Moj zavičaj

Selo iz kojeg dolazim je jako malo. Bila sam jako mala kad smo ga napustili, sećam se samo nekih slika iz tog perioda.

Sećam se jasno kako mi je nekad izgledalo ogromno, ali to je bilo zato što sam ja bila mala, tada je za moja stopala i moje selo bilo čitav svet, a sami znate kako je svet velik. Danima sam mogla hodati i nisam ga mogla preći, kao da se protezalo u nedogled. Onda smo krenuli u grad. Posao je doveo do toga da su roditelji morali biti bliže firmi i tako je selo zamenilo jedno veće selo. Sve smo redje vremenom odlazili staroj kući, a od tada se dosta toga promenilo. Ne znam jesam li ja baš toliko porasla ili se ono smanjilo. Čak je i ljudi bilo manje. Sve što je ostalo bila su polja na kojima se nekad uzgajalo povrće i šetala stoka. Više nema ničega. Trava je narasla u visinu dosta, i nije više onako zelena kao nekad, sad je više žuta kao da ostarila, baš kao i moj zavičaj. Često se pitam da li je to isto mesto kao pre, mesto prepuno mogućnosti za moja mala stopala, ili je neko sagradio neko novo mesto tužno i bez posebnih čari.

Možda se i mi kao ljudi menjamo, s vremenom mislimo da smo mi kao ličnosti toliko porasli da za nas nema mesta u takvim malim mestima. Onda ih napuštamo i shvatamo da je bezbrižnost samo tamo postojala.