Moje odeljenje

Osim sa svojom porodicom najviše vremena provodim sa drugarima iz odeljenja. Mi smo jedna zajednica i sa svakim članom sam uspostavila određeni emotivni odnos. Već od prvog dana se videlo da u ovoj bašti ima raznolikog cveća. Prvo su se izdvojili dežurni vragolani koji i dan danas razbijaju školsku monotoniju.

Oni su jasno dali do znanja da je škola breme koje ne žele da nose. S druge strane vredne pčelice još od prvog dana zuje. Za njih je škola izazov njihovoj radoznalosti. Između ove dve grupe nalazi se zlatna sredina koja ne teži da ide na vrhove gde duvaju jaki vetrovi. Do 5. razreda smo bili veoma živahno odeljenje, sa ne baš tako sjajnom reputacijom. A onda su devojčice sazrele i prevazišle najveću žensku bolest – ljubomoru. Više se družimo i van škole, a telefonski razgovori su nam postali neophodna terapija. Iako smo još uvek jezičave i pomalo svadljive, naučile smo

da koristimo reč "izvini". Sve smo se veoma zbližile i pomažemo jedna drugoj pri učenju. A naši dečaci? Iako su počeli da im rastu brkovi, to nije merilo njihove zrelosti. Oni ispoljavaju emocije grubo i nespretno, ali prema devojčicama su zaštitnički nastrojeni, pogotovo ako je u pitanju „spoljni neprijatelj".

Ponekad mogu da budu zabavni i duhoviti, a sa nekima se može i ozbiljno razgovarati. Moje odeljenje je složna zajednica koja me podseća na avion koji leti u visine. Tu su pogonski motori, piloti, stjuardese i mnoštvo (bezbrižnih) putnika koji „kuliraju". U mom odeljenju se već vide budući farmaceuti, hemičari, vozači, građevinari, ali pre svega budući ljudi koji će biti stubovi naše generacije. Kada kažem „moje odeljenje", srce mi se ispuni ponosom, a u meni zatreperi neka žica i tada se osetim tako velikom i sigurnom među mnoštvom dragih likova.

Sara Simić 7/7

________________________________

Moje odeljenje 

Moje odeljenje je najbolje na svetu. Kada bih mogao da biram, uvek bih ovakvo odeljenje izabrao. Svi smo različiti, zanimljivi, spremni na igru i nova znanja.

Sada smo svi u četvrtom razredu. Kada se setim naših nestašluka u prvom razredu, slatko se nasmejem. Najviše me zasmeje kada se setim deljenja školskog dvorišta na teritorije gde je svaka grupa imala svoju. Niko nije smeo da uđe na našu teritoriju, inače dođe do tuče. Zbog toga smo imali dosta problema sa nastavnicom i roditeljima, koji su nam jedva objasnili da je dvorište zajedničko, a posebno da ne igramo igre u kojima se bijemo i svađamo. 

U drugom razredu smo postali pametniji i razumniji. Dečaci su se manje tukli i družili su se sa devojčicama, a pojedinci su nagrađivani za svoje uspehe na raznim takmičenjima. Žao nam je što je naš drug Bojan otišao u drugu školu i svima ostavio tugu u srcu. Taj nedostatak nadoknađen je u trećem razredu, kada su odeljenje ukrasili novi drug Zoran i drugarica Anđela. Bili smo presrećni. U njihovom društvu smo polako zaboravili da nam je jedan drug otišao. 

Marljivo smo učili i radili i sticali sve više znanja, a na zanimljiv način smo učili kada smo išli u Botaničku baštu, na izlet u Mali Iđoš, na rekreativnu nastavu na Rudnik, u pozorište, u bioskop...

Brzo je došao taj četvrti razred. Nova nastavnica engleskog jezika nam je dala znak da moramo više da učimo i vežbamo, da bi stekli znanje i zaslužili dobre ocene, ali i to smo zajedno prebrodili.

Biće nam žao kada budemo napustili učiteljicu, jer smo sve lepe i zanimljive događaje proveli sa njom.