Žitije Hajduk Veljka Petrovića

Žitija (životopisi ili biografije) čine poseban rod srpske srednjovekovne književnosti. U njima se opisuje i idealizuje život srpskih vladara, vlastele, članova njihovih porodica, crkvenih poglavara. Naziv dolazi od staroslovenskog glagola žiti, što znači živeti. Najpoznatiji pisci žitija su: Sveti Sava (Rastko Nemanjić), Stefan Prvovenčani, Domentijan, Teodosije, Konstantin Filozof, Grigorije Camblak i drugi.

Analiza dela, sadržaj i značenje Žitija Hajduk Veljka Petrovića - Vukov spis o Hajduk-Veljku Petroviću ima karakter iscrpne biografije koja prati život ovog srpskog junaka od petnaeste godine života pa do smrti, u tridesetoj godini. Naravno, težište kazivanja, sa najviše detalja, stavljeno je na godine Prvog Srpskog ustanka od 1804. do 1813. godine i na ulogu Hajduk Veljkovu u ustaničkim borbama. Dve su Veljkove osobine posebno istaknute u ovom spisu: junaštvo i dobrota. On je neustrašiv borac, svuda je poznato njegovo junaštvo, priznavali su ga i Karađorđe i Srpske vojvode, ali i ruski vojnici i oficiri sa kojima je Veljko zajedno ratovao protiv Turaka u Krajini. Junaštvom je druge bodrio i ulivao im snagu: zato je njegova pogibija sakrivana do noći. Međutim, osetilo se da nema Veljka jer je on neprekidno obilazio svoje borce, podsticao ih i bodrio. Ratni plen (novac, dragocenosti, odeću, oružje) delio je "sa svojima" na jednake delove; delio je čak i ono što je sam stekao.

Vukov tekst nije pripovedni tekst, dakle književnoumetnički, nego istorijski tekst. Njegova je namera bila da kao savremenik ovog Srpskog junaka, koga je izuzetno cenio i voleo, ostavi svedočanstvo o njegovom životu, junaštvu i smrti. Vuk piše kao istoričar, oslanja se isključivo na činjenice, u njegovom pisanju nema izmišljanja i ulepšavanja, jezik kojim izlaže je jasan i jednostavan, to je jezik činjenica. Izlaganje je postupno, pregledno i zanimljivo - u organizaciji izlaganja Vuk je pokazao dar vrsnog pripovedača iako nije pisao pripovetku.

Vuk opisuje Hajduk Veljka Petrovića u konkretnoj istorijskoj situaciji i konkretnom događaju. To je vreme Prvog Srpskog ustanka kada je srpski narod ustao u borbu za oslobođenje od turskog ropstva. Borba je bila neravnopravna i teška. Turci su bili organizovani, brojni i dobro naoružani. Srba je bilo malo, bez vojničkog iskustva, sa slabim naoružanjem. U takvoj situaciji je bio i Hajduk-Veljko: dok je Turaka bilo oko 15 - 16.000, branioci Negotina imali su tri do četiri stotine boraca. Kada Hajduk Veljko traži pomoć u municiji i ljudstvu, pokazuje se nesloga i neodgovornost srpskih vojvoda: umesto da Hajduk Veljku pomogne, Mladen Stojković se uzda u Veljkovo junaštvo i ne šalje mu pomoć sa obrazloženjem: "Kad je mir, njemu se pjesma pjeva i po deset muzikanata za ručkom sviraju: nek se drži sad".

Branioci Negotina pružaju otpor Turcima i sve žrtvuju za borbu i oslobođenje: svetinje (pretapaju kandila), pokućstvo (pretapaju kašike i tanjire), novac (taliri služe kao municija za topove) i život. Hajduk Veljko je sa borcima, prati borbu, hrabri i naređuje, daje uputstva - bio je laka meta za turske topdžije. O junaštvu Hajduk Veljkovom kazuje i predanje: kad su ga Turci pozivali na predaju, on im je odgovorio: "Glavu dajem, Krajinu ne dajem".

Znatan deo posvećen je opisu ličnosti Hajduk Veljka Petrovića. Opis fizičkih osobina, odnosno izgleda, ni po čemu ne izdvaja ovoga junaka od ostalih ljudi - u tom opisu upotrebljeni su jednoznačni atributi:

- tanka i visoka struka

- smeđe kose

- vrlo mali brkova

- duguljasti suvi obraza

- široki usta

- malo prćasta nosa.

Vuk izričito ukazuje na izuzetnu fizičku snagu i junaštvo HajdukVeljkovo:

Po srcu i po telesnom junaštvu bio je prvi, i ne samo u Srbiji nego se može slobodno reći i u celoj Evropi svoga svud ratnoga vremena. U vreme Ahila i Miloša Obilića on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vreme bog zna bi li se oni mogli s njim isporediti.

Ovo poređenje sa Ahilom i Migošem Obilićem, budući da čitaoci znaju ko su i kakvi su bili ovi junaci, poslužilo je Vuku da izostavi navođenje primera junačkih podviga Hajduk Veljkovih, te da na posredan način, poređenjem, naglasi to junaštvo. U tome je i TEMA ovoga teksta: junaštvo Hajduk Veljka Petrovića, njega i njegove borce nije mogla da pokoleba Turska nadmoćnost u ljudstvu i oružju.

U opisivanju duševnih (karakternih) osobina Hajduk Veljkovih ima više detalja:

- svagda potrebovao starješinu da mu kaže šta će činiti

- slušao zapovesti dosta dobro

- Crni Đorđije (se) gotovo više bojao njega nego on Crnoga Đorđija

- bio je pravi hajduk

- nije umeo lagati

- bio iskren i prostodušan

- slabo bio pobožan i duševan

- mogao bimu čovjek (...) bez ikakve svedočenja nebrojano blago povjeriti.

Neke od ovih osobina ne odgovaraju tipu junaka kakav je Hajduk Veljko: dok je u borbi nepokolebljiv i neustrašiv, u životu je jednostavan i prost, bez želje da jedini odlučuje, poslušan je, prostodušan, pošten i poverljiv. To su najlepše osobine koje mogu krasiti neku ličnost. U tome je i jedna od PORUKA ovoga teksta: junaci su obični i jednostavni ljudi.

Žitije Hajduk Veljka Petrovića - Jezik - Turci su nekoliko vekova vladali srpskim zemljama pa su neminovno u govor Srpskog naroda ulazile reči iz Turskog jezika: DžEBANA, AVJLIJA, PENDžER (municija, dvorište, prozor). Ove reči su se dugo zadržale u govoru Srpskog naroda, pa se mogu čuti i danas. Reči preuzete iz drugih jezika zovu se TUĆICE, POZAJMLjENICE ili VARVARIZMI. Ukoliko su to reči iz turskog jezika nazivaju se TURCIZMI; pozajmljenice iz nemačkog jezika su GERMANIZMI; iz italijanskog su ITAJŠJANIZMI, itd. Nije valjano koristiti tuđu reč kada imamo dobru i lepu reč u našem jeziku. Strane reči su dobro došle kada nemamo odgovarajuću reč u svome jeziku: gimnazija, televizor, automobil, pejdžer.

U naslovu ovog Vukovog spisa upotrebljena je reč žitije, koja se može prevesti na savremeni jezik kao život, življenje. U srednjovekovnoj književnosti stvarani su spisi u kojima je opisivan život pojedinih istorijskih ličnosti, vladara iz dinastije Nemanjića, crkvenih poglavara. Danas se takvi spisi nazivaju BIOGRAFIJE. Reč žitije danas nije u upotrebi kao što nisu u upotrebi NI reči OPRAVA, UZBIO, PUSTIMICE, KUMBARA, TALIR, VOJEVATI. Nisu u upotrebi zato što se za označavanje tih pojmova koriste nove reči ili zato što više nisu u upotrebi predmeti koje označavaju. To su zastarele reči ili ARHAIZMI.

KNjIŽEVNO NAUČNA PROZA - Posebna vrsta književnosti, koja vodi poreklo iz davnašnje veze umetničke proze sa naučnom prozom. Književnonaučna proza ima obeležja naučne i umetničke proze. Naučne odlike su u predmetu prikazivanja, koji je iz neke naučne oblasti: istorije, geografije, etnologije, antropologije, psihologije, filozofije. Delo ima naučnu osnovu jer se oslanja na naučne i životne činjenice. Umetničke odlike su u načina prikazivanja jer su naučne činjenice predočene na književnoumetnički način: slike su konkretne i plastične, jezik je slikovit, izlaganje je emocionalno obojeno. Rečenica je sugestivna, gipka i ritmična. Književno naučna proza zato ima dvostruku vrednost: saznajnu i umetničku. Pruža čitaocu bogata saznanja iz različitih oblasti nauke, ali istovremeno i uživanje u umetničkim slikama i likovima, u lepoti jezika i stila. U književno naučnu prozu spadaju romantična  biografija, autobiografija, biografija, ispovest, memoari, dnevnik, putopis, pismo, reportaža, feljton, esej.

__________________________________

Žitije Hajduk Veljka Petrovića - odlomak

Kad se vojska turska prikupi u Vidin, onda se dignu nekolike iljade turski konjika, te pređu preko Timoka, samo da vide kako je; no Veljko i dočeka oko Bukovče, i srećno i uzbije natrag. Potom treći dan udari sva sila turska, s topovima i sa svom opravom, te pređe preko Timoka. On istina s ono svoje vojske, što je mogao izvesti iz šančeva, iziđe opet pred Turke, i sa neiskazanom rabrošću udari, da bi i opet uzbio; no šta je on sa svoji 3-400 konji- ka i s toliko vlaški soldata u ravnu polju mogao učiniti turskoj vojsci od 15-16.000? S jednom se vojskom tukao, a dvije su, tri obila- zile, da mu zađu s leđa; i tako on ustupi, i izmičući se pred Turcima dođe u Negotin. Tu noć iziđe opet iz Negotina, te udari na Turke; no Turci se održe. I tako je poslije nekoliko dana svaki dan izilazio u polje i sa neiskazanom rabrošću tukao se s Turcima, no Turci se utvrde i pograde šančeve oko Negotina. Turcima dođe u pomoć Redžep iz Adakale, i karavlaški knez Karadža, i sam veliki vezir, Rušić- paša; a u njega i od ono malo vojske, što je imao, izginu i izrane se najbolji junaci. Turci su se svaku noć kroz zemlju bliže prikučiva- li k srpskim šančevima, i najposlije su se tako blizu bili priku- čili, da su se batinama pustimičke mogli tući. Tu već sad drugoga boja nije bilo, osim sa šančeva iz topova i iz kumbara i iz pušaka. Turci sve kule negotinske topovima i kumbarama razvale i obore, i sama ona najveća kula đe je on sjedio, padne, i on siđe u podrum. Najposlije mu nestane džebane, osobito taneta i topovski i puščani, zato pokupi sva kalajna kandila i kašike i tanjire, te rastopi na puščana taneta; a u topove je, kad su negđe Turci činili juriš, metao najposlije i talijere.

Još ispočetka, kako je viđeo da mu džebane nestaje, pisao je Sovjetu u Biograd, da mu pošlju džebane; i krivio i što za ranije nijesu to uredili i više mu džebane poslali; i najposlije prijetio im, govo- reći: „Ako Bog da, te ovu ranu prebolim, koja je sad na meni (tj. ako iziđe živ iz Negotina), oćemo se na zimu pitati kako se drži care- vina". Iz Biograda pošalju mu odma (po onome istom prijatelju, koji mu je govorio da se ne zatvara u Negotin) jednu lađu topovski taneta, i narede da se baruta i puščane džebane uzme iz Poreča, i da mu se kako pošlje, ako bude moguće; no to sve za njega stigne dockan u Poreč, a ni ostalima se ne mogne unijeti u Negotin. Također je pisao i Mladenu, da mu se pošlje pomoć, kao što je bilo ugovoreno; no Mladen uzdajući se u Veljkovo junaštvo mislio je, da Negotin neće tako lasno propasti, a što će se Veljko malo više namučiti, nije mario, nego je još govorio: „Kad je mir, njemu se pjesma pjeva i po 10 muzikanta za ručkom sviraju: nek se drži sad." I tako odgađajući od danas do sjutra, ne pošlje mu pomoći.

Sad već kako su se Turci tako prikučili, i nije se više moglo izlaziti na polje da se s njima bije, on je i dan i noć odao po šančevima i ljude slobo- dio i uređivao da čuvaju dobro. Tako jedno jutro (prvi dana mjeseca avgusta) iziđe u jedan mali šanac i na tabljama stane naređivati i kazivati, kako će se nešto zagraditi i popraviti, što su turski topovi bili razvalili, a turski ga tobdžija zagleda, pa potegne iz topa, te ga udari isprijeka krosred pleća, i tako ga prekine i raznese da ništa više nije mogao reći, do: „drž-" i s tom polovinom riječi padne mrtav na zemlju. Kako on tako padne, momci njegovi, koji su onđe bili oko njega, odma uzmu nekake trave, što je za konje bila donešena i onđe se desila, te ga pokriju da ga ljudi ne vide; i tako je do mraka tu ležao mrtav, a uveče ga brat njegov Milutin s momcima uzme, te ga iznese iz šanca i sarani kod crkve. Zaludu su tako smrt njegovu krili: vojska sva još onaj dan pozna da Veljka nema među njima; i iznajprije jedni stanu govoriti da se ranio, pa leži, a drugi, da je prošao kroz Turke i otišao po indat; a malo poslije svi doznadu da je poginuo. Dok je on sa svojim momcima svaki čas po šančevima prolazio, niko nije smio pokazati da se poplašio i slutiti na zlo, nego je svaki morao biti slobodan i veseo, ako mu se i neće, a kako njega nestane, vojska odma poviče da se više ne može držati u Negotinu, nego da se mora bježati, makar kako. I tako Srbi peti dan poslije njegove smrti ostave Negotin i pobjegnu u Poreč. Potom odma sav onaj kraj, a malo poslije i sva Srbija, pozna, da Veljka nema.

Veljko je bio tanka i visoka struka, smeđe kose i vrlo mali brkova, duguljasti suvi obraza, široki usta i podugačka, malo pokučasta, nosa; i nije mu mlogo više bilo od 30 godina kad je poginuo. Po srcu i po telesnom ju- naštvu bio je prvi ne samo u Srbiji, nego se može slobodno reći i u cijeloj Evropi svoga svud ratnoga vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića on bi zaista njiov drug bio, a u njegovo vrijeme Bog zna, bi li se oni mogli s njim isporediti. No to njegovo preveliko junaštvo Karađorđije i Mladen ove pošljednje godine nijesu upotrebili kao što bi valjalo. Negotin, kao i svaki drugi grad, mogao bi mlogo manji junak, ali dobar urednik, čuvati bolje od njega, a on bi u polju pred odabranim konjicima vrijedio više nego iljada drugije. A osim toga on je svagda potrebovao starješinu da mu kaže šta će činiti; to je on sam priznavao, i još je kazivao da bi od sviju srp- ski starješina, s kojima je vojevao, najvolio slušati Vuicu i kneza Miloja Teodorovića (a za Mladena je javno govorio, da on nije za vojsku, i da Srbi moraju biti nadbijeni i nesrećni, đegođ on zapovjeda i upravlja). Kao što mlogi veliki ljudi poznaju svoju vrijednost, tako je i Veljko svoju poznavao, i često se srdio, što đekoje male vojvodice, koje su svoja vojvodstva manjom rabrošću, ili s novcima i s lažama dobili (kao npr. Džoda Vražogrnački, Jova Porečki, Živko Kladovski, Milisav Zaječarski), imaju ime i čest kao i on, i često bi govorio: „Da Bog da, da se Srbi ne umire s Turcima dok sam gođ ja živ, jer kako Turci udare, odma mene stanu malo odlikovati od ovi kokošara, a da se umiri s Turcima, onda bi mi i žene sudile, a kad ja umrem, da im Bog da mir, pa nikad više rata da nemaju." Istina da se Crni Đorđije gotovo više bojao njega, nego on Crnoga Đorđija, ali je slušao zapovijesti dosta dobro, osobito kako se bio preselio u Negotin. Bio je pravi ajduk, i tim se imenom dičio i ponosio do svoje smrti.

__________________________________

Hajduk Veljko i Čučuk Stana

Među srpskim vojvodama i junacima Prvog srpskog ustanka često su izbijali sporovi oko moći, novca i žena. Plahi i žestoki, dovoljno hrabri da preko oštrice sablje na megdan izazovu ogromno tursko carstvo, zaselo na četiri kontinenta, bili su ljudi od boja, a ne razgovora. Jedina titula oko koje se nisu sporili bilo je ime najvećeg junaka. Hajduk Veljko Petrović, zmaj od Krajine, odlazio je u boj uz pratnju muzikanata, pravio haos u turskim redovima i potom se vraćao sviračima da bi u društvu lepih devojaka nastavio sa pićem i veseljem. Legenda kaže da ga je jednom Karađorđe zapitao kako misli da se suprotstavi Turcima, zabrinut njihovom brojnošću na bojnom polju. Veljko mu je odgovorio: "Odjahaću tamo i jebaću im mater!" Veljko je bio prek, nikad nije hajao za disciplinu, često je ulazio u sukob sa nadređenima, ali hrabrosti tako glasovite da je svaki guslar znao po nekoliko pesama o čuvenom hajduku. Devojkama je gorelo u grudima kad bi se pojavio na konju Kušlju, odeven u raskošnu odeću i opasan pozlaćenim oružjem.

Negde tokom 1809. godine Veljko je boravio na Poreču, adi na Dunavu blizu Đerdapa, utvrđenju na kom je vladao zakon jatagana i kubure. Vojvoda Milenko Stojković ovde je imao harem lepotica, pa su mu drugi viđeniji ustanici bili česti gosti u danima primirja. Vreme je najviše provodio sa vojvodom Dobrnjcem i Hajduk Veljkom u kocki i piću. Jednog dana kroz kapiju tvrđave je ujahala Čučuk Stana, obučena kao muškarac, držeći se u sedlu poput najveštijeg jahača. Zaputila se pravo prema najpoznatijem megdandžiji i sa prezirom rekla: - Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?

Iznenađenom Hajduk Veljku neko tada objasni da su njegovi momci sakupljajući porez opljačkali i darove koje je Stanin otac, Radovan Plještić sa planine Deli Jovan, spremio za miraz svojim kćerima. Veljko je naredio da se darovi odmah vrate i pri tom je i sam bogato darivao, a potom rekao: - Sad sam te ja darovao, sad si moja!

Čuveni junak, čovek koji je imao hiljade žena, već dugo oženjen, u četrdesetim godinama, zavoleo je petnaestogodišnju devojčicu na prvi pogled. Stana je bila sitne, krhke građe, pa je zato i dobila nadimak Čučuk. Imala je dve sestre, dok joj se brat rodio mnogo kasnije zbog čega je otac dugo terao da nosi mušku odeću. O lepoti Čučuk Stane narodni pesnik je ispevao stihove:

Vitka stasa k'o plavetna jela,

Belo lice k'o u gorske vile,

Košute je rosom zadojile,

Hajduk Veljka lepotom zanela,

Na njoj šušte carigradske svile,

Zveče nize ispod grla bjela,

Vrane kike splela na uvojke,

Tesan jelek pritegnuo dojke...

Da bi se oženio Stanom, Veljko je potplatio sveštenike, a prvoj ženi poklonio veliko imanje u Jagodini. Sledeće četiri godine Veljko i Stana su delili postelju, sedlo i kuburu. Broj žena koje su legle u postelju Hajduk Veljka verovatno je blizak broju turskih glava koje je posekao, ali mu je Stana uvek bila najmilija. U boj su jahali zajedno, jednake hrabrosti. Stana je ratujući sa Turcima zadobila čak četiri rane. U trenucima odmora dvorila je Veljka u odajama njegove kule Baba Fanke u Negotinu. Veljko je pevao sa sviračima i pio rakiju koju mu je Stana donosila ne obazirući se na đulad koja su proletala kroz zidove drvene kule. Čovek čiju je hrabrost Vuk Karadžić poredio sa Ahilovom našao je ženu sebi ravnu.

Bajka nije dugo potrajala. Godine 1813. nastupili su crni dani za Srbiju. Vojvoda Krajinski, Hajduk Veljko, hrabro se borio sa nadmoćnim Turcima povlačeći se sa vojskom do negotinske tvrđave. Tu je stao i odlučio da neće odstupiti ni korak dalje. Čučuk Stanu je poslao sa ženama i nejakim u zbeg na Poreč, ali se ona vratila posle nekoliko dana, da bude uz svog muža. Tri hiljade srpskih vojnika branilo je utvrđeni grad od 16,000 Turaka. Situacija je svakim danom postajala sve teža, nestajalo je hrane i municije. Veljko je naredio da se sve metalne stvari pretope u puščanu tanad. Naposletku, topove je punio metalnim novcem – talirima. Kad se smrači, Veljko i Stana su izjahivali sa najhrabrijim momcima i udarali na turski tabor unoseći strah i pometnju. Posle dvadesetak dana odbrane, jednog jutra dok je obilazio utvrđenje, Veljka je pogodilo tursko đule u pleća. Uspeo je samo da kaže "Drž'!" i vinuo se u legendu. U legendu su otišle i njegove čuvene reči: - Glavu dajem, Krajinu ne dajem!

Priča dalje kazuje da je neutešna Stana nastavila da ratuje sa Veljkovim drugovima, prkoseći nadmoćnoj turskoj vojsci i sveteći muža. Povukla se tek kada joj je to naredio Veljkov brat Milutin i odjahala preko Dunava. Njen dalji život nije bio ništa manje zanimljiv. Žena najslavnijeg srpskog junaka nije mogla izabrati bilo koga za novog muža. Njeno srce je uspeo da osvoji Grk, Georgakis Nikolau Olimpios, kod nas poznat kao kapetan Jorgić. Borac u srpskom ustanku, borbu protiv Turaka nastavio je kao član tajnog zavereničkog grčkog društva, Heterija, koje je pokušavalo da organizuje opšti ustanak protiv Turaka. Veliku pomoć je imao u lepoj ženi Stani koja je sedlo i kuburu zamenila balskim haljinama, naučila nekoliko jezika, i na dvorovima radila za stvar svog novog muža. Život ove neobične žene krije još mnoge začuđujuće i neverovatne priče, ali o njima nekom drugom prilikom... Za sada, reći ću još samo da je Stana umrla u Atini 1849. godine, godinama posle junačke pogibije drugog muža, kao majka dva sina i kćerke. Leži u neobeleženom grobu, negde ispod senki Akropolja.

__________________________________

Veljko Petrović je rođen u selu Lenovcu kod Zaječara u bogatoj porodici Petra Petrovića, koga su zvali Sirenjar zbog mnoštva stoke koje je posedovao i sira što je prodavao. U mladosti je Veljko Petrović bio čoban i sluga. Sa svoje 22 godine, kao mladić je reagovao kada su dva Turčina napala njegovu sestru. Na mah ih je ubio i odmah se odmetnuo u hajduke. Prvo je išao u Vidin kod velikog odmetnika, bivšeg janičara Pazvanoglua. Međutim i tu dolazi do izražaja njegova preka narav kada ubija dva Pazvandžijina momka i beži. Od 1803. godine bio je hajduk u četi Stanoja Glavaša, da bi zatim prišao starešini Smederevske nahije, vojvodi Đuši. Kada vojvoda Đuša (Dušan Vulićević) traži od Stanoja hrabrog i poverljivog čoveka Stanoje nije imao boljeg izbora do Veljka. Od 1804 učestvovao je u ustanku u četi sa Glavašem, a posle sa Dušanom i Vujicom Vulićevićem. Svojeglavost Veljkova je uticala na to da u vremena ratna ne bude poslušan ni Vujici, a potom ni Karađorđu. Sa Vulićevićem se borio za Beograd (1806), na čijim se šančevima hrabro borio. Godine 1807. postao je buljubaša i dobio dozvolu od Sovjeta da pobuni Krivi Vir i Crnu Reku. 1809. je branio Banju od Turaka.

Lična njegova hrabrost bila je izvanredna, i radi nje on je brzo postao razglašen na sve strane. Prek i uvek hajduk, Veljko nije bio mnogo disciplinovan, i Sovjet je imao s njim češće neprilika. 1810. godine odlikovan je zlatnim ruskim ordenom za hrabrost.

Naročito se istakao u bici na Varvarinu, gde je bio ranjen u levu ruku i zbog toga ostao malo sakat. Godine 1811. postao je krajinski vojvoda i upućen je u Negotin, na Krajinu. Sudbonosne 1813. nekoliko turskih konjanika ga je napalo kod sela Bukovča, gde ih je Veljko razbio. Turci su zatim krenuli sa daleko jačim snagama, pa se Veljko morao povući u negotinske šančeve da ih brani.

Veliki bojevi oko Negotina počeli su u leto 1813. Veljko prodire do Vidina, pa potom kod Bukovča tuče manje turske jedinice, ali se ubrzo odnos snaga menja. Turci su počeli da opsedaju Negotin pojačanjima koje im je poslao turski paša iz Vlaške. Ukupno 16 000 turskih vojnika je napadalo Negotin koga je branilo 3000 Srba. Veljko je utvrdio Negotin, napravio šanac, digao kule i sačekao Turke. Najviša kula u kojoj je sedeo Veljko je nazvana Baba Finka. U šančevima, zajedno sa Veljkom borila su se i njegova braća Milutin i Miljko, kao i hrabre buljubaše i bimbaše Hadži-Nikola Mijailović, Stojan Abraš, Delibalta i dr. Očekivana pomoć koju je Veljko tražio nije stigla. Ponestala je i municija, pa se hajduk Veljko seti i naredi da se sakupe po Negotinu kalajne stvari i da se rastope u puščana zrna, a u topove je naređivao da se samo stavljaju taliri. Dan i noć je obilazio šančeve, hrabrio svoje vojnike i popravljao ruševine od turskih topova. Jedno jutro, posle dvadesetak dana odbrane, oko 20. jula, kad je naređivao opravke na malom šancu, pogodi ga topovsko đule kroz sred pleća. Jedva je mogao da izgovori samo: "Drž!". Pao je mrtav na zemlju. Njegov brat Milutin ga je uveče zakopao kod negotinske crkve.

Nakon Veljkove pogibije, Turci su zauzeli Negotin i Krajinu. Ostale su zapamćene njegove reči:

- Glavu dajem, Krajinu ne dajem.

Ženio se dva puta. Prva žena je bila Marija, najmlađa sestra po majci Stanoja Glavaša, ali ona nije mogla podneti hajdučki život Veljkov pa se raziđoše. Druga njegova žena, Čučuk Stana, bila mu je naročito mila. Za nju se vezuju mnoge priče uključujući i one da se sa Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je čak četiri rane u tim borbama zadobila. Posle njegove smrti udala se za drugog čuvenog junaka, grčkog kapetana Jorgaća. Vrlo živu Veljkovu biografiju napisao je Vuk Karadžić (Skupljeni istorijski i etnografski spisi, I, 225-238). Sa Marijom je imao sina Radovana, a danas potomci hajduk Veljka žive u selu Dubona i prezivaju se Hajdukveljkovići.