Samoća

Kroz providan prozor, taman od mrklog mraka, sanjivim pogledom vidim uličnu svetiljku koja gori i gori unedogled, ne bi li putnicima koji su se u ovo doba zaputili negde, obezbedila svetlost. Sama u svojoj sobi, ova tišina me uvek budi na razmišljanja, o spoznaji nečega o čemu sa mojim drugarima ne bih ni pričala. Ne mogu više da spavam.

Nekada mi je samoća potrebna, da se od svega odmorim i da sebe bolje razumem. To ne znači da ja ne volim ljude oko sebe, naprotiv, već se ponekada loše osećam i to mi pomaže da shvatim zašto je to tako bolje nego što će ikada iko.

Gledam u plafon, dok sam već duboko ušuškana u moj topli jorgan. Ne čujem ništa i ne osećam neku posebnu emociju. Sve ovo se menja, kada utonem u svoja razmišljanja i onda se javljaju razna pitanja. Zašto je svet nastao? Da li uopšte postoje vanzemaljci? Koja je svrha našeg postojanja? Razna pitanja su tu, na koja ja nemam odgovor, ali sutradan se setim toga i pokušam da istražujem više o tim mojim čudnim pitanjima. Što više zalazim u temu, vidim da je sve kompleksnija, ali zanimljiva. I možda ja nikada o tome i ne bih razmišljala da me nije probudilo to blještavo svetlo i da nisam bila sama u sobi.

Samoća je zdrava, ona nas tera na pitanja kojih se inače ne bismo setili i otkriva nam tajne o sebi. Tako mi spoznajemo sebe, jer svu svoju pažnju i usmeravamo ka sebi, a ne ka nekoj drugoj osobi ili nekom problemu.

Nadam se samo da normalna samoća neće biti poistovećena sa onom strašnom samoćom gde smo sami na svetu, bez ikoga svog, jer ne misli se na to. Treba nekada da se osamimo, jer će nam to pomoći i možda ćemo se sutradan, posle dugog razmišljanja probuditi kao novi, preporođeni ljudi sa drugim idejnim ciljevima i sa drugačijim pogledom na svet. Mi to i možemo.

________________________________

Samoća

Gledam kroz prozor. Nepregledna bjelina je svuda. Snijeg pada već danima. Napolju je hladno i nigdje nikog nema... Moja samoća postaje veća u ovakvim danima, hladnim, praznim...

Noćima je još teže. Više mi ni knjige, ni filmovi, ne mogu pomoći. Sve mi je teže i teže biti sama. A mislila sam da ću moći, da mi niko nije potreban. O, kako sam se prevarila! Samoća i nemir u grudima rastu i više me ne napuštaju. I u masi ljudi, i dok sam sa prijateljima, oni su tu. Kao da nisam dio ovoga svijeta. A što je najgore, odavno je tako...

Ljudi su me davno razočarali i s njima sam pokidala gotovo sve veze. Vremenom, moj prezir prema ljudima je sve više i više rastao. Otuđenost je teška, ali izgleda da je to teret koji moram da nosim, jer i da želim, ne bih se mogla promijeniti, nikada ne bih mogla oprostiti ljudima to što su takvi kakvi jesu. Ne bih im mogla oprostiti njihove sebičnosti i podlosti, nikada im ne bih više mogla vjerovati – toliko je gorčine u meni. Ali, uprkos tome, nikada ne bih mogla povrijediti
nijedno ljudsko biće... Znam, zbog svega toga, osuđena sam na samoću...