Ženidba Milića barjaktara lektira

Ženidba Milića barjaktara

Ženidba Milića barjaktara

 

Pesma Ženidba Milića barjaktara ima za temu tragičnu ljubav Milića barjaktara i lepe Ljeposave. Izvor tragike u ovoj pesmi nije društvena ili porodična prepreka već zla kob prevelike lepote. U narodnom verovanju izgradilo se shvatanje da izuzetna lepota donosi nesreću: neki realno mogući događaji, koji se nisu mogli racionalno objasniti, protumačeni su zlom sudbinom izuzetne lepote. Vekovno iskustvo slilo se u sudbinu Milića barjaktara i devojke Ljeposave, a njihova tragika ima univerzalno značenje - nije vezana za određeno vreme, nije karakteristična za određenu ličnost: moguća je svuda i u svim vremenima. Otuda se tragika Milića barjaktara i devojke Ljeposave doima svih ljudi u svim generacijama.

 

Priča je jednostavna: Milić barjaktar je naumio da se ženi i traži devojku "prema sebe" ali takvu ne nađe "od istoka pake je do zapada". Taman je odlučio da odustane od ženidbe kada mu vojvode Maleta preporuči kćer Vida Maričića "u Zagorju, ukraj mora sinja". Milić kupi svatove i odlazi po devojku. Tamo saznaje da je devojka Ljeposava imala još osam sestara koje su se poudavale ali odmah i umrle jer su "roda urokljiva". Svatovi su ispraćeni. U putu devojku stiže urok i ona umire. Milić žuri svojoj kući da majci kaže za nesreću i umire pre nego su stigli svatovi bez neveste. U kući ostaje samohrana majka unesrećena smrću sina i snahe.

 

Narodni pevač u prvi plan stavlja sudbinu mladića i devojke ali ovu osnovnu temu razvija u tri linije. Na prvom mestu je kob izuzetne lepote (urokljivost) koja je predočena u razgovoru Milića barjaktara i devojčine majke: ona je podigla devet kćeri, osam je udala ali...

 

Ni jedne ih nije pohodila,

Jer su jadne roda urokljiva,

Na putu ih ustrijeli str'jela.

 

Ovde se naslućuje neizvesnost sudbine lepe Ljeposave i blizina tragičnog kraja: osam izgubljenih kćeri snažno ističe neminovnost tragedije. U drugoj liniji je tragična sudbina mladića i devojke, koje krasi izuzetna lepota. Ova priča je u središtu balade a tragika je utoliko veća što je devojka takve lepote pred kojom svi svatovi u čudu obaraju pogled. U trećoj liniji je tragika dveju porodica: na jednoj strani devojčine, u kojoj umire devet lepih devojaka, a na drugoj strani mladićeve, u kojoj umiru sin jedinac i snaha, Tragika mladićeve porodice dobila je istaknuto mesto: na kraju balade je slika ucveljene Milićeve majke koja uzapudno očekuje snahu i sina i ostaje da...

 

Kuka tužna kako kukavica,
A prevrće kako lastavica,
I kukaće do suđena dana.

 

Ova slika svojom neumitnošću i tragikom deluje snažno i podstiče čitaoca da razmišlja o životu i ljudskoj sudbini. Najviše prostora narodni pesnik posvećuje junacima balade, Miliću barjaktaru i Ljeposavi. Zapaža se različit pristup jednom i drugom junaku. Na prvi pogled se čini da je više pažnje posvećeno Miliću barjaktaru, ali takav utisak se stiče zato što se o njemu najviše i govori: namera o ženidbi, razgovori sa tastom, taštom i majkom, tužbalica za lepom Ljeposavom. Ovaj junak je dinamičan, stalno je u pokretu i akciji, razgovara, obasut je pažnjom tasta, tašte i šuraka. Međutim, na drugoj strani, opisi Milića barjaktara su veoma oskudni: na početku pesme, u samo dva stiha, posredno je rečeno kolika je lepota i ugled Milića barjaktara...

 

Prema sebe ne nađe đevojke;

Glavit junak svakoj manu nađe.

 

Ovo se još jednom ponavlja kroz reči vojvode Malete:

A Vide je krasan prijatelju

prema šebe, prema doma tvoga;

 

A i Vidu nije za še krivo

bez riječi daće ti đevojku.

 

Izgled i lepota Milića barjaktara nisu u pesmi prikazani. Pesnik je osetio da to nije potrebno, da bi detaljan opis stasa i lepote Milića barjaktara predstavljao balast u pesmi. Ako Milić nije mogao da nađe zaručnicu "od istoka pake do zapada", znači da ni jedna devojka nije pristala njegovoj lepoti. Ako mu Vide daje devojku "bez riječi", znači da je Milić pristao devojci. Milićeva pitanja upućena devojčinoj majci...

 

Ili si je od zlata salila?

Ili si je od srebra skovala?

Ili si je od sunca otela?

 

... izražavaju začuđenost, iznenađenje, neverovanje - onoga koji nije mogao sebi da nađe zaručnicu. Dovoljno je bilo da se opiše devojčina lepota, lepota koja je pristala probirljivom Miliću, pa da se na posredan način pretpostavi i njegova lepota.

 

Milić barjaktar je bio srećan i zadovoljan što je konačno našao devojku prema sebi. Njegova sreća je uvećana pažnjom koju je doživeo u tazbini, izraženim poštovanjem i poklonima. Duševno stanje Milićevo u tom trenutku pesnik je predočio metaforički:

 

Konja jaše, konj mu poigrava,
A zvekeće sablja o bedrici,
A žubore puca na prsima,
Na kalpaku trepeće mu perje:

 

Ispunjen je radošću, u njemu sve treperi od sreće. Jačanje tog unutrašnjeg treperenja je takvo da se prenosi na vitešku opremu i ukrase - zveket sablje, žuborenje pucadi, treperenje perja na kalpaku.

 

Smrt Milića barjaktara nije jednostavno objasniti. Čitanje pesme se može završiti a da ostane da lebdi pitanje: šta je to ubilo Milića barjaktara? Svatovi žale umrlu zaručnicu "a najviše Milić barjaktare":

 

Zaručnico, mlada Ljeposava!
Tu li tebe suđen danak nađe!
Ni kod moga ni kod tvoga dvora,
Ni kod moje ni kod tvoje majke,
Već u gori pod jelom zelenom!

 

Toplina njegove ljubavi i iežnosti prema zaručnici zrači iz tužbalice:

 

Čarna goro, ne budi joj strašna!
Crna zemljo, ne budi joj teška!
Vita jelo, pusti širom grane,
Načini mi zaručnici lada;
Kukavico, rano je ne budi,
Neka s mirom u zemlji počiva!

 

Milić ne može da ide u ritmu sa svatovima. Neki unutrašnji nemir goni ga da požuri ispred svatova svome domu "mojoj staroj na muštuluk majci". Kada dođe domu i kada mu majka raspremi postelju...

 

On se spusti na meku postelju,
Dok se spusti, on dušu ispusti.

 

Skoro istim stihovima je opisana i smrt lepe Ljeposave:

 

Pa je spusti na zelenu travu,
On je spusti, ona dušu pusti.

 

Ona je predosetila smrt ("ljuto me je zaboljela glava") kao što je predosetio i Milić barjaktar ("jer ti dugo bolovati neću"). Po načinu umiranja nema razlike među njima. Po predodređenosti i porodičnom tragičnom iskustvu, Ljeposava je umrla od urokljivosti - njena izuzetna lepota, nesvojstvena ljudskom biću, vanzemaljska, nije mogla da opstane na ovom svetu. Ako je Milić barjaktar po lepoti ravan zaručnici, prirodno je da i on doživi istu sudbinu - tiha smrt bez očiglednog razloga. Razmišljanje nad smrću devojke Ljeposave i Milića barjaktara stalno otvara nove horizonte pretpostavki. Svih osam sestara je umrlo na svojoj svadbi, ali ništa nije rečeno za njihove zaručnike. Ovde ne umire samo zaručnica, nego i zaručnik. Lepota je bila fatalna za oboje. Smrt Milića barjaktara može se sagledati u kontekstu motiva mrtve drage, dosta čestog u narodnoj i pisanoj književnosti - mladić odlazi za umrlom dragom. Ova smrt se može objasniti i psihološki: snažnim stresom koji je izazvan sudarom velike sreće i teškoga bola.

 

Lik devojke Ljeposave je pasivan i statičan: o njoj se u pesmi samo kazuje, ona ne deluje aktivno. Pojavljuje se aktivno samo jednom - kada se obraća deveru i izražava slutnju o bliskoj smrti. Na drugoj strani, opisi devojke Ljeposave su česti i detaljni i predstavljaju izvanredna poetska mesta i idu u najlepše opise ženske lepote. Pasivnost devojke Ljeposave je u duhu patrijarhalnih odnosa i običaja kada je žena bila povučena i nije se nametala svojim rečima ili delanjem:

 

O đevere, Mandušiću Vuče!
Zazor mene u te pogledati,
A kamoli s tobom govoriti,
Al' nagoni muka na nevolju:

 

Težište pesnikovo je na opisu lepote Ljeposavine ne samo zato što je ženska lepota čest predmet epskog i lirskog pevanja, već zato što je ta neviđena lepota fatalna po sudbinu mlade devojke i jedini uzrok tragičnog kraja. Završetak balade ne bi bio dovoljno motivisan (urokljivost) ako se ne bi istakla izuzetna devojčina lepota.

 

Opis lepote devojke Ljeposave nije dat odjednom, nego je razvijen u nekoliko situacija. Prvi i najobimniji opis dat je kroz reči vojvode Malete:

 

Tanka struka, a visoka stasa,
Kosa joj je kita ibrišima,
Oči su joj dva draga kamena,
Obrvice s mora pijavice,
Sred obraza rumena ružica,
Zubi su joj dva niza bisera,
Usta su joj kutija šećera;
Kad govori ka' da golub guče,
Kad se smije ka' da biser sije,
Kad pogleda, kako soko sivi,
Kad se šeće kao paunica;
Pobratime, sva ti je gizdava,
Daleko joj, vele, druge nije.

 

Iako se u ovom nizu poređenja mogu prepoznati stereotipi koji se često ponavljaju u narodnom pesništvu - epskom i lirskom, opis sadrži bitne crte lepe devojke: stas i struk, lice sa svim detaljima, ponašanje. Drugi opis je kratak, ali istovremeno kondenzovan i snažan:

 

Ja kakva je cura Ljeposava!
Kroz marame zasijalo lice,
Svatovima oči zasjenile
Od gospodskog lica i ođela;

 

Treći opis devojačke lepote dat je u obliku slovenske antiteze. Prvi deo antiteze, đuveglijino pitanje, ide u red najlepših opisa ženske lepote u narodkom pesništvu:

 

Oj punice, đevojačka majko!
Ili si je od zlata salila?
Ili si je od srebra skovala?
Ili si je od sunca otela?
Ili ti je Bog od srca dao?

 

Niti sam je od zlata salila,
Niti sam je od srebra skovala,
Niti sam je od sunca otela,
Veće mi je Bog od srca dao:

 

Nizom pitanja izražava se zapitanost i začuđenost, neverica da postoji u stvarnosti takva i tolika lepota. Svako od ovih pitanja sadrži po jednu karakteristiku koja je više od običnog opisa, odnosno registrovanja pojedinačnih elemenata lepote: svako pitanje je bogato značenjima koja mnogostruko zrače osvetljavajući lik, pojavu i dušu lepe devojke:

- od zlata salila - ističe vrednost lepe devojke, koja je reyultat lepote tela i duše i njenog plemenitog porekla.

- od srebra skovala - naglašava lepotu tela, čistotu i sjaj njenog lica.

- od sunca otela - sjaj lepote, koja zasenjuje oči, toplina pogleda i mekoća duše.

- bog od srca dao - retkost lepote, ovakva lepota može da bude samo božji dar - nešto izuzetno, retko viđeno i neverovatno objašnjava se kao od boga dato.

 

Gradacijski poređane vrednosti devojke date su u obliku rastavnih rečenica sa upitnom intonacijom: to je najbolje izrazilo iznenađenost i začuđenost ovom prevelikom lepotom i nevericu da je ona uopšte moguća.

 

Iako pesma ima jasno naznačenu temu, istaknutu naslovom, ona nije primarna i nije osnova za pronicanje u suštinu pesme, u njeno univerzalno i svevremeno značenje. Tema pesme je najjednostavnije iskazana kao "ženidba Milića barjaktara". Ali čitanje pesme nezadrživo nameće drugu temu: tragična sudbina dvoje zaručnika. To je ono što nameće lirska priča i njome probuđena osećanja kod čitalaca. Ali, kada se sagledaju ove dve teme u konačnom čitalačkom doživljaju, onda se javlja svest da nešto nedostaje, da se još nije došlo do pravog smisla i značenja, do dubinske teme pesme i dubinskog značenja njenog.

 

Početak pesme kaže da Milić barjaktar "obiđe zemlju i gradove / od istoka pake do zapada, / prema sebi ne nađe đevojke". Kada slučajno, posredstvom vojvode Malete, sazna za devojku izuzetne lepote, odmah će krenuti svatove. Opčinjen je neverovatnom lepotom i srećan što je najzad pronašao. Međutim, dosegnuta lepota se gubi - zaručnica umire. Od tuge umire i zaručnik. U onom uzaludnom traganju Milićevom za lepom devojkom je misaono čvorište pesme - traganje za lepotom. To je dubinska (skrivena) tema ove balade. Lepota je neuhvatljiva, stalno izmiče, tajnovita je. I devojka je, kao oličenje nezemaljske lepote, apstraktna, neuhvatljiva, nedokučiva. Sve što je izuzetno, nije lako pristupačno - poruka je ove pesme. Sve što je izuzetno, retko i nezemaljsko, ima tragičan kraj - još jedna je poruka ove pesme.

 

Lepota je stalna ljudska opsesija. Lepota reči, stvari, života, ali pre svega i iznad svega - lepota čoveka i žene, ljudska lepota. Čovek traga za lepotom želeći da je osvoji i prisvoji. U tom traganju često strada. I stalno će se ponovo uveravati, kroz vekove, da je apsolutna lepota nedostižna jer je iznad ljudskog sveta. Posezanje za onim što čoveku ne pripada izaziva sudbinu i donosi poraz. Nekada je to samo otrežnjenje (Devojka brža od konja), ali nekada ima tragičan ishod (Ženidba Milića barjaktara).

 

Slovenska antiteza je posebna vrsta antiteze (kontrasta) karakteristična za usmeno pesništvo slovenskih naroda. Ima specifičnu strukturu: sastoji se od pitanja, negacije toga pitanja i odgovora na nostavljeno pitanje. Javlja se vrlo često, obično na početku pesme i postaje stereotipna (stereotipni početak). Slovenska antiteza u ovoj pesmi je originalna i umetnički snažna. Originalna je zato što se ne nalazi na početku pesme kao uvod u lirsku ili epsku priču i kao motivacija za praćenje priče. Ona je ovde negde u sredini pesme i u specifičnoj, umetnički vrlo uspeloj funkciji: opis devojačke lepote. Ova slovenska antiteza spada u najlepša mesta ne samo ove pesme:

 

Oj punice, đevojačka majko!
Ili si je od zlata salila?
Ili si je od srebra skovala?
Ili si je od sunca otela?
Ili ti je Bog od srca dao?

 

Mio zete, Milić-barjaktare!
Niti sam je od zlata salila,
Niti sam je od srebra skovala,
Niti sam je od sunca otela,
Veće mi je Bog od srca dao:

_________________________________

 

Ženidba Milića barjaktara

 

Milić barjaktar, glavni junak balade "Ženidba Milića Barjaktara" silno je želeo da se oženi devojkom čija je lepota ravna čudu, ali se njegova ženidba završava tragično, smrću njegove nesuđene mlade i njega samog.

 

Ljeposava, Milićeva izabranica, kao što joj i samo ime govori, bila je devojka čudesne lepote, najlepša među najlepšima. Tanka struka, a visoka stasa, sa očima kao dva draga kamena i zubima poput bisera predstavljala je ideal ženske lepote. Bila je besprekorno građena i sve je na njoj bilo savršeno.  Njeno lepo lice blistalo je iza marame poput svetlosti koja se probija kroz prepreku i obasjava sve oko sebe. Kao da je od zlata bila salivena ili od srebra skovana ili od sunca oteta, toliko je bila lepa da je svom budućem suprugu i njegovim svatovima svojom lepotom oči zasenila.  Ali ta njena nadzemaljska lepota remetila je ravnotežu na ovozemaljskom svetu i izazivala zavist mitskih bića i božanstava. Po narodnom verovanju prevelika lepota nikome ništa dobro nije donela. Prekrasne devojke su bile roda urokljiva, a njihova lepota je bila ukleta i privlačila je zlu kob. U skladu sa ovakvim  narodnim verovanjem tragičan kraj mladenaca bio je sudbinski neminovan i neizbežan. Nesreća ih je snašla zbog prevelike devojačke lepote, ali i zbog Milićevih  pogrešnih postupaka tokom ženidbe. Tražeći devojku, obišao je zemlju i gradove, a kad je našao onu koja ga je svojom lepotom opčinila, skupio svatove i žurno krenuo da je svom dvoru dovede, preskočivši prosidbu i prstenovanje, običaje koji svaki mladoženja treba da izvrši. Time se izdigao iznad onoga što se u narodu smatralo poželjnim i ispravnim, ogrešio se o pravila i morao je da bude kažnjen.

 

Devojčina nadzemaljska lepota i Milićevi užurbani postupci tokom ženidbe, namerno kršenje običaja i tradicije, uzroci su njihovog tragičnog kraja. Sve što je preterano, što se izdvaja od uobičajenog i svakodnevnog, prema narodnom verovanju, privlači natprirodne sile i mora biti kažnjeno.

 

Motiv devojačke lepote - U narodnoj pesmi "Ženidba Milića Barjaktara" opevana je prevelika i čudu ravna devojačka lepota, koja prelepoj devojci i njenom budućem suprugu ništa dobro nije donela. Motiv devojačke lepote dat je kao motiv uklete lepote koja izaziva ljubomoru i zavist mitskih bića, a samim tim i tragičnu sudbinu nesuđenih mladenaca.

 

Ljeposava, izabranica Milićeva barjaktara, bila je devojka čudesne lepote, najlepša među najlepšima.. Tanka struka, a visoka stasa, sa očima kao dva draga kamena i zubima poput bisera predstavljala je ideal ženske lepote. Bila je besprekorno građena i sve je na njoj bilo savršeno. Rumeno lice blistalo joj je iza marame poput svetlosti koja se probija kroz prepreku i obasjava sve oko sebe. Toliko je bila lepa da je svom budućem suprugu i njegovim svatovima svojom lepotom oči zasenila, kao da je od zlata bila salivena, ili od srebra skovana ili od sunca oteta. Lepoj L,eposavi je čak i ime bilo u skladu sa njenim izgledom i motivisano njenom lepotom. Ali, njena sudbina nije bila lepa.  Po narodnom verovanju prevelika lepota je bila ukleta i donosila je nesreću. Preterano lepe devojke su bile roda urokljiva i privlačile su zlu kob.One susvojim izgledom remetile ravnotežu na ovozemaljskom svetu i izazivale zavist mitskih bića i božanstava koja su želela da ih zbog njihove nadzemaljske lepote kazne. Jedino su ih mogli sačuvati sveci zaštitnici u njihovim kućama. Zbog zoga prekrasna Ljeposava umire u prirodi, tamo gde nema nikoga da je zaštiti od tragičnog ishoda. Ali i posle njene smrti, njena lepota i dalje traje kroz ukrašeni devojački grob, vodu i ruže.

 

Sve što je preterano lepo, što se izdvaja od uobičajenog i svakodnevnog, prema narodnom verovanju, privlači natprirodne sile i mora biti kažnjeno.  U skladu sa ovakvim narodnim verovanjem smrt Ljeposave i njenog nesuđenog mladoženje bile su sudbinski neminovne i neizbežne.

 

Analiza - Narodna pesma "Ženidba Milića Barjaktara"  u sebi sadrži lirske i epske elemente, pa spada u epsko-lirske pesme, tačnije balade.

EPSKI elementi  ove balade su:

- Milić uzalud traži devojku za ženidbu.
- Milić se sreće sa vojvodom Maletom.
- Milić kupi svatove i odlazi po devojku.
- Mladina porodica daruje mladoženju.
- Saraniše lijepu đevojku / otkuda se jasno sunce rađa.
- Saraniše Milić barjaktara / kuda jarko smiruje se sunce.

 

LIRSKI elementi ove balade:

- Ljeposavin opis
- Milićevo oduševljenje Ljeposavinom lepotom
- Ljeposavina majka predoseća tragediju
- Ljeposavin oproštaj od života
- Milićeva tužbalica i predosećanje sopstvene smrti
- Milićev susret sa majkom i smrt
- Snaga Milićeve majke u bolu i gubitku

 

Motiv uklete devojačke lepote uklete  koja izaziva zavist mitskih bića i božanstava odraz je starih shvatanja, verovanja i običaja naroda. Sve što je preterano, što se izdvojilo svojim kvalitetima od uobičajenog i svakodnevnog, prema narodnom verovanju, podložno je uroku, pa je tako i Milićeva nevesta „roda urokljiva". Vodeći devojku, svatovi prave buku i graju ne bi li rasterali demone, budući da je devojka njihovom uticaju najizloženija na prelasku sa starog na novo ognjište, kada više nije pod okriljem zaštitnika svoje stare porodice, a još nije stupila pod okrilje zaštitnika nove. Ipak urok, čije je dejstvo prikazano kao sudbinsko i neminovno, stiže devojku u gori koja je mesto prevlasti demona. Tragična sudbina mladenaca  povezana je sa prirodnim silama koje oni oličavaju. U tužbalici Milićeve majke  i svakodnevnim halucinacijama  sin i snaha poistovećuju se sa suncem.  Ona se javlja u zoru, a on u suton. Zora prethodi pojavljivanju sunca i samim tim ona prestaje (umire) kada se sunce pojavi. Zbog toga što sunce i zora nikad ne mogu da dele nebo, ni Milić Barjaktar i njegova nevesta ne mogu zajedno da stignu do njegovog dvora.

 

Milić Barjaktar -  Iako se u pesmi u katalogu svatova pojavljuju poznati junaci iz 17. veka, o samom glavnom junaku se ne zna mnogo. Bio je barjaktar, pa iz toga proizilazi da ga je krasio viteški duh, stasitost i kršnost. Da je ugledan, jasno se vidi po darovima kao što su prekrasan konj, sa prekrivačem zlatom izvezenim, sedlo srebrom okovano, gospodsko oružje, pozlaćen šestoperac, okovana sablja i pozlaćene uzde. Bio je mlad i gord, na velikom glasu po lepoti i ugledu i sav ustreptao od nabujale mladalačke energije. Opisi junaka u epskim pesmama su slični po tome što se muška lepota ne opisuje direktno nego posredno, preko oružja, dobrog konja, sedla, raskošne odeće, toka i kalpaka. Od toga ne odstupa ni opis Milića Barjaktara u ovoj pesmi. On je pun zvučnosti i posrednog izražavanja osećanja preko treperenja pera na kalpaku, žuborenja toka od otkucaja srca i zvuka sablje.

 

Ljeposava - Opis njene lepote je jedan od najlepših opisa u našoj narodnoj književnosti.  Opevana je kao raskošna lepotica besprekorne građe i predstavlja ideal ženske lepote u ono doba. Njen struk, stas, obrve, usta, govor, hod, kosa, pogled i zubi bili su savršeni i za Milića Barjaktara njena  lepota se nije mogla meriti ni sa čim. Bila mu je skupocenija od zlata i srebra i sjajnija od sunca.  Bila je tanka, visoka, sa očima poput dva dragulja i lepo izvajanim obrvama . Krasili su je rumeni obrazi i beli zubi, što je ujedno i odraz dobrog zdravlja.

__________________________________

 

Ženidba Milića barjaktara


Autor - narodna pesma
Književni rod - lirsko – epski
Književna vrsta - narodna balada pretkosovskog ciklusa

 

Prema ustaljenoj podeli epske narodne književnosti, pesma Ženidba Milića barjaktara je svrstana u takozvani Pretkosovski ciklus pesama. Kako i sam naziv kaže, ove pesme opisuju događaje koji su se zbili pre Kosovskog boja.

 

Smatra se da su pesme ovog ciklusa najstarije zapisane srpske epske narodne pesme. Uglavnom pevaju o junaštvu glavnih junaka. A među najznačajnije pesme ovog ciklusa spadaju između ostalih i pesme : "Uroš i Mrnjavčevići", "Zidanje Skadra", "Ženidba Dušanova", "Ženidba Milića barjaktara" i "Ženidba kralja Vukašina".

 

Tema pesme - Pesma "Ženidba Milića barjaktara" ima za osnovnu temu nadzemaljsku lepotu, a glavni motiv je nekada uobičajeno verovanje da ta nadzemaljska lepota nosi sa sobom zlu kob, jer je prema nepisanom pravilu u srpskoj narodnoj tradiciji svaka osoba koju je krasila neobična lepota svoj život okončavala tragično.

 

Čitava pesma "Ženidba Milića barjaktara" je vrlo kompleksna, pa se može reći da je njena tema, pored već pomenute i tragična ljubav.

 

Analiza pesme "Ženidba Milića barjaktara" svakako treba da počne od književne vrste kojoj ova pesma pripada. Iako, formalno spada u epske narodne pesme, "Ženidba Milića barjaktara" se ipak može svrstati u balade, kao svojevrsnu lirsko – epsku vrstu. Pod pojmom "balada" se podrazumeva duža pesma u kojoj su prisutni i lirski i epski elementi, kao što je to slučaj u pesmi "Ženidba Milića barjaktara". Obično se u narodnim baladama govori o nekoj legendi, a glavni junaci često imaju nadprirodne moći bilo u kom smislu, da li je to hrabrost ili lepota, te svako od njih doživljava tragičnu sudbinu. Radnja narodnih balada se obično odnosila na kršenje uvreženih mišljenja ili moralnih načela, zbog čega su junaci neizostavno bili kažnjavani, to jest doživljavali tragičnu sudbinu.

 

Glavni junak ove balade je, kako i sam naslov kaže Milić barjaktar, mlad, hrabar srpski junak koji je naumio da se ženi. Ali, kako veli narodni pevač:

 

On obiđe zemlju i gradove,
Od istoka pake do zapada,
Prema sebe ne nađe đevojke.

 

I, kao što to obično i biva u životu, taman kad je rešio da odustane od ideje da će se oženiti, narodni pevač uvodi lik vojvode Malete koji mu govori da za njega ima devojku, kojom će sigurno biti zadovoljan. Reč je o ćerki Vida Maričića, koji živi u Zagorju. Zatim sledi opis devojčine lepote, koji se smatra jednim od najlepših u srpskoj narodnoj književnosti:

 

Čudo ljudi za đevojku kažu:
Tanka struka, a visoka stasa,
Kosa joj je kita ibrišima,
Oči su joj dva draga kamena,
Obrvice s mora pijavice,
Sred obraza rumena ružica,
Zubi su joj dva niza bisera,
Usta su joj kutija šećera;
Kad govori ka' da golub guče,
Kad se smije ka' da biser sije,
Kad pogleda, kako soko sivi,
Kad se šeće kao paunica;

 

Milić odlučuje da krene po devojku, ali se oglušuje o uobičajene društvene norme, to jest preskače prosidbu i takozvano prstenovanje, što je slično današnjoj veridbi. A to je nekada bilo uobičajeno. Pa, čini se da narodni pevač i time pokušava da ukaže na razlog zbog koga će i Milića i Ljeposavu stići zla kob.

 

Prisutan je veliki broj motiva koji pokazuju tadašnja verovanja srpskog naroda, a najvidljiviji je trenutak kada svatovi u gori prave graju, ne bi li oterali demone od devojke. Naime, nekada se verovalo da je mlada devojka koja se udaje, najizloženija negativnom uticaju mračnih sila upravo u trenutku udaje, to jest u trenutku kada prelazi iz svog devojačkog doma u dom svoga muža, jer je u tom trenutku ne čuvaju njeni dotadašnji zaštitnici, a do novih koji je čekaju u domu budućeg muža, još uvek nije stigla. I upravo u tom trenutku, devojku stiže urok, to jest zla kob, koja joj je zbog njene neobične lepote namenjena. Ne treba zaboraviti ni činjenicu koja je vrlo važna kada se radi analiza pesme "Ženidba Milića barjaktara". Nekada je bilo rasprostranjeno verovanje da su ljudi neobične lepota jednostavno predoređeni za tragičan završetak života, što je prikazano i u ovoj pesmi. Zato, ako imate sastav na temu ove balade, to je ujedno i osnovni motiv od koga treba da počne vaša analiza dela.

 

Pesma "Ženidba Milića barjaktara" obiluje motivima koji su bili uobičajeni u doba kada je ispevana. Na prvom mestu to je motiv devojačke lepote, zatim motiv uroka, to jest urokljivosti, te zle kobi koji je usko povezan sa njim, a tu je i motiv hrabrosti glavnog junaka, koji se oglušuje o uobičajene društvene norme.

 

Uzevši u obzir da je pesma "Ženidba Milića barjaktara" svrstana u baladu, analiza treba da se osvrne i na lirske i epske elemente u njoj. Pa, tako među lirske elemente spadaju i: opis devojčine lepote, oduševljenje glavnog junaka devojčinom lepotom, Ljeposavin oproštaj od života, tužbalica glavnog junaka i njegov predosećaj o sopstvenoj smrti, susret glavnog junaka sa majkom i njena snaga nakon doživljene tragedije. Među epske elemente u pesmi "Ženidba Milića barjaktara" se svrstavaju: Milićeva potraga za devojkom koju će oženiti, te njegov susret sa vojvodom Maletom, polazak svatova po devojku i motivi sahrane jednog, pa drugog junaka. Sad kada znate koji su lirski, a koji su epski elementi, pesma "Ženidba Milića barjaktara" je mnogo razumljivija, a njena analiza jednostavnija. Samim tim će i vaš sastav na temu ove pesme biti bolje urađen.

 

Ako obratite pažnju na tok radnje, primetićete da je osnovna tema razvijena zapravo u tri pravca, odnosno tri linije. Prva je svakako pomoću opisa izuzetne lepote, uz koji je povezan motiv urokljivosti, koju prvi put pominje Ljeposavina majka, kada kaže Miliću:

 

Mio zete, Milić barjaktare!
Niti sam je od zlata salila,
Niti sam je od srebra skovala,
Niti sam je od sunca otela,
Veće mi je Bog od srca dao;
Devet sam ih takijeh imala,
Osam ih je udomila majka,
Nijedne ih nije pohodila,
Jer su jadne roda urokljiva,
Na putu ih ustrijeli str'jela.

 

Drugi tok je onaj koji prikazuje tragičnu sudbinu glavnih junaka, Milića i Ljeposave, čiji će se životi okončati vrlo brzo jedan za drugim. I treći tok radnje je, zapravo malo proširen drugi, to jest prikazuje tragedije Milićeve i Ljeposavine porodice.

 

Sam kraj balade "Ženidba Milića barjaktara" govori, zapravo o tragičnoj sudbini svake majke koja izgubi svoje dete:

 

Veće majka kuka od žalosti,
Kuka tužna kako kukavica,
A prevrće kako lastavica,
I kukaće do suđena dana.

 

Narodni pevač je maestralno prikazao i vezu prirodnih sila sa tragičnom sudbinom likova pesme "Ženidba Milića barjaktara". Zato on poredi Milića i Ljeposavu sa suncem, to jest sa izlaskom i zalaskom sunca. Ljeposava je predstavljena kao zora, to jest trenutak izlaska sunca, a Milić kao suton, to jest trenutak zalaska sunca. Time je simbolično prikazano da oni nikako ne mogu biti zajedno, jer zora je prethodnica suncu, a ona "umire", to jest prestaje da postoji kada se sunce pojavi. Narodni pevač je zapravo želeo da prikaže zoru i suton simbolično kao Ljeposavu i Milića. I kao što zora i suton ne mogu postojati zajedno, tako ni njih dvoje ne mogu postojati ni trajati.

 

Glavni junak Milić barjaktar, za sada nije poznat kao istorijska ličnost. Zapravo, i pored brojnih analiza pesme "Ženidba Milića barjaktara" do sada nije tačno utvrđeno o kom tačno junaku se radi i da li je on zaista postojao na istorijskoj sceni Srbije. Svakako se zna da je bio barjaktar, pa se nekako podrazumeva da je bio hrabar i stasit. Po tome koliko ga je tast uvažio, jasno je kakav je junak bio Milić barjaktar. Zato narodni pevač kaže da kada je prihvatio te darove od tasta i šuraka:

 

A kad Milić dara prihvatio,
Konja jaše, konj mu poigrava,
A zvekeće sablja o bedrici,
A žubore puca na prstima,
Na kalpaku trepeće mu perje.

 

Po njegovom ponašanju se vidi da je reč o mladom i pomalo gordom junaku, koji ne preza od toga da krši uobičajene društvene norme. A i sama činjenica koja kazuje da je tražio devojku "naspram sebe", a da je nije pronašao, te da je svakoj našao neku zamerku, puno govori i o njemu i o njegovom karakteru.

 

Kako je uobičajeno da se u narodnim pesmama uglavnom ne daju opisi muške lepote, narodni pevač je opisao one karakteristike koje će bilo kome koga bude zanimala analiza pesme "Ženidba Milića barjaktara" biti jasni, a to je opis konja, oružja, te držanja, odnosno stasa glavnog junaka.

 

O Ljeposavi ne treba reći mnogo. Dovoljno je da pročitate opis njene lepote, i biće vam sve jasno. Kao što smo več rekli, ovaj opis se smatra jednim od najlepših opisa ženske lepote u celokupnoj srpskoj narodnoj književnosti. Nije se narodni pevač zadržao samo na njenom izgledu, već je produbio opis devojke govoreći o tome kakav joj je glas i ponašanje. Čime je jasno stavio do znanja da se radi o devojci vanzemaljske lepote.

 

Pored Milića barjaktara i njegove nesuđene žene Ljeposave, pojavljuju se i drugi likovi. Između ostalih tu su i likovi Ljeposavinih roditelja, te Milićeve majke. A takođe se pominje i čuveni Vuk Mandušić, Janković Stojan, Bajo Pivljanin i naravno vojvoda Maleta, koji mu je i kazao za devojku. Iz sledećih stihova se može videti koliko je zapravo Milić barjaktar bio uvažena ličnost, kada je mogao da pozove u svatove sve ove junake:

 

Kuma kumi Janković Stojana,
Starosvati Pivljanina Baja,
A đeveri Mandušića Vuka.

 

Poruka - Ono što bi se moglo smatrati porukom pesme "Ženidba Milića barjaktara" svakako je vezano za prošlost, pa vama danas možda može izgeldati po malo čudno. Jer danas se dosta toga promenilo u srpskoj narodnoj tradiciji. Dakle, osnovnom porukom ove pesme se smatra da ne treba odstupati od uobičajenih društvenih normi, jer će to sigurno doneti zlu kob onome ko to čini. U ovom slučaju je to glavni junak pesme "Ženidba Milića barjaktara".

 

Sa druge strane, tu je i poruka da ništa što je preterano nije dobro, pa čak ni ukoliko je u pitanju lepota.

__________________________________

 

Ženidba Milića barjaktara

 

Mili Bože, čuda velikoga!
Kad se ženi Milić barjaktare,
On obiđe zemlju i gradove
Od istoka pake do zapada,
Prema sebe ne nađe đevojke:
Glavit junak svakoj manu nađe;
Ženidbe se proći hotijaše;
No da vidiš čuda iznenada!
Jedno jutro u svetu neđelju
Poranio Milić barjaktare
Na jutrenje Milješevci crkvi,
Pred crkvom ga namjera namjeri
Na junaka vojvodu Maletu
Od bijela Kolašina grada,
Pa govori vojvoda Maleta:
„Oj Boga ti, Milić-barjaktare!
Ti obiđe zemlju i gradove
Od istoka pake do zapada,
A po ćudi ne nađe đevojke,
No ti hoću jedno čudo kazat':
Eno za te ljepote đevojke
U Zagorju ukraj mora sinja,
U onoga Vida Maričića;
Čudo ljudi za đevojku kažu:
Tanka struka, a visoka stasa,
Kosa joj je kita ibrišima,
Oči su joj dva draga kamena,
Obrvice s mora pijavice,
Sred obraza rumena ružica,
Zubi su joj dva niza bisera,
Usta su joj kutija šećera;
Kad govori ka' da golub guče,
Kad se smije ka' da biser sije,
Kad pogleda, kako soko sivi,
Kad se šeće kao paunica;
Pobratime, sva ti je gizdava,
Daleko joj, vele, druge nije.

 

A Vide je krasan prijatelju,
Prema tebe, prema doma tvoga;
Sva je slika, mio pobratime!
A i Vidu nije za te krivo,
Bez riječi daće ti đevojku;
Nit' je prosi ni jabuke daji,
Već ti kupi kićene svatove,
Pak ti idi Vidu po đevojku."
Tome Milić odmah kail bio,
Pa iz crkve ode dvoru svome,
Te on kupi kićene svatove
Po svoj Bosni i Hercegovini,
I po Župi i Kotaru ravnu;
Sve junake mlade neženjene,
Dobre konje prije nejahane:
Kuma kumi Janković-Stojana,
Starosvati Pivljanina Baja,
A đeveri Mandušića Vuka.
Kad je Milić svate sakupio,
Diže svate, ode po đevojku.
Kad su bili prem' Vidovu dvoru,
Na pendžer se Vide naslonio,
Pa kad viđe kićene svatove,
Sam je sobom Vide govorio:
„Mili Bože, lijepijeh svata!
Čiji li su, kud će po đevojku?"

 

U riječi, koju besjedio,
Pred dvore mu svati dojezdiše,
Đuvegija riječ prihvatio:
„Mili taste, Vide Maričiću!
Moji svati sa Hercegovine,
Potegli smo na boga i sreću
A po tvoju šćeru Ljeposavu."
To je Vidu vrlo milo bilo,
Pa podviknu svoje vjerne sluge:
„Sluge moje, otvarajte vrata:
Svatovima konje privatite,
Vodite ih u podrume donje,
Mile goste na bijelu kulu."
Gospodara sluge poslušaše,
Otvoriše na avliji vrata,
Pod gostima konje privatiše,
Konje vode u podrume donje,
Mile goste na bijelu kulu.
Poštu čini Vide Maričiću,
Časti svate tri bijela dana,
Dok navrši, što je kome drago;
Kad četvrto jutro osvanulo,
Dva su brata sestru izvodila,
Ja kakva je cura Ljeposava!
Kroz marame zasijalo lice,
Svatovima oči zasjenile
Od gospodskog lica i ođela;
Svi svatovi nikom ponikoše,
I u crnu zemqu pogledaše,
Ja od čuda lijepe đevojke.

 

No govori curi đuvegija:
„Oj punice, đevojačka majko!
Ili si je od zlata salila?
Ili si je od srebra skovala?
Ili si je od sunca otela?
Ili ti je Bog od srca dao?"
Zaplaka se đevojačka majka,
A kroz suze tužno govorila:
„Mio zete, Milić-barjaktare!
Niti sam je od zlata salila,
Niti sam je od srebra skovala,
Niti sam je od sunca otela,
Veće mi je Bog od srca dao:
Devet sam ih takijeh imala,
Osam ih je udomila majka,
Nijedne ih nije pohodila,
Jer su jadne roda urokljiva,
Na putu ih ustrijeli str'jela."
Kroz plač zeta punica dariva,
Dariva ga zlaćenom košuljom.
Al' da vidiš i čuda i fale!
Kakva dara taste zetu daje:
Gizdava mu poklonio vranca,
Vrana konja, brate, bez biljege.
A na vranu čultan do koljena:
Čisti skerlet zlatom izvezeni,
Zlatne kite biju po kopitim';
Bojno sedlo od šimšir-drveta,
Šimšir-sedlo srebrom okovano,
Na oblučju kamen sija dragi,
O oblučju gospodsko oružje:
S jedne strane sablja okovana,
S druge strane šestoper pozlaćen;
Zauzdan je uzdom pozlaćenom;
Njime zeta svoga darivaše.

 

Najbolji mu peškeš šure daju,
(Najbolji je, najžešćijeh jada!),
Svoju seku šure zetu daju,
Baš sestricu curu Ljeposavu.
A kaad Milić dara privatio,
Konja jaše, konj mu poigrava,
A zvekeće sablja o bedrici,
A žubore puca na prsima,
Na kalpaku trepeće mu perje:
Nije šala onaka đevojka!
Nije šala onaki darovi!
Podiže se kita i svatovi,
Razviše se svileni barjaci,
Zasviraše svirke svakojake,
Udariše jasni talambasi,
Začuše se svatske davorije,
Stade bakat surih bedevija,
Otidoše s Bogom putovati.
Kad su bili gorom putujući,
Stiže urok na konju đevojku,
Pa govori do sebe đeveru:
„O đevere, Mandušiću Vuče!
Zazor mene u te pogledati,
A kamoli s tobom govoriti,
Al' nagoni muka na nevolju:
Kaži kumu, kaži starom svatu,
Nek ustave sure bedevije,
Nek ugase svirke i pop'jevke,
Uz jelike prislone barjake,
Nek me skinu sa dobra konjica,
Nek me spuste na zelenu travu;
Ljuto me je zaboljela glava,
Jarko mi je omrznulo sunce,
A crna mi zemlja omiljela,
Bog bi dao, te bi dobro bilo!"
Cvili, pišti đever do đevojke:
„Stani kume, stani stari svate!
Stani, pobro, Milić Barjaktare!
Ustavite svirke svekolike,
Ugasite svatske davorije,
Uz jelike prislon'te barjake,
Da skinemo sa konja đevojku;
Ljuto tuži moja mila snaša,
Ljuto ju je zaboljela glava,
Jarko joj je omrznulo sunce,
A crna joj zemlja omiljela,
Bog bi dao da bi dobro bilo!"
Tad stadoše kićeni svatovi,
Ustaviše svirke i pop'jevke,
Đever skide sa konja đevojku,
Pa je spusti na zelenu travu,
On je spusti, ona dušu pusti.
Svi svatovi grozne suze liju,
A najviše Milić-barjaktare;
Đuvegija jadan naricao:
„Zaručnico, mlada Ljeposava!
Tu li tebe suđen danak nađe!
Ni kod moga ni kod tvoga dvora,
Ni kod moje ni kod tvoje majke,
Već u gori pod jelom zelenom!"
Sastaše se kićeni svatovi,
Sabljama joj sanduk satesaše,
Nadžacima raku iskopaše,
Saraniše lijepu đevojku
Otkuda se jasno sunce rađa;
Posuše je grošim' i dukatim';
Čelo glve vodu izvedoše,
Oko vode klupe pogradiše,
Posadiše ružu s obje strane:
Ko j' umoran, neka se odmara;
Ko je mlađan, nek se kiti cv'jećem;
Ko je žedan, neka vodu pije
Za dušicu lijepe đevojke.
Još nariče Milić barjaktare:
„Čarna goro, ne budi joj strašna!
Crna zemljo, ne budi joj teška!
Vita jelo, pusti širom grane,
Načini mi zaručnici lada;
Kukavico, rano je ne budi,
Neka s mirom u zemlji počiva!"
Svatovima jošte riječ kaže:
„Braćo moja, kićni svatovi!
Hajte, braćo, da mi putujemo,
Hajde svaki, kako koji može,
A ja idem, kako konjic može
Mojoj staroj na muštuluk majci."
Digoše se Bogom putovati,
Svaki ide, kako koji može.
Milić ode, kako konjic može.
Daleko ga ugledala majka,
Malo bliže preda nj išetala,
Konja grli, a Milića ljubi:
„Čedo moje, Milić-barjaktare!
Đe su svati, đe ti je đevojka?
Vodiš li mi zamjenicu, sine,
Koja će me jutrom zam'jeniti,
Dvor pomesti, vode donijeti,
Poređati gospodske stolove?"
Al' besjedi Milić barjaktare:
„O starice, moja mila majko!
Idu svati, ne vode đevojke:
Ostala je tvoja zamjenica
Ni kod moga ni kod svoga dvora,
Ni kod moje ni kod svoje majke,
Do u gori pod jelom zelenom!
No starice, moja slatka majko!
Brzo trči dvoru bijelome,
Pa mi steri mekanu postelju,
Ni dugačku ni vrlo široku,
Jer ti dugo bolovati neću."
Proli suze Milićeva majka,
Povrati se dvoru kukajući,
Brže stere mekanu postelju,
Ni dugačku ni vrlo široku.

 

Kaka dođe Milić barjaktare,
On se spusti na meku postelju,
Dok se spusti, on dušu ispusti.
Dok dođoše kićeni svatovi,
Dotle s' Milić mrtav naležao;
Kad to vid'li kićeni svatovi,
Naopako koplja okrenuše,
Naopako kolo povedoše,
Žalostivu pjesmu zapjevaše;
Sabljama mu sanduk satesaše,
Nadžacima raku iskopaše,
Sahraniše Milić-barjaktara
Kuda jarko smiruje se sunce.
Osta jadna samorana majka,
Ona kuka kako kukavica,
A prevrće kako lastavica;
Ona ide svome vinogradu,
Kosu reže, pa vinograd veže,
Suze lije, čokoće zal'jeva,
Vinogradu tiho progovara:
„Vinograde, mili rukosade!
Ko je tebe mene zasadio,
Nikada te veće brati neće!"
Kada bude na zahodu sunce,
Tad' izlazi Milićeva majka,
pa govori, a za suncem gleda:
„Blago mene i do Boga moga!
Blago mene, eto sina moga!
Eto g' majci, đe iz lova ide,
Nosi majci lova svakojaka!"
Ne bi sina, ni od sina glasa.
Kada bude na istoku sunce,
Izilazi Milićeva majka,
Sunce gleda pake progovara:
„Blago mene, eto mi snašice!
Ide s vode, nosi vode ladne,
Hoće mene staru zam'jeniti."
Ni bi snahe, ni od snahe glasa,
Veće majka kuka od žalosti,
Kuka tužna kako kukavica,
A prevrće kako lastavica,
I kukaće do suđena dana.

loading...
12 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Ženidba Milića barjaktara

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u