenost hajduka.

 

Kratki sadržaj - Turci su odlučili da potpuno očiste planine i oslobode putove u tom kraju. Otpor su im davala dva hajduka koja su već pet godina bili klica bune na tom području. Jedan od njih je bio Stojan Veletovac iz malog sela Veletovci nedaleko od granice. Turci su opkolili tu dvojicu koji su se nalazili u kuli koja je pripadali porodici Crnojevića. Stojan je sa svojim drugom pružao veliki otpor i turci ni nakon desetak dana nisu uspjeli uhvatiti hajduke. Jedan od turaka se dosjetio kako bi mogli izmamiti Stojana, pošto su ubili Stojanovog prijatelja. Varka se sastojala u tome što su trebali dovesti Stojanova strica kojeg je ovaj jako volio. Tako su i učinili. Stojanov stria čiča Miloje trebao je na nagovor turaka pozvati Stojana na predaju. Ali čiča Miloje, iako u smrtnoj opasnosti, nije to učinio već je savjetovao sinovca da se ne preda turcima, a pogotovo ne živ. Turci ubiše čiču Miloja. Bila je oluja koju je Stojan iskoristio i tu je noć pobjegao. Turci su se morali vratiti u Užice i umjesto Stojanove glave poslali su čiča Milojevu glavu i glavu Stojanova prijatelja u Beograd. Tako se čičina glava ni kriva ni dužna našla na beogradskom bedemu, kao i glave mnogih drugih vojnika, hajduka.

 

Analiza djela - Ivo Andrić u svojima djelima najčešće piše o događajima u našim krajevima u vremenskom razmaku od dolaska turaka pa do danas. Piše o samovolji, tvrdoglavosti i o patnjama naroda. Na poseban način opisuje likove u svojim odlukama, zaključcima, mišljenjima, doživljajima. On to opisivanje prikazuje na početku pripovijetke kako bi u daljnem pisanju još više obradio njihove postupke, i to na takav način da izazove čitateljevo razmišljanje i zaključke.

 

Zaključak - U svojim pripovijetkama Ivo Andrić slika život Bosne, njene ljude i pejzaže, kao i posebnu atmosferu njenih sela i gradova. Kroz njegove pripovietke prodire osjećaj o praznini ljudskog života, o njegovom nestajanju da se suprostavi strastima i bolu, te osjećaj o njegovom vječnom i neizbježnom padanju u siromaštvo i smrt. U njegovim pripovijetkama dolazi do izražaja društvena problematika koja je savršeno iskazana u stilu i ljepoti njegovih rečenica. Sa uzbudljivom radnjom Ivo Andrić je stvorio poseban stil kojem nema premca u našoj književnosti.

 

CIRKUS

 

Dan, još protkan maglom, prilično je odmakao, a niko nije naišao ispod otvorenih prozora ni dozvao me, niti je zazvonilo zvonce na kapiji mog dvorišta. Obradovao sam se tom zatišju kao zasluženom odmoru i neočekivanom poklonu. Odmah posle doručka izišao sam i ispeo se stepenicama koje vode u strmu baštu iznad kuće da prošetam i udahnem vazduha. Tu sam osetio da me stalno prati neko daleko i nejasno sećanje: mnogo tame i mnogo jarke svetlosti; trube, bubnjevi, zadivljeni poklici, konj­ski topot, miris smrčeve strugotine, dah, šarenilo i zvuči cirkusa, i teška tišina prohladne palanačke noći; bezrazložni veliki zanos i isto takva i tolika potištenost.

Sve je to u vezi sa snom koji sam usnio minule noći, i od­mah ga zaboravio. Ali uporedo sa danom, koji je jačao dole nad gradom i ovde oko mene, raslo je, zgušnjavalo se i dobijalo sve nove i sve jasnije crte i to moje sećanje na događaj iz detinjstva, izazvano noćašnjim snom. Na samom početku te školske godine, kad sam stupio u treći razred osnovne škole, stigla je u naš grad uzbudljiva novina.

Na prostranoj površini Velikog pijaca počeli su jednog da­na da slažu neke grede i letve i da gomilaju sanduke. Idući iz škole, mi smo se zaustavljali i posmatrali zaposlene ljude, stran­ce i domaće, kako predano, očigledno s nekim planom, posluju oko tih stvari, i kako u tom radu svaka od njih dobija svoje mesto, svoj nov izgled i time objašnjenje i opravdanje. Sve zajed­no: podiže se cirkus.

Još pre nego što je dovršena velika šatra od sivog platna, u našoj kući počeo je razgovor o tome da li treba ići na prvu pred­stavu toga cirkusa, i da li treba povesti i mene. Nisam razumeo sve što su moji roditelji govorili, ali mi se činilo da je nemogućno da neće iskoristiti sreću koja im se pruža. Manje je bilo izgleda da će povesti i mene. Takvo rešenje učinilo mi se isuviše lepo i povoljno, pa prema tome neverovatno i nedostižno. I unapred sam osećao uskus uzdržanih suza i čamotinju večeri u kojoj ću ostati sa baba-Smiljanom da "čuvam kuću". Unapred sam znao da ću i ovog puta savladati ogorčenje, da neću zaplakati ni poka­zati koliko mi je teško, i da će mi zbog toga biti teže. A ipak su me poveli. Suze su nestale negde u meni, ogorčenje sam zabora­vio. Uostalom, ono se svekoliko pretvorilo u radost. Čarolija je već počela.

Sve je bilo izmenjeno. Jednolični život koji sam toliko mrzeo, sav je preplavljen uzbuđenjem, a uzbuđenje – to je za mene pravi oblik života, jedini dostojan da se nazove tim ime­nom.

Ranije se večeralo, svečano obuklo. Iz kuće smo izišli sa prvim mrakom, kad se inače redovno pregledaju prozori i za­ključavaju i kućna i avlijska vrata. Spuštala se noć, a meni je izgle­dalo kao da sviće. Izdaleka se videlo da je Veliki pijac osvetljen, a u toj svetlosti kretali su se ili stajali ljudski likovi kao crne si­luete. Iznad ulaska u šatru podrhtavalo je široko obasjano plat­no na kome je pisalo crvenim slovima: "Cirkus Veler". Nemirna srca i pritajena daha ušao sam sa svojima u cirkus koji je bio jar­ko osvetljen. Nekoliko redova sedišta od neoblanjanih smrčevih dasaka sačinjavali su pravilan krug oko cirkuske arene posute debelim slojem meke i žućkaste strugotine.

 

Čudo je već osvajalo moja čula. Igra je počinjala da se raz­vija. Osećao sam kako mi se lice žari i oči plamte, a u džepovima sam grčevito stiskao hladne prste. Kroz vrelu maglu ukazivala su mi se među gledaocima poznata lica naših građana, a ja sam se u čudu pitao otkud oni tu, i odmah ih gubio iz vida i zaboravljao kao poslednje ostatke života koji smo ostavili iza sebe i koji sad sve više bledi i nestaje.

U arenu su, uz smeh i radosno ptičije kliktanje, upala dva klovna. Trčali su, preturali se, preskakali jedan drugog; sporazumevali su se samo mimikom i dovijali se kako da jedan drugog nadmudri i što bolje nasamari. Ova dva smešna čoveka u šare­nim odelima, sa nabeljenim licima iz kojih su sjale ljudske i ljudski umne i tužne oči, zasenila su sve što je dotle za mene zna­čilo svet. A to je bio tek uvod u pravu veliku igru.

Grunula je muzika od limenih instrumenata i bubnjeva. Preda mnom se kao svetlo, šareno i nemirno platno razvijao neki život kakav nisam mogao slutiti da postoji, a koji sam, u sebi, nesvesno, odavno očekivao. Javljalo se, izgleda, upravo ono što mi je u čestim časovima dečačke potištenosti toliko nedostajalo. "To je, to je to!" – govorio sam sâm sebi i uživao kao zasebnu, izdvojenu slast svaki trenutak vremena koje je brzo prolazilo i svaku pojedinost prizora koji su se preda mnom odigravali.

Za klovnovima došla su dvojica artista na trapezu. Njihovi zamasi i skokovi izazivali su divljenje, a kad bi njihova vratolom­na smelost došla do vrhunca, poneka žena u publici prekrila bi oči rukama i njen ustrašen, prigušen povik odjeknuo bi cirku­som.

– Aaah!

Zatim su došle vežbe sa dresiranim konjima. Sa strane je stajao direktor cirkusa u jahaćem odelu; na glavi cilindar, na no­gama visoke čizme tesnih sara. Ufitiljeni brkovi na nepomičnom licu. Vitlajući dugačkim bičem u ruci, on je mirno i nadmoćno, kao neko više biće, upravljao celom igrom. Ugojeni i sjajno timareni belci i vranci obilazili su uokrug, propinjali se ili padali na kolena na pucanj biča, i na isti takav znak odlazili iz arene. Poslednja slika izazvala je oduševljenje i burno odobravanje gledalaca. Na vrancu bez obeležja i svetle pege, koji je trčao iz­među dva belca niža od njega, jahao je snažan i plećat jahač u raskošnom kostimu, a iza njega nabeljena i narumenjena žena u svetlom trikou, samo sa kratkom pelerinom od modre svile, ve­zanom oko vrata. Pošto su nekoliko puta učinili krug, žena se na pucanj biča vinula i ispela jahaču na ramena, a on je tada, oči­gledno velikim naporom, polako i oprezno počeo da se diže. Već idućeg trenutka on se, zavaravši oči gledalaca, ispravio i naoko lakim pokretom stao vrancu na sapi, pridržavajući samo prstima leve ruke ženu koja mu je stajala na ramenima. Pripijeni jedan uz drugog, tri konja su jurila, bacajući kopitama strugotinu po prvim redovima gledalaca; na srednjem je stajao snažni jahač sa pobedničkim izrazom lica, a na njegovim ramenima, uspravna i sjajna žena u trikou boje tela, kao naga, dok je za njom vijorila njena modra pelerina. Posle toga veličanstvenog prizora izišli su radnici, prostrli šaren ćilim i stali da zatežu žicu iznad arene, s jednog kraja na drugi. Ti ljudi u svojim običnim radnim odelima izgledali su kao zalutali ovamo iz onog davno nestalog sveta u kome sam i ja ne­kad živeo. Na žicu se ispela naročitim stepenicama mlada igrači­ca iz Mađarske po imenu Etelka. Direktor joj je pri tom poma­gao ceremonioznim pokretima. Bila je sitna, nežnija i na izgled slabija od one jahačice, ali njeno telo je bilo savršeno vajano, u trikou od crne svile, sa posve kratkom zelenom suknjicom, jako nabranom oko kukova, dok joj je žut jelek stezao struk i slabo prikrivao grudi. U desnoj ruci držala je laki kineski suncobran. Najpre se kretala oprezno i sporo. Izgledalo je neverovatno da će preći preko te žice. Nekoliko puta se zahinjala i zastala kao da će pasti, kao da već pada, ali se krajnjim naporom, mašući levom, slobodnom rukom i svojim suncobranom, ipak održala i produžila da klizi po žici. Meni se u tim trenucima srce od uzbu­đenja pelo u grlo. A kad je stigla na kraj žice, vratila se krećući se već lakše i sigurnije. Na licu joj je stalno lebdeo lak i bez­brižan osmejak.

 

To za mene više nije bio cirkus! Ta žica je bila razapeta od planine do planine, iznad nekog proletnjeg predela, a devojka na njoj prelazila je lebdeći, slobodnija od ptice i lakša od leptira s jednog kraja širokog vidika na drugi, zajedno sa svojim skupocenim osmejkom. Čista i kao bestelesna, zvezda a ne žena.

Izgledalo mi je da čudu i lepoti nema kraja, da ti ljudi sve mogu i ostvaruju sve što zamisle. Znaju šta hoće, a što hoće, to mogu. Nisu im potrebne reči ni objašnjenja. Govore pokretima. Ne oklevaju, ne greše, ne dosađuju se kao mi. Ne lažu, jer im to nije potrebno, i ne dopuštaju nikom i ničem u sebi ni oko sebe da slaže ili izneveri. U pouzdanju i izvesnosti se kreću i žive. Ne znaju za nesporazume i nedoumice. Preskaču, lebde ili lete iznad svega toga. Okrenuli su leđa onom što se tamo napolju zove ži­vot, ali samo zbog savršenijeg i lepšeg života. Srećni su.

Takvoj sreći, činilo mi se, idemo u susret i mi. Život kojim smo do sada živeli natkriljen je, i potpuno i zauvek potisnut. Sve su prepreke oborene. Igra će odsad biti smisao i sadržina života, a smelost i lepota njegovi redovni zakoni. Svi ćemo živeti i kreta­ti se tako i izvoditi slične i još veće podvige.

Krut i zanemeo od tih otkrića, bio sam zaboravio sve drugo oko sebe, ne samo svoje sugrađane nego i roditelje sa kojima sam došao. Činilo mi se da sam potpuno sam, da i nemam nikog svog, da sam tu došao jedino da saznam i vidim kako se živi u tom velikom svetu igre, bleska i veličine, a posle da produžim i sam tim putevima da, jašući ili lebdeći u smelim skokovima, sav­lađujem kao igrajući se prostranstva, radosno i lako, sa osmej­kom na licu, srećan što me ljudi gledaju i što mi se dive.

Ali upravo tada kad sam hteo da se osmehnem tome tre­nutku u susret, desilo se ono što sam najmanje očekivao. Kad je igračica srećno izvela i drugi put svoj hod po žici i vratila se na polaznu tačku, zagrmeo je bubanj i pobednički pisnula truba. Lepa žena je digla visoko svoj kineski suncobran, vešto se poklo­nila gledaocima na sve četiri strane, a zatim, kao da je bez teži­ne, skliznula u naručje svom direktoru, koji je odbacio bič i do­čekao je kao hladnokrvan i uzvišen spasilac.

Taj trenutak velikog trijumfa neobično se produžio. U me­ni se javila sumnja, pa strah. Prva pomisao da bi to moglo nagoveštavati kraj ove igre. Muzika je treštala, u publici je zavladao radostan žagor, neki su poustajali sa svojih mesta; u arenu su upali klovnovi i preturali se i okretali na rukama kao živi točkovi. Ušli su i ostali izvođači programa, klanjali su se i dobacivali poljupce publici.

Jedno po jedno, svi su oko mene poustajali. Ja sam ostao na mestu, nepomičan, držeći se obema rukama za dasku na ko­joj sam sedeo. Bolno otrežnjen, sa nevericom sam slušao i gle­dao šta se to dešava oko mene. Sve je bilo u pokretu. Prve lampe su se gasile, konji su rzali, klovnovi vrištali, direktor pucketao bičem. Izgledalo je da mi se svi smeju. Kraj, kraj, kraj!

Tako dakle! Zar te stvari imaju kraj? Pa to je onda kao da i ne postoje! Zar igra i lepota mogu da lažu? Zar su to samo bleštavi, nestalni i prolazni prividi koji nas lako opsene i zavladaju nama da bi nas isto tako brzo i neočekivano napustili? Zašto su zametali onu igru kad su znali da neće i ne može trajati? I šta vredi sve to ako ne traje? Jedva su me urazumili i odlepili od mog sedišta. Na izlazu sam se još jednom okrenuo i video kako radnici savijaju šareni cirkuski ćilim, a dva klovna trče oko njih i sapliću se uz veselu ciku i kreveljenje. Kraj! Savijaju ćilim – sve je gotovo! Kraj!

 

Napolju je bilo mračnije i hladno. Svet se razilazio. Moj otac i moja majka uzeli su me između sebe i vodili me, jedno za jednu, drugo za drugu ruku. S naporom sam održavao korak sa njima. Stiskao sam zube i nastojao da zadržim suze teškog razo­čaranja koje me je ispunilo svega.

Iz tog sećanja, koje je ličilo na živ san pod suncem vedrog jutra i dobijalo sve jasnije konture, prenulo me zvonce. Dole na kapiji neko je jako i dugo zvonio. Čuo sam kako mu otvaraju i kako ga uvode u kuću. Sišao sam niz ono nekoliko stepenica, ne čakajući da me zovu. U gostinskoj sobi nalazio se postariji čovek, stranac neki. Atmosfera te prostrane sobe menjala se često iz osnova, a ponekad mi se činilo da se i obim i uređaj njen nienjaju, već pre­ma karakteru, izgledu i ponašanju gosta. Sad je cela prostorija bila ispunjena nekom nelagodnošću i olovnom težinom.

Prema meni je na divanu sedeo oronuo i pohaban čovek. Da, pohabano je bilo ne samo njegovo odelo nego i lice i telo, ako se tako može reći. Na njemu je bio komplet od sivog debljeg štofa, požuteo i izgužvan. Svoj crni okrugli šešir popovskog for­mata, čovek je čas stavljao na divan, pored sebe, čas ga opet uzi­mao na krilo i gladio, kao u neprilici. On je bio taj koji je izgovo­rio tu reč.

– Oprostite, ja sam u neprilici...

Da, u neprilici je, to se vidi, ne samo sa šeširom i ne samo sa odelom i cipelama nesavremenog kroja i izgleda nego i sa jezi­kom kojim se izražava.

 

To je bio pravi austrougarski čovek, rođen sredinom de­vetnaestog veka u Trstu, a umro pre pedeset i dve godine u ov­dašnjoj bolnici. Majka mu je bila Italijanka slovenačkog pore­kla, otac Čeh. Govorio je i nemački i češki i italijanski, ali nije­dan od tih jezika nije znao tako dobro da ga u razgovoru sa pra­vim Nemcem, Čehom ili Italijanom ne bi mučilo osećanje manje vrednosti. Najbolje je znao jezik cirkusa, jer je u cirkusu odra­stao i vek proveo; zamalo da nije i umro u cirkusu. Tu se služio naročitim govorom koji je bio mešavina mnogih jezika i podesan za objašnjavanje i nadvikivanje sa artistima, pomoćnim radnici­ma, pa i sa konjima i drugim životinjama.

Sa mnogo snebivanja, tražeći reči, on je rekao da se zove Romualdo Beranek, nekadašnji sopstvenik i direktor cirkusa "Veler", a zatim je nastojao da mi objasni razlog svoga dolaska.

Sećanja – ponekad, i ponečija sećanja – mogu da imaju ve­liku pokretnu snagu. Dok se o ljudima ne misli i ne govori, oni mogu da leže i trunu neosvetljeni i nepomični u zaboravu. Ali kad ih jednom pokrene nečije živo i snažno sećanje, onda treba ići do kraja; treba sve osvetliti sa svih strana, prikazati onako ka­ko je uistini bilo i, ako je potrebno, dopuniti. Evo te dopune.

One noći, pre pola veka, kad je cirkus "Veler" na Velikom pijacu, na čitav sat pre svoje prve predstave u našoj varošici, za­palio svoje lampe, direktor je pregledao još jednom sav cirkuski materijal, kostime na osoblju i orme na konjima, prebrojao pri­hod od prodatih karata na kasi, a zatim otišao u kola koja su mu služila kao stan. Tu je ležala njegova teško bolesna žena Ana.

Uzeli su se pre više od dvadeset godina. On je radio sa konjima u cirkusu njenog oca. Ona je bila njegova vršnjakinja, punačka i rumena ćerka jedinica starog Velera, čiji je cirkus do­bro radio i bio poznat u celoj zemlji. Mnogi su se otimali o tu naslednicu, pametnu i dobroćudnu devojku. Sreća je poslužila njega. Kad je umro Veler, žena i on su ostali jedini vlasnici cir­kusa. Nisu imali dece. Dug niz godina žena je vodila kasu i knjigovodstvo radnje. Njena štednja i umešnost pomagale su da se cirkus održi i u nepovoljnim godinama. Bila je rano pregojena i teška, ali uvek živahna, okretna i vešta u poslovima. Od pre pola godine teško se razbolela. Sad leži sva otečena i nepokretna, u kolima, na teret sebi i mužu.

Uvek je bila ljubomorna. Samo, to je bila ona laka i bezaz­lena malograđanska ljubomora, bez zloće i gorčine, bez pravog povoda i bez posledica, koja je čak davala neku draž i živost nji­hovom životu, punom rada, briga i seljakanja. Tek otkako je počela da poboleva, stvar je bivala sve više teška i neprijatna. Što je najgore, sad ima za ljubomoru i opravdanog osnova. Di­rektor je zaljubljen u igračicu na žici, sitnu i laku, a snažnu i ve­štu Mađaricu Etelku, kako može da bude zaljubljen čovek na iz­maku snage, u svojoj pedeset i nekoj godini.

To je bilo neočekivano čudo, jer svi su ga poznavali kao trezvena i stroga čoveka koji nije nikad izdvajao nijednog od dvadesetak članova svoje trupe. A naišlo je to, ni on sam ne bi umeo kazati kad ni kako, naglo, bez mere i objašnjenja. Njego­va pažnja odjednom se zaustavila i usredsredila na tu sitnu devojku koja je dotle bila samo jedna od "numera" njegovog pro­grama. Privlačilo ga je sve što je ona radila ili govorila: svaka njena reč, svaki pokret i pogled slagali su se u njemu i, na kraju, ispunili ga celog nekom uzvišenom i radosnom nežnošću kakvu nikad nije poznavao ni slutio da postoji.

Svi u cirkusu znaju to i primećuju, i uvek se nađe poneko da neku pojedinost direktorovog ludovanja dostavi i bolesnoj ženi. I sada, dok on oblači svečano jahaće odelo u kome nastupa u areni, ona govori tiho ali oštro, ponavljajući svoj svakodnevni i kao molitva jednolik niz prekora, žalbi i opomena, pomešanih sa stenjanjem i uzdasima.

 

Ona umire, kaže, i za sebe, nema više šta da brine. Sa njom je svršeno. Kraj! Božja volja takva! Kraj! Ali ono što je muči i što joj zagorčava poslednje trenutke, to je njegova luda i sramotna veza sa tom Etelkom koja mu može biti ćerka, ili još malo pa unuka. Zaludila ga belosvetska drolja koju su u njenoj trinaestoj godini zaticali sa konjušarima, u slami ispod jasala. Kako ga nije stid i od boga strah? Kako se ne seti njenog tate, starog Velera, koji ga je učinio čovekom, kad već ne misli na nju koja mu je bila drug i prijatelj, godinama, u zlu i u dobru. Misli li on, kukavac, da ga je Etelka izabrala zbog njegove mladosti, snage i lepote? Zar njemu, u njegovim godinama i njegovom po­ložaju, još trebaju žene? Ali trebaju Mađarici njegove pare. "Zar on ne vidi šta mu sprema igračica? Čeka samo da umre gazda­rica, pa da se venča sa njim, a tada će lako istisnuti njega i ostati gospodar cirkusa, sa njihovim jahačem Sivorijem, sa kojim i sa­da živi. Na prosjački štap će ga oterati. To je takva žena, otrov­nica. Videće on to. I tada će se setiti nje i njenih reči.

Nastojao je, kako je najbolje umeo, da je razuveri ili bar umiri. A činio je to mlako i nevešto.

– Umiri se, Andulko! Ti znaš da nije tako.

– Šta nije tako? Ako si ti obnevideo, nisam ja slepa. I konji i psi u radnji znaju gde provodiš vreme posle ručka. Ne samo što ti prazni džepove, nego ti je popila mozak i srž iz kostiju. Eto si se sav usukao i olinjao. Pogledaj se u ogledalu da vidiš šta je uči­nila od tebe. A šta ti tek sprema? Žao mi te, jadan čoveče, žao!

Žena se zaplakala, a on je zalupio vratima i, zakopčavajući poslednja dugmeta, otrčao u cirkus. A kad se po završetku pred­stave vratio, gladan i umoran, bolesnica ga je dočekala opet svo­jom jadikovkom koja nije imala kraja. I sad je trebalo spavati tu pored nje, misleći na sutrašnje poslepodne koje će provesti sa Etelkom.

 

Još te jeseni žena mu je umrla. Pokopana je na katoličkom groblju u Osijeku, gde je tih dana cirkus gostovao. Ubrzo se ože­nio Etelkom. A posle je došlo ono što ne valja. Nekoliko nedelja nečeg što je ličilo na slobodu i uživanje, a zatim nepune dve go­dine gađenja, poniženja i rvanja sa đavolskom ženom koja ga je unižavala i vredala, sa nekom divljom nasladom, svakom prili­kom i na sve moguće načine, u četiri oka i pred ljudima, ne ulepšavajući i ne krijući ništa. Sam nije mogao da shvati što se to de­šava sa njim. Često i uzaludno se pitao zašto je tako oduzet i ne­moćan prema njoj, a otkud opet u nje ta snaga i sloboda i ta nezasitljiva potreba da ga kinji i sramoti pred svima i na svakom koraku; i to sve više i svirepije što je on više nastojao da bude nežan prema njoj i da joj ugodi u svemu. Osećao je samo da se topi i smanjuje i video da je, još za njega živa, u radnji zagospo­dario njegov nameštenik, jahač, Etelkin dragan, Sivori. Polovi­nom druge godine – cirkus se posle duže turneje po Hrvatskoj i Mađarskoj opet vratio u Sarajevo – Etelka mu je saopštila suvo i poslovno da ona više ne može da živi ovako. Želi, kaže, da ima dete; naravno ne sa njim, jer je on – to i sam zna – jalov i nemo­ćan, a i kad to ne bi bio, ona neće dete od njega, nego od Sivorija. U tom je stvar. To je jasno: želi dete i imaće ga. A neće ništa da krije i ni pred kim da laže. I hoće, evo, da ga na vreme obavesti o tome. On može, ako želi, i dalje da ostane pored njih; ako mu se ne sviđa, može da ide. Po volji! I govoreći to, gledala mu je pra­vo u oči, bez uzbuđenja, bez mržnje, hladno i rasejano.

Nije odgovorio ništa; nije mogao, nego je pobegao iz kola i sklonio se na skrovito mesto, iza štala, gde se izbacuje đubre, strugotina i svakojaki otpaci i ostaci cirkuskog života. Tu je os­tao dugo stojeći nepomičan, šireći prste na rukama i gledajući svoje dlanove kao da ih dotle nikad nije video. I tu mu je u jed­nom jedinom trenutku postalo jasno ono što mu je dotad, evo već više od godine dana, izgledalo tako nerazumljivo i zagonetno – čas kao da jeste, a čas kao da nije i ne može biti – i on je najposle shvatio. To što je maločas stajalo pred njim i govorilo mu ono što niko živ smisliti nije mogao, a još manje drugom čoveku u lice kazati, to i nije Etelka, devojka koju je on upoznao i poželeo, tanku i glatku kao sklizak mirišijavog sapuna, nego sama smrt i crna propast kojoj se nije trebalo ni primicati i od koje se sad valja braniti. To je udarac koji sačekuje čoveka na njegovom putu, u neodređenom trenutku i na nepredvidljivom mestu, i menja odjednom potpuno sve u njemu i oko njega, i određuje sve njegove dalje misli i postupke.

 

Istog dana kupio je velik lovački nož. Nikad nije voleo oružje ni razumeo ljudsku potrebu za njim. Čak i u tvrdom i gru­bom cirkuskom životu, u kome se valjalo nositi sa ljudima i živo­tinjama svakojakih ćudi i raznih rasa, zazirao je od nasilja. Ali ovog puta nije mogao drukčije. Bio je uveren da je to jedino či­me bi se mogao preseći onaj nevidljivo tanki i oštri a neraskidljivi konac koji ga vezuje za Etelku, i koji će ga udaviti sigurno ako ga, koliko danas još, ne preseče.

Nož je bio tu, ali nedostajalo je ostalo. Trebalo je ostvariti odluku, ali tada se pokazalo da je to lakše zamisliti nego izvršiti. Kad se, pred podne, vratio iz varoši i zatekao Etelku kraj prostr­tog stola, učinilo mu se da će lako preći put koji deli pomisao o udarcu od udarca samog. Ali kad je prišao bliže i izmahnuo no­žem, pred njim se odjednom umesto sitne i nežne "ptičice sa ži­ce", kako su je u cirkusu zvali, našla ljuta tigrica koja ume da se brani i ne zna šta je strah. Nije odstupala, nego je išla pravo na njega i levom rukom hvatala za go nož, a desnom ga tukla po očima. Nasrtala je kao da brani ne samo svoj život nego i svoje još nerođeno dete i onog svog plećatog čoveka koji svako veče jaše na vrancu bez pege, a sa ženom visoko uspravljenom na nje­govim ramenima. On je vitlao nožem, smerajući na ono razgolićeno mesto ispod njenog belog i nežnog grla, jer je odranije još, sam ne zna zašto, zamislio da je tu negde čvor onog smrtonosnog konca koji valja po svaku cenu preseći. Ali žena nije dala blizu sebi, branila se ne snagom nego lakim leptirastim pokretima, i to tako kao da ima hiljadu ruku. A pri tom je vikala, ne vikala, ne­go urlala kao brodska sirena u magli, na Savi. Njegov nož je sa naporom tražio put kroz to neočekivano grananje i lepršanje nje­nih hitrih ruku, i sporo se probijao ka cilju. Tako je direktor iz­gubio nekoliko dragocenih sekunda, dok u sobu nije utrčao je­dan od ona dva klovna i oborio ga, s leđa, jednim jedinim udar­cem. Dozvali su policiju. Kad su ga podigli sa zemlje, držao je još jednako nož u ruci, i bacio ga je tek na oštar stražarov poziv. Odveli su ga vezana i krvava, dok su njoj previjali sekotine na dlanu leve ruke.

Zadržan je u zatvoru, a posle upućen na posmatranje. Etelka je uzela advokata. Direktor se branio sam. Branio se ošt­ro i odlučno, pa ipak, ili možda upravo stoga, pogrešno i bezuspešno. Dokazivao je da nije neuračunljiv. ("Da, bio sam neura­čunljiv, ali samo onda kad sam onako ludo poželeo mladu sitnu ženu sa žice; inače, ni pre ni posle toga. Uostalom, to je moja nesreća, moja lična stvar. Pa zar je pravo da za to budem kaž­njen i izgubim sve svoje, i samu slobodu?") Želeo je samo jedno: da obavesti svet o svom slučaju i da pokaže na živom, neverovatnom primeru šta mogu zli ljudi i vešti advokati da učine od čove­ka koji pogreši u jednom trenutku i sam krene putem sopstvene propasti. Ali, stvar je išla teško. Niko nije hteo da ga dokraja sasluša ni mogao da shvati. Što je najgore i prosto neshvatljivo, osoblje cirkusa bilo je protiv njega, a za novu gazdaricu i njenog ljubavnika, i tako i svedočilo pred sudom. Lekari i sudije su mu prebacivali što je "slabu ženu" napao nožem. Čuvši to, u njemu se digao talas gorke ironije. Smejao se gromko. Učeni su ljudi i stručnjaci su, a ne vide da nije u pitanju slaba žena, nego lukava i krilata zmija! A kad je hteo da im dokaže da je bio prisiljen da se brani, i sa snebivanjem i kao za sebe, pominjao svileni konac koji je pretio da ga uguši, oni su se značajno zgledali između se­be, umirivali ga i sažaljivo tapšali po ramenu. Ipak, on nije gubio nadu. Ali izdala ga je jetra. Nije doživeo kraj svoje parnice. Umro je ovde u Sarajevu i sahranjen je na groblju u Koševu.

 

Tu je direktor zaćutao jedan trenutak, a onda se naglo di­gao:

– Izvinite što sam vas uznemirio, ali sad znate sve. Bar ono­liko koliko i ja. Sad možete dopuniti svoje sećanje iz detinjstva. Jer svaka stvar u životu treba da bude osvetljena sa svih strana. Inače, ja ništa ne tražim od vas, i neću više da vas zadržavam. Iz­vinite!

Nespretno se opraštajući, krenuo je put izlaza. Pred so­bom je nosio sa obe ruke svoj veliki crni šešir, kao neki predmet koji je ranije zaboravio ovde i sad odlazi zadovoljan što ga je na­šao.

 

ASKA I VUK

 

Ovo se desilo u ovčijem svetu na Strmim Livadama. Kad je Aja, krupna ovca teškog runa i okruglih očiju, ojagnjila svoje prvo jagnje, ono je izgledalo kao i sva ostala novorođenčadi ša­ka vlažne vune koja počinje da kmeči. Bilo je žensko. I bilo je siroče, jer je Aja upravo tih dana izgubila muža koga je mnogo volela. To dete majka je nazvala Aska, nalazeći da je to vrlo pri­stalo ime za buduću ovcu-lepoticu.

Prvih dana jagnje je išlo za majkom, kao i sva ostala jagnjad, ali čim je stalo da trči na svojim još krutim i neobično izduženim nožicama, i da pase samostalno, odmah je počelo da po­kazuje svoju ćud. Nije se držalo majčina skuta, nije slušalo nje­na dozivanja ni kucanje zvona na ovnu prethodniku, nego je volelo da luta putevima koje je samo nalazilo, da traži odvojenu pašu na udaljenim mestima.

Majka je opominjala svoje inače dobro i lepo i pametno dete, obasipala ga savetima i prekorima i predočavala mu sve opasnosti takvog vladanja u kraju kao što je njihov, gde ima uvek poneki lukav i krvoločan vuk, kome čobani ništa ne mogu i koji kolje ovce i njihovu jagnjad, naročito kad se odvoje i zalutaju. Strepela je Aja, i često se pitala u koga se umetnulo ovo nje­no dete, i to žensko, da je ovako svojeglavo i nemirno. Na koga je da je, tek to šilježe – tako u ovčijem svetu nazivaju šiparice i dečake – bilo je velika briga materina. U školi, Aska je prilično učila i dosta dobro napredovala. Ali kad god bi majka otišla da se raspita za njene ocene i vladanje, učiteljica je odgovarala da je dete darovito i moglo bi da bude prvi đak, samo da nije tako ži­vo i rasejano. Jedino iz fiskulture imalo je stalno odličnu ocenu.

Jednog dana, kad je završila sa dobrim uspehom razred, Aska je stala pred majku i izjavila da želi da uči baletsku školu. Majka se najpre odlučno oduprla. Navodila je mnoge razloge, sve jedan ubedljiviji od drugog. Dokazivala je da niko u njiho­voj porodici nije bio drugo do mirna ovca domaćica. Umetnost je, govorila je majka, nesiguran poziv koji nit hrani nit brani onog ko mu se oda. Put umetnosti uopšte je neizvestan, varljiv i težak, a igra je ponajteža i najvarljivija od svih umetnosti, čak ozloglašena i opasna stvar. Tim putem nije pošla nijedna ovčica iz dobre kuće. I sve tako. – Šta će, najposle, kazati ceo ovaj naš ovčiji svet kad čuje da je moja kćerka pošla upravo tim putem?

Tako je odgovarala Asku njena brižna i dobronamerna majka. Ali poznavajući narav svoje kćeri, unapred je znala da se njenoj želji neće moći dugo odupirati. I popustila je. Upisala je malu u ovčiju baletsku školu, nadajući se da će tako možda do­nekle ukrotiti njen urođeni nemir, iako su i ovce i ovnovi iz stada u većini osuđivali tu majčinu odluku.

Ne bi se moglo reći da je Aja bila ravnodušna prema zamerkama i ogovaranjima ovaca i ovnova u toru i na paši, ali maj­ka voli svoje dete toliko da uz njega zavoli i one njegove osobine koje ne odobrava u duši. Malo-pomalo, mirila se ovca-majka sa ćerkinom željom i počinjala drukčije da gleda na stvar. Ona se pitala šta, na kraju krajeva, može biti ružno u umetnosti? A igra je najplemenitija od svih veština, jedina kod koje se služimo isključivo svojim rođenim telom. To mirenje joj je bilo utoliko lakše što je mala Aska zaista pokazivala mnogo dara i volje za igru, i vidno napredovala. A uz to, devojčica je bila čedna i bezazlena kako se samo poželeti mo­že. Ali svoje čudne i opasne navike da luta daleko od ovčijih pašnjaka i plandišta nije mogla da se oslobodi nikada. I jednog dana desilo se ono čega se Aja uvek pribojavala.

 

Aska je sa odličnim uspehom završila prvu godinu baletske škole i upravo je trebalo da počne drugu. Bio je početak jeseni sa još jakim suncem, koje neprimetno počinje da bledi, i toplim kratkim kišama od kojih se stvara radosna duga iznad vlažnih i obasjanih predela. Aska je toga dana bila naročito vedra i živah­na – i rasejana. Zanesena svežinom dana i lepotom sočne trave, zašla je malo-pomalo sve do ivice udaljene bukove šume, pa čak i u nju. Tu je trava bila, kako se Aski činilo, naročito sočna i što dublje u šumu, sve sočnija. U šumi je bilo još mlečne magle koja se, kao ostatak neke čudne noćne igre, povlačila pred suncem. Belo i svetlo i tiho. Slaba vidljivost i potpuna tišina stvarale su začaran predeo u kom prostor i daljina nisu imali mere i u kom je vreme gubilo svoje značenje.

Aska je njušila stare nagnute bukve obrasle mahovinom koja opija kao priča o neobičnom doživljaju, pretrčavala svetle zelene čistine, i činilo joj se da priči nema kraja ni neobičnim do­življajima broja. I kad je bila na jednoj od takvih čistina – našla se odjednom lice u lice sa strašnim vukom. Iskusan, star i drzak, on se bio privukao sve do tih krajeva u koje inače vukovi u to do­ba godine ne silaze. Njegovo olinjalo krzno, zelenkasto i smeđe, omogućilo mu je da se izjednači sa jesenjim bukvama i travom koja počinje da vene.

Divni predeo, koji je opijao i zanosio Asku, digao se od­jednom kao tanka i varljiva zavesa, a pred njom je stajao vuk užagrenih očiju, podvijena repa i kao na smeh malko iskeženih zuba, strašniji od svih majčinih opomena. Krv se u Aski sledila i nožice su pod njom odrvenele. Prisećala se da treba da dozove svoje, i otvarala je usta, ali glasa nije bilo. Ali smrt je pred njom bila, nevidljiva a jedina i svugdašnja, grozna i neverovatna u svojoj grozoti.

Vuk je napravio polukrug oko svoje nepomične žrtve, po­laganim, mekim hodom koji prethodi skoku. Izgledalo je da sa nevericom, ukoliko vukovi poznaju nevericu, posmatra šilježe i da se sa sumnjom, jer za sumnju su vukovi sposobni, i sa stra­hom od zamke pita kako je ovako mlado, belo i lepo, moglo zalutati čak ovamo i doći mu tako reći pod zub. Za žrtvu to su bili neočekivani čudni trenuci, negde između samrtnog užasa, u kom je već bila potonula, i nezamišljene, krvave i konačne činjenice koja se krije iza reci – smrt. To je već premrloj Aski ostavljalo nešto malo vremena i tamo gde je misli­la da ga više nema i ne može biti, ali tako malo da je to jedva liči­lo na vreme. To joj je dalo i snage za pokret, ali to nije bio po­kret odbrane, jer za njega nije bila sposobna. Poslednji pokret mogao je biti samo – igra.

 

Teško, kao u mučnom snu, devojčica je učinila prvi po­kret, jedan od onih pokreta koji se vežbaju uz "štanglu" i koji još i ne liče na igru. Odmah za tim je izvela drugi, pa treći. Bili su to skromni, ubogi pokreti na smrt osuđenog tela, ali dovoljni da za koji trenutak zaustave iznenađenog vuka. I kad je jednom počela, Aska ih je nizala jedan za drugim, sa užasnim osećanjem da ne sme stati, jer ako između jednog i drugog pokreta bude sa­mo sekund razmaka, smrt može ući kroz tu pukotinu. Izvodila je "korake", onim redom kojim ih je učila u školi i kao da čuje oštri glas svoje učiteljice: "Jedan – i – dva! Jedan – i – dva – i – tri!" Tako je išlo sve redom. Sve što je u toku prve godine mo­gla da nauči. Pokreti su kratki, brzi, i ne mogu da ispune vreme što stoji nepomično kao praznina iz koje stalno preti smrt. Prešla je i na figure koje se u školi izvode bez oslona, na sredini sale. Ali tu su njeno znanje i njene snage bili ograničeni. Pravilno i potpuno umela je da izvede dve-tri figure. I ona ih je izvodila grozničavo. Jedna, pa druga, pa treća. I tu je bio otprilike kraj njenog znanja i veštine. Morala je da ponavlja pokrete, a bojala se da ponavljanjem ne izgube od svoje snage i privlačnosti. I uzalud je nastojala da se seti još nečega što bi mogla da izvede i čime bi zatrpala ponor koji je čeka na kraju igre. Vreme prolazi, vuk još gleda i čeka, ali već počinje da se približava, a pred njom su nemilosrdno zatvorena sva dalja znanja klasične igre, i glas učiteljice postaje sve tiši, gubi se negde potpuno. Dobro je poslužilo njeno znanje, ali sad je i njemu došao kraj. Znanje izneverilo, škola ne ume ništa više da joj kaže, a valja živeti i, da bi se živelo, – igrati.

I Aska je krenula u igru iznad škola i poznatih pravila, mi­mo svega što se uči i zna. Ko zna da li je svet ovaj, otkad postoji, video ono što je to­ga dana videla skromna i bezimena šuma iznad Strmih Livada.

Preko zelenih čistina, preko uskih prolaza, između sivih i teških bukovih drveta, po glatkom i smeđem ćilimu od lišća koje se godinama slaže jedno na drugo, igrala je ovčica Aska, čista, tanka, ni još ovca ni više jagnje, a laka i pokretna kao bela vrbo­va maca koju nosi vetar, sivkasta kad bi ušla u pramen tanke magle a svetla, kao iznutra obasjana, kad bi se našla na čistini prelivenoj suncem. A za njom je, nečujnim koracima i ne odva­jajući pogled, od nje, išao matori kurjak dugogodišnji i nevidlji­vi krvnik njenog stada.

Lukavi, hladni i poslovično oprezni vuk, kome ni ljudi ni životinje nisu mogli ništa, bio je najpre iznenađen. To iznena­đenje pretvaralo se sve više u čuđenje i čudnu, neodoljivu radoz­nalost. Isprva se prisećao ko je i šta je, gde se nalazi i šta treba da radi, i samo je govorio sam sebi: - Da se prvo nagledam ovog ču­da neviđenog. Tako ću od ovog čudnog šilježeta imati ne samo krv i meso nego i njegovu neobičnu, smešnu, ludu i ludo zabav­nu igru, kakvu kurjačke oči još nisu videle. A njegova krv i meso nikad mi ne ginu, jer ga mogu oboriti i zaklati kad god hoću, i učiniću to, ali tek na svršetku igre, kad vidim celo čudo do­kraja.

 

Misleći to, vuk je išao za ovčicom, zastajkujući kad ona za­stane i opružajući korak kad ona ubrza ritam igre. Aska nije mislila ništa. Samo je iz ovog malog tela, koje je bilo satkano od čistih sokova životne radosti a osuđeno na nemi­novnu i neposrednu smrt, izvlačila neočekivanu snagu i neverovatnu veštinu i raznolikost pokreta. Znala je samo jedno: da ži­vi i da će živeti dok igra, i što bolje igra. I igrala je. To nije više bila igra, nego čudo.

Tako se – novo čudo! – i vukovo čuđenje pretvaralo sve vi­še u divljenje, stvar potpuno nepoznatu u vučijem rodu, jer kad bi vukovi mogli da se ičem na svetu dive, oni ne bi bili ono što su. A to nepoznato osećanje divljenja obeznanilo je vuka toliko da ga je ova izgubljena ovčica, mrtva od straha od smrti, vukla za sobom kao da ga vodi na nevidljivoj ali čvrstoj uzici, vezanoj za nevidljivu alku koja mu je proturena kroz njušku.

Idući tako mesečarski, ne gledajući gde staje i ne dajući se­bi više računa o pravcu u kom ide, vuk je jednako ponavljao sam u sebi: - Krv i meso ovog šilježeta nikad mi ne ginu. Mogu da ga raščerečim u svakom trenutku, kad mi se prohte. Nego, da se nagledam čuda. Da vidim još ovaj pokret, pa još ovaj...

I sve tako, još ovaj, pa još ovaj, a svaki je bio zaista nov i uzbudljiv i obećavao idući, još uzbudljiviji. Promicale su, jedna za drugom, šumske čistine i sumračni vlažni hodnici ispod buka­va, zastrti suvim lišćem. Sto života osećala je sada u sebi mala Aska, a sve njihove snage upotrebila je da produži jedan jedini, svoj život, koji je bi­la već pregorela.

Mi i ne znamo kolike snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se ot­kriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u koji­ma Aska igra igru za svoj već izgubljeni život. Njeno telo se više nije zamaralo, a njena igra je sama iz sebe stvarala nove snage za novu igru. I Aska je igrala. Izvodila je sve nove i nove figure, kakve ne poznaje škola nijednog učitelja baleta.

Kad bi joj se učinilo da se vuk pribira i priseća ko je i šta je, onda je pojačavala brzinu i smelost svoje igre. Izvodila je preko oborenih debala neobične skokove, koji su vuka nagonili na smeh i na novo divljenje i izazivali u njemu želju da se pono­ve. Skakala je na povaljene bukve i na onom jastučiću od maho­vine koja ih pokriva, stojeći samo na stražnjim nogama, pravila od sebe belu, veselu čigru koja zaslepljuje oči gledaoca. Zatim bi uspravljena, samo na prednjim nogama, pretrčala sitnim i sve bržim koracima neku ravnu i još zelenu površinu među drvetima. Kad bi naišla na otvorenu strminu, spustila bi se strmoglave, oponašajući smelu skijašicu, niz stazu od glatkog suvog lišća, ali tako brzo kao kad neko palcem prevuče briljantan "glisando" preko klavijature: fuuu-it! A vuk bi se sašuljao za njom što brže može, samo da ne izgubi iz vida ništa od igre. Još uvek je ponav­ljao u sebi da mu, pre ili posle, krv i meso ovog šilježeta ne ginu nikad, samo da vidi potpuno i do kraja njegovu igru, ali je to po­navljao svaki put sve kraće i slabije, jer je u njemu sve više mesta zauzimala igra i potiskivala sve ostalo.

 

A ni vreme ni dužinu puta nisu merili ni vuk ni Aska. Ona je živela a on je uživao.

Kad su čuli bolni meket ovce Aje i razabrali uznemirenost koja je išla od stada do stada, čobani su izabrali između sebe dvojicu mlađih i smelijih i poslali ih u šumu da potraže izgublje­no neposlušno šilježe. Jedan od njih je imao samo drenovu tolja­gu, ali dobru, a drugi je nosio o ramenu pušku, ako se tako može nazvati ono nešto garave kapislare. To je bila slavna starudija, jer se pričalo da je njegov otac ubio iz nje, na samoj ogradi svoga tora, izgladnela vuka. A i to, kao sve što se priča, ko zna kako je bilo, i da li je bilo ili nije. Svakako, to je bilo jedino parče vatre­nog oružja na Strmim Livadama, i ono je služilo više da podigne hrabrost i samopouzdanje kod čobana, nego što je bilo stvarno opasno za vukove.

Došli su do ivice šume i tu su malo oklevali, pitajući se u kom pravcu da krenu. Jer u šumi ima hiljadu ulaza, a ko će sa­gledati nevidljive tragove jagnjećih papaka. Pošli su po tragu ze­lene trave i dobre paše, kao najsigurnijem. Sreća ih je poslužila. Tek što su ušli malo dublje u šumu i ispeli se na malu uzvisinu, ugledali su u dubini ispred sebe čudan prizor. Stali su i pritajili se. Kroz dubok otvor u granju mogli su neprimećeni da vide: u smelim a pravilnim piruetama ovčica Aska prelazi zelenu čistinu, a za njom, na odstojanju od nekoliko koraka, klipše krupni oli­njali vuk, i oborene njuške, sav u pogledu, povlađuje repom.

Nekoliko trenutaka čobani su stajali kao skamenjeni od čuda, ali onda su se pribrali. Kad je Aska došla do prvih drveta i tu naglo promenila oblik i ritam igre, a vuk se nalazio još na čisti­ni, okrenut gledaocima bočno, stariji čobanin je skinuo pušku, nanišanio i opalio. Odjeknula je šuma i poletelo suvo lišće sa retkim, uplašenim pticama. Na okrajku čistine desila se neočekivana stvar. Iz svog pre­kinutog pokreta, kao ptica pogođena u letu, pala je – Aska, a vuk je kao zelena senka klisnuo u šumu. Čobani su strčali i na ravnom mestu našli onesvešćenu Asku. Nikakve povrede nije bilo na njoj, ali je ležala u šumskoj tra­vi kao mrtva. Iza vuka je ostao krvav trag.

Stariji čobanin je napunio pušku, a mladi je prihvatio svo­ju toljagu sa obe ruke, i tako su krenuli za krvavim tragom. Išli su sporo i oprezno. Ali nije im trebalo mnogo ići. Ranjeni vuk je imao sange da beži svega stotinak koraka, dok mu je rana bila još vruća, a onda se srušio u jednom čestaru. Stražnji deo tela bio mu je oduzet, ali je prednjim nogama kopao zemlju, izmahivao glavom i kezio zube. Lako su ga dotukli.

Sunce je bilo tek prošlo polovinu neba kad su se čobani vratili. Silazili su zagasitim pašnjacima, između stada i torova. Mlađi je vezao kurjaka svojom tkanicom za stražnje noge i lako vukao niza stranu njegovu krvavu i izduženu telesinu. A stariji je nosio belo šilježe. Prebacio ga je, po čobanskom običaju, sebi preko vrata. Askina lepa glava visila mu je, kao mrtva, niz levo rame.

Velika je bila radost na Strmim Livadama. Bilo je čestita­nja, graje i pevanja, i prekora i suza i pocikivanja i veselog bleja­nja bez kraja i konca.

Aska je došla sebi. Pribirala se sporo, ležeći u travi nepo­mična i skopnela, više slična bačenom runu nego živoj ovčici. Ni­je osećala na sebi zdrava mišića ni žilice koja nije bolela. Oko nje je, suzna i presrećna, užurbano trčala njena majka i kupile se ovce i ovnovi kao na čudo. Aska je dugo bolovala i sporo se oporavljala od strašnog doživljaja, ali su njena mladost i volja za životom, majčina dobra nega, i opšte saučešće svih stanovnika Strmih Livada najposle savladali bolest. I Aska je ozdravila i postala poslušna ćerka i dobra učenica, a s vremenom i prvakinja baleta na Strmim Li­vadama.

 

Po svetu se pisalo i pričalo i pevalo o tom kako je ovčica Aska nadigrala i prevarila strašnog vuka. Aska sama nije nikad govorila o svom susretu sa zverom ni o svojoj igri u šumi. Jer, o najvećim i najtežim stvarima svoga života niko ne voli da govori. Tek kad je prošlo nekoliko godina i kad je u sebi prebolela svoje teško iskustvo, Aska je po svojoj zamisli postavila čuveni balet, koji su kritičari i publika nazivali "Igra sa smrću", a koji je Aska uvek nazivala "Igra za život". Posle je živela dugo i srećno, postala igračica svetskog gla­sa, i umrla u dubokoj starosti. I danas, posle toliko godina, igra se taj njen čuveni balet u kom umetnost i volja za otporom pobeđuju svako zlo, pa i samu smrt.

 

Mjesto radnje - Strme livade

 

Kompozicija djela

Uvod - Opis Aske, Aska je htjela da postane balerina, i zanesena igrom znala je da odluta daleko od stada i tako je dolazila u opasnost da je pojede vuk.

 

Zaplet - Jednog predivnog jutra, opijena lepotom, Aska se našla lice u lice sa strašnim vukom. Odlučila se za igru iako bi to mogao biti njen posljednji pokret. Učinila je prvi pokret i zatim su se pokreti nizali jedan za drugim. Igrala je pred vukom čudesnom igrom koja je u njemu probudila radoznalost, a potom ga pomela, zanijela i osvojila.

 

Vrhunac - Vuk doživljava duhovni preobražaj , zaboravlja na krv i meso jer mu dušu osvaja Askino čudesno igranje.

 

Rasplet - Začuo se pucanj, Aska se onesvijestila a iza vuka je ostao krvav trag. Čobani su pratili taj trag i došli do vuka koji od ranjavanja nije mogao dalje. Čobani su se vratili u selo sa vukom kojeg su vukli za stražnje noge.

 

Kraj - Velika radost, Aska je došla sebi, igranje, pjevanje, čestitanje.

 

Glavni lik - ovčica Aska

Sporedni likovi - Askina majka, vuk, čobani i ostale ovce na Strmim livadama

Tema - Pobjeda nad smrću i prolaznošću ovčice Aske. Askina igra za život.

Ideja - Ljepota ima moć da oplemenjuje i potiskuje u čovjeku niske nagone. Umjetnost i volja za otporom pobjeđuju svako zlo pa i samu smrt.

 

Kratak sadržaj - Aska je neobična ovčica iz ovčijeg sveta na strmim Livadama koja je volela balet i želela da postane poznata balerina. Dok je u baletskoj školi učila svoje prve korake nije ni slutila da će najvažnija predstava u njenom životu biti igra za život, da će mortati da igra kako bi se spasila, što se jednog dana i desilo zbog njene nepažnje i velike radoznalosti. 

 

Još kao mala Aska se razlikovala od svojih vršnjaka. Dok su ostale ovčice bile dobre i mirne, Aska je bila rasejana, nemirna i nukrotiva. Nije sledila svoju majku ni ostale ovce iz stada, nego je lutala putevima koje je sama pronalazila. Bila je radoznala i smela, samostalna i uporna u svojim namerama. Imala je čudnu i opasnu naviku da odluta daleko od ovčijih pašnjaka i da traži pašu na nekim nepoznatim i udaljenim mestima. Volela je da trči preko svetlih zelenih čistina, uživala u lepoti sočne trave i mirisu starih bukvi. Njena zanesenost i opijenost predelom koji je okružuje doveli su je u opasnost i ona se  jednog dana našla, lice u lice, sa strašnim vukom. Suočena sa smrću, uplašena i svesna da joj u tom trenutku niko ne može pomoći Aska je odlučila da igra, da svojom igrom produži svoj život. Njeni prvi pokreti su bili nesigurni i nespretni, kao u grču. Bila je to skromna igra na smrt osuđenog tela, ali dovoljno lepa da iznenadi lukavog vuka i privuče njegovu pažnju. Sa užasnim osećajem u srcu da ne sme stati, Aska je iskoristivši sve svoje znanje naučeno u školi, krenula u nepoznatu igru, koja je bila izvan svih školskih pravila i svega što se uči i zna. Iz tela je izvlačila neočekivanu snagu i veštinu, a njeni pokreti su bili sve lepši i lepši. Nespretna i skromna igra se pretvorila u čudesnu igru i savršen prizor lepote. Iako je bila mlada i neiskusna, Aska je uspela da svojom igrom za život, nadigra i prevari iskusnog i lukavog vuka, koji je zanesen i očaran lepotom ispred sebe postao neprezan i laka meta za čobane. Njena igra joj je pomogla da savlada strah od smrti i prebrodi opasnost u kojoj se našla.

 

Za Asku smrt nije bio jedini izbor. Ona je izabrala da njen poslednji pokret bude igra i igrala je kao niko da tada. Njena igra nije bila samo igra, ona je bila čudo neviđeno. Svojom voljom za životom, snagom i umetničkom lepotom, Aska je pobedila smrt i pokazala svima da umetnost i volja za otporom pobeđuju svako zlo, pa i samu smrt.

 

ĆILIM

 

Baba Kata, samohrana udovica u sedamdesetoj godini, či­sta i ušuškana starica, ima na Bistriku kuću u kojoj živi i koja joj je ostala od oca, Petra Marunovića. Tu kuću je ona donela u mi­raz i u njoj je sada sama, pošto je nadživela muža, a dece nije ni­kad ni imala. To je jedna od onih malih sarajevskih kućica u dnu Bistrika koje izgledaju kao da su poklekle pred velikim uspo­nom, u kojima vlada neka čista i svetla sirotinja i u kojima je je­dini raskoš leti saksija minđušice, a zimi red dunja na rafu iznad dušekluka.

Oko te kuće vodi baba Kata već nekoliko godina spor sa opštinom. Sad prete da je izbace iz njene rođene kuće. Zbog to­ga je i došla ovog letnjeg dana 1941. godine u gradsku opštinu. Tu sedi u hladovitom i lepo nameštenom predsoblju i čeka da je primi novi, ustaški potpredsednik opštine.

Sedeći i čekajući, starica je prevrtala u glavi svoje račune sa opštinom i smišljala kako će najbolje i najubedljivije kazati potpredsedniku sve što ima da moli i na što ima da se žali. Za­mišljena tako, ona je rasejano gledala u veliki persijski ćilim ko­jim je prekrivena sredina predsoblja, i ne primećujući ga pravo. Ali vreme prolazi, čekanje se odužilo, a njena misao uvek ista. Tako njenu pažnju počeše da privlače i šare prilično ugaženog ali još lepog ćilima. Posmatrala je skladne boje i bujne linije neo­bične vegetacije čije se žbunje i lišće čudno igra sa ljudskim okom. Isprepletano i kao vetrom zavitlano, ono izgleda da se sve jasnije pretvara u ljudsku ili životinjsku priliku, i kad već počne da liči na određeno stvorenje, odjednom se šara đavolasto iskrene, i zatim opet produžuje kao listić ili grana. I ta igra između biljnog i životinjskog sveta ponavlja se neprestano sa ponavljan­jem istog ornamenta na ćilimu. A boje prate tu igru i menjaju se i prelivaju u skladu sa njom.

Gleda baba Kata svojim sitnim živim očima lepotu šarenog ćilima, zaboravlja polagano gde je, na što čeka, zbog čega je došla, i samo prati igru čudnih šara koje joj dolaze nekako poz­nate i koje je sve više i više zanose, ne u san nego u sećanje iz da­lekog detinjstva.

 

Godina 1878.

U toj kući u dnu Bistrika živi kujundžija Petar Marunović. On je kalfa kod poznatog majstora Andrije Livnjaka, kod koga mu je otac radio kao prvi majstor, "na treću paru". Petar ima ženu i dvoje dece: Katu kojoj je sedam godina i jednog muškarčića kome je četvrta. Sa njima živi i Petrova majka Anđa, koja je stvarno glava ove kuće i koju svi zovu "nanom".

To je čista i lepa starica rumenog lica koje sja od mirne i pametne odlučnosti i od osmejka koji tu odlučnost s vremena na vreme ublažava. Ima već dve godine kako su joj noge gotovo potpuno oduzete. Snaha joj pomaže kad hoće da se digne i na dva štapa učini nekoliko koraka po sobi. Ali i tako nepomična na svom šiljtetu, ona upravlja svim poslovima u kući. Njoj dolazi svet iz komšiluka po savet i na razgovor, jer je svi znaju kao ra­zumnu, iskrenu i do vidovitosti pronicljivu ženu. Kad ona nešto razmisli i zaključi, i na kraju govora podigne, kao preteći, jednu od one dve štake što su uvek pored nje, onda je sigurno da je do­gađaji neće u laž uterati, i da se onaj koji je posluša neće pokajali:

Njen sin Petar je nesrazmerno visok i pognut čovek tride­setih godina, sa dugim brkovima na sitnom licu, miran i uslužan majstor, ali bez očeve veštine u poslu i bez majčine vedrine i raz­boritosti.

Snaha Marija je omalena, crnomanjasta, živa, sa očnim kapcima uvek malko zapaljenim, jedna od onih žena kod kojih materinstvo izaziva i razvija preteranu bezbrižnost i gramzivost koju ništa ne može zajaziti, a koja se s godinama pretvara u mrzovoljno i sitno tvrdičenje.

Toga avgustovskog dana 1878. godine svi su u kući, jer je čaršija zatvorena i Petar ne odlazi na posao. Već nekoliko dana očekuje se ulazak austrijske vojske u Sarajevo, a odjutros se ču­je topovska paljba od Huma i Gorice.

Tih dana, svetlih i dugih sarajevskih letnjih dana, od kojih svaki izgleda kao praznik, bilo je tiše po baštama i avlijama na Širokači i Bistriku, bilo je straha po kućama i praznim sokaci­ma. Ali tišina više pada u oči, jer straha ima ovde pomalo uvek i svuda. A jutros je, evo, zadrhtala tišina od muklog tutnja, pa se onda odjednom raskinula sa cepanjem i fijukom, kao suviše za­tegnuto platno.

Sa Gorice je počela austrijska baterija ubrzanom paljbom da bije sarajevsku tvrđavu i mahale oko nje. Sa Žute tabije od­govarala su joj dva teška turska topa, duboko, neujednačeno, i, čovek bi rekao, gnevno. A uporedo sa dizanjem sunca i jača­njem paljbe rastao je i dizao se strah. Nevidljiv i zarazan, nemo­ćan samo pred onima koji se ne boje, jer se biju, strah je igrao svoju igru sa sitnim bezbrojnim ljudima posakrivanim po kuća­ma; peo im se u glavu, mutio misli i prevrtao shvatanja koja su izgledala nepokolebljiva i večna; savetovao im da beže, a podsecao im noge, vodio ih u zaklone, pa im odmah došaptavao da je mesto prekoputa mnogo sigurnije. Strah likuje i povija čoveka, gde god može, kao travku.

Dan odmiče. Topovska paljba ne prestaje, ali jednim delom počinje da se pretvara u razasuto puškaranje koje nepresta­no raste. Narod proliva krv i gine, kuće gore. Bije se nejednaka bitka za Sarajevo; do podne se nekako i koleba, ali od podne na­glo naginje na austrijsku stranu. Modra vojska sliva se strmim mahalama kao voda i nezadržljivo puni sokak za sokakom.

U Marunovića kući pod Bistrikom strah kao i svuda, ali mu nana ne da da se razvije i ustali. Naređuje šta treba da se radi, kori snahu što plače, što se glasno moli Bogu i tako plaši decu.

Deca su pored starice; uplaše se od pucnjave, upitaju ponešto, pa onda opet zaborave sve i nastave da se igraju. A starica uzima jedan od svoja dva štapa, golica unuka koji priča sa sestrom, gu­beći se u nekim zamršenim dečjim lagarijama, zasmejava ga i go­vori mu dubokim glasom:

– E, moj golotrbe, blago babi s tobom: ja stara a ti nejak, pa nam niko ništa ne može.

A iza svojih reči osluškuje prasak i tutnjavu spolja.

Paljba se pomera, menja pravac, prenosi s jednog kraja na drugi, i stalno opada. Izdaleka se čuje truba nepoznatog zvuka. Niz Bistrik prvi konji i vojnička vika. To ne kasa i ne ide, nego se ruši.

Starica prelazi sve po sobi pogledom svojih krupnih očiju, kao kapetan na brodu. Doziva sina.

– Treba otvoriti širom avlijska vrata – kaže mu, a kako je sin uplašeno gleda, ona odmah objašnjava: – Sve avlije treba da su otvorene kad vojska nailazi, jer pucaju u kuću gdje nađu zat­voreno. Ne boj se. Samo skini taj fes i nek Marija uzme dijete na ruke, pa tako iziđite slobodno i otvorite obadva kanata.

 

Naređuje tako pribrano i sigurno kao da iz nje govore duge godine drevnog ratnog iskustva. Njena mirna odlučnost prelazi na sina, čak i na bledu i slabu snahu koja jednako drhti, ali izvr­šava što joj se kaže... Primiče se topot kopita i bat ljudskog hoda po kaldrmi. To silazi vojska već niz Bistrik i Širokaču. Kako je ovo poprečna uli­ca, kroz nju ne prolazi još niko. Sve jači i češći bivaju glasovi komande, razležu se dozivanja na stranom jeziku i signali trubama i pištaljkama. U jednom trenutku naišla je patrola od tri vojni­ka. Bili su znojni, prašnjavi i preplanuli, nose nisko oborene puške sa bajonetima, idu polagano, gledaju ispitivački, a oči im svima sjajne kao od nekog pijanstva, sa prizrakom ludila.

Petar je postupio kako je nana naredila, ali snaha nije ima­la snage da izdrži, nego je pala na kolena sa tihim cviljenjem, ta­ko da su uplašena deca pobegla babi i privila se uz nju.

Pošto su ispitali sve prostorije i malu baštu, vojnici su prešli u susednu kuću, na kojoj se već lepršao beo peškir. Tako se i to svršilo. Sa mrakom je puškaranje potpuno prestalo. Iz varoši je dopirala vojnička pesma i muzika. Sutradan je već počeo strah da popušta. Čaršija se još nije otvorila, ali vri od nekog novog ratničkog života, njegovi odjeci dopiru i u male kuće ispod Bistrika. Svaki čas neko dođe sa no­vim i sve čudnijim vestima. Dotrči komšijsko dete:

– Obija soldačija turske kuće i dućane; silom otvaraju džamiju; sad unose u nju i slažu neke sanduke i ćebeta.

I dečak trči dalje, sav uzbuđen, kao da i on učestvuje u ve­likim događajima i smelim promenama.

Malo docnije javlja neko:

– Eno se soldat popeo na munaru pa maše kapom.

Tako se čuju samo nove i uzbudljive stvari, da izgleda kao da će sve navike i običaji biti ispreturani i izmenjeni i kao da se granica između dozvoljenog i nedozvoljenog pomera i gubi. Sve izgleda mogućno, sve dozvoljeno.

Nova vojska se razmilela po varoši. Ulaze u Marunovića avliju, ali sada bez bajoneta na pušci i bez one strogosti. Slobod­ni i dokoni vojnici traže vode i, naročito, rakije, jer je točenje pi­ća u varoši zabranjeno. Neki se i prilično sporazumevaju, služeći se češkim ili poljskim jezikom.

Tako je u sumrak toga drugog dana naišao jedan vojnik. Po odblescima znoja na licu i čelu, i po mutnim očima videlo se da je pijan. I on se služio nekom mešavinom slovenskih reči. Bio je neugledan čovek, tupa i neizrazita lica, ljigava držanja: sitno zrnce ljudske prašine sa panonske ravnice. Zametnuo se veli­kim, nevešto složenim persijskim ćilimom, koji baci s ramena na pod čim uđe u kuću.

Objašnjavao je uplašenom Petru recima i pokretima da nudi ćilim za rakiju. Ne mora biti mnogo, neka daju koliko ima­ju. Objašnjavanje je išlo dosta teško. Petar, navikao da za sve traži saveta od majke, i nehotice otvori vrata na njenoj sobi. Staroj Marunovićki nije trebalo mnogo da shvati stvar. Pogledavši strogo sina, rekla je mirno vojniku:

– Rakije nemam, a ćilim mi ne treba. Nosi ti to, dragi, pa prodaj ko je mušterija.

 

U poslednjoj svetlosti dana vojnik je stajao na pragu kao zbunjeno đače i trepćući gledao staricu dostojanstvena lica i od­lučne reči sve dok Petar nije zatvorio vrata, obećavši majci da će ga sam ispratiti zajedno sa ćilimom. Brzo je pao mrak i došlo vreme večeri. Vladala je teška za­para. Jelo se ćutke, samo je Petar pričao kako se jedva oslobo­dio pijanog vojnika sa ćilimom. Snaha Marija dodade kako voj­nici pronose ulicama i druge stvari koje su uzeli iz napuštenih turskih kuća i koje prodaju našem svetu budzašto, čak i pokla­njaju. Stara pogleda strogo, ispitivački, sina pa snahu.

– Nek prodaju kome hoće i nek kupuje onaj kome obraz podnosi. U moju kuću neće ni kradeno ni oteto, jer od tuđe nes­reće niko sreće vidio nije.

Tu govor opet zape i večera se završi ćutanjem. Malo zatim Marija spremi svekrvi postelju i ode sa mužem u njihovu sobu, gde su deca već spavala.

Osuđena na život u sobi i na nepomičnost, baba Anđa ni inače nije volela noć ni spavanje, a večeras pogotovu nije mogla da nađe sna. Ima ljudi koje i najmanji dodir sa moralnom rugo­bom duboko uznemiri i posle ih dugo prati kao zadah fizičke tru­leži. Kad joj se učini da će uspeti da zaspi, odjednom se javi po­misao na odvratnog vojnika. Kraj njegovih nogu crven ćilim, a oko njega ružno i sumnjivo unezvereni sin i snaha.

Mora da misli na taj ćilim. Skrene misao na nešto drugo, pa se odjednom sama upita: "Odakle li ga je uzeo? Iz neke ku­će? Možda iz džamije? Ko je ostao da plače za njim?" Može biti niko. Svakako, ostala je praznina na mestu gde je bio prostrt. Čini joj se da vidi tu pustoš.

Srdito rasteruje misao i silom sklapa oči, ali pred njom se, umesto mirnog i tamnog vira sna, razvija taj isti turski ćilim, prostrt širom i pun crvenih i zelenih šara. Upravo to i nije ćilim, nego beskrajno polje, nedogledni nizovi Turaka koji klanjaju na tom polju. Jedno vreme miruju klečeći, zaneseni, u molitvi, a onda dodiruju čelom zemlju, povijaju se kao klasje koje se tala­sa unedogled.

Starica se prekrsti poluglasno i okrenu se na drugu stranu.

Ali tek što je zažmurila, pred njom se ukaza opet turski ći­lim, razastrt do u beskraj, a na svakom od mnogobrojnih četvrta­stih polja njegovog ornamenta po jedan odred turskih kopljani­ka sa zatalasanom šumom kopalja iznad glava. Samo tako, odred za odredom, bezbrojna vojska niz beskrajno polje, do nakraj dalekog vidika. – To je spremna osvetnička vojska koja traži opravdanja i računa za svaku ukradenu stvar, za iglu kao i za ći­lim, za ćilim kao i za kuću.

I opet se uzbuđeno okrenu na drugu stranu. Tako se neko­liko puta okretala s jednog boka na drugi, bežeći od grozničavih i besmislenih snoviđenja, dok nije najposle uspela da svede san na oči.

Probudila se naglo, kao da je neko zovnuo. Od otvorenog prozora dolazila je jedva osetna struja svežine iz bašte. Osećala je celim telom da nije spavala više od jednog sata. Samo trenu­tak je, nepomična i raširenih očiju, gledala u tamu, a onda upali sveću i stade da prikuplja štake i odelo oko sebe.

Često nam je potreban samo jedan sat onog prvog, naj­dubljeg sna, pa da sumnja sa kojom smo legli u postelju sazre u nama do jasnog saznanja i da nas probudi svojom oštrom jasno­ćom. Gonjena nemirom, starica se spremala, a pred njom su se javljali likovi: pijani vojnik podmuklog izgleda, zbunjena snaha i ćutljivi sin; sve to jasnije i življe nego sinoć u trenutku doživlja­ja. Kad se obukla, stala je da se diže, prvo na ruke a zatim na štake, služeći se čitavim nizom malih veštih pokreta. Ima godina dana kako se nije ovako, bez ičije pomoći, sama digla. Sad joj je to pošlo za rukom. Samo joj je trebalo vremena, a pri tom je brzo disala od napora, nestrpljenja i ogorčene rešenosti. Kad se jednom uspravila, sve je išlo lakše. Ceo teret tela počivao je na rukama i na štakama, a pored toga još se naslanjala na zid, po kome je milila zajedno s njom njena zbijena senka.

 

Vešto i lagano otvorila je vrata i zakoračila štakama preko praga koji odavno nije prešla. Tako je uspela da pređe ceo hod­nik, koji je slabo osvetljavala sveća iz otvorene njene sobe, sve do protivnog kraja gde su bila vrata njihove sobe. Na njima nestrpljivo zatutnjaše udarci njenih pesnica stisnutih oko štaka. Vrata se iznutra otvoriše. U sobi je bilo sparno i mračno. Poustajali su – snaha pa sin. Glasovi im se mešaju, u njima strah i ču­đenje.

– Jesi li ti, nano? Šta je?

– Daj onu svijeću iz moje sobe! – vikala je starica čvrstim glasom.

Snaha je u tami nešto šuškala i sklanjala oko sebe, pa se onda diže i prođe pored nje u drugu sobu po sveću, dok je sin, bunovan i raspasan, jednako mucao:

– Šta je, nano? Što nisi zvala? Šta je?

– Svijeću daj – odgovarala je stara.

Oklevajući, snaha donese sveću; soba se ispuni drhtavom svetlošću. Na sredini je stajao Petar, visok, mršav, razbarušen, dugih brkova. Dole prostrti dušeci, na njima slatko spava dečak sa pesnicom na ustima, pored njega razbuđena devojčica Kata sedi i širom otvorenih očiju gleda oko sebe.

Preko svega toga je proleto staričin pogled i zaustavio se u pročelju sobe. Tu je bio razastrt crveni persijski ćilim i to samo polovinom, dok je druga polovina bila savijena na minderluku. Starica zadrhta na svojim štakama, tako da i sin i snaha pritrčaše da je prihvate, ali ona priđe zidu i nasloni se na njega a njih odgurnu od sebe. Tako se dovuče do minderluka i sede, drhteći od napora i uzbuđenja.

Svi su ćutali. Negde daleko puče puška usamljene straže. Tada starica udari desnom štakom o pod. Ono dvoje se pomakoše i tanke senke im se produžiše i prelomiše.

– Kupi ovo pa nosi napolje – govorila je starica glasom muklim od gneva i udarala jednako štapom po ćilimu.

Sin je pokušavao da stvar objasni, da kaže nešto u svoju odbranu. Pijani vojnik je, kaže, bio uporan i nije hteo, bar do sutra, da nosi dalje ćilim. Uostalom – rat je, ćilim je turski. Ali starica mu nije dala da završi.

– Turski? Ako je turski, nije tvoj. Šta ste naumili vas dvo­je, da begovski harem od ove kuće napravite? Tako ste počeli kuću da kućite! To te ova tvoja begovica uputila, je li? E, nećete za mene žive!

– Razvlači se, nano, roba. Pa ja mislim, kad će i onako propasti...

– A, to te tvoja plitka pamet uči! Nek se razvlači, nek istrune na sokaku, samo daleko od mene. Zar vas nije strah da vam djeca, gledajući ovo, hajduci i palikuće ne postanu? Vi ste ćilime počeli da primate, a ona će kuće i dućane otimati.

– Ovo je rat, nano...

 

Ta nemoćna i u svojoj nemoći glupa primedba potpuno razjari staricu.

– Šta rat? Za koga rat, luda glavo? Jesi li ti ratovao, pa da sada plijen dijeliš? Ti misliš da se carevine valjda biju da bi takvi kao ti zaimali i tuđom mukom kuće zastrli. Kad vam prije tuđa sila i gospodstvo udariše u glavu? Mislite li vi ovdje sa svijetom živjeti i umirati? Još se švapska vojska nije ni izula, a tebi već ni­je dobar onaj Marunovića iram, na kom si se rodio i koji ti je otac pošteno radeći stekao, nego tražiš gospodstva i to tuđeg, kradenog. Džamijsko i komšijsko vam treba, je li? I mislite da to niko neće znati ni vidjeti, ili da ću ja, zato što sam ovako sakata, sjediti luda i slijepa, dok mi obraz gori i hajduci po kući vršaljaju? E neće, sinko, biti tako. Nego iz ovih stopa da ste iznijeli tuđi ćilim.

Sin je još jednom pokušao da odloži stvar do sutra. Gde da ga nosi i kome da ga preda? Ali starica je imala za sve odgovor.

– Izbaci ga na sokak, pa neka nosi ko hoće; tuđe i jeste.

Snaha je udarila u plač, sklapala ruke i klečala. (Njoj je to bilo lako; kod najmanjeg povoda savija se kao britva i pada na kolena.)

– Nemoj, nano, preklinjem te, u ovo doba noći da izlazi iz kuće, ubiće ga straža čim se pomoli na vrata.

– Kupi to pa napolje! – ponavljala je starica neumoljivo, i naslonjena na levu štaku izmahivala desnom odrešito i zapovednički.

Nastalo je savijanje ćilima, pa iznošenje, uz plač, uzdisa­nje i mnoge izlišne reči. Zatim su i staricu odveli u njenu sobu i sveću izneli. A na malu Katu, koja je sve to gledala raširenih oči­ju od ljubopitstva i straha, niko nije obraćao pažnju. Nju je ta nerazumljiva uzbuna duboko potresla, uplašila i, najposle, za­morila, i čim je ostala u mraku klonula je pored usnulog brata i tvrdo zaspala. A sećanje na tu noć i na taj ćilim ostalo je u njoj duboko zakopano, kao jedan od najznačajnijih, nemirnih snova. I mislila je da je zauvek potonulo i nestalo. Ali eto...

– Ajde, baba Kato! Ti zadrijemala, a gospodin čeka, ajde! – vikao je po drugi put služitelj gotovo na uvo starici koja je, oborene glave i u ćilim uprtog pogleda, bila zanesena u daleka sećanja, kao u najdublji san. Starica se trgla malo postiđena, po­gledala oko sebe, kao probuđena, i nehotice podigla ruku kao da popravlja maramu na glavi i odelo na sebi. Zatim se zaputila pre­ko crvenog ćilima u otvorenu kancelariju. A u glavi, njenoj sla­boj, zanesenoj glavi, izbledeli i ispreturani svi oni lepo i ubedljivo smišljeni razlozi koje je bila spremila za gospodina potpredsednika.

 

SUNCE

 

Krajem oktobra pozvali su mladića na prvo saslušanje. Kad ga je stražar posle dva sata doveo natrag, nastalo je u ćeliji 115 malo uzbuđenje, spasonosno uzbuđenje, jer svaka ćelija žu­di za uzbuđenjem i promenom. Jedni su ga gledali ispod oka, drugi, mlađi i slobodniji, prilazili su mu glasno i otvoreno.

– Kako je bilo?

– Dobro! – odgovarao je mladić, jedući ohladnelu i crnkastu kašu iz limene posude koja ga je čekala na stolu.

– Đavola dobro! – rekao je kao jeka starački glas negde iz ugla.

Ali mladić nije obratio pažnju na pakosnu primedbu; nje­ga je jednako držalo uzbuđeno raspoloženje. Obrazi i uši bili su mu zažareni, osećao se kao svečar, želeo je da se smeje i da go­vori. (Tek kad mrak padne i kad ostane sam u svojoj postelji, počeće noćne misli da u svojoj crnoj svetlosti ispituje sve što je rekao i što nije rekao.)

Deset ljudi u ćeliji našlo je bar neki nov povod za razgo­vor i nastojalo je da ga iskoristi što bolje. Mladić je veselo odgo­varao svakom. Ali taj razgovor je ugasio isti onaj starac iz ugla. U trenutku zatišja; on je rekao suvo i neprijatno:

– Nego, pakuj se ti, mladiću; tebe će da premeste.

– Što da ga premeste? – pita neko od onih koji mrze starca.

– Zato što je propis takav. Čim počnu da ispituju čoveka, oni ga premeste u samicu. To se zna. Ovo je neka greška. Ali premestiće te sigurno.

Mladić se snuždi i ućuta. Razgovor splasnu.

Premestili su ga sutradan, na jedan sat pre ručka, kao što uvek rade. Rumen onizak stražar pojavio se na vratima.

– Vi! Pakujte se!

Mladiću zaigra srce i stade dah, kao da se spušta na ljuljašci. Starac iz ugla kašljucnu. Stražar viknu:

– Šta me gledate? Pakujte se. Brzo, brzo!

Za minut, stvari su bile u zavežljaju i zavežljaj pod pazu­hom. Nespretnome okrenuo i rekao "zbogom" ravnodušnom društvu.

– Vorwärts!* – Marš!

* Vorwärts! (nem.) – Napred!

 

Iznenađen i izgubljen, mladić je idući dugačkim hodnikom slušao tupu jeku koraka, svojih i stražarevih. Ja-ti! Ja-ti! Već posle nekoliko koraka njemu se činilo da je svet samo dugačak hodnik, a jedini mu stanovnici on i njegov stražar. Jedini znaci života, bat njihovih koraka – ja-ti, ja-ti – i slaba jeka kojom im odgovara prazan hodnik i koja se sastoji od dva a, jedno dugo i tamno, a drugo kratko i svetlo: a-a, a-a!

Spustiše se za dva sprata. I opet dugačak hodnik, potpuno sličan onom gornjem, samo kao rđav brat, tamniji i zagušljiviji. Zdesna, retki prozori sa rešetkama i gusto pletenom žicom, a sleva, pokovana vrata na ćelijama.

– Haalt!** – viknu stražar, kao da provodi eskadron vojnika.

** Halt! (nem.) – Stoj!

 

(Podležući jednom naročitom, bizarnom i uzaludnom nači­nu mišljenja koji se razvija kod utamničenih, mladić je mislio: Ovaj viče bar deset puta jače nego što je potrebno. Znači da u toj izlišnoj vici troši 1000 posto energije više nego što je potreb­no da se jedan nenaoružan i pokoran čovek zaustavi u hodu. Sav taj suvišni utrošak snage plaćam ja. Zato ova stalna stražarska dernjava ne samo da vređa nego boli i slabi hapšenika kao udarci ili stvarno puštanje krvi. Uostalom, sve izdatke oko ovog važnog i složenog aparata koji se zove tamnica plaćamo mi, hapšenici.

Kao neka laka, sjajna i vesela kugla ispe se i spusti trenutno u njemu završetak te misli: ovi ljudi koji su pravi, časni, naoružani i plaćani, žive, žive moralno i materijalno, od sužnjeva koji su po slovu zakona krivi, bednici bez časti i moći. To se ne bi moglo dokazati, tu na mestu, u ovom trenutku, očigledno i za ceo svet, ali za njega je to bila živa, strašna i jasna istina, utoliko strašnija što je nemogućno objaviti je i dokazati. Šta biva, pitao se mla­dić, od takvih saznanja koja blesnu trenutno i umru u čoveku ili sa čovekom, a ipak bi bila od neke važnosti za sve ostale ljude?)

Na ćeliji pred kojom su se zaustavili bio je broj 38. Stražar otvori, zagleda pažljivo visoki mali prozor i rešetke na njemu, krčag i praznu policu, i zalupi bez reči vrata za mladićem, koji ostade neko vreme nasred ćelije ne puštajući stvari iz ruku. Ćelija je bila malena, ali sa dve železne postelje između kojih se jedva moglo proći, i dve stolice od nebojene čamovine.

Do ručka je vreme prošlo dosta brzo. Izmerio je ćeliju uz­duž i popreko, razgledao oskudne predmete u njoj i komadić si­vog zida koji se vidi kroz visok prozorak. Zatim je seo i mislio o tom koga će mu ubaciti na drugu postelju. U tim mislima bilo je i straha i nade, ali su sve završavale strahom. Tamničke misli brzo uzleću, ali brzo i padaju. Kad se svrši ručak i kad iznesoše sudove, otpoče prvo po­podne u samici. Pošto je njegova pažnja brzo i pohlepno pokupi­la i utrošila sve što je ova uboga ćelija pružala, otpoče posmatranje i trošenje samoga sebe

Dugo je slušao šum u svojim ušima. Izgledalo mu je kao da to zujanje jača i raste, i na mahove mu se pričinjalo kao da će se ono pretvoriti u određen zvuk, možda u ljudsku reč. Pažnja je bivala sve napregnutija, očekivanje sve življe, i kad je već izgle­dalo da je došlo do vrhunca i približilo se ostvarenju, odjednom bi onaj šum padao ponovo u jednolično beznadno zujanje koje ne kazuje ništa. Tako se s vremena na vreme ponavlja ta bolna plima i oseka razdraženog sluha. A čudo se ne dešava.

U igru su počela da ulaze i ostala čula. Pre svega oči. Po­gled mu je padao na ruke koje su počivale na kolenima. Posmatrao je žile, nokte, bore, naročito one koje idu oko zglavkova kao dvostruki sitno pleteni lančići. Praznina je otpočinjala istu igru sa vidom kao tišina sa sluhom. Kad se dugo zagleda u te ru­ke što miruju na kolenima, počinje da zamišlja da su to nečije tuđe ruke i da se nada da će se one odvojiti i ispuniti prostor pred njegovim očima novim neviđenim i radosnim pokretima i rasterati samoću i čamotinju. Gleda ih zaneseno, pričinja mu se da se lagano pomiču i odvajaju. Nada ludo raste. Evo, sad će slobod­no dići ruke drugog živog bića! Ali kad mašta dođe sasvim blizu ostvarenja, zanesen pogled se vrati u stvarnost: pred njim leže samo njegove poznate ruke, vezane za njega i utamničene s nji­me. Tada samo nemoćno makne prstima, kao napola mrtav insekt. A već idućeg trenutka pogled mu se ukoči i zamagli, i po­novo otpočinje kratka iluzija, osuđena unapred na beznadan pad.

Na svojim nepomičnim rukama hapšenik je najpre i ugle­dao sunce. Ne sunce samo, jer ono ne dopire nikad u ovu ćeliju, nego njegov rumeni, daleki, posredni odblesak. Veliko afričko sunce, koje je pre tri meseca slobodan gledao kako se diže nad Sredozemnim morem, bilo je ništa prema ovom jedva primetnom sjaju. Raširi malko prste. Podiže lice prema prozoru, kao da je taj prozor nevidljivo sunce.

– Jedno je sunce. Jedno isto svuda.

 

Govorio je sam sebi, u zanosu, i odmah su mu se reči pret­varale u pevanje i lice u zanesenu, nasmejanu grimasu čoveka koji je preplavljen i zaslepljen jarkom, neizdrživom sunčanom svetlošću, i naslonjen na ogradu broda – peva.

Mora i gradove, planine i polja, on nije mogao da vidi. Ali to nije bilo ni potrebno. Sve je imao, sve je bilo blisko, prisno i mogućno, jer je ugledao sunce. To nije više bio veliki sjajni ko­lut koji ga je dopratio kroz gradske ulice do tamničkih vrata. Ne, to što je on sada znao kao sunce i zvao suncem, to je bilo ovo nevidljivo a svagdašnje, nemirno i drhtavo strujanje koje je ispu­njavalo i pokretalo svaki delić ne samo njegovog tela nego svega oko njega, i same mrtve stvari. Sunce – u isto vreme i tečnost i zvuk i dah, sa ukusom vina i voća, stalno u pokretu, sa žarom vatre i svežinom vode, i što je glavno, neiscrpno i neposlušno – sunce.

– Postoji samo sunce – govorio je sam sebi kao pijan, mis­leći kako bi se te reči mogle pevati kao melodija.

Da, u stvari postoji samo sunce, a sve ovo što živi, diše, gamiže, leti, sja ili cvate, samo je odblesak toga sunca, samo jedan od vidova njegovog postojanja. Sva bića i sve stvari postoje sa­mo utoliko ukoliko u svojim ćelijicama nose rezerve sunčevog daha. Sunce je oblik i ravnoteža; ono je svest i misao, glas, po­kret, ime.

Sad to zna jasno i bez dvoumljenja, kao što nikad ništa do sada u životu nije znao. Eto, to je našao u dnu mračne i vlažne ćelije u kojoj je bio nevin zatvoren. I od toga je ceo zvučao kao žica i osećao potrebu da peva, sam ne zna da li glasno ili nečuj­no, uvek istu misao i istu melodiju.

O, vasiono, šta ima u tvojim visinama, neznanim, slobod­nim i prostranim, iza one modre nebeske opne, kad se ovakva blaga od saznanja kriju po jadnim ljudskim tamnicama! I šta no­se u sebi svemirske maglice i komete koje preleću nebom, kada ovo jadno ljudsko telo, izgladnelo, u senci i vlazi, bijeno i ustrašeno, može da razvije ovaj žar i ovoliki zanos radosti!

Uistinu, najveće čudo bilo je u tome da se ovo telo, pod te­retom velike iluzije i silnog zanosa, drži u ravnoteži, koliko-toliko, i da može da savlada ovu neodoljivu potrebu za letom i kliktanjem, i da se nekom čudnom, opet sunčanom, protivtežom drži da se, umesto kliktaja, ne raspe u nečujnu eksploziju kao sunčana zlatna prašina koja se gubi u suncu.

 

Osećao je na mahove da mu u utrobi gori i sja celo sunce i da mu se dijafragma podiže i talasa kao plamen i da mu taj unu­tarnji sjaj bije i suklja na oči, na nosnice, na sve pore. Tada je imao bolne i divne trenutke velikog, nezadržljivog, žitkog smeha, koji je navirao iz njega kao topljeno zlato, i tako snažno da je širio usta, kao pevač, od bojazni da se ne uguši ili da ne prsne. A sunce u njemu ne prestaje da sja, svemoćno i jedino, neiscrp­no, nepresušno.

Iz tog zanosa prenuše ga zveket ključeva i škljocanje bra­ve. Delila se voda po ćelijama. Dolazilo je vreme za spavanje. Nije ni primetio da je ćelija bila već mračna. U tom trenutku nad njim se, visoko na samom plafonu, odjednom, kao sama od se­be, zapalila sijalica opletena žicom. Brzo se svukao i legao u levu postelju. Sve mu je izgledalo blago i dobro. Spavao je tvrdo, sanjajući neprestano sjajno sunce i neke moćne, fantastično odevene ljude i žene kako se suncu klanjaju. A oko njih nepre­gledna stada i teška natovarena kola, koja se savijaju i škripe pod teretom bogate žetve.

A kad je, sutradan u svitanje, hladno i sumračno svitanje, bio probuđen oštrim i hladnim zvukom hapsanskog zvona, čudio se, bez bola i ogorčenja, što je noć puna sunca i bogatstva, a ju­tro sivo, ubogo, bez zračka i videla.

 

CRVEN CVET

 

Nastavnik latinskog jezika i razredni starešina bio je sredovečan profesor, rodom odnekud iz Vojvodine. Zvao se... Sad vi­dim da i nije tako lako u jednom dahu kazati kako se zvao. Zvao se u detinjstvu Vasilije Čokrljan. Još u gimnaziji on je osetio da mu to prezime zvuči grubo, nekako i ružno i smešno, kao izdaj­nički, zvučni, trag niskog i tamnog porodičnog porekla koga se on i u snu i na javi stidi i koje zataškava i krije gde god stigne i koliko god može. Oduvek nezadovoljan sa svim na sebi i oko se­be, on je rešio da promeni bar ono što se promeniti da; na uni­verzitetu je počeo da se potpisuje Čokrljanović, ali kako to nije bilo mnogo lepše ni otmenije, on se, kao mlad nastavnik, rešio da promeni prezime u Vasiljević. Takav je, kao nov čovek, Vasa Vasiljević, došao pre desetak godina u Bosnu, u sa­rajevsku gimnaziju. Pa ipak, kao što pas nosi uvek na nozi neki trag lanca sa koga se otrgao, za njim je, kao neka greška mla­dosti i predmet podrugljivog ogovaranja, došlo i njegovo staro ime Čokrljan. Ali đaci ga nisu zvali ni starim ni novim prezime­nom, nego nadimkom koji su mu sami dali. D u r h c u g*.

* Durhzug (nemački) – promaja.

 

Bio je iz nekog malog mesta u Vojvodini, sin opštinskog stražara, poslednje od celog niza dece koja su sva rano poumirala. Otac mu je bio pijanica i nasilnik, tip sitnog, subalternog či­novnika iz velike i složene administracije ogromne austrijske ca­revine. Potuljen i pognut čovek, kao da na leđima nosi celu ču­dovišnu zgradu svih činovničkih klasa i rangova, od kojih je svaki viši od njegovog, on je vršio dužnost u granicama propisa, ali se, u tim granicama, svetio svemu i svakome zbog toga svog tere­ta i svog niskog položaja. Plašio je decu. Tukao je hapšenike ko­liko je smeo i mogao, a svoju ženu uvek i kad god mu se prohtelo. Veća zla nije činio samo stoga što nije imao prilike, jer ih niko nije tražio od njega, ali u duši je bio spreman na njih. Opijao se često, tj. kad god bi ga častili seljaci i građani koji su u nekoj sitnici zavisili od njegove dobre volje, i tako sa alkoholom izdi­zao na neke trenutne i nestvarne činovničke stepene o kojima je trezan maštao, a koji su trajali samo dokle traje pijanstvo i tražili sve novo piće.

Jedinac sin toga policajca alkoholika istakao se u školi dobrim pamćenjem i, još više, velikom poslušnošću. Jedan od njegovih profesora, imućan i nastran čovek, pomagao je dečaku da svrši gimnaziju i da dobije stipendiju za univerzitet. Sin opštinskog stražara otišao je u Beč na studije i po savetu svoga profesora i zaštitnika odabrao da studira klasičnu filologiju. Studirao je sve propisane predmete, sa istom mravljom marljivošću sa kojom je učio u gimnaziji, ne naslutivši nikad smisao ni veličinu nauke i ostavši željan svega što velegradski život pokazuje a nikad ne da­je siromahu studentu iz zabačenog mesta i bedne porodice. Dok je svršio studije umrli su mu i otac i majka, a on je postao nastav­nik latinskog jezika isto kao što je mogao postati policijski ili šumski činovnik sa "fakultetskom spremom". Posle nekoliko go­dina službovanja prešao je u Bosnu, gdje su za nastavnike bile nešto malo veće plate i postojala brža mogućnost avanzovanja u službi.

Tu se učaurio u svoj život profesora-birokrate, kakvi su u većini bili tada nastavnici srednjih škola u Sarajevu, i tu je pro­puštao kroz svoje ruke naraštaje bosanskih dečaka - gimnazista, ulivajući im na svoj način u glavu osnove latinskog jezika i kla­sične kulture.

Bio je neženja i samotnik, potuljen i jedan hipohonder, ra­no osedeo, više nekako posiveo. U njegovom predavanju vladala je smrtonosna dosada. Po njemu su dečaci dolazili do za­ključka da to što se zove latinski jezik i nije neki jezik koji su ma kada živi ljudi govorili, nego da je od svog postanka samo "na­stavni predmet", neka vrsta kazne i prokletstva, nešto kao rešet­ke koje dečaka odvajaju od svega onoga što ga privlači i čemu bi mogao da se raduje.

 

On je učio đake latinskom jeziku tako da im je moralo iz­gledati kao da u tom jeziku ništa nije povezano ni ritmom ni smislom. Ne samo između pojedinih imenica i glagola nego ni iz­među oblika i padeža istog glagola ili imenice nije bilo nikakve veze, isto kao što se svaka rečenica učila odvojeno, bez ikakve veze sa tekstom iz kog je izvađena i životom iz koga je tekst ni­kao.

Njegov particip pasivni od glagola tangere stajao je sam za sebe, izdvojen od živog govora i zdravog mišljenja ljudskog, kao strašilo i zamka za rasejanog ili uplašenog dečaka, kao obruč kroz koji u cirkusu proteruju jadne dresirane pse. Tako su stvari gubile sadržinu i sve pročitano ostajalo bez smisla i koristi, i tako su đaci mogli da lome zube na teškim oblicima jednog "mrtvog" jezika a da nikad ne shvate sadržinu onoga što čitaju, da ni za trenutak ne osete sve ono razumno, čovečno i slobodarsko što se krije u tom tekstu.

Sve rimske i grčke klasike on je smatrao samo kao neku vrstu viših činovnika, profesora, viših jedino po rangu; svi su oni za njega u istoj državnoj službi u kojoj i on, i svi oni, zajedno sa njim i celim ostalim školskim sistemom, predstavljaju neku vrstu prepreke na putu koji đak treba da pretrči od detinjstva do či­novničke karijere, tj. do hleba, položaja i društvenog ugleda.

Sve to treba da ubije u dečaku bujne životne nagone, da mu što više zakloni i život sam, da mu već na prvim koracima salomi volju i zagorča vek, pa da vidi – majčin sin! – šta je to kari­jera i kako se teško i skupo plaća, kako bi posle umeo da je ceni.

I na sve heroje antičkog sveta i na same bogove iz mitologi­je on je gledao kao na visoke dostojanstvenike "izvan ranga", kao na neku vrstu više zvanične ustanove u državi kojoj služi i on.

Uopšte, sve na ovom svetu, i samu nauku kojoj je "slu­žio", on je gledao kroz tekstove vladinih raspisa i naredaba, kroz razrednu knjigu i kroz svoj notes u kom je za njega bio obuhva­ćen ceo svet, sređen po azbučnom redu i ocenjen ocenama od pet do jedan.

Vasiljevićev vaspitni metod sastojao se u tome da "hvata" đake i da ih ispituje kad su nepripravni, da ih vreba na ulici u sitnim dečačkim greškama. Najveće zadovoljstvo nalazio je u tome da ismeva ili kažnjava đake koji ma u čemu pokažu nešto ori­ginalnosti ili želju da se bave ma čim što je izvan uskog školskog programa, koji je on svojim policijskim shvatanjem sužavao gde god je i koliko god je mogao. Svako i najmanje odstupanje od štampanog teksta u udžbeniku smatrao je teškim prestupom i kažnjavao ga i svojom ironijom i lošim ocenama i svim sredstvi­ma koja mu stoje na raspoloženju. Svaka i najmanja sloboda ili novina u mišljenju ili u načinu izražavanja, svaka, i najnaivnija mladićka pobuna protiv autoriteta vlasti i društvene hijerarhije izazvale su kod njega grčevit, histeričan otpor i gnev, koji je bio otprilike mera njegovog straha od tih autoriteta i njegovog poštovanja te hijerarhije.

Čovek se često sa čuđenjem morao zapitati: otkud kod ne­kih malih ljudi, malih i po ličnoj vrednosti i po njihovom društve­nom položaju, takva slepa privrženost postojećem redu, takvo fantastično obožavanje utvrđenih i drevnih ideja i ustanova koje im ni po čemu ne bi trebalo da budu bliske, takva besna mržnja na sve što je novo, što može da znači promenu i napredak.

 

Ali imao je i taj neprijatni čovek svoju slabu tačku. Bojao se promaje. Đaci, koji su ga u većini iskreno mrzeli, iskorišćavali su tu njegovu maniju i bili su pri tom nemilosrdni i divlji, kako samo deca mogu da budu. Zbog toga je i dobio nadimak D u r h c u g. Jednom, u nastupu besa, on je upotrebio tu nemačku reč za našu reč: pro­maja. Otada ga đaci i nisu drugačije zvali između sebe.

A bojao se promaje nenormalnim, paničnim strahom. Taj strah od vetra i promaje kao da je po nečem odgovarao njegovoj mržnji protiv novina i promena. U svakom razredu imao je po jednog đaka, jednog od onih uslužnih i revnosnih, kome je bilo stavljeno u zadatak da pre profesorovog dolaska pažljivo zatvori sve prozore.

Ali ostali đaci su često nalazili načina da prevare "kerbera" koji je bdeo nad promajom i da u poslednjem trenutku neprimetno odvrnu kvaku na prozoru. Kad bi profesor ušao na vrata, struja vazduha bi otvorila krilo na prozoru i nastala bi promaja. I ma kako ona neznatna bila, profesor bi se uhvatio za glavu i stao da viče od besa i straha.

– Zatvarajte, nevaljalci! Za-tva-raj-te!

Tu bi nastao kikot i grcanje od prigušenog smeha, a najviše su se smejala ona dvojica-trojica dečaka koji bi priskočili, tobo­že revnosno, da zatvore prozor, a koji su, u stvari, i udesili celu šalu.

Takve su se šale i inače dešavale. Usred Vasiljevićevog predavanja iz koga je uvek vejala smrtonosna dosada, digao bi se odjednom neki od drskih učenika, otišao do prozora, uverio se tobože da li je čvrsto zatvoren i ozbiljno se vratio na svoje mesto uz opšti smeh i kikotanje ostalih.

Profesor je grizao usne i sumnjičavo gledao mladića, ali mu nije mogao ništa.

Odnos između đaka i profesora Vasiljevića bivao je iz go­dine u godinu sve gori, dok se glavni deo njegovog vaspitačkog rada nije pretvorio isključivo u borbu sa mladošću i mladalačkom obešću njegovih đaka, sa njihovom večnom potrebom za igrom i smehom, za promenama i zanimljivim novostima. On kao da je samo sa te strane i mogao da ih vidi.

Stalno je strahovao od đačkog podsmeha, a to strahovanje činilo ga je neobično smešnim. Od njihovog smeha njemu se ste­zalo grlo i ledilo lice, ispunjavala ga je mržnja koju je osećanje nemoći dovodilo do besnila. Taj zdravi, zarazni i neutoljivi dečački smeh njemu je na mahove izgledao kao silna poplava koja navire ne samo iz dečačkih grudi nego iz neba iz zemlje i svih ži­vih stvorenja na njoj. I on je mrzeo ne samo tu decu nego i nebo i zemlju i sve živo u njima i na njima, sve što se kreće, što diše, sja ili leti. I noću je, u snu, viđao bezbrojno mnoštvo nasmejanih lica koja prete da ga sa svojim smehom preplave i odnesu, dok on gušeći se uzalud pokušava da vikne ono što je toliko puta po­novio u razredu:

– Samo se lude smeju bez razloga, a ja ne vidim nigde ni­kakva razloga smehu.

 

On je patio od tog dečačkog smeha i nemira i kao od lične muke, koju niko ne razume, i kao od opšte nevolje, koja preti svemu što je svetlo i ozbiljno, podriva temelje svakog rada i celog poretka, i koja će, ovako naoko bezazlena, najposle prepla­viti sve i pretvoriti život u šegu i sprdnju, a svet u igračku.

U toj svojoj dubokoj odvratnosti i stalnoj borbi on je nala­zio malo razumevanja i pomoći kod drugih ljudi, a to ga je još vi­še utvrđivalo u njegovoj idiosinkraziji i ispunjavalo pesimizmom i osećanjem usamljenosti. I sami profesori, njegove kolege, po­kazivali su, kako se njemu činilo, mnogo mlakosti i bezbrižnosti u tom pogledu. Većina njih nije se stvarno mnogo razlikovala od profesora Durhcuga; i oni su u suštini bili površni, hladni na­stavnici i poslušne birokrate, i oni su se borili protiv bezbrojnih i beskrajnih đačkih nestašluka, i oni su bili često strogi pri ocenjivanju i kažnjavanju, ali niko nije potpuno delio njegove smešne brige i njegova manijačka shvatanja, čak su se pomalo i podsmevali mrkom neženji i osobenjaku, koji stvari uzima sa tragične strane.

Jedino u svom momačkom stanu, u jednoj vlažnoj kući, u osojnoj Mjedenici, nalazio je potpun mir i osećao se bar privre­meno zaštićen od ironije i nemira obesne mladosti. Stanovao je kod penzionisanog poštanskog činovnika, Čeha. Gazdarica mu je bila debela, mrzovoljna i uredna žena. Dece nije bilo ni u kući ni u bližem susedstvu. U profesorovom stanu je vladao uvek vla­žan polumrak i u njemu mrtvački mir i mehanički red.

Ali šta vredi, kad je ta kuća samo oaza, a boravak u njoj smo predisaj? Čim pređe kućni prag, čeka ga na svakom koraku ta bučna i nemirna mladost koja ume samo da se cereka i misli samo na šale i besposlice.

Ponekad mu se činilo da je sa svih strana opkoljen tom nezrelom i nesvesnom stihijom mladosti, da zemlja kipti i drhti od mlade krvi koja goni na pokret i traži sve nove i nove oblike nemira. A svake godine rađaju se novi naraštaji dece, kao da iz zemlje niču, iz njih brzo rastu i pritiču novi đaci, i dok uzaludno krotiš jedne, već nailazi nov talas. I sve je to u očima profesora Durhcuga zeleno, drsko i obesno, sa ustima rastegnutim od uva do uva, sa mislima raštrkanim na sto strana, bez osećanja dužno­sti, bez respekta za starije, bez smisla za red, sklono svakoj šali i razonodi, nepristupačno savetu, neosetljivo za prekor, ne štedi nikog a ne ume da se čuva samo, zimi je kod klizanja, leti kod kupanja, u jesen kod berbe, a u proleće kod svakojakih fantazija i besmislica; ukratko, uvek kod neke opasnosti, dangube ili lakr­dije, a daleko od njegove stroge reči i njegovih ozbiljnih lekcija. To je mladež od njene jedanaeste do njene devetnaeste godine, i sa tom stihijom se on bori godinama, a oseća da u toj borbi on sa svakom godinom biva slabiji i ustupa stopu po stopu tome neuni­štivom neprijatelju.

Uredan i besprekorno ozbiljan život koji vodi oduvek ne održava ga u snazi i mladosti. Naprotiv, on stari naglo i pre vre­mena, brže od svojih kolega koje su manje uredne i ozbiljne. U četrdeset petoj godini, on je i sed na slepoočnicama, ćelava temena, mršava lica nezdrave boje, a naduvena vrata, nesigurna pokreta i nestalna pogleda uplašenih i žalosnih očiju. Uredan je, ali na neki nemio način, a štedljivo i starovremenski odeven, leti u sivom a zimi u crnom odelu, kao činovnik pogrebnog društva.

 

I kad takav stane na podium i nasloni se jednom rukom na katedru, a drugom se uhvati za bradu, đaci se u poslednjim klupama već prigušeno kikoću, ali kad im glasom muklim od gneva kaže da su budale, da u svetu nema razloga smehu, naprotiv, na­protiv... tada se dečaci savijaju od grčevitog smeha, uzalud zatr­pavaju dlanom usta i kriju lice pod klupu. Profesor stoji nepomičan, sav naježen kao bolesna vrana, i sa mržnjom u pogledu i drhtajem u glasu govori jetko:

– Šta ima tu smešno? To je žalosno!

A razred se trese od nezadržljivog veselog smeha. Takav je čovek i nastavnik bio profesor Vasiljević zvani Durhcug.

Onaj ko bi posmatrao njega i njegov rad, mogao bi vek provesti razmišljajući o tom kakve veze ima ovaj činovnik-predavač sa pedagogijom, koja treba da podiže i stvara zdrave i srećne ljude i građane, kakve veze sa naukom ili umetnošću, – i nikad ne bi našao odgovor na to pitanje. Ali, ukoliko je nastavni sistem tadašnjih austrijskih gimnazija u Bosni imao za cilj da u mladom čoveku i budućem građaninu uguši svaku klicu samo­stalnosti i ubije želju za ma čim originalnim, stvaralačkim, višim i lepšim, ovaj nastavnik je bio savršen službenik toga sistema. Bolje rečeno: on je nastojao svim silama da to bude.

Eto, taj i takav profesor Vasiljević išao je i toga jutra 1. maja 1906. godine, kao vazda, istim putem, u isti sat put svoje škole. Bilo je nešto pre devet sati, ulice su izuzetno mirne i kao opustele. Krstare žandarmske patrole, na uglovima po jedan od gradske policije. Čudna tišina.

Sarajevski radnici rešili su toga proleća da prvi put prosla­ve međunarodni praznik rada, Prvi maj. Ali profesor Durhcug, koji je živeo samo za sebe, tj. za svoju usamljenu čudnjačku eg­zistenciju i svoju struku – a videli smo u čemu je bila njegova "struka" – nije, naravno, znao šta se sve dešava i šta se sprema među sarajevskim radnicima, koji su za njega bili dalek i nepoz­nat svet. On je, doduše, već od lanjske godine slušao ponešto o radničkom pokretu u Sarajevu; i novine su pisale o tom, ali on je novine čitao površno i neredovno. Ne bi se moglo kazati da je bio potpuno ravnodušan prema toj stvari. Naprotiv, njega je i ljutila i plašila pomisao na to kao na svaki nered i svaku težnju za promenom, i bolelo ga je pomalo kao lična uvreda.

Jedne nedelje, kad je vodio svoj razred u crkvu, sreo je grupu mladih radnika, ljudi i žena, zakićenih crvenim cvetovima, išli su negde brzo i govorili nešto živo. To su bili "socijali". Sve neki žustri ljudi, a na licima im, kako se njemu čini, usplahi­reni, izazivački izraz. Osetio je duboku odvratnost prema tim nemirnim ljudima; u crvenim cvetovima njihovim video je nešto nezdravo i opasno, kao da ta jarka boja kazuje nešto što se ne govori i što, izgovoreno, donosi nemir i nesreću; kao da je na ru­pici od kaputa iz koje je virio karanfil stala da izbija krvava iz­nutrica svakog pojedinog čoveka. Uzbudili su ga za trenutak i ozlovoljili, ali ih je isto tako brzo i zaboravio. Kao i mnogi ljudi njegovog zvanja i položaja, i on je na sav taj radnički pokret i na manifestacije i sukobe koji ga prate gledao izdaleka i sa visoka, otprilike onako kao i na sva ostala zla i nezgode sa kojima držav­na uprava ima da se bori, kao na stvari koje se njega ne tiču, uveren da u velikom državnom mehanizmu postoje pozvani koji o tom brinu i koji će i tome zlu stati na put i savladati ga, kao što savlađuju epidemiju i druga zla i nevolje. On se tim pitanjem ne bi uopšte bavio da ono danas, na dan 1. maja, nije samo došlo u njegov razred i potražilo ga. Jer ako je profesor prolazio slep, gluv i nem kroz život, nisu njegovi učenici sedmog razreda.

 

Već tri nedelje se govori po varoši da prvog maja radnici neće doći na posao, da će "socijali" toga dana organizovati pros­lavu i razviti crvene barjake, da vlast neće moći to dozvoliti, da će doći do sukoba. I u sarajevskim novinama bilo je nekih pole­mika povodom tih vesti.

Uoči prvog maja objavljeno je velikim plakatima da Vla­din povjerenik za grad Sarajevo zabranjuje toga dana, na po­dručju grada, svaku proslavu, svako sakupljanje uopšte, i svako isticanje radničkih amblema, crvenih zastava, crvenih cvetova itd. Sve to pod pretnjom stroge kazne.

Kad je svanulo sunčano i sveže jutro prvog maja, velika većina radnika nije otišla na rad, iako je bio radni dan, nego se praznički odevena prosula po sarajevskim ulicama. Mobilisana je sva policija i sva žandarmerija; u pripravnosti je bila i vojska. Policajci i žandarmi su rasterivali i najmanje grupe radnika, trga­li svaki i najsitniji crven znak iz ruku ili sa grudi, hapsili muško i žensko za najmanji pokušaj neposlušnosti ili otpora. Bilo je do­sta takvih malih sukoba, ali radnici su, očigledno po planu, izbegavali susrete sa policijom, razlivajući se kao voda po svim ulica­ma i kapijama. Tako je velika većina uspela da se prokrade do u Kovačiće i kad se policija setila da zatvori put preko mostova na Miljacki, i na hiljade radnika, sa skrivenim amblemima i savije­nim zastavama, već je uspelo da pređe Miljacku. Na drumu koji vodi u Lukavicu i koji je već izvan "područja grada Sarajeva" sastavila se odjednom velika povorka; nad njom su se vile crve­ne zastave, a svaki radnik bio je zakićen karanfilom od crvene hartije.

Nadmudrena policija ostala je u gradu. Svi komandiri su dobili strog ukor i pooštrene naredbe, a oni su to utrostručili i preneli na svoje potčinjene, tako da je svaki policijski stražar išao sada kivan i nakoštrešen, i budno pazio da mu gde ne pro­makne ma i jedan nezaposlen radnik ili najmanji crven znak. A tamo izvan varoši žandarmi su, rastureni u mnogobrojne patro­le, pratili sa strana povorku i u Lukavici opkolile celu poljanu na kojoj je otpočeo pravi zbor sa govornicima i klicanjem.

To nije znao niti je slutio profesor Durhcug, koji nije či­tao ni novine ni letke ni oglase, ni razgovarao sa ljudima, ni gle­dao oko sebe na ulici, nego oborene glave brzo prelazio kratki prostor od stana do škole, ali sve su to znali i dobrim delom i videli njegovi đaci sedmog razreda. Neki od njih su pre dolaska u školu obigrali ceo grad, posmatrajući kako policija razgoni rad­nike i otima im crvene cvetove; mnogi su trčali zajedno s radnicima, radosno kupeći razasute karanfile, i vičući iza ugla: "Dole sabljaši! Živio maj!", jer su to i radnici vikali. Zato su neki od njih i zadocnili na čas i zato i sada sede kao na iglama, još zadi­hani i rumeni od uzbuđenja i zadovoljstva, vike i trčanja; zato se sašaptavaju i sagledaju među sobom, prividno prate ono što im se govori i rasejano odgovaraju na pitanja, ali vidi se da u isto vreme osluškuju zvukove spolja.

 

Taj pojačani nemir svoga i inače uvek nemirnog razreda, profesor je dobro osećao, iako mu nije znao pravi razlog. U raz­redu je vladala neka sparna i razdražljiva atmosfera, tako da je profesor naredio da se izuzetno otvori jedan prozor, i to onaj u dnu sobe, daleko od katedre, ali da se niko i nipošto ne usudi ot­voriti u isto vreme i vrata. Znojio se i treptao očima. Nastojao je da vikom i grdnjama privuče i veže njihovu pažnju.

– Šta je vama danas? Ko da ste se ludih gljiva najeli.

Ne uspevajući da smiri đake i da im pažnju zadrži na ono­me što govori ili što ih pita, profesor je pojačavao grdnje; već ih je nazvao ćalovima, praznim tikvama, smrdljivim bubama i strvi­nama, kad mu se odjednom reč oduže i otvorena usta ukočiše: u poslednjim klupama neko je s jednog kraja na drugi dobacio crven cvet koji je u luku preletao ceo razred i izgubio se među đacima.

Crven cvet! To je dakle! Kad je one nedelje video grlatu grupu "socijala" i crvene cvetove na njima, on je osetio odvrat­nost, mržnju, neki svrabež u mišićima i potrebu da lično, svojim rukama pomogne da se taj svet ućutka i vrati na posao, da ne bu­de po ulicama ni jarkih boja ni drskih reči ni glasnog smeha. Ali ovo sada, da njegovi đaci, u njegovom razredu dobacuju jedni drugima crven cvet kao da su bravari sa stanice ili ciglari iz Koše­va, to ga je porazilo. Zato je i stajao tako jedno vreme, otvo­renih usta, kao okamenjen. A onda se pribra, prosikta nešto ne­razumljivo i sav naježen, pognut i napred ispruženih ruku i rašire­nih prsta, pođe kao u napad. Išao je pravo ka klupi u koju je pao cvet, ali pre nego što je došao do njega – nevidljiva ruka ga baci, i visoko iznad profesorove glave, u crvenom luku, cvet prelete i pa­de na drugi kraj razreda. Profesor se okrenu brzo oko sebe. Tako se razvila čudna igra,

Kao što lopta u igri ide od ruke do ruke ka svome cilju, tako su đaci dobacivali jedan drugom crveni karanfil, uspevajući uvek da zavaraju profesoru oči. A on je, kao nedorastao partner u toj igri, trčao za cveotm, okretao se oko sebe, nastojeći da ga ne izgu­bi iz vida. Skakao je smešno od jednog đaka do drugog. Kad bi mu se učinilo da je dobro video kod koga je đaka pao cvet, on bi pritr­čao i stao pored njega, gledao ga trenutak oštro, ispitivački, a on­da bi mu najednom naredio da rasklopi stisnute pesnice. Mladić bi to učinio. Ruke su mu bile prazne. Nastao bi grohotan smeh celog razreda. Profesor je trčao i posrtao dalje.

Zanesen svojim ogorčenjem i pravom lovačkom strasti, profesor nije primetio da je jedan od đaka iz poslednje klupe uspeo da izbaci cvet kroz otvoren prozor. Đaci su, oduševljeni igrom, i dalje dizali ruku, čas jedan čas drugi, kao da nešto baca­ju. Zadihanom i prevarenom profesoru, kome je sve više uda­rala krv u glavu, ukrštale su se crvene linije pred očima i on je trčao sa jednog kraja na drugi, hvatajući cvet koga više nema u razredu. Najposle je naredio da se prozor zatvori, zatim da svi ustanu i da ruke sa raširenim dlanovima dignu uvis, a on je pognut četveronoške išao i tražio ispod klupa crveni cvet. Nad njim se ta­lasala šuma od nemirnih prstiju, krivila se mladićka lica u grčevi­tom smehu i bezbrojnim grimasama, a kad bi on naglo podigao glavu i nepoverljivo pogledao u njih, sve bi se ruke smirile, sva li­ca izgladila i oči celomudreno oborene gledale preda se. Izmučen, ojađen, profesor je najposle odustao od uzalud­nog traganja, vratio se na katedru i rekao izmenjenim glasom koji nije daleko od plača:

– Dobro! Dobro, ja ću vam pokazati da ima vlasti i da ovde mora biti reda.

 

Bio je toliko uzbuđen da nije mogao da se seti nijednog od svojih pogrdnih izraza, ili su mu za ovako strašan slučaj svi izgledali preslabi. U to je srećom zazvonilo zvono. Profesor je rekao da niko ne sme izići iz razreda i da niko neće danas otići na ručak dok se ne nađe taj, taj... to, to... od mržnje i ogorčenja nije mo­gao da kaže šta, nego je samo mahnuo preteći rukom, uzeo svoju svesku, i zalupio vrata za sobom.

U zbornici i kod direktora Durhcug je napravio čitavu uzbu­nu. Crven cvet! Uzalud su ga stišavali i pitali gde je taj cvet. On je samo siktao i vikao isprekidanim rečenicama da je stvar krupna i da ne može proći samo tako, bez istrage i kazne.

Neki nastavnici su se smejali u dnu zbornice. I sam direk­tor sa zlatnim cvikerom i prosedom bradicom, čovek čije lice retko zna za osmejak, vrteo je glavom u nedoumici, slušajući kako Durhcug ozbiljno priča o svom lovu na crven cvet. Kad je direk­tor izišao, da bi u samoći doneo odluku o Durhcugovoj žalbi, na­stavnici su se još više osmelili, prilazili svome kolegi, koji je još uvek drhtao od gneva, i sa lažnim saučešćem zapitkivali ga o po­jedinostima njegove borbe sa đacima.

Profesor matematike, Slavonac, strastven lovac, krupan i punokrvan čovek koji voli dobro da pojede i popije, do grubosti iskren, prišao mu je sa širokim pokretima i svojim prostosrdačnim načinom rekao:

– Ama, kolega ko zna da li je to i bio crven karanfil. Bećari su to ti u sedmom, znam ih ja, i u stanju su da izmisle svaku huncutariju.

Durhcug se uvređeno ispravio.

– Molim, ja nisam ni lud ni pijan. Ja alkoholna pića ne pi­jem. Ali, gospodo, ja vam moram kazati da ja neću stvar ostaviti tako i da ću i na višem mestu ako treba...

Tu Durhcugovo lice postade odjednom za čitav ton tamni­je, njegove modre i vodnjikave oči promeniše boju i u njima se javi nešto opasno i pogano. Profesor matematike ne dočeka kraj rečenice, nasmejani pogled njegovih krupnih, crnih očiju, lovca i matematičara, od­jednom ugasnu i on ustuknu kao da je nagazio na zmiju. Smeh u zbornici prestade.

Ceo razred je zadržan zaista preko ručka u školi. Sam di­rektor je vodio istragu. Đaci nisu priznavali ništa. Ni uobičajena pretnja da će zbog jednog ili dvojice svi stradati nije ovog puta pomogla. Oni iz prvih klupa, koji bi možda i odali, nisu zaista znali ni ko je doneo cvet, ni da li je to i bio cvet, ni da li je bio crven. Videli su samo da je gospodin profesor trčao i hvatao ne­što nevidljivo među poslednjim klupama. A oni iz poslednjih klupa nisu priznavali ništa. Nikad nije bilo nikakvog cveta u raz­redu niti su ga oni dobacivali jedan drugom. Bio je otvoren je­dan prozor i oni su mislili da se gospodin profesor naljutio i ustr­čao zbog – promaje, pa su svi mahali rukama, pozivajući one ko­ji su najbliži da zatvore prozor. To je sve.

 

Najposle, kad se ni na koji način nije mogao ne samo pro­naći inkriminisani cvet, nego ni dokazati da je zaista postojao, stvar se svršila tako da je ceo razred dobio ukor.

Profesor Durhcug je odbolovao taj slučaj sa crvenim ka­ranfilom. Zelen u licu od razlivene žuči, zakopčan kao da je ok­tobar a ne maj mesec, on se vukao još čitave dve nedelje kao ranjenik i govorio tankim mučeničkim glasom. Sve to, naravno, nije ni najmanje tronulo njegove đake sedmog razreda. Oni su mu se i dalje svirepo smejali i podsmevali na svakom koraku.

Tako je okončana i brzo zatim i zaboravljena uzbuna zbog crvenog cveta koji se pojavio u nemirnom sedmom razredu gim­nazije, gde uzbune ni inače nisu bile retke. Ali taj crveni cvet – u stvari, parče spletene žice i malko vešto izreckane savijene crve­ne hartije – imao je svoju dalju istoriju i postao sudbonosan za druge ljude, koji nemaju nikakve veze ni sa sedmim razredom, ni sa njegovim razrednim starešinom, profesorom Durhcugom. Jer, u sudbonosnim vremenima svaka i najmanja stvar može postati sudbonosna. (A "sudbonosnim" mi obično nazivamo ne­mirna vremena društvenih preloma i izuzetnih događaja, sred kojih se odjednom nađemo, a njihove uzroke, njihov smisao i domašaj ne možemo i ne umemo potpuno da sagledamo ni pravo da izrazimo.) Ali o svemu tome biće govora na drugom mestu.

 

SNOPIĆI

 

Pognut i namrgođen, Ibro Solak je gurao svoja kolica i u raznim tonovima, različitim po visini i modulaciji, vikao:

– Snopići, snopići!

To su ona čudna kolica bez rude, uska, dugačka i sa dva točka na sredini, kakva se viđaju još samo kod sarajevskih hamala. Ta kolica hamal ne vuče, nego ih gura; odupre se sredi­nom tela u stražnji deo kolica, povije se manje ili više, već prema veličini tereta, i kad ume vešto da rukuje kolicima, može na nji­ma da prebaci veliki teret i daleko iznad snage jednog čoveka.

Ibro je uzeo pod najam od udovice nekog hamala jedna takva kolica, i s njima odlazi svakog jutra do radnje Pašage Zildžića. Tu dobiva dvadesetak snopića mekog drveta, tovari ih na svoja kolica i počinje da vozi po strmim i krivudavim ulicama na periferiji severozapadnog dela grada, vičući s vremena na vreme svoju jedinu reč ("Snopići!"), po kojoj ga znaju stanovnici i pro­laznici tih ulica.

Pocepan, neobrijan, zapušten, sasušena tela, a nezdravo crvena lica i zakrvavljenih očiju, on dodaje kupcima snopiće ne gledajući nikog, ne govoreći ništa. Ponekad i sam unese nekoj staroj mušteriji snopić u kuću, a ponekad stoji nem i nepomičan sa opuštenom pomodrelom donjom usnom i večito dogorelom cigaricom na njoj, gleda ih kao da ih sve prvi put u životu vidi, i nemarno trpa u džep papirne i metalne dinare. Što se džep više puni dinarima, to kolica bivaju lakša.

Pred veče se vraća i obračunava s gazdom. Ibrina zarada je: dinar od Pašage, a dinar od kupca – po snopiću. A to znači trideset do četrdeset dinara na dan, već prema vremenu, prema slučaju i "pustoj trgovačkoj sreći", ali najviše prema raspolože­nju, a Ibrino raspoloženje ne može niko predvideti, on sam ponajmanje. Ono se, uglavnom, izražava u glasu kojim ponavlja svoj večito isti uzvik. A nema valjda na svetu tako finog uha ni ta­ko složene aparature koji bi mogli pohvatati sve prelive tonova i osećanja koje Ibro unosi u tu prostu i prozaičnu reč.

– Snopići!

 

Viče Ibro čilo i brzo kad krene sa svojim kolicima, jer pre nego što pođe na posao on ispije u mehani dva deci rakije, prva dva deci toga dana, koje će platiti od današnje zarade. Viče to, a misli drugo. Te misli su, u stvari, mutna i nepovezana osećanja, beskrajna unutrašnja objašnjavanja sa svojom prošlošću, sa sa­mim sobom i svetom oko sebe, onakvim kakvog ga on vidi.

Kad se pre pedeset i dve godine rodio u velikoj i imućnoj kući starog Solaka, na Bjelavama, niko nije mogao ni pomisliti da će to dete ikad gurati tuđa drva na tuđim hamalskim kolicima po Sarajevu.

Ocu je bilo blizu šezdeset godina. Kuća puna sve same ženske dece; dvoje od prve, a četvoro od druge žene. Tada se ro­dio on, sin i naslednik. Njegov dolazak na svet proslavljen je šenlukom koji je cela mahala pamtila. Samo što topovi nisu pu­cali sa Tabije. A može se slobodno kazati da su mu i detinjstvo i prva mladost bili slični stalnom šenluku. I u realku ga je upisao otac. Ali, valja pravo reći, za to Ibro nije imao glavu. Ne da je bio gori i neposlušniji od drugih, ali nikako nije mogao da misli na ono što je trebalo da uči iz knjige. Sve ga nekud dalje i više vuče misao. Napustio je školu. Rano je izrastao u krupna naoči­ta momka i upoznao život sa njegove površne, lake i slatke stra­ne. I tada je provodio dane između njihovog imanja u Sarajev­skom polju i svih onih poslova i razonoda koje je Sarajevo oko 1910. godine pružalo mladićima koji po tadašnjim shvatanjima nisu imali potrebe da uče školu ni da rade neki određen posao. Otac je bio mek kao vosak. Nikog drugog ko bi ga zaustavio na putu kojim ide, ili poveo drugim. A život nekakav nov i neobi­čan, kao tek stvoren za njega i njegove drugove, i u njemu sve nadohvat ruke.

– Snopići! Snopići!

Da, sve je bilo, izgleda, Ibri u sećanju, kao raskoš bez gra­nica. I sve je raskošno brzo prošlo. U proleće 1914. godine uzeli su ga u vojsku, a u leto te iste godine izbio je prvi svetski rat. Ibro je prošao ruski, pa italijanski front, gde je i teško ranjen. Zatim je bio dugo kaplar, pa narednik "na kadru" u Piliščabi, u Mađarskoj. To je bio život i težak i neobičan, ali opet raskošan na svoj način. I tako je nekako sve i prošlo, kao u nekom tutnju, u piću, u kartanju, u veselju i silovitosti vojničkog života, kao u magli. Došlo i prošlo, a on, pravo govoreći, nije sasvim tačno znao ni s kim se ko bije ni zašto to on maršira, pije, peva i proliva krv, nagoneći i druge da to isto rade. A 1918. godine vratio se kući go kao prst, bled, iznuren od rane (mnogo je krvi ostavio u onom rovu kod Tolmina) i još više od neumerenog života u kadru. Otac u osamdesetoj godini, onemoćao. Majka umrla. Se­stre se poudavale. Kuća se naglo osipa. Topi se para u ruci, a imanje, tvrdo i neuništivo imanje, gine iz očiju i nestaje kao dim. Jedino kad malo više popiješ s drugovima, ono izgleda kao da je na svom mestu, ali čim se otrezniš, vidiš opet da se sve pomera, topi i nestaje. Još za vreme rata prodali su kuću u Sagrdžijama. Sad su prodali i drugu, veliku, na Bjelavama, i preselili se u mnogo manju, pod kiriju. Agrarna reforma digla im je zemlju u Sarajevskom polju. Tako se ušlo u taj novi svet, sav od neprijat­nosti i nerazumljivih iznenađenja.

– Snopići! Snopići!

 

Otac je umro. Ibro je počeo da "radi", kako se tada govo­rilo, da trguje. Udružio se sa jednim baštovanom, da prodaje cveće. Tada je video kako i cveće može da zaudara, kad se njime radi. Uzalud se brani i rakijom i duvanom od toga zadaha. Roba osetljiva, mušterija ćudljiva i nestalna. Težak je svaki posao, čak i cvećarski. I još, sve zapinje. Ne znaš ko ti podmeće nogu, samo vidiš da se na svakom koraku spotičeš, da pri svakom trećem pa­daš. Prosto, život sa svakim danom gubi svoj nekadašnji sjaj i raskoš. A Ibro to traži, nagonski, očajnički, kao davljenik malo vazduha. U tom traženju i oženio se. Devojka iz dobre kuće, valjana i mila, ali sa malim mirazom, deca česta, rađaju se i umi­ru. Trgovina ne ide. Cvećarska radnja bankrotirala. Baštovanu ostade bašta, a Ibri Solaku dug. Primio se službe u Gradskoj opštini.

– Snopićiii!

Pravo govoreći, nije nikad ni znao šta je to u stvari "Grad­ska općina", nije o tom ni mislio; ali sada, kad od nje živi, on vidi koliko iza svake takve reči ima ljudske muke i napora. Ah, nije da je toliko težak i golem posao, ali nekako ne­dostojan i uvredljiv. Neko neobjašnjivo poniženje bije iz svake reči i svakog pokreta, neka naročita sramota koju čovek oseća samo kad je Solak i koju samo rakija može da spere, i to samo za kratko vreme.

Godine prolaze a ne biva bolje. Nigde dobra; ni u snu da ga usniš. Već se iz kuće prodaje; jede se oskudno a odeva tanko, pa ipak ne možeš sirotinju da sakriješ. Od četvoro dece što mu se u tim godinama našlo, ostalo živo još jedno jedino, žensko. Izrasla devojka, lepotica, skromna i pametna, dobro uči i sve ne­što čita. U osamnaestoj godini udala se za dobrog i pismenog mladića koji je radio u Fabrici duvana i nije bio mnogo stariji od nje ni imućniji od njena oca.

Tada je umrla žena. Ostao je sam. Zapustio se i propio. Da, svi to kažu, ali ne kažu kako ni zašto. Lako je kazati! Otpu­stili su ga iz Opštine. Ni od sramote se više ne može živeti. Za polić rakije više nema a, pravo govoreći, tada se tek stvarno i propio, i tada je počeo da gura ova kolica i prodaje Pašagino drvo.

– Snooo-pi-ćiii!

Tek tada je počelo njegovo konačno udaljavanje od sveta. Da, to su drugi govorili tako. Ali on oseća i jasno vidi da nije tako. Nije, pa nije! Ne povlači se on od sveta i posla – bože saču­vaj! – nego, naprotiv, sve što je na svetu, mrtve stvari kao i živi ljudi i sve ono što oni smisle, urade ili kažu, sve to svakim danom beži nekud a njega ostavlja u čami, u mraku, u kom još jedino mlaz rakije može da zasvetli, da zapeva, da pomiluje kao ruka i zamiriše kao cvet. Sve ostalo je bežalo od njega, postupno ali brzo i neumoljivo, a rakija je postajala sve.

I od tada je on kao izgubljena stvar. Izvan sveta. I sve se više gubi. Samo ćerka, Šemsa, posećivala ga je redovno i poma­gala ponešto, iako je živela čak na drugom kraju Sarajeva i bila i sama tankog stanja. Lepa, tiha, nasmejana, dolazila je kao stvo­renje sa drugog sveta. Jedno vreme ga je opominjala, molila da se prođe pića i dozove. Brzo je uvidela da je sve uzalud, pa ipak ga je i dalje obilazila i pomagala, bez reči i prekora. Takav mu je bio i zet. I pred veče, u krčmi, kad se svaki pijanica ponečim hvali, Ibro, koji nije imao više ništa svetio ni lepo u životu, hva­lio bi se kćerkom i zetom.

– Što je imam kćer i zeta! Ljudi! To je... to je... ama, to se ne da kazati! – grcao je on među drugovima rakijašima.

I zalevajući svoju hvalu jače rakijom, zaboravljao je od­mah i ćerku i zeta, i sebe sama. U toj magli od rakije, Ibro nije ni primećivao šta rade oni koji ne piju ni kuda ide trezan svet. Sa priličnim iznenađenjem on je saznao jednog dana da je novi svetski rat otpočeo.

– Snopići! Snopići!

 

Biće nešto kao nova Galicija, nova Pjava i Piliščaba, mislio je Ibro; naravno za druge, mlađe od njega. Ali ovo je bilo drugo, nešto sasvim drugo. To je nekako osećao čak i on.

Ibro je gurao svoja kolica i vikao svoju večito istu reč, mehanički, kao što pije ili diše. Tako bi možda, izgubljen i izvan sveta, pregurao i rat, bez većih promena i potresa. Ali tada se desilo nešto neočekivano i teško, što on nikako nije mogao da shvati ni da dovede u vezu sa ratom, kako ga on odranije pozna­je i zamišlja. Uhapšen je njegov zet. Kad je hteo da sazna otkud to sad zatvaraju tako mirnog i čestitog mladića, rečeno mu je: politika. Samo toliko.

A taj koji je to rekao, slegnuo je ramenima, sklopio oči i stavio prst na usta. To isto je učinio i Solak, iako ništa nije razumeo. Mladi čovek je držan u zatvoru tri nedelje, pa pušten. Dva dana docnije pobegao je u šumu. Odmah je uhapšena Šemsa. Kad je to saznao, Ibro je ostavio kolica i otišao da se raspita šta je s njom. Od jednog stražara, muslimana, saznao je, na tešku zakletvu, da je njegova kći Šemsa ubijena već drugog dana po ispitivanju. Izgleda, nehotice i slučajno. Od jednog jedinog ustaškog šamara pala je i više se nije digla. Da li je udarac bio nesrećan, ili je ona tako nežna i tako tankog života i finog sasta­va? (Ah, jeste, jeste, bila je, on to dobro zna, bila je tankovijasta, fina, osetljiva, sva na majku, a ne na njih, Solake, koji su tvrda života i bujne krvi. Jeste, k'o cvet je bila!)

– Sno-o-o-pići! Sno-pi-ći!

Mnogo je rakije trebalo da se to prećuti i koliko-toliko za­boravi. Ali Ibro je održao zakletvu. Ni u piću se nije odao. A pio je sve više i jeo sve manje. Na mahove se u njemu javljao očinski bol i neki zaboravljeni ponos Solaka i potreba za osve­tom, ali sve se to gubilo kao jauk u onom stalnom uzviku pustim ulicama i sve je, na kraju, zajedno sa svim strahotama rata tonulo u rakiji i mutnom zaboravu.

Sad nije imao više nikog svog bliskog, nikog ko bi se bri­nuo za njega. Sasvim oronuo, ogoleo i obosio. Sve, sve je išlo na rakiju.

Najposle, i taj rat se svršio. Opet nekako kao kroz maglu. Došla je nova vojska, partizani, "dobra vojska" kako su govorile žene iz komšiluka. Jednom komšiji došao sin partizan. Od njega je Ibro saznao da mu je zet poginuo, da je bio čuven junak i da mu je slika štampana. Sutradan mu je pokazao tu sliku. Ibri trepću i suze oči, ali ipak poznaje zeta na slici. Jeste, on je, samo nekako krupniji, viši, lepši i – pravi oficir. Orden ima. Ibro oseća kako mu drhti nešto na ožičici. A mladi partizan, komšijin sin, stoji pred njim, nasmejan i ljubazan, ali nekako dalek, i jednako mu priča o njegovom zetu-junaku, a zatim o životu, o radu, o štetnosti pića. Zašto on to njemu govori? Kakvog pića?

U mehani kažu ljudi da novine pišu o njegovoj Šemsi. I to ne razume pravo, ali plače, neprimetno, stegnutih usta, guta su­ze sa rakijom. I opet sve zaboravlja i gura kolica. Treba zaraditi, za rakiju, za duvan, za... Da, i za hleb.

U tim mislima došao je Ibro Solak do Marijina dvora. Tu obično prelazi glavnu ulicu da bi ušao u one uske i strme uličice koje nose još starinske nazive: Magribija, Odobašina, i slično. Glavnom ulicom prolazi odred vojske i peva. Ibro je zastao da ih čuje. I njegov zet je bio vojnik, i oficir. Orden je imao i slika mu izišla. S druge strane nailazi četa omladinaca u vojničkom poret­ku. I oni pevaju. Ne zna on njihovu pesmu, ni kuda idu ni zašto, ali i njegova Šemsa je bila u toj omladini. To u novinama piše. Čitali ljudi. I da je mučenički poginula, i da je bila drugarica ju­naka. I još piše da je bila divnog srca i da je radila na nekom veli­kom poslu. E to, što se srca tiče, to jeste. Još i ne piše, sigurno, sve kako bi trebalo ni koliko bi trebalo. A i lepa je bila! To i ne kažu. Sultanija, nije druge. A za srce, to on najbolje zna. Pogle­dom je milovala, ne samo nesrećnog oca nego sve živo. Takva je bila!

– Snopićiii!

 

Prošla je četa omladine. Još jednako im se čuje pesma. Za njima nailazi nova četa vojnika. Njihove pesme se sustižu, reči im se mešaju a melodije prelaze jedna u drugu. Sve peva pored njega, i sve nekud ide veselo, i sve to neko vodi i upravlja. I sve se gubi, odlazi nekud, daleko od njega. Daj znaj, kuda i zašto? Ne razume i ne oseća ništa. Samo bol u slabinama. Kad je ovako jugovina, uvek ga muklo boli rana sa Tolmina, ali taj bol ga više ne podseća ni na šta, samo boli. Pa ipak, jedno zna: imao je i on među njima kćerku i zeta. I gurajući kolica u prvu uličicu, dolazi mu da glasno vikne: "Što sam ja imao kćer i zeta! Ljudi! To je... to se ne da kazati!"

I gura žustro kolica i diže glavu i pušta promukao glas:

– Snopićiii!

Sa jednog prozora na prvom spratu neka mlada žena mu viče da joj iznese gore dva snopića. Ibro bez premišljanja odbija, gordo, sa ogorčenjem.

– Ponesi, bolan, daću ti dinar.

– Ne nosim ja nikome na noge. Ne za tvoj dinar, nego ni za hiljadarku. Razumeš? Ako ti treba, siđi pa uzmi!

Žena dovikuje za njim nešto pakosno i podrugljivo, ali on to više ne čuje, nego celim telom i svom snagom gura kolica uzbrdicom i glasno viče:

– Snopići! Sno-pi-ći!

 

NA JEVREJSKOM GROBLJU U SARAJEVU

 

Petar Kočić, koji je imao oka i smisla za bosanski predeo i kao pravi pisac umeo i uzgred da kaže lepe i tačne stvari, zapazio je mesto koje u tom predelu zauzimaju groblja i stigao to da kaže čak i u jednom običnom, stručnom članku. "Kao krupni i bjeličati planinski volovi leže gomile ogromnog četvrtastog kamenja i izložene pogledima sa sviju strana mirno se prelivaju u suncu i počivaju kao u dubokom snu".

Toga uzgrednog Kočićevog zapažanja sećao sam se uvek, pa i ovog leta, kad sam nekoliko dana uzastopce odlazio na sta­rinsko jevrejsko groblje koje leži na levoj obali Miljacke, ispod železničke pruge Sarajevo - Užice. Kažem "leži", iako je ono ta­ko strmo da izgleda više kao da se stalno spušta i ruši.

Strmi obronci Sarajeva puni su, i danas, muslimanskih grobalja sa belim nadgrobnim kamenovima, nišanima. Kao bele vojske stalno u pohodu ili lavine večitog snega, ta groblja se oduvek spuštaju svojim strminama. Sa godinama i vekovima te vojs­ke su sve ređe i te lavine sve tanje. Jer, i groblja umiru. Mnogi je beli i nekad uspravni nišan pao ili se nagnuo i sprema se da legne u grob zajedno sa svojim pokojnikom. Na nekim grobljima, kao onom najlepšem na Alifakovcu, gusti tanki nišani su povaljani kao zamršeno belo klasje. Ta groblja imaju nečeg ne samo sliko­vitog nego i uzbudljivo poetskog u svom postanku kao i u svom nestajanju, u svom kontrastu sa novim životom koji danas buja i previre dole u gradu. Ničeg što odbija i zastrašuje nema u njima, nego nešto mirno i čisto i dostojanstveno što je samo odraz ra­zumnog i junačkog ljudskog odnosa prema smrti onih koji tu po­čivaju.

Bela muslimanska groblja po strmim padinama Sarajeva. – To je jedna od onih nekoliko tema pred kojima se osećam uzbu­đen i ponesen, pun vizija i pomisli, ali nesposoban da svemu to­me dam bar približno veran izraz. Ali poezija ovih grobalja naći će svoje pesnike, i to neće biti pesnici smrti, nego pesnici života. Jer uvek ostaje istinita stara reč da "smrt nije poetičnija od živo­ta". A groblja imaju značenja ukoliko govore o životu sveta kom su pripadali oni koji u njima leže, i istorija grobalja ima smisla i opravdanja ukoliko baca svetlost na put sadašnjih ili budućih na­raštaja.

 

Ali danas, ovde, ja ne govorim o svim tim grobljima oko Sarajeva, nego o starom groblju sarajevskih Jevreja sefarda koje se svojim belim mramorima gubi među njima i izdaleka ne razli­kuje od njih.

Penjući se kratkom ali oštrom strminom koja vodi od Miljacke ka groblju sarajevskih Jevreja sefarda, uvek sam pomiš­ljao na četiri veka njihove istorije.

Kad su krajem XV veka Jevreji bili prognani iz Španije, oni su tražili utočišta u raznim zemljama koje nisu bile zavele gonjenje Jevreja kao sistem i koje su ih bar tolerisale. Jedna od takvih zemalja bila je tadašnja Turska. U XVI veku pojavljuju se proterani španski Jevreji sefardi i u važnijim trgovačkim cen­trima Balkana, pa i u Sarajevu. Njihov društveni položaj ovde ne razlikuje se u osnovi od položaja ostale raje; on je utoliko teži što su oni malobrojni i potpuno izolovani tuđinci, bez krvne, verske i jezičke veze sa ostalom rajom. Da bi se održali pod takvim uslovima, ovi dobegli Jevreji morali su da se dovijaju i povijaju još više i teže nego što je to morala da čini hrišćanska raja. Sabi­jeni u vrstu geta, tzv. "Veliku avliju", opkoljeni predrasudama i praznovericama svojih sugrađana svih ostalih vera, oni su se i po nuždi i po nagonu samoodbrane zatvarali u sebe i zaziđivali iza svojih sopstvenih tradicija, verovanja i predrasuda kao iza bedema. Rezerve kulturnih dobara koje su doneli sa sobom iz svoje stare otadžbine Španije s vremenom su tamnele i čilele, ali oni su ih, u nepovoljnim uslovima, sa retkom ljubavlju negovali i u do­broj meri očuvali sve do najnovijih vremena. Inače, njihov du­hovni život ograničavao se, kao i kod naroda ostalih vera, uglav­nom na relativno poznavanje verskih tekstova i mehaničko po­navljanje obreda. U kući i između sebe govorili su španski (ona­kav kakav su ga u XV veku poneli i još natrunjen množinom naših i turskih reči), u sinagozi i verskim običajima služili su se hebrejskim, sa narodom su govorili "bosanski", a sa predstavni­cima vlasti turski. Živeli su bez pravih škola i većih mogućnosti kulturnog života. I za vreme turskih vlasti i docnije, pod austrou­garskom okupacijom, postojeće zakonodavstvo praktično im je onemogućavalo pristup položajima u javnom životu i državnoj upravi i upućivalo ih na fizički rad, ograničen broj zanata i, naro­čito, na sitnu i krupnu trgovinu.

 

Bila je to jedna mala, silom prilika i navikama hermetički zatvorena zajednica u kojoj je bilo teško sticanog, mučno čuva­nog i uvek ugroženog bogatstva i, mnogo više, crne sirotinje. Sve je to moralo nepovoljno uticati na njihov razvitak. Pa ipak, sve to nije moglo da ih degeneriše kao celinu, da ih potpuno rastoči duhovno i uništi fizički. A kada su, sa XIX vekom, uslovi života postali i za njih donekle, samo donekle, povoljniji i savremeniji, oni su, pored nametnute zaostalosti koja im je bila zajednička sa ostalim verama, pokazivali nesumnjive znake svoje energije i obdarenosti, svoga smisla za novinu, svoje urođene želje za nepretkom. (U naše vreme, oni su dali Bosni jednog od njenih naj­boljih pisaca, harmoničnog i duboko čovečnog Isaka Samokovliju.) Tek u drugom svetskom ratu, mračna i ubilačka najezda ra­sizma uspela je da ih nespremne i nenavikle na taj način borbe, rasprši i uništi. Uvek su hteli da žive, i uvek su im u toku njihove teške istorije otimali ponešto od života. Ovi su im uzeli život. Njihova istorija, koju će trebati tek napisati, jer je knjiga Morica Levija o sefardima u Bosni danas teško pristupna, a delom i zastarela, pokazaće ne samo sudbinu sefarda nego i svu raznolikost i složenost našeg društvenog života u prošlosti. Jer, ma koliko da su predstavljali svet za sebe, oni su u isti mah bili i živ sastavni deo naše opšte zajednice.

Sa tim mislima i sećanjima ulazi čovek kroz železnu kapiju u groblje sarajevskih sefarda na nemilosrdnoj strmini iznad Miljacke.

Ovo groblje na nizbrdici deli se, po obliku kamenova i po natpisima na njima, na dva prilično jasno podeljena dela. Negde do početka ovog stoleća, nadgrobni kamenovi su tipično jevrejski, glomazni, grubo tesani, više spreda nego pozadi (masa toga kamena ima po svom stavu i osnovnim linijama nečeg od lava koji u klasičnom položaju sedi na stražnjim, a stoji na prednjim nogama, sa uzdignutom glavom). Na prednjoj, višoj strani nat­pis hebrejskim slovima.

Krajem prošlog veka, ti nadgrobni kamenovi menjaju ob­lik, približavaju se konvencionalnim "spomenicima" na hrišćanskim grobljima, a natpisi na našem i na španskom jeziku javljaju se sve češće pored hebrejskih, često i bez njih. Kao što je to bi­valo u drugim zemljama, i ovde su jevrejski nadgrobni kamenovi stali da se prilagođavaju stilu i ukusu vremena i zemlje u kojoj su. To su grobovi ljudi koji su živeli građanskim životom toga vre­mena i na njima spomenici koji svojim oblikom i svojim natpisi­ma o tom govore.

Pa ipak, po mnogo čemu ti kamenovi su i osobeni i kazuju ponešto ne samo o mrtvima nego i o živima. Oni starinski belezi sa isključivo hebrejskim natpisima stoje po strani, neobični obli­kom, nerazumljivi po pismu koje na sebi nose, kao pomireni s tim da je njih oduvek samo najmanja manjina mogla pročitati i shvatiti, da danas nema ni nje. I gordi stavom. Poneki je već sa­mo kamen. Slova crnog, plitko sečenog hebrejskog natpisa odavno su počela da se šire, da prelaze jedno u drugo, da se ra­staču i gube. Još nisu potpuno zbrisana, ali pretvorena u ornamenat koji ne kazuje ništa.

 

Iza svih tih nama nerazumljivih hebrejskih slova, kao iza tanke, ali od svakog zida tvrđe zavese, krije se onaj deo sefard­skog života koji su oni održavali kroz duge vekove. Druga takva zavesa, to je njihov španski jezik. Za više od četiri veka, oni su čuvali i pazili taj divni materinski-maćehinski jezik, iako nisu mogli da ga razvijaju ni da ga sačuvaju da se ne okameni i ne iskvari. Na njemu su pevali svadbene i ljubavne pesme i romanse iz rodne Andaluzije, njime se služili u intimnom i poslovnom životu.

Ta dva daleka strana pisma i dva tuda jezika bili su za njih sredstva očuvanja i neophodnog izdvajanja kao dve šifre u dugoj borbi njihovog života.

Sa novim vremenom srpskohrvatska pismenost razvija se i među sefardima, kao i među ostalim stanovništvom, ali pored toga oni počinju da svoj sefardski španski govor upotrebljavaju i u javnosti, naročito kad su u pitanju tradicija i folklor. Tako izbi­ja i na nadgrobne kamenove. Čudan pravopis i često ubogi stiho­vi. Kao na tolikim grobljima po svetu, ponajviše su to konven­cionalne reči, dug prema ugledu i bogatstvu pokojnika. Na jed­nom teškom kamenu od crnog mermera piše zlatnim slovima, u naivnim stihovima, da je pokojnik bio čovek cenjen i pametan, "ombre prejado y entelegente" da je bio Vicepresidente de la Komidad, Presidente de sosjedades, Lavrador publico dija i tarde.

(Potpredsednik opštine, predsednik raznih društava, javni rad­nik danju i noću.)

I ovde se opšta mesta i hladni, nevešti stihovi mešaju sa natpisima iz kojih, ma i posredno i naivno, progovara istinsko osećanje i toplija reč, živa i večita potreba da se još nešto kaže o onom koga zauvek gubimo.

Na grobu jedne majke stoji ovo: "Madre que non conoce otra justida que operdon ni mas ley que el amor". (Majka koja nije poznavala druge pravde do opraštanja, ni drugog zakona do ljubavi.) Na kamenu Doncele Klare Altarae, koja je umrla "u cvetu mladosti", ona se žali što je sa prvim prolećnim danima po­krivena zemljom i što joj je ta hladna zemlja "sakrila lice oca sunca". – Cubriome lavista del padre sol". A odmah do devojčice leži njena majka, koja je umrla docnije, i na njenom grobu piše:

Clara, no lloras hija mia, No temes la fosa fria.

(Klaro, ne plači, kćeri moja, i ne boj se hladnog groba.)

 

Uporedo sa španskim sve su češći natpisi, pa i stihovi, na srpskom. I oni su, naravno, u granicama običnosti, onakvi kakvi se viđaju na grobovima svih vera i naroda. Na grobu jedne maj­ke piše: "Divna si nam bila – od rođenja – ljubljena nam majko – do viđenja".

Ponekad samo i oni kazuju nešto više od konvencionalnog izraza žaljenja. Na jednom od njih, posle hebrejskog napisa, sto­ji: "Rahela I. Izrael Gospoja". – Čini mi se da vidim tu punu sedu matronu koju su njeni rođaci i sugrađani, sa urođenim smis­lom za humor i tačnu psihološku definiciju, prozvali Gospojom. I kao da slušam tu našu reč kako se javlja u njihovoj španskoj konverzaciji, i otegnuti lelujavi naglasak sa kojim je oni izgova­raju.

Jedan spomenik kaže: "Ovde počiva moj mili i neprežalje­ni suprug i naš mili otac Leo E. Papo, rođen 1871, umro 12. jula 1915. koji je devet godina bolovao". Nešto od starobosanskih grobnih natpisa, sa ovom pojedinošću iz ličnog života koja je za rođake imala važnosti, a koja posle toliko godina zvuči neobično.

Leonu Leviju, već očigledno savremenorn čoveku, njegovi drugovi planinari raznih vera poručuju kroz nevešte ali srdačne stihove da je u planini bez njega pusto, i da ga oni neće zaboraviti.

Na groblju Elijasa Kabilja piše: "Tako smo sami – živi i mrtvi – uvijek isto", kao daleko sećanje na španski stih: "Dios, como solos se quedan los muertos!"

Probijam se kroz guste redove grobova, unosim se u obič­ne reči i u poznata i stalno ista prezimena: Abinun, Albahari, Altarae, Atijas, Baruh, Daniti, Danon, Eškenazi, Finci, Gaon, Kabiljo, Kajon, Kalderon, Kamhi, Katan, Konforti, Kunorti, Levi, Maestro, Montiljo, Ovadija, Ozmo, Pardo, Pesah, Pinto, Salom. A imena njihovih žena imaju često u sebi nešto od muzi­ke i poezije dalekih sunčanih zemalja: Anula, Gentila, Doja, Ri­ka, Masalta, Lunaf-Buena, Palomba, Simha, Oro. Iza tih reči i slova nazirem mali i živi sefardski svet iz našeg detinjstva. Trgovce s visokim fesovima na glavi, pognute nosa­če, sitne prodavce, zanatlije na ćepencima, njihove stare žene još u sefardskoj orijentalnoj nošnji, njihovu decu, dobro odevenu, bogatašku, i bednu, mršavu, sirotinjsku. Osećam miris nji­hovih avlija i čujem njihove žive grlene španske uzvike izmešane sa našim rečima. Svet koga više nema. A da ga nema, to kazuje i ovo groblje živim znacima i vidljivim tragovima velike drame jednog naroda.

Prvo što se primećuje, to su ne česti ali upadljivi tragovi na nekim od ovih spomenika. Na ponekom od njih je oštećena šestokraka zvezda Salomonovog slova, na ponekom grubo razbije­na fotografija pokojnika. To su tragovi posetilaca okupatora ili ustaša, njihove bolesne mržnje i mračne gluposti i njihovih kundaka ili čizama.

 

Nailazim na niz jednoličnih belega od veštačkog kamena, na njima imena sefarda, ljudi i žena, i pored njih, kao zanemelim stisnutim usnicama izgovoreno, stoji samo: "Prem. 24. V. 1941,12. V. 1941, 2. VI. 1941,12. VI. 1941...." Sve tako redom, i samo toliko. A svet zna i pamti te prolećne i letnje mesece 1941. godine. I to su samo oni retki kojima se zna za grob.

Na grobu Simona Katana, koji se rodio 1871. godine, a imao sreću da umre već 1933, ispod njegovog natpisa na crnoj ploči urezano je sada, naknadno: "1882-1924. Nepoznat je grob Done Katan. Nastradala je u fašističkom logoru, a njena je uspomena vezana ovdje za grob njenog supruga."

Hiljade drugih nemaju ni toga znaka. Njihovu sudbinu ob­jašnjava velika piramida od belog kamena, pri vrhu, groblja. Na njoj piše: "Jevrejima palim borcima i žrtvama fašizma. – Jaseno­vac – Stara Gradiška – Đakovo – Jadovno – Loborgrad – Aušvic – Bergen - Belzen".

To je tragična geografija ovih ljudi koji u većini svojoj ni­su želeli da upoznaju mnogo više od svoje varoši, svoje kuće i svoje radnje. Tu je simbolična grobnica uništenih i iskorenjenih naših sefarda. Stojeći, sa dlanom na tom kamenu, kao što će mnogi i mnogi tu stajati, gubim se u živom saučešću, i u mislima o zajedničkoj odbrani koju čovečanstvo, ako hoće da s pravom nosi to ime, mora organizovati protiv svih međunarodnih zločina i tako postaviti sigurnu branu i stvarnu odmazdu protiv svih ubica ljudi i naroda.

 

U ŠOPENOVOJ RODNOJ KUĆI

S puta po Poljskoj

 

U vremenu od 25. do 28. avgusta 1948. godine održavao se u poljskom gradu Vroclavu Svetski kongres intelektualaca za odbranu mira. Program kongresa je bio obiman i tražio od delegata dosta truda i dobre volje. A trud i dobra volja bivaju redovno nagrađeni. Jedna takva neslućena nagrada bila je za mene poseta koju smo posle kongresa učinili rodnoj kući Šopenovoj u Želaznoj Voli, malom zaseoku na šezdesetak kilometara od Varšave.

Nenametljivo i široko gostoprimstvo, koje je svojstveno Poljacima, savršeno je organizovalo tu posetu.

Od preko četiri stotine delegata svega je njih 60-70 iskori­stilo priliku da poseti Želaznu Volu. Teško bi bilo naći neki "ključ" po kome su se delegacije odazvale tome pozivu. Bilo je delegacija velikih zemalja, sa jakom muzičkom tradicijom, od kojih se odazvao jedan ili nijedan delegat, a bilo je delegacija iz manjih zemalja, koje ne zauzimaju mnogo mesta u muzičkim leksikonima, koje su u celosti došle.

Šopenov rodni dom leži malo po strani od glavnog druma. To je prizemna zgrada iz kraja XVIII veka, tipičan stan "guver­nera", upravnika imanja iz feudalnih vremena. Ona je okružena bujnim i dobro održavnim parkom koji se otkriva pred nama kao neslućena oaza u jednoličnoj ravnici, prekrivenoj pravolinijskim površinama njiva na kojima se smenjaju usevi repe i belog žita.

Hodali smo na prstima po istoj istorijskoj kući u kojoj su poljski muzikolozi i muzičari igrali ulogu srdačnih i diskretnih domaćina. Razgledali smo Šopenove portrete, faksimile i lične uspomene. Išli smo po parku oko kuće. Prolazili smo tiho preko kamenih ploča, hodnicima od bujnog žbunja i retkih drveta, i u potpunoj tišini mislili na muziku.

I muzika je došla. U njegovoj sobi otpočeo je improviziran koncert Šopenove muzike. Svirao je odlični češki pijanista Paleniček, koji je i kod nas dobro poznat, zatim Brazilijanka Ana Stela Sic, pa stari poljski pijanista Kočalski. Dva Preluda, jedna Mazurka, Vals b-dur i Balada g-mol.

Kad god dođem ovako u priliku da pišem pravo i nepos­redno o utisku koji na mene ostavlja muzika, ja se nađem uvek u neprilici, moja zleudna reč zapne, redci se kidaju i mastilo suši. To je jedno od onih mesta na kojima čovek oštro i jasno oseća granice svojih izražajnih moći.

Mogu samo da kažem da nikad neću zaboraviti Baladu ko­ju je svirao izvanredni majstor Kočalski, i mogu da navedem po­nešto od onoga što sam za vreme toga koncerta i u vezi sa njim zapazio, mislio i osećao.

Ne samo soba u kojoj je bio klavir nego i dve susedne sobe bile su pune stranih gostiju; samo mali deo je našao mesta za sedenje. Neki su bili naslonjeni uza zid ili uz starinski kamin. Drugi su stajali nasred sobe, skrštenih ruku i oborenih očiju. Dah se nije čuo, daščica u parketu nije škripnula.

 

S vremena na vreme pogledam oko sebe i uvek ista nepomičnost i isti zanos u toj šarolikoj publici sa svih strana sveta, kakva se samo u snu može videti. Na niskom taburetu sedi stari francuski filozof Žilien Benda, malen i sed, kao vizantijski mu­drac. Preda mnom krupna i pognuta: prilika sovjetskog akademi­ka Zaslavskog. Pored njega vitka žena, tamne puti, u induskoj narodnoj nošnji; ona je arhitekta na Cejlonu. Uza zid mladi pesnik Malajac i tankovijast i bled delegat Vietnama; deli ih visok i sed profesor nordijskog Univerziteta. I tako redom, glave raznih rasa, nepoznata i bezimena lica, ali sva otsutna i obasjana zano­som. Oči nam se ponekad sretnu, ali niko nikog ne vidi, jer ovde u potpunoj tišini letnjeg dana i opčaranog ljudstva vlada samo muzika.

I kad je Kočalski završio Baladu, mi smo pljeskali živo i oduševljeno, ali još uvek kao u snu. Tako smo i hodali po soba­ma i razgovarali. Svak je kod sabesednika mogao primetiti da mu je glas izmenjen. A svi smo nastojali da govorimo što prirod­nije, bez ganuća.

Umetnici i naučnici sa raznih strana sveta, raznih narodno­sti, našli su u ovoj kući zajednički govor i svi su se bez rezerve poklonili veličini i lepoti. Posmatrao sam ih. Neki, zamišljen, gricka gorki list lovorike, koji je otkinuo u parku, drugi beleži nešto na pozadini kartona od kongresnog programa. I gledajući ih čini mi se da je svet pun drugova sa kojima bih hteo sve da delim, a da su ovi ljudi oko mene samo neki njihovi predstavnici. U njima osećam povezanost miliona ljudi... Pod utiskom muzike od koje još sve bruji i treperi, sva lica oko mene izgledaju mi bliska, razumljiva, iako se u većini ne poznajemo ni po imenu ni po zemlji iz koje smo.

Svi će se ovi ljudi već sutra razići svaki na svoju stranu. Nikad nećemo ni moći ni stići da jedan drugome kažemo šta nas je uzbudilo i zbližilo za ovih nekoliko trenutaka u poljskom zaseoku. Znam da niko od njih neće nikad pročitati ovu zabelešku, kao što ni ja neću verovatno nikad imati prilike da vidim ono što će oni o tome napisati, ali ja sam i pored toga uveren da ćemo dok živimo ostati povezani onim što smo videli, čuli i osetili u Šopenovoj rodnoj kući. Najposle, sve na svetu i ne mora uvek biti kazano, napisano, štampano i prevedeno. Mnogo toga ostaje među ljudima neizraženo i prećutno, ali ipak živo i neprolazno. I često je to ono što je najbolje i najsvetlije u nama.

 

Na suncu, pred kućom, vode se još uvek stišani razgovori: Slušam – još uvek kao kroz san. Neko pored mene objašnjava kako su hitlerovske horde u svom naletu na Poljsku, oštetile i ovo mesto poljske kulture, kako je okupator, u svojoj bezumnoj težnji da porobi i ono što se nikakvoj sili podvrći ne da, najpre zabranio Poljacima da sviraju Šopena, a zatim dozvolio, ali su Poloneze i Mazurke, kao specifične tvorevine poljskog duha, ostale i dalje zabranjene.

Sedamo u kola i vraćamo se. Iako ništa ne govorimo, čini mi se da smo svi mirniji i zadovoljniji, da se vraćamo kao darivani.

I bio sam radostan, zbog sebe i zbog svih ljudi, što sam doživeo ovaj dan, što je ova zemlja – Šopenova zemlja – vaskrsla i slobodna. Gledao sam dugo tu ravnicu preko koje je prošla naci­stička najezda i ostavila svoje teške, tragove, ali nije uspela da uništi ni ovu kuću u Želaznoj Voli, a kamoli poljski narod i mu­ziku koja je odavno opasala zemni šar i koju nikakva sila ne mo­že zaglušiti ni ućutkati.

U pravu je bio veliki poljski muzičar Šimanovski kad je, još davno, pisao za Šopena: "On je govorio o stvarima koje su neprolazne, koje ne zavise od trenutnog pada ili triumfa, o duši naroda u njenom jasnom i nedvosmislenom obliku".

U tom je snaga i veličina. I dobro je i utešno misliti o tome. Pored puta kojim prolazimo zemljoradnici preoravaju strništa. Gledaju nas seljaci i seljančice očima modrim kao različak, onim tipičnim poljskim očima koje fluoresciraju u živim prelivima, od tihe zamišljenosti do obesne životne radosti, od detinjske dobro­te do bojovničkog zanosa i ogorčenja.

Jednako me prati čudesna Balada. Njen početak i završe­tak strogo su i potpuno jednaki, kao dva mramorna stuba blizan­ca. A između ta dva stuba otvara se vidik: ne samo divna poljska zemlja, nego i vasceli svet u kom se sve, i čulni utisak i misao, pretvara u veliku stvarnost muzike.

Tu su zemlje i narodi. Tu radni ljudi celog sveta u težnji za pravdom, mirom i slobodom. Tu je i moja daleka otadžbina i njena mnogogodišnja borba za bolji život. I borbi se nazire do­bar kraj i svima žrtvama vidi smisao. Pod tom magijom muzike put izgleda i lakši i kraći. Prenuo sam se iz razmišljanja tek kad su se pred nama ukazale prve kuće predgrađa, slavne varšavske ruševine koje, obasjane dobrim suncem kasnog leta, zamlađuju pod svetlim skelama, kao rane pod melemom.

________________________________

 

Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austro - Ugarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić) i da je kršten po rimokatoličkom obredu (Andrić se najveći deo svog života izjašnjavao kao Srbin). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko - hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je  pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti. Svoju prvu pesmu U sumrak objavio je 1911. godine u Bosanskoj vili. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga zatiče Prvi svetski rat.

 

Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u Šibenik, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, "ponižen do skota", Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, ondašnje vlasti određuju Andriću kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem ostaje sve do leta 1917. godine. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. postavljen je za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi Nemiri - pripovetke Ćorkan i Švabica, Mustafa Madžar, Ljubav u kasabi zatim se ređaju Put Alije Đerzeleza i Pripovetke.

 

U junu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka Most na Žepi. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha Jelena, žena koje nema.

 

Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampao je u Matici srpskoj roman Prokleta avlija. Pisao je i eseje o Njegošu, Goji itd. Poslije drugog svjetskog rata Andrić objavljuje svoja najzrelija djela: Gospođica, Travnička kronika i Na Drini ćuprija te nekoliko knjiga pripovijedaka u kojima se pored starih i već objavljenih sukcesivno pojavljuju nove. Ivo Andrić je pisac velikog zamaha. Iako je po osnovnoj koncepciji realist, on se ne zadovoljava isključivo realističkim slikanjem, nego mu ono služi samo kao sredstvo da mirno i kontorlirano istakne u naoko običnim zbivanjima njihovu fantastiku i simboliku.

 

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1961. zbog svog celokupnog dotadašnjeg rada "o istoriji jednog naroda", prvenstveno za roman Na Drini ćuprija (1945).

 

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1969 - 1980. prepričava, na sto osamdeset šestoj stranici, svoj "poslednji značajniji razgovor" sa Andrićem i citira ga: - U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje Bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine... Inače, upravo je Ivo Andrić predložio Ćosića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1970. godine.
Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

 

Ivo Andrić - Anikina vremena 

Ivo Andrić - Aska i vuk 

Ivo Andrić - Bog izbija kao svjetlo

Ivo Andrić - Ćorkan i Švabica

Ivo Andrić - Ex Ponto

Ivo Andrić - Govor povodom dodele Nobelove nagrade

Ivo Andrić - Jelena, žena koje nema

Ivo Andrić - Knez sa tužnim očima

Ivo Andrić - Kosa

Ivo Andrić - Ljubav u kasabi

Ivo Andrić - Most na Žepi

Ivo Andrić - Mustafa Madžar

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Poimam i shvaćam

Ivo Andrić - Priča o vezirovom slonu

Ivo Andrić - Pripovetke za decu 

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija - seminarski rad

Ivo Andrić - Put Alije Đerzeleza

Ivo Andrić - Razgovor sa Gojom

Ivo Andrić - Smrt u Sinanovoj tekiji

Ivo Andrić - Travnička hronika

Ivo Andrić - U musafirhani

Ivo Andrić - U zavadi sa svetom

Ivo Andrić - Žeđ