Branko Miljković - Uzalud je budim

Prva zbirka pesama Uzalud je budim Branka Miljkovića nastala je iz jezgra objavljenog u časopisu Delo, a naslov je dobila po istoimenoj pesmi iz tog jezgra. Ova zbirka je u potpunosti prožeta subjektivnim tragizmom, a pesnik traga za izlazom iz pustoši neegzistencije. Objavljena je 1956. godine i dočekana afirmativnim kritikama. Najpoznatija pesma iz ovog ciklusa je Uzalud je budim. U tematsko-motivskom Branko Miljković se u pesmi Uzalud je budim naslanja na tradiciju romantičarskog i predromantičarskog pesništva, koje se ogleda u obradi motiva mrtve drage. Iako se okreće ženi, on beži od tradicionalno shvaćene osećajnosti i čulnosti. U potresnim simbolično-alegorijskim stihovima iskazuje svoju čestu temu u poeziji - smrt.

Prva zbirka pesama Braika Miljkovića Uzalud je budim (1957) sva je u znaku antičkog mita o Orfeju i Euridiki. Niz tema, poetskih slika, diskursa i naslova pesama upućuju na orfejevski motiv; ali i neki drugi motivi, teme i slike nalaze asocijativni oslonac u ovom prastarom motivu ljubavi i patnje.

Naslov zbirke i naslov istoimene pesme koja se nalazi na uvodnom mestu zbirke, uvodi motiv uspavane lepotice (mrtve drage) i uspostavlja asocijativne dodire ove pesme i zbirke sa davnim mitovima ali i sa književnim delima od antike do savremenosti. Ciklus "Za one koje volimo" dvema pesmama (Uzalud je budim i Prvo pevanje) prepoznatljivim detaljima smešta ovo pevanje u široki kontekst od mita o Orfeju i Euridiki do Dantea, Pakla i Beatriče. U ciklusu "Sedam mrtvih pesnika" Branko Miljković peva o duhovnom srodstvu sa Brankom Radičevićem, Njegošem, Lazom Kostićem, Disom, Tinom Ujevićem, Momčilom Nastasijevićem i Ivanom Goranom Kovačićem. To je pesnikovo priznanje da je svako pevanje u dosluhu sa kontekstom tradicije i da je svako pevanje još jedno stvaralačko oplođavanje tradicije. Ciklus "Noć s one strane meseca" sav je u znaku orfejevskog motiva. Tu je pesma Triptihon za Euridiku koja se najjasnije oslanja na mit o Orfeju; pesma Orfej u podzemlju takođe sadrži detalje iz mitske priče o Orfeju: "Ne osvrći se. Velika se tajna / iza tebe odigrava"; "Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna / ona ide tvojim tragom, al od sviju / jedini je ne smeš videti".

I iz pesme Sonet o neporočnoj ljubavi jasno zrače tragovi orfejevskog motiva: "Ona je deo predela što spava".

Ciklus "Tragični soneti" u stvari je sonetni venac specifičnog postupka oblikovanja. Svaki sonet ima svoj naslov; svaki sonet ima četrnaest stihova ali je raspored stihova različit: najviše je soneta tipa dva katrena plus dve tercine; dobar broj soneta ima dva katrena i jednu sekstinu (spojene tercine); jedanaesti sonet pod naslovom Začaravanje astrofičan je (možda u skladu sa naslovom!). U ovom sonetnom vencu najeksplicitnije se peva o ljubavi i afirmišu njene vrednosti:

Ljubavi moja mrtva a ipak živa? (11/12 + 15)

Ljubav nikada nije završena. (13)

I nema mene al ima ljubavi moje. (13/14 + 15)

Propovedanje ljubavi. (naslov 14. soneta) U pesmi Sunce, iz ciklusa "Četiri pesme o snu", ispisani su ovi stihovi:

Ovo će se neizvesno kretanje završiti suncem.

A dotle sve što bude nek je zbog pesme.

Druga uteha nam ne treba.

Ovde je otvorenost prema budućnosti, vera da ona postoji. Svetlost je u toj budućnosti. Pesma (pevanje) suštinski je razlog postojanja i ispunjenja - "druga uteha nam ne treba".

____________________

Branko Miljković - Uzalud je budim

Budim je zbog sunca
koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju

Budim je zbog reci
koje peku grlo, volim je usima
treba ici do kraja sveta
i naci rosu na travi

Budim je zbog dalekih stvari
koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela
i imena prolaze ulicom

Zbog anonimnih reci, trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaza
javnih parkova

Budim je zbog ove nase planete
koja ce mozda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih izmedju dve bitke

Kada nebo nije bilo vise
veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim

Budim je zbog zore, zbog ljubavi
zbog sebe, zbog drugih
budim je, mada je to uzaludnije
nego li dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla, neka me trazi
i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta
koju volim

To dete koje je zaspalo
ne obrisavsi suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud

Uzalud je budim
jer ce se probuditi
drukcija i nova

Uzalud je budim
jer njena usta
nece moci da joj kazu

Uzalud je budim
ti znas, voda protice
ali ne kaze nista

Uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu
necije lice u pesku

Ako nije tako
odsecite mi ruke

__________________________________

Branko Miljković (1934 - 1961) pripada drugoj posle ratnoj generaciji srpskih pjesnika, koji su krenuli tek prokrčenim putam moderne poezije, oslobođeni potrebe da se bore protiv dogmi i ideoloških stega. Mogli su da se posvete stvaranju po sopstvenom pjesničkom opredjeljenju i po diktatu sopstvenih pjesničkih afiniteta na tematskom, misaonom, emotivnom i oblikovnom planu.

Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Završio je Gimnaziju "Stevan Sremac" u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu "Njegoš", u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu objavljuje svoje prve pesme. Godine 1953. odlazi u Beograd na studije. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1957. godine.

Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka "Vatra i ništa" u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu "Utva zlatokrila". Nakon toga izlaze i zbirke "Poreklo nade'' (Zagreb, 1960) i ,,Krv koja svetli'' (Beograd, 1961). Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.

Branko Miljković je pre svega misaoni pesnik. Čega god da se dotakne kao teme pevanja, prožme ga refleksijom. Nema žene, erosa, ljubavi - nema ni ljubavnih pesama. Pesnik obuzet smrću, prazninom i ništavilom. A njih prevazilazi baš poezijom - ona je ispunjavanje praznine. Drugi razlog nepevanja o ljubavi prema ženi leži u pesnikovoj prirodi: on je introverni tip modernog pesnika koji je okrenut poeziji, dakle sebi.

Ušao je u pjesničku orbitu zahuktale mladalačke i prevratničke poezije srpske objavljivanjem petnaest pjesama u časopisu "Delo" 1955. godine, časopisu koji je predvodio struju avangardnih srpskih pjesnika u ondašnjem književnom životu. Ovim pjesmama se Branko Miljković predstavio kao zreo pjesnik, a pojavljivanje u časopisu djelo znacilo je visoku ocjenu njegovom pjevanju.

Prva pjesnička knjiga Uzalud je budim (1957) nastala je iz jezgra objavljenog u časopisu Delo, a naslov je dobila po pjesmi iz tog jezgra. Knjiga je dočekana afirmativnim kritikama - vrata pesničkog Parnasa širom su otvorena za mladog pjesnika koji djeluje kao osvježenje, originalna pojava i velika nada. On je vrlo aktivan: objavljuje stihove, piše eseje, kritičke prikaze, prevodi - ima ga u svim časopisima i književnim listovima. Sa Draganom M. Jeremićem osniva grupu neo simbolista. Po sopstvenom priznanju, pokušao je da izmiri simbolističku i nadrealističku poetiku. Godine 1959. sa Blaženom Šćepanovićem ojavljuje knjigu rodoljubive poezije Smrću protiv smrti. Dve zbirke pjesama objavljuje već sledeće 1960. godine: Poreklo nade (u Zagrebu) i Vatra i nista u Beogradu. Njegovo pjevanje trajalo je samo sedam godina - iz života je otisao u dvadeset sedmoj godini. U noci izmedju 11. i 12. februara 1961. godine nađen je obješen u šumi na zagrebačkoj periferiji.

Branko Miljković - Balada Ohridskim tamburašima

Branko Miljković - Epitaf

Branko Miljković - Poeziju će svi pisati

Branko Miljković - Poreklo nade

Branko Miljković - Svest o pesmi

Branko Miljković - Triptihon za Euridiku

Branko Miljković - Vatra i ništa

Ljubavi srpskih pisaca - Branko Miljković