Želja mi se ostvarila

Nekada mislimo da nam se želje neće ostvariti pa brzo odustanemo od njih. Neko mi je jednom rekao da je dovoljno samo jako želeti i da će se svaka želja ostvariti. Ja sam još na prošlom rođendanu poželela za naredni divan ljubičasti bicikl.

Kako je vreme odmicalo sve sam više gubila nadu da ću ga dobiti. Mada sam ga silno želela. Toliko sam ga želela da sam ga noću sanjala. Sanjala sam kako sa drugaricama vozim svoj bicikl dok mi vetar mrsi kosu. Oko nas lete šareni leptirići a ptice veselo cvrkuću. U daljini vidim decu kako se igraju sa svojim psom. A ja srećna jurim na svom blještavom ljubičastom biciklu. Sunce mi miluje veselo lice, prosto sijam od sreće imam najlepši bicikl u mom kraju. A onda me iz sna trgne uporna zvonjava to me sat budi za školu. Mom razočarenju nigde kraja a bila sam mu tako blizu, pa san je bio tako stvaran ali šta je tu je, polazim u školu. Putem gledam decu kako ponosno voze svoje bicikle. Ja sebi ponavljam samo je dovoljno jako želeti i želja će se ostvariti. Zatvaram oči i silno zaželim svoj ljubičasti bicikl. Skoro sam sigurna da ću ga dobiti, mada šta ako?

I opet nisam sigurna hoće li se moja želja ostvariti. Posle pomislim moja mama će već nekako ispuniti moju želju ona kao da ima neku moć pa uvek sazna šta ja želim i želju mi ostvari. Teši me i to što znam da sam bila dobra zaista sam se trudila da se ne ljuti na mene. I sa tim mislima ulazim u školsko dvorište. Posle časova opet srećem decu na biciklima.

I sad već ubrzano hodam skoro ljutito pa se pitam čemu toliko šepurenje, kao da samo oni imaju bicikl. Imaću sledeće godine i ja svoj bicikl pa ću ih onda pitati čiji je lepši i brži. Tužna i besna sam otišla kući, mama me je pitala šta me muči? Tiho sam prošaputala, samo jedan ljubičasti bicikl. Pošto me nije dobro čula ponovo me je pitala, ja sam odgovorila: - nije mi ništa ne brini samo sam umorna. Mama se nasmejala i rekla kako za sve ima rešenja.

Na te njene reči nisam mnogo obraćala pažnju, mada sam kasnije shvatila da su te reči meni puno govorile. Kao i svakog dana posle ručka ja sam se povukla u svoju sobu da učim a u glavi mi je bio ko drugi nego ljubičasti bicikl. Tako su se nizali dan za danom, nedelja za nedeljom mesec za mesecom. Ja sam sa velikim nestrpljenjem čekala svoj rođendan. Konačno je osvanuo i taj dan. Probudila sam se a sunce je obasjalo celu moju sobu. Ušla sam u kuhinju nigde nikog nema, samo me je na stolu sačekala poruka da je dorucak u frižideru. Strašno, pa ni da mi čestitaju rođendan. Samo mi je to trebalo pa oni ne da mi nisu kupili bicikl nego su zaboravili i na moj rođendan.

Tako sam i tužna i besna da više nisam ni gladna. Dok sam tako gledala doručak činilo mi se kao da mi se ruga. Zvono na vratima me je vratilo u stvarnost. Otvorila sam, bili su to mama i tata nosili su gomilu kesa. Tata mi je rekao da unesem kesu koja je ostala ispred vrata. Kada sam izašla ugledala sam njega, napolju je stajao najlepši ljubičasti bicikl. Bio je prelep, mojoj sreći nije bilo kraja. Ostvarila mi se želja a tako sam to dugo čekala. Toliko sam se obradovala a već sam izgubila svaku nadu da ću ga dobiti.

Skakala sam od sreće vrtela sam mamu u krug .Od tate sam tražila da me uštine kako bih utvrdila da ne sanjam. Moja želja je postala stvarnost zaista deluje ono što su mi rekli da je potrebno samo jako želeti da bi se želje ostvarile. Ostvariila mi se želja a sad je red na mene da se pravim važna kao i moji drugari iz kraja.