Slobodan Danko Popović - Knjiga o Milutinu lektira

Slobodan Danko Popović - Knjiga o Milutinu

Slobodan Danko Popović - Knjiga o Milutinu

 

U romanu se ukrštaju dve strukturne, sadržajne i tematske linije: prva je izvučena kao vajanje lika glavnog junaka Milutina, druga označava pokretanje ključnih problema naše narodne, političke i istorijske egzistencije. Pošto je osnovni oblik kazivanja Milutinov monolog, u monologu se spajaju i kroz njega oblikuju i subjektivna i objektivna problematika postižući dinamično kreativno jedinstvo: govoreći o sebi, Milutin slika ono oko sebe; određujući svoj stav prema objektivnom zbivanju i komentarišuci ono oko sebe. Milutin sam kreira svoj sopstveni lik! Druga tematska linija pokreće ključne probleme otvarajući proces preispitivanja celokupnog našeg istorijskog ponašanja u dva poslednja veka: da li je trebalo uvek se idealistički i istorijski naivno zaletati i ulaziti u sve bitke do fizičkog samoistrebljenja ili je taj preterani nacionalni romantizam i idealizam trebalo obuzdavati racionalnom i pragmatičkom merom, realnom procenom svojih stvarnih mogućnosti, te tako i drugim sredstvima a ne samo bespoštednim traćenjem žive narodne sile, postizati iste ciljeve. A kad je reč o ciljevima, postavlja se pitanje šta je pravi istorijski cilj a šta nacionalno naduvana megalomanija?

 

Ovo je istovremeno i antiratna proza. Njom od početka veje jedan duh defetizma koji obesmišljava rat kao pojavu: ni neprijateljeljska zverstva ne podstiću na odmazdu, agresiju i ratobornost nego samo potvrđuju i opravdavaju doživljaj rata kao nečeg nepotrebnog, duboko nehumanog i apsurdnog. I tu je nađena prava srazmera između predstave rata kao apsurda i perspektive odredjenih istoriskih interesa. Tako se i formira antitetički epicentar: humanost, humana egzistencija - nasuprot ratu, ratnim zlodelima i pustoši "velikih" ciljeva i "državnih" interesa. Priča u stvari i potiče u tom antagonizmu: država, nacija, velika politika - mali ljudski interes, mali bezimeni čovek. Ovde se ta ljudska egzistencija najhumanije reprodukuje brojnim implikacijama i elementima univerzalne čovečnosti. Na sve te sudbinske i tragične izazove istorije taj mali čovek odgovara humanom speksom, filozofijom relativizma, stoicizma i mirenja ("Teraj dalje").

 

Knjiga o Milutinu ne predstavlja samo ispovesti i životni put Milutina Ostojića. Ona predstavlja roman sa jasno izraženom antiratnom porukum. U romanu je predstavljena istorija Srba od sarajevskog atentata na princa Ferdinanda, pa sve do nekoliko godina posle Drugog svetskog rata.

 

Životna tragedija čiča - Milutina, koji učestvujući u nekoliko ratova dobija ordenje i život završava čebovanjem u zatvoru, nije toliko u prvom planu, kolika je tragedija naroda kao celine. U svojim razmišljanjima, Milutin, običan seljak iz sela Koštunića, iz Sumadije, otvara niz pitanja koja nam ukazuju na besmisao rata. Njegova razmišljanja nas upućuju na to da su u ratu i pobednici i pobedjeni - gubitnici.

 

Svaka generacija Milutinove porodice učestvovala je u ratu, i u svakom od tih ratova neko mu je poginuo, a Drugom svetskom ratu poginuo je njegov sin jedinac, kojeg su Milutin i njegova žena Živana jako teško dobili, i zbog toga, Milutin sa pravom negoduje: - Teško ti, bre, da te u rat uvlače, kad kome prasne ćef. Uvuku te u nešto što ne razumeš i ukazuje na besmisao rata s obzirom da je u ratu izgubio dva brata: - Dođu prekoleta na ferije pa se raspričaju o oslobađanju svih krajeva, čuješ, naša braća, a moja braća izginula zbog neke nase braće.

 

Milutin postavlja osnovnu dilemu rata: - Kako bre, ne smemo da izgubimo rat, a smemo da izgubimo narod! E da budale ne satraše noliku našu decu, i naše ljude i Srbi bi mogli biti priličan narod.

 

Jedni ratuju da bi rat dobili, ne osvrčući se na žrtve rata: - Niko se ne ispoveda i ne priznaje grehe dok je na vlasti. Ratna psihologija neminovno utiče i na moral ljudi. Jedan broj ljudi nalazi u ratu mogućnost da postanu vođe ili da se obogate. Tako je i "pop Kosta postao vojvoda. I pozdravljaju ga vojnički, a on nije ni vojsku služio, otac ga od vojske bio otkupio". Rat dovodi do čitavih porodičnih tragedija: - Srbin Srbina na predaju zove, oće brata za zarobljenika.

 

Srbin hoće da pobedi Srbina.

Taka je sada računica, ne misli se na svoj obraz, nego na pobedu.

Ovi što su zavađeni ne znaju za očeve ni za majke ni za sestre, oni se za vlast otimaju.

 

Međutim, kada prođe ratno ludilo, i kada se stišaju strasti, borci gotovo i da ne smeju reći da su bili u ratu, a njihove zasluge se brzo zaboravljaju.

- Vako će da bude i posle rata, ako se kogod od nas u Srbiju vrati, sve će da se vrati, i zaboravi, kao da ništa nije bilo.

 

Pošto iz rata: - Nikad ne dolaze oni ljudi koji su otišli, oni se posle svega što su proživeli, teže prilagođavaju na novonastalu situaciju, te tako i kapetan Živković kaže Milutinu: - Nema nas. Izgubili smo se ovom pišljivom miru.

 

Čiča Milutin - Karakterističan je lik, koji se pamti. Učestvovao je u tri rata. Njegov fizički opis nije predočen. Milutin je bio čovjek širokih pogleda na svijet. Čitav svoj život se trudio da obezbjedi materijalno blagostanje u porodici. Teško je radio i s mukom stekao nešto malo stoke. Čim je uspio da stane na noge, došlo je do drugog svjetskog rata i nova vlast mu je sve oduzela. Najveća tragedija milutinova je u tome, što je sve učinio za državu, a ta država i vlast nisu mu ništa pružili, kako bi mu olakšali životne muke. Niko Milutina ne poštuje. Njega i njegove saborce je progutalo more, umirilo se i najelo se srpskog mesa. Milutin traži poštovanje, to je najzad zaslužio. Nova vlast ga optužuje, jer nije u stanju da da određenu količinu pšenice. Mogao bi on raditi i posijati pšenicu, ali ne želi. Sva njegova nadanja su ostala na groblju. Sahranio je sina jedinca. Muči ga još jedno pitanje "Da li će on ili Živana prvi posjetiti Radoja". Na Milutina će se zaboraviti, kao da nikada nije ni postojao. On je samo jedna kap u moru, potpuno mali i nevažan. Umire kao kulak od čebovanja u zatvoru. Čime je on to zaslužio?!

 

Popović je Milutina zamislio kao šumadijskog Davida Štrpca. Milutin je preživio strahote, nagledao se mučenja i ubijanja, ali nikada nije dopustio, da mu te strahote utiču na život. Tokom svog izlaganja djeluje smireno i čini se da spoljašni faktori na njega uopšte ne utiču. On sva mučenja i preživljavanja zadržava i potiskuje u sebi. Na prvi pogled, djeluje hladnokrvno i čini se kao da mu nije stalo. Poslije smrti svog sina, osjeća se prazno i izgubljeno. Čeka samo jedan dan, dan svoje smrti. To će biti Milutinu oslobođenje. Nisu mu bili teški ni Njemci ni domaći neprijatelji nego smrt sina jedinca. Nije ni na jednoj strani. On je jednostavno čovjek, koji se našao u vihoru rata. Jedina mu je želja da se on što prije završi. Srpski seljak je taj, koji se najviše žrtvuje i ispašta, a na kraju nema nikakve koristi od pobjede. Plodovi takve pobjede su gorki. Nova vlast ubija svako dostojanstvo u seljaku, guši u njemu i onu najmanju klicu nade u bolje sutra.

 

Živana - je jedan od najplemenitijih i najproduhovljenijih likova u ovom romanu. Odlikuju je dostojanstvenost, nemiri duše i tijela koji se samo naziru, unutašnja treperenja koje svijest uporno potiskuje i smiruje. To je jedna neuka žena, koja nije navikla na ugodnosti. Milutin je taj koji joj pomaže i štiti je. Ona potpuno drugačije shvata sinovu smrt. Za nju je to najveći gubitak, koji joj se mogao dogoditi. Za nju nema više života, potpuno je izgubljena, ni Milutina nema da je utješi i pomogne. Tragičan je lik, koji se dugo pamti. Na kraju romana sjedi sama u kući bez svjetla, ono joj ne treba jedino u mraku neće vidjeti koliko je sama. Ognjište je ugašeno, ne ćuje se ni plač ni molitva, nebo je potpuno pusto. Kada bi je samo Bog htio pozvati sebi. Tragičnost njenog života je u tome što nema nikoga ko bi joj olakšao starost. Da je živjela u neko drugo vrijeme, manje komplikovano i nesretno, bila bi potpuno drugačija i srećnija.

 

U čemu se ogleda antiratna bit ove knjige?
U jednom pitanju, postoji li ijedan ideal vredan gubitka ijednog pokolenja srskog naroda? Koliko se sme žrtvovati, ko to uopšte i sme da žrtvuje? Rat ne vode narodi, oni su samo pijuni, iako se u njihovo ime i za "njihovo dobro" on i događa. Svaki rat počinje oduševljenjem, pijanstvom, ljudi su i nesvesno omađijani, a kada se to dejstvo ispari, dolazi do bolnog otrežnjenja. Nemoguće je dobiti rat, ali to znaju samo prekaljeni i, što da ne, istrošeni borci. Ipak, njih niko ne sluša. Ne dozvoljavaju im da budu kočnica, da signaliziraju opasnost na putu. Bitno je preći taj put, gde god on vodio, koliko god opasan on bio, ni rampe ne smeju da predstavljaju prepreku. Kakav bolan udar će se desiti, to one koji rat vode, ne zanima. Oni će posle partije da zapale cigaretu, čestitaju jedan drugom i odu na neku plažu da pijuckaju pivo.

 

U čemu je tragedija Milutina Ostojića?
Najveća nevolja Milutinova je ta da se celog života sudarao sa svetom koji ga nije razumeo, ili nije želeo da ga razume. Taj zid, u koji je uvek udarao, postavljen od strane okoline, smetao mu je i sprečavao njegove želje. Njegova nevolja je ta što mnogo razume, mnogo shvata, ali ne može da utiče na dešavanja koja se dešavaju. On je onaj "mali, obični" čovek (Dostojevski - Zločin i kazna), on nije određen da menja svet, ali on vidi zlo, shvata i mnoge njegove uzroke, međutim, nema mogućnost da stvari i promeni. Kao da i sudbina to razume, ne želi da mu olakša muku, već mu na grbaču stavlja još više tereta.

 

Da li je Milutin i sam kriv za svoju nesrećnu sudbinu?
Sudbina je arogantna. Ne morate se posvađati sa njom, dovoljno je da je i krivo pogledate, okrenuće se protiv vas, i činiće vam pakosti na svakom koraku. Može joj se. One koji joj se potpuno prepuste, možda s vremena na vreme i pogleda, međutim, najčešće ih ostavlja na miru. A sa onima  koji joj ukažu na pogreške, surovo se obračunava. Milutin joj je postavio par pitanja, ne želeci da ulazi u sukob sa njom, jer on ipak nije toliko hrabar kao Kamijev stranac ili Ivan Karamazov. I to je bilo dovoljno da ga ona zamrzi. Iznova i iznova je pronalazila naćine da ga povređuje, da mu podmuklo podvaljuje. On nije imao snage da se bori do kraja, svim snagama. Njegova nesreća je u tome što borbu nije i napustio, što se nije predao. A sudbina je samo to čekala - da na kolenima moli za oproštaj. On, iako je uvideo da nema izglednih šansi za pobedu, tvrdoglavo je odbio da se ponizi. Zbog te tvrdoglavosti nije stradao samo on, stradali su i oni do kojih mu je bilo stalo, što ga, iako na jedan iskrivljen način, čini onim "velikim". Tužno je to, cena postajanja "velikog", ma koliko ta uloga bila i mala i lokalna, uvek je krvava. I sto ste više "veliki", "neobični", utoliko vam je naknada krvavija.

 

Da li je Milutin tipičan primer srpskog vojnika?
Kroz istoriju Srbi su uvek ginuli za druge. Najčešće nisu ni znali za šta ostavljaju glavu. Drugi su se cenjkali, mi smo služili za kusur. Milutin je to jasno uvideo. On se buni protiv toga uzaludnoga bacanja života, i zbog toga mu se oštro zamera. Zamera mu se zbog nedostatka hrabrosti, a je li hrabrost izgubiti glavu zbog nepoznatih ciljeva? Srpski vojnici ulaze u pesme, ali šta je sa njihovom decom, njihovim siročićima? Velike sile to nije briga. Milutin se tome oštro suprostavlja, on naglas govori ono šta ostali misle. Ipak, on čini što i ostali, ide u juriše, podmeće glavu - stoga, on ne odudara mnogo od drugih.

 

Da li je Milutinova sudbina sudbina samo jednog čoveka?
Mnogo je onih koji su izgubili ne samo cele porodice, nego i svoje glave. Milutin i priča o njima - sebe uzima samo kao primer, ne zbog neke sebične pokvarenosti, već zbog toga što svaki čovek, a srpski seljak pogotovo, najpre ističe svoju muku. Drugi ne smeju naglas da pričaju o onome šta ih muči - Milutin to čini, i na neki način, bar malo, olakšava sebi muku.

__________________________________

 

DANKO POPOVIĆ - KNJIGA O MILUTINU

 

Lasno je ubiti princa i jednu ženu

 

Sinovče, nisam ja ranije bio ovako pričljiv. Ovde mi je govor omilio, ovde, u zatvoru. Ranije - poslovi, brige, ne daju glavu podići pa zaboravljaš šta je juče bilo, a sad, ceo život ko na dlanu. Sećam se svega.

Sećam se ko da je juče bilo - zvoni sa svih strana, a ljudi, dabome, znaju da se tako ne dozivlje na molitve i na pokajanja, nego da se u rat poziva.

Izađem pred štalu, sednem na mericu, a ono jutro, milina jedna. Treba da se odmoriš, baldisao si od kopanje, košnje i drugi poslovi - jeka je rada, a ovo sad, jeka od zvonjave.

Čujes li ti ovo, Milutine? - priđe mi majka. Kvrži prste i vata se za reklu, gužva je. Znam kako je njoj kad čuje zvonjavu, dva su joj sina - da kažem, moja dva brata - poginula u prošlim ratovima, u turskom i bugarskom, a otac nam je - što bi se reklo, njen čovek - poginuo u Bugarskoj, na Slivnici.

Čujem, bre - velim joj - nisam gluv.

Pa šta čekaš, vidiš da ljudi odlaze školi.

Ja ustado, dado joj onu mericu, pa na sokak iz oni stopa. Ona, moja majka, stoji sa mericom u rukama pred štalom. E, tu sam sliku zapamtio. Moja majka, sa mericom u rukama, stoji ispred štale i gleda za mnom, a goveda zarikala, da l' od one zvonjave, da l' stoka štogod predoseća - ne znam. Znam da mi beše teško. Teško, bre, sinovče - kako koji rat, a tebi iz štale ode par volova. A to nije igračka. Volovi su volovi, zna se šta je seljaku par volova. Taman podigneš volove i ukoskas, a ono, uzme država, treba da vuku, topove, da vuku komoru, provijant. Ama treba, bre, volovi i da oru, i da vuku žito, i seno, i drva, treba da i' prodaš, da uzmeš koju paru, a ne ovako, da idu džabe. Kažem ti, nije ni lako ni zbog volova, ovo je treći par volova iz moje štale za tri godine, a oni koje su mi mobilisali mesec dana ranije, znaš kaki su bili - ko upisani. Al dobro...

Odo ja školi, a tamo - šta da kažem. Učionica puna svršiti ljudi, iskupili se, dabome, da nam učitelj kaže šta se ovo događa, zašto opet moramo u rat.

I kako ne otvorište vrata, pogušićete se - velim ja. Prigrijalo sunce, letnji dan, bazde opanci i težina, znoj; oseća se na štalu i obore. A učitelj drži štapić i pokazuje Sarajevo, na karti. Čisto se raduje. I fali Mladobosance. Oni su učinili svoje, uzleteli se u nebo kao mučenici. Bacili bombe, kaže, ubili švapskog princa i njegovu ženu.

Vasilije sedi i gleda me iskosa, ko veli: čuješ li ti uču kako prezvonjava.

Lasno je ubiti jednog princa i jednu ženu, ama rat se ne dobija ubijanjem prinčeva i žena - mislim se. Interesuje mene šta će sad da bude - misle li ostali Bosanci za tim mladim Bosancima, oće li dići kaku bunu i ustanak? Nije nama do njinoga uzletanja u nebo, ni dosad se u mučenicima nije oskudevalo. Nama, bogati, pomoć treba. Oće li oni uz nas protiv Švaba? - Odmanem ja vako glavom. Nisu mi tu čista posla. Ne volim da se Bosanci naprazno junače, da ubijaju prinčeve i žene, a posle, guzicu u stranu pa naša seljačija danak da plaća. Pa je l' tako? Ako si i Srbin i seljak, nisi stoka, ne voliš da te neko pravi ludim.

Polakote, učo, polako, nemoj tako sve iz jednog vitilja, nismo mi deca - veli Pavle i namiguje na me. A učitelj tera svoje. Tamo, veli, po Bosni i po drugim krajevima de žive naša braća Južni Sloveni, ustanak samo što nije planuo.

Iz tvoji usta u božije uši, učo - izađem ja napolje, ne verujem ni u kake Slovene, a neću ni da se kvažim sa učiteljom pred narodom.

Idem kući i sve gredom mislim o tim Slovenima. I da l' će da bude ko što učitelj reče. Teško ti, bre, da te u rat uvlače kad kome prasne ćef. Uvuku te u nešto što ne razumeš. Bogami. Slušo sam ja i otpre mnoge one školce. Dođu prekoleta na ferije pa se raspričaju o oslobođavanju svi krajeva de žive naša braća - čuješ, naša braća, a moja braća izginula zbog neke "naše braće". Kažem ti, raspričaju se pred opštinom, pred školom ili pred crkvom, kako-kad, pa sve ko da će neko da im pokloni ono što bi oni mogli da ištu. Sećam se jednom o Velikoj Gospojini, pred opštinom - raspričao se Velibor Rović. Onako dugačak, pripo se na jedan kamen pa veze li veze. Oslobodili smo, kaže, Makedoniju. I staru Srbiju, pobedili smo na Kumanovu i na Bregalnici, sad ćemo da se okrenemo našoj braći u Bosni, Ercegovini i u Dalmaciji.

Sve tako Velibor, ko da mi samo treba da se okrenemo, pa da se tako i ostvari ono što je on zaumio.

Dobro, Velibore, a koliko će to da košta? - javi se Čedoljub Petrović, bio onda još živ. Oće li nam čeljad biti brojnija i veselija?

Čedoljub star, al ume da misli. Koju smo mi vajdu imali od dojakošnji ratova? - veli.

E ne radi se o vašim ambarima i koševima, štalama i torovima, o ujedinjenju se radi - drzak, bogati Velibor, drzak, a nema ga šaka jada, dugačak ko pritka. I bolestan. Turbekuloza samo što ga nije načisto pojela, al eto, oće i on da određuje sudbinu zemlje i naroda.

Kažem ti, nije uča nama prvi tako govorio. Nije. Slušali smo mi o tome podosta i ranije.

Al dobro, da se vratimo.

Odem kući, a nije mi lakše. Muči sumnja, sikiracija. Čisto smešno, seljak si, a muči te sumnja zbog neki Slovena i neki ustanaka. Al opet, o ratu je reč, o koži se radi, o glavudži.

Tumaram podrumom, pijem, ne krijem. I psujem, što da ne psujem. I kralja i vladu. I Gavrila Principa.

Ne greši dušu, Milutine - moja majka Gvozdenija ide za mnom, krsti se, misli, valjda, da je i taj Gavrilo neki velikomučenik i svetac.

Spremi mi belu torbu - kažem ženi - dvoje lanene gaće, dvoje čarape, ko i dosad kad sam polazio u ratove. A žao mi žene - ni sa njom nisam sredio. Bolesna je. Deca se u njoj ne primaju. Troje je rodila, a ni jedno se nije održalo.

Majka mi pevca ispekla, po običaju, ko da ću na svadbu, a tri dana sam kosio na sirćetu i na perju belog luka - al, ajd, kad je taki običaj da Srbin dobro jede kad u rat i u smrt polazi.

Obučem nove čakšire, suknene, a žao mi. Poslednje su - dvoje sam u prošlim ratovima pocepao. Gunj neću da oblačim, nov je, i jedini - crkveni, stajaći, zašto da ga satirem o rovovima. A žena ko žena, ne žali ga, kaže: Milutine, može se desiti, ne daj bože, da pogineš, pa neka se vidi da si bio domaćin čovek.

Baš zato ga i ne bi nosio, zato što mogu da poginem, kažem ženi. Računam, ako poginem neko će joj za taj gunj kositi i žito vezivati - al njoj ne vredi govoriti, naumila se pa ne da. Oblači me ko da ću u narodnu pesmaricu - sve novo i najlepše rpa na me.

Nemoj, ženo, preterivati - kažem joj - samo dvoje gaće i dvoje vunene čarape stavi u torbu, to je čoveku ratniku dovoljno. Ako nema sreće, ne mogu mi ni kožne čakšire pomoći.

Sinovče, da ti sebi ne naudiš što se družiš sa mnom, znaš kako je.

E pa dobro, dobro, ako je ko što veliš, idemo dalje...

Rukujem se sa majkom i ženom. Udarim sokakom u selo.

Na sve strane odleže dernjava. Kad se pre izopijaše toliki ljudi? Zašto pevaju i plaše golubove, što se sad junače, rano je?

Uroševa kafana - prepuna. Pije se s nogu. Sve plaćaju Uroševići. Oni piju i najglasnije pevaju, oni najviše i psuju i pesmama prete Švabi - nije im teško, oni su oduvek najviše pesama i znali i pevali, a mnoge su i sami sročili; već su i o Apisu i drugima pevali, i o Gavrilu Principu - oni će da pevaju, drugi će da ginu.

Ajde, Milutine, da pijemo i da pevamo, - Pero Urošević, uzo čašu i naliva mi rakiju - zeman je zemlja da se brani.

Ajte vi Uroševići sa mnom da ratujemo. Meni je ovo treći rat, a tebi, Pero, i tvom bratu Jefti nije ni prvi - kažem. Zna to i on dobro, nego neće Uroševići belu torbu da prte. Dva meseca oni pod oružjem paradiraju okićeni značkama ko komite, al neće tamo de se gaće krvave nego pevanjem i dernjavom pokazuju vlastima kako vole kralja i Srbiju. Taki su bili i u prošlim ratovima. Njini su sinovi i sad po komandama u pozadini, a tuđu decu napijaju da se pijana dernjaju kad bi trebalo da plaču.

 

A da se mi o Turke ne ogrešismo

 

U četi mi beše student Mladen Jerinić, sin najboljeg gazde u našem kraju, Marka Jerinića. Došo Mladen iz Beča, dobrovoljno, oće i on da brani Srbiju. Fala mu. Srbija mora da se brani.   Šta će sa nama biti do posletka? Pitam Mladena, a on me, duša naša, vako zagrli. Očiju mi, školac, u Beču škole učio, al zagrli Milutina. Meni milo, što da krijem, milo mi, zagrli me student, mene, običnog seljaka. Pun je vere i lepote. Srbija je, kaže, izvršila najveću mogucu mobilizaciju koju je ikad jedna zemlja izvršila u svojoj istoriji. I sve on tako, a ja ga gledam, pa mi ga čisto žao. Nekako mi nije za vojnika. Slabačak je i suvonjav, nije, da kažem, neka koska.

Ništa se ti, Milutine - veli mi Mladen - ne sekiraj. Gavrilo Princip je pucnjem u Sarajevu otvorio vrata novoj istoriji. Nisu u Sarajevu poginuli samo jedan princ i jedna žena, veli, Austrija je tamo pala; videćeš kad ustanu Česi i Slovaci, pa naša braća Slovenci i Hrvati, Slavonci i Dalmatinci i Bosanci. Kad se to digne, ode Austrija bogu na istinu.

Dobro, Mladene - kažem mu - dobro ako će i Slovenci, i Slavonci, i Dalmatinci, i Bosanci. U redu, ako je tako dogovoreno.

A Mladen doliva: Austrija ti je, veli, Milutine, njima ko nama što je bila Turska, moraju je rušiti, šta će drugo...

Vidim da i on veruje u te ustanke. Poverujem i ja. Valjda će svako svoju Tursku da ruši. Obodri me Mladen.

E pa dobro, idemo dalje.

Dobismo ti mi bitku na Ceru, osvojismo položaje po Mačvi. Nastupamo u one krajeve iz koji smo bili odstupili.

Da bog sačuva. U Krivajici - tridesetak žena i dece Švabe povezale i poklale. Tako u Zavlaci i po drugim mestima, na sve strane, po Mačvi i Jadru. Fotografi zalacaju aparatima, slikaju mrtve žene i decu. Treba, kažu, za arhivu državnu i za novine po svetu, da se vidi i zna kaka se zverstva čine nad srpskom nejači.

Zaustavismo se na jednom đermu. Tu je i jedna baba. Deli vojnicima jabuke.

Je li, baba - pita Vasilije - jesu li opasne Švabe?

Nisu sve Švabe opasne, sinko - reći će ona baba - opasan je Švaba koji govori naški.

Vasilije se trudi da zapodene razgovor sa mnom, zapitkuje: Koji su to ljudi otud što govore ko i mi, Milutine, da l' su to oni Južni Sloveni o kojima nam pričaju oficiri?

Da je sreće, Vasilije, ti bi meni o našim kućama pričao, ti bi o našim sokacima, o vinogradima, kukuruzima i votnjacima govorio. Onolike naše otave po livadama, onaka naša stoka, a ti mi o Južnim Slovenima. Otkud ja to mogu da znam? Valjda za to ima ljudi razboritiji od mene, ljudi na položajima, valjda se zna ko je zašta nadležan. Sa mnom razgovaraj o oranju i o setvi i o rogatoj stoci. Sve nekako gledam da se sklonim od Vasilija, ali on trapulja za mnom i ljuti se. Sanćim, što mi nastupamo? Da ne nastupamo, ne bismo, kaže, gledali ovu grozotu - pokazuje mi na kuće spaljene, na zgarišta na nekadanje kotare. I na jednu kapiju. Lepa kapija. Zidani stubovi, ali koja joj je vajda od lepote. U kapiji čovek, biće domaćin, ko da je izašao da dočeka goste, vako, lepo obučen starac - visi, obešen, da bog prosti čisto smešan.

E pa, mi moramo da nastupamo, Vasilije; mi nastupamo kroz svoju zemlju, ne nastupamo kroz tuđu - okrećem ja glavu da ne gledam one jade, čeljad pobijenu i povešanu oko spaljeni kuća. Svud si to mogao videti po Mačvi. A Vasilije me tek dovati za ruku i vako trgne da ga u oči pogledam. Vidiš li ti, Milutine, da ovi ni kalemljeno voće ne poštuju; vidiš li vešaju i o pitome kruške i jabuke. Iskrlještio se Vasilije, gurka me da gledam u dvorišta pored koji prolazimo, ko da je, bože me oprosti, važno da l' vešaju o pitomo il' o divlje drveće.

Gledaj, Vasilije, preda se, ne osvrći se, lakše će ti biti; ne gledaj okolo, vrdaj malo pogledom, nije bog čoveku dao oči da gleda sve što se može videti - ne znam šta bi drugo da mu kažem, nije meni lakše nego njemu, al računam: ako gledam preda se, manje ću nesreće naše videti.

Je li, bre, Milutine - povuče me opet Vasilije za rukav i zaustavi, i u oči mi se zagleda - da se mi o Turke ne ogrešismo?

Ja ga gledam, da nije šenuo - kako mi možemo o Turke, naše stare zlotvore, da se ogrešimo. A on, vako, trlja bradu. Mi smo, kaže, protiv Turaka grdno ratovali al, ruku na srce, vakog jada i srama od nji ne videsmo - pokazuje na jedno detence ubijeno, žensko, zagolićeno, da bog oprosti, na jednoj mu nožici čarapa, debela, od vunena seljačka pletiva, puna krvi, a roj muva zukti oko njega. Dete bazdi, božju ti majku, dete ubili, muve ga napale, a ono zagolićeno i bazdi, ej bazdi. A dete žensko i zagolićeno. A podalje, nema ni desetak koračaja, visi žena - mlada, vitice joj niz grudi, a grudi raskopčane i vidi se da je osramoćena, na jednoj joj se nozi, da prostišs, gaće zadržale, da bog oprosti, a ja se mislim: mora da je ova žena majka one devojčice, sliče jedna drugoj ko jaje jajetu. Pa se mislim: da l' se u ovaj zločin umešaše oni što govore našim jezikom, božiju ti majku?! Vasilije ide za mnom gurka me i opet priupitkuje: Da l' smo se mi o Turke ogrešili?

Može biti da smo se o Turke ogrešili, Vasilije, al to nije našom namerom. Kako smo mi nekad mogli znati koje nas nesreće čekaju; ko je mogao znati da ćemo i protiv vaki ljudi ratovati, ko je znao da i vaki ljudi ima na belom svetu.

 

Perorez

 

Ne znam kako se ono mesto zvaše, znam samo da je bilo u nedelju, čulo se crkveno zvono u daljini. A mi se oko švapskog barjaka otimamo. Da bog sačuva. Majku jedni drugima psujemo na istom jeziku. Stenjemo. Cepamo jedni drugima utrobe. Ne znam što li nam je švapski barjak toliko ustrebao, zašto zbog jedne krpe da izginu toliki ljudi.   A meni baš zapade da otmem onaj barjak.

Poručnik Garašanin me pofaljuje pred strojem. To diže ugled svima nama Šumadincima - kaže.

Bog i duša, voleo bi da smo mi Šumadinci ugledni po čemu smo i bili, po debelim svinjama i bikovima, po suvoj šljivi i rakiji.

Tu je poginuo i Aksentije, familijaz naše škole. Jurnuo na bajonet. Proburazili ga zbog šarene carske krpe. Zakopali smo ga. Dok sam ga zatrpavao, prolazilo mi je kroz glavu kako je Aksentije slušao učitelja dok je ovaj pričao deci kako su se naši stari junačili, za go nož vatali i oko barjaka se otimali. Pa eto, i naš Aksentije tako, ko naši stari iz priča za decu. A šta ja da kažem njegovoj deci ako se kad vratim kući pa i' sretnem?!

Tu je Vojislav Dikinac grdni rana dopao. Krnut bajonetom. I on vidi šta je i kako je. Šapuće mi - ne može da govori - da uzmem onaj perorez i da odnesem njegovim ukućanima.

A taj perorez juče mu dao prestolonaslednik, kad je obilazio položaje, pa Vojislav sav srećan beše. Falio mi se da će perorez odneti kući, da se Dikinci njim ponose. I da ga čuvaju. Velika je to stvar. Poklon od budućeg kralja.  Koja kuća ima taki perorez?

Ja tražim onaj perorez, ne mogu da ga nađem. Prevrćem džepove, torbu - nema ga. Tražim ga po slami, nema ga, a Vojislav mi ga u amanet daje da ga nosim i predam njegovim ukućanima.

Šta da kažem Vojislavu, on umire, a peroreza nema. Valjda mu ispo negde dok se krdžumo po vojištu ili dok su ga ranjenog ovamo nosili. Ne verujem da mu ga je kogod ukro.

Žao mi Vojislava i krivo mi na prestolonaslednika, što je dao perorez jednom mučeniku, Dikincu. Da mu nije dao, može biti da bi se Vojislav manje junačio i, može biti, ne bi poginuo.

Vojislav je umro pred nama, i lepo smo ga zakopali.

Ti dana mnogi nam se predadoše. Zarobismo i oficira. Pa sedimo, tako, i pričamo. Jedan iz Zagreba, Srbin, raspričao se: nije Srbima u Austriji ništa lakše i lepše nego Srbima u Srbiji. I tamo Srbe proganjaju. Apse. Nasrću na kuće i imovinu. Lupaju izloge, rasturaju radnje zanatlijama i trgovcima, Srbima.

Zašto, bre? - pitam ja pred svima.

Kako, zašto? Pa zbog princa Ferdinanda.

Dobro, je l' to Švabe tako postupaju sa srpskim življem? - pitam.

Ama, kake Švabe, radićevci i frankovci. U Bosni, čujem, još crnje, Srbe raseljavaju, u logore trpaju, imovinu i kuće otimaju...

A, to li je, mislim se.

 

Mi smo narod suvozeman

 

Poterali su nas preko Save, u Srem.   A sa čim, brajko, s kojom vojskom da pređem Savu? Nemaš pontone, a imaš seljake koji ne znaju da plivaju.

Ljudi se potkočili, ne ide im se preko vode. I stoka se uznemirila, predoseća vodu. Volovi iskreću vratove, gledaju u nas, a mi ne smemo stoci u oči pogledati. Sude nebeski, kako li će nama naša komanda u oči pogledati!

Kloparaju točkovi ispod topova i kara, topti konjica. Šljuka pešadija. Ama nije to kao kad se mi po Srbiji krećemo.

Priđem uz obalu, strah mi se u kosti zavlači - zar smo mi vojska koja može da pređe preko tolike reke.

Što li nas ovako natovariše? - vajka se Pavle.

Pridržavajte se za volove - savetujem ja - volovi nam mogu na vodi značiti više nego na oranju. Jedino nam oni mogu pomoći.

A most se ljulja.

Oficiri viču da se žuri i da se otaljava.

Držim se Pavla i Vasilija, da se ne razdvojimo u pomrčini i gužvi.

De smo ovo? - pita Pavle.

Što će ti to da znaš; sve drugo znaš, samo ti to fali - idem ja za komandom.

Na dobrom nismo, niti smo mu se uputili; podaviće se i oni koji od nas bolje plivaju - veli Vasilije.

A Pavle nikako ne prestaje da zapitkuje. Stalo mu je da zna de je i kud je krenuo.

Tamo ćemo, preko, u Mađarsku, da osvajamo Austriju, da oslobađamo našu braću; tamo žive naši ljudi, tamo su naši manastiri i kosti naši vladara - sve tako Vasilije, pa se, tek, okrete meni: Dobro, Milutine, ti si viđen čovek - bio si najbolji đak; učitelj Zarija, bog da mu dušu prosti, tebe je cenio i uvažavao mimo nas ostali, ajde ti, brajko, sad nama reci kud nas vode.

Ja ćutim. Gazim oprezno, staram se da ne izgubim njega i Pavla. Čekam da nas sa te strane de su naši manastiri braća dočekaju vrelim olovom. I trebalo bi. Ko nas je zvao da i oslobađamo? Da je njima do oslobođenja, oslobodili bi se i oni sami.

Dokopasmo se mi nekako obale. Zagazimo u žitku zemlju. Jedva izvlačimo noge iz blata.

Žao mi stoke - kud je vodimo, ovolike naše volove i konje. Ako smo rešili svoje glave da pogubimo, zar moramo i stoku da upropastimo. Zašto ovoliku imovinu da šćerdamo, u tuđoj zemlji? Nismo je na kocku zaimali.

Mislim ja tako i gledam onu ravnicu, kad li Pavle Kezun podviknu: Lezi, Milutine, niko te, veli, nije na raboš uzeo!

Da l' reče il ne reče, zasu nas vatra iz topova. Pršti zemlja, svira šrapnel. Vasilije psuje poganu švapsku majku. Pavle - ludu srpsku majku. I braću. I oslobađanje. I manastire. I ćivote kraljeva i velikaša. Zar zbog mrtvački sanduka i kraljevski kodžanja da izginemo!

Osuše i mitraljezi. Tuku sve više i crnje. Na ravnici si, ko na dlanu. Ojadiše. A kako da bežiš, umoran od pešačenja po mekim njivama, u opancima raspadnutim.

Jednom pred veče, otud od sela za koje rekoše da su Šašinci, napade nas i pešadija. A mi, suljaj, odstupaj.

Konjica! - povikaše odnekud i osuše vatru, da nam ne bi zašla za leđa.

Prekini paljbu! - povikaše opet. Nije konjica nego artiljerijska zaprega i nije neprijateljska, nego naša.

Gedžo! Psuju nam i srpsku majku, tuku i jure. Gedžo, kud ćeš sad kad ne znaš da plivaš? Eto, oni znaju da mi ne umemo da plivamo, a naši to nisu znali. Bože, što nam bar ne posla neprijatelja koji ne zna naš jezik!

Šta nam je ovo trebalo, Milutine - gledam onaj jad i propast našu.

Posle nam oficiri objašnjavaju kako smo u Srem krenuli da pomognemo naše saveznike, da Švabe i Mađare vežemo za sebe. Mlogo je to korisno za saveznike, govore. Da mi nismo udarili na Švabe i Mađare, oni bi na Ruse udarili još više. Mi smo se, kažu, odužili svojoj slovenskoj braći. Ko će ako Srbi neće.

E baš dobro što smo opet stradali za neku slovensku braću - mislim se, al ćutim. Stalno nas s nekim bratime, pa na se prtimo što nismo kadri poneti. Zar smo mi neka sila, mi treba jednom da pogledamo sami sebe i da se izmerimo pa da znamo koliki smo. I čudi me da smo tako veliku slavu - ako je verovati da ona o Srbima kruži po svetu - olako utopili u beslovesnu vodurinu. Zar kruna i vlada nisu znale kaku vojsku imaju? Što su se stidele pred saveznicima, zar nisu mogle reći da je njin narod suvozeman i da ne ume da pliva?!

Muči to, sinovče. Pitaš se ko si i šta si ti toj tvojoj državi, ko su joj i šta su joj noliki ljudi sto izgiboše i u beslovesnoj vodurini se podaviše.

Uvrebam priliku da priđem Mladenu nasamo i sve mu skinem sa srca, a on me rezili: Ne može se, veli, o tome suditi iz seljačkog opanka. To su krupna pitanja istorije i politike, tvoji su, veli, vidici skučeni, Milutine. Ti, veli, govoriš ko da ti je Srem tuđa zemlja. Srem je, veli, naša zemlja, u Sremu žive najbolji Srbi. Koliko je samo naši iz Šumadije u Srem i druge krajeve Vojvodine prebeglo od Turaka. Znaš li ti, Milutine, koliki su sremski Srbi stradali samo ovog rata zbog toga što su Srbi? Oni su nas pomagali i za vreme Ustanka i pomažu nas i sad.

Ja se pomeo. Nemam ja ništa protiv Sremaca, znam ja za Sremce, ali se pitam koju su vajdu oni imali od našeg ludog stradanja.

To su, Milutine, krupna pitanja za tebe, to mogu da razumeju ljudi školovani - ljutka se Mladen.

Dobro, mislim se, teraj dalje...

 

Nisam dozvolio da mi Raka "Trocki" soli pamet

 

Dobismo mi bitku na Strmovu. - Mrtvaci na sve strane. Ja i merkam. Rešio sam - oću da se obujem, nema tu šta da se krije. Merkam neke čizme ili cokule, moram nekog mrtvaca da izujem. I ne pomišljam šta bi mi Živana, i šta bi mi majka rekla, nema se sad za to vremena. Zapade mi za oko jedan sa fesom na glavi. Učini mi se da je mrtvac moga rasta i moje snage i da je nogat ko i ja. Što da ga ne izujem, neka i mene izuju ako poginem. Nisam u rat pošao da se obuvam i odevam, al kad sam te sreće, obuću se, neću više vodu i blato da trpim u opancima.   Jevrem mi za leđima bogorada: Nemoj, Milutine, sa mrtvaca neprijateljskog da skidaš obuću, stići će te nesreća, veli, skini je sa našeg mrtvaca, ima i' - pokazuje mi rukama na strmovačke položaje.

Kako sa našeg, mislim se, mi smo bosi il nam se obuća raspala, da se ne lažemo.

Priđem ja drugom neprijatelju, on podoficir. Krupan čovek i krakat. Mojeg rasta. I njemu fes na glavi. To mi odgovara. Lakše mi je njega da izujem nego nekog pravog Švabu. Švabe bi me bilo stid, ovoga nije, ovo je poturica, nekad je bio Srbin pa se poturčio i sad, evo, na Srbina kidiše.

Skinem ja jednu čizmu - dobra čizma. Vučem drugu, a mrtvac tek pomeri nogu. Prestravi se ja, potego za nož.

Ne, brate, ja sam Bosanac! - pridiže se mrtvac, ispruži vako ruke prema meni. Moli. I pokazuje mi da ima fes na glavi.

Jevrem se zaceri: Ostade ti, Milutine, bez čizme, veli, neće čizma na tvoju nogu.

Dobro, bre, Bosanac - pitam ga - jesi li ti dosad znao da si Bosanac i da si mi brat, ili si to doznao tek ovde, na Strmovu? Od koga sam se ja dosad branio i od koga ja moram da bežim sa svoje zemlje - ne dozvoljavam da me pravi budalom. Znam ja ko je meni brat. Tome ne treba da me uče ni kralj ni vlada. Pa je l' tako? Kako to da je meni Bosanac brat, je l' ja nisam brat Bosancu! Zavrljačim onu čizmu, setim se našeg učitelja i stanem ga psovati za sve što nam je o Mladobosancima pričao: da će svu Bosnu da dignu i sa nama da se svrstaju.

Raka "Trocki" brani zarobljenika. Ne diraj čoveka, Milutine, veli, nije on kriv za klanja i vešanja dece, žena po Mačvi, ovo nije rat naroda, ovo je, kaže, rat careva. Pravi se važan Raka opančar, što je video nekog Trockog u Beogradu, ako mu je verovati, i što je išao na te prvomajske izlete.

Kakav rat careva, Rako! - dernem se, ne dozvoljavam da mi Raka Trocki soli pamet. Svi carevi sveta da su se skupili i preko Drine i Save da su u Srbiju upali zajedno ne bi onoliko žena i dece poklali, niti bi mogli onolike kuće popaliti i onoliku stoku odvesti.

 

Nije nam Pašić doneo vaške

 

Samo što Srbiju povratismo, kad udari tifus. Ara li, ara. A mi se brani belim lukom i rakijom. Tu pomreše Radovan iz Dragolja, Veselin iz Jelovika, Staniša iz Stojnika, ne znam kako se zvaše Trta iz Jagnjila i mnogi još. Da bog sačuva.   Pavle i ja odosmo do bolnice da obiđemo Milovana iz Misače. A Milovan, vidim ja, umire. Ne može da nas prepozna. Zove nas, kao u kuću. Ajte, ljudi, evo sedi mi otac i čeka vas, uzvario rakiju sa medom.

Tvoja kuća i tvoj otac, čekaju te, to je tačno, al ti nećeš doći, mislim se, tebe će u krečanu, a možda i nas za koji dan.

One ponude što smo mu poneli mi vratismo, pa sednemo i pojedemo. I pričamo šta je i kako je sa Milovanom i straujemo od tifusa, a Mladen nas umiruje. Sve je to cena slobode otadžbine, veli, moramo da je plaćamo, odgovorni smo.

Kaka cena, sunce ti, mi smo svoje odužili, stradali smo od olova i bajoneta, bila nas artiljerija, bila kiša i noć, gutalo nas blato; mi smo odgovorni za naše planine i reke i polja, a ko je odgovoran za tifus ?! - planem ja.

E pa, nije nama Pašić doneo vaške, vaške su naše, seljačke, nisu Pašićeve - posmeva se Vasilije, izaziva, a Mladen vidi, pametan čovek, pa okrete razgovor na drugu stranu.

 

Koja je to računica?!

 

Stalno se govorilo da ćemo u Solun. Mlogi se od nas nadali da ćemo vozom. I da nas tamo čekaju saveznici. A mi, na Kosovo. Pa odatle u arnautske planine i bespuća.

Šta je ovo - pitam Mladena - onako nasamo, u poverenju. A on mi, duša naša, objašnjava. Bugari su nam presekli odstupnicu niz vardarsku dolinu i nabacili nas na Albaniju, drugog puta nemamo. Dobro, Mladene - pitam ga - zašto su nas Bugari napali, s leđa? Mi smo sa njima zajedno Jedrene osvajali, tamo mi je brat poginuo. A Mladen mi objašnjava, dabome, u poverenju: Bugari su nas napali zato što je Pašić pogazio sporazum sa njima i trinaeste im uzeo Makedoniju levo od Vardara.

Dobro, Mladene, da nije bilo rata trinaeste i Bregalnice, da nije Pašić to učinio zbog Makedonije, da l' bi nas sad Bugari napali? pitam ga. A on, vako, sleže ramenima: možda i ne bi, veli.

Pa dobro - pitam ga - koliko će sad da nas košta levo od Vardara?

Mladen oćuta.

Ja stanem, pa se mislim: uzesmo Makedoniju levo od Vardara, a sad izgubismo Srbiju. I tolike ljude. A koliko li će nas jos ostati po ovim planinama i jarugama, pomišljam, koja je to računica.

 

Šta je i kako je iza planine

 

Gledam kako guramo i bacamo topove u surdume.

Podalje tamo eksplozije potresaju zemlju - naši spaljuju municiju.

Mladene - priđem mu ja opet - koja je ovo računica? Da l' bi za nas, Srbe bilo bolje da smo se nekako odavde vratili kućama, da ne satremo sve što nam je ostalo. Vidiš li ti na šta mi ličimo, mi smo svi načisto zanemogali, zar vaki ljudi mogu preko tuđe zemlje, po vakim gudurama, na ovakvom vremenu, gladni.

Vidiš, Milutine, vaka je stvar - kaže mi Mladen - ti, veli, vidiš šta je i kako je, a šta će da bude, ti to ne vidiš. I ne vredi da ti objašnjavam. Ti, Milutine - pokaza mi on na jednu planinu, ne znam kako se zove - vidiš samo do one planine, a ne vidiš šta je i kako je iza planine.

Mene secnu, da beše ko drugi mesto njega, bi mi se dlan otkačio, al znam Mladena, dušu našu, nije on teo Milutina da uvredi. Samo, pošteno da kažem, krivo mi. Primetio sam ja da nas seljake naši školovani ljudi mnogo potcenjuju. I to ovi naši, seljački sinovi, oni što su juče opanke izuli. Bogami, kažem ti - oni sve ko da mi seljaci grokćemo ili ričemo, ko da zdrave pameti ne možemo imati ni kad se o našoj koži radi. Eto i ti, sinovče, stalno se nešto mrštiš, krivo ti što ja ovako govorim. I ti zamišljaš da bi ja mogo samo o oranju, kopanju i o stoci da ti kazujem. A ja, eto, o tome ne govorim. I ti misliš da ja pametujem, a ja ti baš govorim ono što me peče i što mi je sudbinu odredilo. Ne znam, sinovče, je l' tako i u drugi naroda prema seljacima? I ne znam čime smo to mi srpski seljaci zaslužili. Ne znam da l' su drugde seljaci podneli i učinili za svoj narod nešto više nego mi. Pa zar nam najveći ljudi nisu bili seljaci? Ko nam je ustanke i bune dizo i vodio, ko je državu stvaro, čuvo i spasavo, ajde, ruku na srce.

A Mladen meni opet: Ne vidiš, Milutine, preko planine. Oće reći: ne vidiš ti dalje od košare, tora i obora, ne vidiš dalje od praga i ognjišta. A ne pomišlja da je to manje opasno, nego kad se zableneš preko planine i gledaš u nebesa, ne vidiš svoga praga i šljemena i ne vidiš da ti odžak ne dimi i da su ti se u vatrištu zmije zalegle.

E pa, u redu - kažem ja Mladenu - ako ja ne vidim, neka vide oni koji treba i mora da vide; preći će se i preko planine pa će se videti ko je dokle mogo da vidi.

 

Sveti oci

 

Idemo mi tako, bolje reći, teturamo preko Albanije, iz ledare u ledaru, iz vučare u vučaru. Kad vako po strani, u jednoj zaravni, deca. Nisam i' brojo, al beše i' tridesetak.

I pukovnik Ivović, odnekud, među onom decom. Džarka vatru i priča im, a deca ga slušaju i cvokoću, dabome, prozebla deca, nije ovaki put za decu, nije ni za odrasle. E da je otadžbina zemlja otaca, mislim se, ne bi sa nama bila deca, sami bi mi završili ovaj pišljivi posao.

Milutine - veli mi Pavle - znaš li koji je dan? Danas su sveti oci.

Koji, bre, oci, sunce ti - neću da kažem. To je nekad bilo, dok su se oci deci poklonima drešili, sad je drugo, sad su oci decu vezali i u ledare i vučare zavukli, zarad otadžbine. Naopako. Ne znam samo kud su se dele majke i babe, što dozvoliše vaku propas, kako one ne odbraniše i ne zaštitiše svoju decu.

Milutine - veli mi Pavle - ne znam ni ja ko pokupi i povede ovu decu u ovu nesreću, a voleo bi znati. I voleo bi znati, veli, de su ovoj deci bili dedovi, i kako su smeli unuke zarad otadžbine da porinu u ove straote. Šta će im otadžbina bez unuka! Stra me, veli, da i moj otac nije poludio pa i on moju decu za mnom amo poslo. Zebem, veli, Milutine, sa dve strane. Ako mi deca u ovom ledenom paklu skapavaju od studeni i gladi, zašto ja trebam da se borim - za koju otadžbinu, za onu što mi je decu satrla! Pa ja ću, bre, da je rušim, neću da je branim, post ti tvoj! Ako bi tako bilo, njoj goreg neprijatelja od mene ne treba. I šta je to otadžbina! - sikće on. Teško mu, dabome, okrenuo mu se svet naopačke, ko i meni, nismo mi deca, nismo ni stoka. Nismo ni oficiri, ni popovi. Ne živimo od slave.

Pitaj pukovnika Ivovića - pokažem Pavlu u pravcu vatre. A tamo pukovnik Ivović sedi sa decom. Priča im šta će biti kada stignemo do mora. Laže decu da na moru ima voća koliko ti duša želi, i čaja zaslađenog. Neće da kaže da je more vodurina i bezdan.

E, na šta je saspeo pukovnik Ivović, da laže decu, popišam mu se na epolete. Da l' imaš koji zalogaj? - pita me Pavle i gleda onu decu.

Imam jedan krompir.

Daj ga deci. Oci su danas, red je, ja da imam štogod dao bi im.

Pa neću ni ja krompirom svoju guzicu da spašavam kad su deca u pitanju. Ponesem onaj krompir, a suze mi na oči, oću da se zagrcnem.

Pružim onaj krompir - deca me gledaju, grlo mi se steglo, ni jedne reči u meni.

Što plačeš, vojniče? - pita me dete, a ja se zarosi i plači. Al, opet, kažem sebi: Milutine, pomisli kako je onima koje su njina deca stigla u ovom paklu - Radoša stigao sin, dete se razbolelo i umrlo od groznice, a on mora dalje. A zašto? I protiv koga? Jesu li njemu veći krivci Nemci il ovi naši što su izmislili ovu dečiju strategiju?

 

Nije narod ko i trava

 

Ne mogu posigurno reći de stigosmo vrhovnu komandu i vladu, al beše jedna zaravan i tu vatre naložene i konji osamareni, pod golemim teretom šatorskim krilima pokriveni. Čujemo, tu su kosti neki naši vladara davni.

Koji to vladara kosti nosite - pitam jednog redova - zar mi nemamo štogod važnije za nošenje? Pravim se ja malo onako, a onaj redov se nasmeja, nešto bi reko, a sve pogleda u oficire da ne čuju. Oficiri su ljudi platežni, ne smeju da hule na sudbinu, a seljaci su drugo, seljaci, mislim, redovi.

Pravo da ti kažem - veli mi onaj redov - da se ja pitam, ja ne bi nosio ove kosti, što da i' krpamo, šta će oni Švabi, a ne znam ni mi šta ćemo sa njima.

Pametan čovek, sinovče, kaže: Ako i nosimo zbog nekog amaneta, nije nam potrebno, šta će nama amaneta kad smo mi u Srbiji ostavili svoje kuće, čeljad i stoku.

Šta ti kažeš? - priđem Mladenu. Mi nemamo čime da naranimo ovu decu što i' kroz ovaj ledeni pakao vodimo. Saranjujemo svoju uzdanicu i budućnost, a nosimo kodžanje. Šta misle kruna i vlada o nama, misle li one da smo mi đakoni i bogomoljci, pa su nam kodžanje kraljevske preče od nasi kuća, čeljadi i stoke.

Milutine - veli mi Mladen - narod mora brinuti o kostima svoji predaka, od kostiju predaka nema sigurnijeg oslonca, barem za nas, Srbe.

A šta bi sa onom našom slovenskom braćom? - džarnem ga. Njemu ne bi pravo, pa poče da priča o velikoj državi budućoj, samo veze.

Bože, šta li je ovim našim školovanim ljudima, mislim se i slušam ga. Njemu duša u nosu. Gladan, bolestan, jedva noge vuče. Sneg uvitlio, noge mu promrzle, ruke mu se skočanjile, glava mu se smanjila - al on, o velikoj državi sniva.

Znaš li ti, Milutine - pita me - šta je to srpsko vojvodstvo?

Ja se pravim da ne znam - sležem ramenima.

E, pa, Milutine, veli, i srpsko vojvodstvo će biti Srbija. A znaš li ti šta to znači kad se nama zemljica ukrasi gradovima ko što su Novi Sad, Osek, Vukovar i drugi.

Dobro - ućutim ja, ne smem se praviti pametniji od celog naroda - da stradamo za srpsko vojvodstvo, valjda i tamo žive Srbi.

E, Milutine, da se mi nismo za ovo opredelili i voliko žrtvovali, nikad ne bi došlo do ujedinjenja Južni Slovena. Ako smo, veli, izgubili zemlju, vojsku ćemo imati. A onda će saveznici, kad dođe do diplomatski dogovora, morati da udovolje našim zahtevima. Onda će, veli, saveznici da nam daju sve krajeve u kojima žive Južni Sloveni, onda su Dalmacija i Slovenija spasene. Kad tako ne bi bilo, Talijani bi, veli, uzeli Dalmaciju i još neke krajeve.

Ja slegnem ramenima, ne razumem srpska posla i srpsku računicu. Nisam siguran da zbog toga i ova deca treba da stradaju. Dobro - pitam ga, čovek je škole u Beču učio - beše li na svetu još kojeg naroda da je satro decu zbog države i neki krajeva i, ako beše takoga naroda, šta bi s njim, usreći li se?

Mi ovaj rat ne smemo da izgubimo, to tebi, Milutine, ne može biti jasno, to su neka viša znanja.

Kako, bre, ne smemo da izgubimo rat a smemo da izgubimo narod! - mislim se. Pa je l' tako, sinovče? Šta ti znači da dobiješ rat a da satreš narod?

Posle sam vido tu računicu, al dockan. Dođe vreme, trebaju ti ljudi, treba ti pamet, Srbi su ti potrebni više nego ikad, al de su, nema nji, ostali u snežnim vejavicama. Pojela i' Albanija. Pa je l' tako? Ne niču ljudi ko pečurke. Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava - kosiš ga, a on se podmlađuje.

E pa ti vidi da l' sam ja u pravu, il nisam...

Al dobro, idemo dalje.

 

Ruku na srce

 

Taman se dan od noći oprašta, kad, u jednoj uvali, pored puta, pobijeni, žena i deca. Srbi, izbeglice. Bila tu i jedna devojčica, dete od pet-šest godina, ranjena i svučena. I u snegu ostavljena. Tu i umrla.

Da l' će ovi Arnauti uvek misliti da sa Srbima mogu kako im prasne ćef - pita me Pavle - da l' će, veli, uvek računati da smo mi slabotinja kako nas sad vide.

U neko doba sustigoše nas naše izbeglice, goli ljudi. Svučeni, samo u gaćama i košuljama. Pričaju - napali ih Arnauti, oteli im kljuse, a njih poskidali. Cvokoću ljudi i pokazuju vako u pristranak, na neke kuće, tri - četiri kilometra udaljene. Treba, kažu, da se vratimo, da pobijemo Arnaute u tim kućama, oni su pobili naše dečake, razmrskali im glave ušicama sekira, nisu ni metkove teli da troše, pobili dečake i poskidali.

Ne mogu da budem pametan: zašto ubijaju i one koji već umiru? Valjda su prokljuvili da imamo po koju srebrnu crkavicu i po koji žućak - pokazali im Srbi kad su kupovali seno za volove i konje.

Nemoj da se ljutiš, sinovče! Ja ti svoju sudbinu kazujem. Oću jednom, evo, da je sastavim celu. Ranije mi se nije dalo. Ranije, kuća, njiva, stoka, ratovanje, pa nikako sebe da vidiš celoga. Sad je drugo, sad mogu. U zatvoru sam, ima se vremena.

Arnauti ubijaju našu decu - Raka Trocki drobi o bratstvu sa njima. Umire se od gladi i studeni, a naši školovani ljudi melju o slovenstvu. Ne smemo vatru da založimo, obuća nam se raspala, a poručnik Garašanin objašnjava našu sudbinu. Da smo se mi vratili našim kućama, a vlada i kruna da su potpisale kapitulaciju, kaže, Talijani bi uzeli deo teritorije naši Južni Slovena i Dalmaciju; ovako, kaže, mi ćemo sačuvati nešto vojske, krunu i vladu, pa ćemo imati državu kako dolikuje Južnim Slovenima. Država će nam biti velika čak do Soče.

A de ti je ta Soča i šta je Soča? - pitam ga.

Soča je, kaže, naša reka u Austriji, tamo žive naša braća.

Slabo ja znam o rekama, a za ovu prvi put čujem. A ne smem reći: e, moj poručniče, i nesrećniče, zar si se školovao da bi omalovažavao svoj narod; zar smo mi i to zaslužili, da nas možeš pozvati da umiremo i za reke po Austriji.

Ajde, vala, da umremo i za tu Soču - namignem Vasiliju - što da ne umiremo i za Soču, ovde, u Albaniji. Ko će ako mi Srbi nećemo - spade mi kamen sa srca. A poručnik Garašanin se ljuti: Šta se šegačiš, Milutine! Ja ga samo gledam. Ne smem reći - mnogo je za jedan narod, pogotovu ovako mali kao što smo mi, ako ga budu nagonili da umire za svaku reku. Valjda svaka reka ima svoj narod koji treba da umire za nju.

Ruku na srce, vojska je vojska, al šta će sa narodom da bude, to te ždere, sinovče.

Sve više je uplakani i prestrašeni žena i dece, teturaju izgubljeni ili u povorkama bez kraja.

Nabasa na nas patrola Dunavske divizije, traže neku decu, grupu đaka iz Beograda, izgubila se u snežnim vejavicama i gudurama.

Pored oni staza smrznuti leševi đaka i vojnika. I smrzle trupine konja.

 

Spašavaj volove

 

Ne mogu tačno reći u kom ono mestu beše, tek dodeliše našem vodu volove. Skupilo se, bogami, sedamdeset volova koje od artiljerije, koje od komore.

A nama milo - seljacima rogata stoka mnogo znači, znaš i sam.

Idu naši volovi, bogami, sve ko da znaju da treba stići naše kolone, a ja pogledam koliko je suncu do zalaska. Kad, zviznu olovo. Sa oni čuka odjeknuše puške.

Zasuše nas i bombama i kamenjem.

Stenje stoka, riču volovi. Padaju niz litice u provalije. Mi u zaklone, a Arnauti zovu na predaju.

E pa, ništa nam ne vredi, ovima se ne smemo ni predati, mislim se, ne smemo im ni goveda predati. Da je bog teo da se predamo, on bi nam odredio neprijatelja kome se smemo predati, ne bi nam odredio Arnaute. Pucam i ja, požurujem volove i mislim se: ne bi ni prema Nemcima bilo lepo da se predamo ovima. Šta bi o nama Nemci mislili i zar bi nas cenili da se ovima predamo. Pa je l' tako? Imali smo mi i jači i uljudniji neprijatelja od Arnauta, pa se nismo predavali. Kako sad ovima zarobljenici da budemo, na te grane da spadnemo; ja neka junačina nisam, al opet, stid bi me bilo da se ovima predam. Vala bogu, mislim se, šta li oni o nama misle kad nas zovu da se njima predamo. I što li će njima roblje? I roblju treba krov nad glavom i postelja. I roblju moraš dati leba i uz leba.

Smešno, dabome. Al - guraj dalje! Spasavaj volove. Pucaju oni, pucamo i mi. Stoka se poplašila od onog kamenja, ranjavaju je i ubijaju kamenjem i bombama. Padaju volovi u surdumu, niz litice. Al, opet, iskobeljasmo se.

Jaoj, da li će ovo unuci i praunuci naši i praunuci praunuka naši' smeti da zaborave, da l' će ovo biti opisano! - odhukuje Tanasko Stragarac, a sve gleda ka onom mestu i onom paklu de nam volove izranjavaše i pobiše.

Zaboraviće se, jašta će, mislim se - ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji! Ko će da piše o onoj četi đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog teo da to ostane zapisano, on bi onaku sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I narodu manje zaboravnom nego što smo mi.

I sve tako, izmičemo mi, a stoka poslušna, idu naši mršavi volovi ko da znaju u kakvoj su opasnosti i ko napada.

Da l' vredi žuriti, Milutine? - zastajkuje Tanasko Stragarac - možemo se, veli, sresti sa drugim Arnautima.

Sresti se nećemo, al će nas napasti sa strane ili s leđa - mislim se i sve požurujem: Ajte, braćo, da umaknemo ovima. Znate li, velim, koliko su nas iskoštali ovi volovi i oni što nam propadoše, znate da nam Arnauti nisu seno prodavali za pare artijane, nego za zvečeće. Koliko je, velim, samo amajlija dato za seno, koliko prstenja i koliko zlatni satova oficiri poskidaše i dadoše za seno.

Izgubismo mi tries volova, šta ćeš, žao ljudima, žao i meni.

Posle sustigosmo komoru, tako se zove, a kaka je to komora koja nema da ti pruži kaiš slanine, il šaku brašna, al dobro.

Poručniku Garašaninu žao volova. Priča on šta je i kako je bilo, a jedan major, intendant, šta li je, teši poručnika i nas: Prošli smo bolje nego oni što su provodili ergelu iz Ljubičeva, oni su, kaže, pogubili rasne konje, a mi obične volove. Volove ćemo lako zaimati, a rasne konje poteže, nji je Srbija skupljala i gajila još od knjaza Mijaila. Stade onaj major nama pričati koliko je knjaz Mijailo truda uložio da Srbija dođe do rasni konja, pa sad i to propade.

Ovde ti se steglo, al šta ćeš. Guraj dalje!

 

Medaljoni

 

Iza jedne okuke i poveće stene izbiše Arnauti, nji šestorica. Ugledaše nas pa se malo i pometoše - naučilo to da prepada žene i decu pa se od nas kao malo i uplašiše. Tek, puče jedna puška. Jedan je njin podigao bio na Vasilija, al vo spase našeg Vasa, te mi udri. Oni se potkočili, vide da su se sreli sa mrtvacima, a mrtvaci se ničega ne boje. I dok dlanom o dlan, troica nji padoše, jedan osta u mestu, uplašio se i zbunio, a dvojica pobegoše, vako, niz put. Vasilije zateže pušku, pogodi, bogami, jednoga, rani ga.

Pavle oće na nož. Oće, veli, srce da mu izvadi, ako ga ima. Kivan Pavle zbog volova.

Ne dam ja, nećemo nikog da koljemo: uzmem Arnautu pušku, izvadim zatvarac i zavrljačim u surdumu. Ðernem u njinog mrtvaca i vidim, viri mu marama iz džepa. Ja preturam po džepovima, pa počnem vaditi - minđuše, lančice, prstenje, sat železnički, nekoliko zlatni zuba i dva medaljona, u njima vojničke slike, nosile i' neveste il sestre. Poturim to pod nos onom Arnautinu, a on cepti ko prut. Pavle i njemu zavuče ruke u džepove - i kod njega ko i kod oni mrtvaca, puni džepovi opljačkani stvari. Pavle ustuknu korak, pa poteže iz puške, onaj drepi o ledinu. A Raka Trocki se uzmuvao, krivo mu na Pavla. Brani Arnaute. Oni su, kaže, ljudi nedužni, oni su narod siromašan, mlogo izrabljivan. Srbi su se grdno ogrešili o ovaj narod. O tome je knjigu napisao jedan naš prvak. U toj knjizi, veli Raka, grdno se osuđuje srpska vojska što je gušila arnautsku pobunu. Piše da su vojnici grdno postupali, da su topovima tukli pobunjene Arnaute i njina sela.

Raspričao se Raka Trocki, opet nam pamet prodaje, a mene zignu ovde. Ja se u knjige ne razumem i o tome neću da govorim, ali znam ono što sam očima svojim gledo i na svojoj koži osetio.

Je li, bre, Rako - pitam ga - je l' ti to pričaš da smo se mi ogrešili kad ono Arnauti na nas zajedno sa austrijskim oficirima udariše i našu Šumadijsku diviziju poklaše.

Raka se malo lecnu, a Pavle ga, vako, ščepa za grudi. I opsova mu mater, tom što je pisao knjigu o Srbiji i Arnautima. Čuo sam ja za tu kuknjavu na tuđem groblju - drkće Pavle, psuje pisca te knjige, psuje njegove pristalice. Ta stranka je, veli Pavle, glasala protiv našeg ratnog budžeta i onda kada su Nemci nadirali prema Kraljevu.

Ček, bre! - umešam se ja. Uvatim Pavla za ruku. Ne dam da dođe do nesreće, računam, nije lepo da se mi među sobom za guše i noževe vatamo dok nam Arnauti ubijaju iznemogle vojnike i decu.

 

Uzmi se u pamet

 

Sve smišljamo kako ćemo do nekog koša da dopadnemo da štogod kukuruza uzvarimo za se i za onu dvojicu, za Mladena i poručnika, da neko jajce ukuvamo, njima je to potrebno, oni su ljudi školovani, mekani, a mi smo seljaci, znaš i sam, za nas je lasnije.

Ne bi bilo prijatno da pričam kako smo ja i Pavle u tuđ koš i kokošar upadali, tek napunili mi torbe, vraćamo se i krijemo taj kukuruz i ona jajca, jer znamo da Mladen i poručnik, kad bi doznali, ne bi to okusili, čisto smešno; domaćin si čovek, stidiš se što kradeš, a bojiš se onih radi čijeg spasenja kradeš.

Vratimo se mi, pa ona jajca u jednu porciju i na vatru.

Milutine - javi se Pavle - de je nama Mladen?

Kako de je? - pogledam, stvarno, nema Mladena.

Mladene, Mladene! - nema ga.

Vičemo, ne oziva se. Glas nam se vraća iz gudura.

Da se vratimo, nije on daleko, zasto je. Naki ne beže - Pavle se povrati, a nas nekoliko  za njim.

Eno ga! - Vasilije prvi ugleda Mladena. U snegu. U stidnom  stavu, nad skramom krvavog izmeta.

Mladene, sunac ti! - pritrčim. Ne daj se, blago Milutinu! - podižem ga, al vidim u čemu je stvar, zar sam jednog mrtvaca podigo.

E, pa sad, sinovče, uzmi se u pamet i razmisli malo o Mladenu.

Dabome, Mladenovu je sudbinu doživelo mnogo đaka i školovani ljudi. Ja jesam seljak, al nisam cepanica, znam koliko bi nam naki ljudi uzvredeli.

Onomad mi ovde u zatvoru priđe Pavle. Dobro, Milutine - veli mi - kako se neko ne zauzme za nas, mi smo, bre, u zatvoru na pravdi boga!

A ti ko da ne znaš da smo mi pogubili ljude - seti se ja Mladena i oni školaca - sad ispaštamo, nas sad slabo ko poznaje, nema naši ljudi, ko će da se zauzme za nas...

Al dobro, da se vratimo Albaniji!

 

On je lep ko upisan, a naši opanci poderani

 

I poručnik Garašanin se razbole. Sve se junačio, junačio, al vidi i on šta je sa nama, pa mu popustili živci, a ni stomak njegov nije bio kako treba.

Ovaj neće stići do Soče - veli Vasilije.

Ne laj, Vasilije, ako smo onemoćali, nismo dušu izgubili i nećemo! - ne dam mu da se posmeva.

Ne daj se, sinovče! - priđem poručniku, pomilujem ga po glavi, a glava mu gori, vidim ja koji je vakat. A kako da mu pomogneš? Ovde nema bolnice, sad je on u našim rukama i na našem obrazu.

Uzmi cigaru, Milutine - šapće mi poručnik Garašanin. Smeši se i  rukom pipa džep.

Lazar Senički skide kožuk, navuče ga poručniku na leđa. Ja pridignem poručnika i stavim ga u krilo Lazaru, a on ga drži ko dete i nadnosi mu noge nad vatru.

Spavaj, poručniče - kažem mu. On se promeškolji, zavuče ruku u nedra, izvadi medaljon, bogorodicu, poljubi je, pa je skide i pruži mi zajedno s lancem. Moli me da odnesem tu bogorodicu njegovoj majci u Aranđelovac.

Ja uzmem bogorodicu, okrenem se, odvojim se od vatre i pomolim se. Pomozi sad, bogorodice, ako ćeš ikad!

Poručnik Garašanin se nasmeši. Čuo me. Fala ti, Milutine, veli, al ne vredi.

Pomoći će, blago meni, pomoći će, ko će, ako ona neće. I kome će, ako tebi neće. Zaslužio si pomoć i kapom i šakom. Dao je, bre, sinovče, prsten i amajliju da kupimo volovima seno. Nikad nije zatajio, ruku na srce. Jes me mučio, al ni sebe nije štedeo.

Slušaj, dete, nemoj da se šališ, ne daj se! - skinem pokrovac s vola, uvijem poručnika, pa za komandom. Nadletaše nas i eroplani. Mi čekamo bombe, a ono - artija, odozgo vijori. Počeše ljudi da skupljaju letke. I da čitaju. Pozivaju nas da se vratimo i da ostanemo kod svoji kuća, baš kako su učinili naša braća Crnogorci. Ljudi ono bacaju. I psuju Crnogorce. Toliko su se nadali u Crnogorce - a oni odoše kućama.

Poručnik Garašanin traži da mu se donese letak, a kad ga pogleda samo izusti: Crnogorci! Beše mu, valjda, žao, manu glavom.

Kamo naše sreće da smo učinili što i Crnogorci, drugo bi nam bilo brojno stanje, mislim se.

Pade noć, a mraz žešći. Prsti se kvrže i koče. Mi još jedno ćebe bacamo na poručnika. Pa ajde, pa ajde, pa ajde, do xvitanja. A u svitanje je najljuće.

Poručniče, je li ti zima? - pitam, a on ništa, ćuti.

Vasilije na drugom kraju nosila zateže. Čekaj - kaže  i stade - da vidimo da li je živ. Pridiže Vasilije ćebad sa poručnikove glave, pipa ga, maše glavom.

Poručniče, božju ti majku! - priđem, pipnem ga. Skinem kapu i prekrstim se. Božja volja, dečače! Krste se i ostali. I plaču ljudi. Umro bez reči. Oficirčina. Vojničina. Srbenda. Jes mi krivo što nemadosmo ljudi koji bi se mogli založiti da se ne vučemo kroz ovu studen - ama mi se srce steže od žalosti i od ponosa zbog ovakvog oficira.

Skidosmo ga sa nosila i položismo u sneg.

Nigde zemlje, kako da ga saranimo. Samo bela, snežna, ladna planina i surduma. I lice poručnikovo ladno, a rumen, bože me prosti, ko za inat smrti i ladnoći. A oči, otvorene i usta otvorena ko da će sad da podvikne komandu, kao nekad, tamo u Srbiji.

Maknimo se, ljudi - veli Vasilije i pokazuje vako rukom na njegovo lice. Ono tik uz naše opanke poderane. Eto, lice mu beše uz naše opanke. On lep ko upisan, a naši opanci poderani. Srce da ti prsne, nisi od čelika.

Za ovoga rata, sećo sam se ja često poručnika našeg. Koliko bi nam vredio. Ne bi mi ni u aprilskom ratu nako zanemogli, a ne bi nam ni kasnije koje kake trčilaže pamet solile i krvi pile: drukčije bi nama koka pevala. A sećo sam se i drugi, pogotovu dece, onolike dece koja bi sad bila u najboljoj snazi, zreli ljudi - a ti, sinovče, misli što misliš. Možeš ti, sinovče, da se ljutiš koliko god oćeš, i ja sam se ljutio. I ostali. Koliko puta smo ja i moji rođaci i prijatelji, vako, na slavama i preslavama, o gozbama i daćama razgovarali i sećali se one dece. Baš na Vidovdan, pred ovaj rat, otišli mi do kosturnice na svečanost i veliki pomen.

Popovi pevaju i čitaju ono njino, redno, a mi po strani, izdvojili stare ratnike, Vidovdan je. Pa i kraljev izaslanik, đeneral došo, u uniformi. A Pavle, onako, uzdane glasno, pa veli: E, da budale ne satreše noliku našu decu, i naše ljude, i Srbi bi mogli biti priličan narod.

Ðeneral se nađe pogođen, poče da melje i veliča našu pobedu.

A Pavle ni pet ni šest: Ðenerale, veli, nismo mi deca, znamo mi šta govorimo - daj bože da i vi u Beogradu ne saznate to jednog dana. Ako vam budu ustrebali ljudi da branite ovu kalakurnicu od države, znajte da i' neće biti, nema više oni Srba iz prošli ratova, pojela ih naša velika pobeda.

I tako, sinovče, da ti ne duljim, znaš i sam; da nije tako, zar bi ja sad bio ovde, u zatvoru, na pravdi boga.

Al šta je tu je, od sudbine ne pobeže.

 

Bacaju nas ribama, neopevane

 

Stigosmo mi Srbi i do mora i videsmo svoju sreću.

Cedi se studen iz kostiju. Pločnici se pune našim mrtvacima, a savezničke lađe ne stižu. Posle sam čito - trista devedeset hiljada mrtvi Srba ostalo je na obali mora od Skadra i Drača do Valone. Nisu Nemci, Švabe i Mađari, ni Bugari morali da nas ubijaju - mogli su nas, komotno, prijateljima i saveznicima prepustiti, lasnije bismo od prijateljske pomoći stradali nego od sveg oružja neprijateljskog.

Eto tako, na moru si i lebdiš nad ponorom. Ispušten, neprivaćen: tuđu milos čekaš, a nje nema. Vuče se gomila bolesnika i mrtvaca, niko nji ne uračunava i ne ceni. I što bi, misliš se, nisu nas cenili ni oni koje smo mi svojom seljačkom mukom plaćali, što su se juče iz naši seljački gunjeva iskotili - što bi nas cenila engleska i francuska gospoda.

Stevo Tuležanac se uplašio, vidi zlo očima, al bodri - sanćim, nismo mi zatureni i zaboravljeni, naši saveznici su hrišćani, a i mi smo neki hrišćani. Nada se nekom izbavljenju, al koga sad da izbavljaju kad smo pomrli, neopevani.

Vasilije, ko što ga je dao bog. Ne da, veli, evropska gospoština svoje lepe lađe da i one rede gegule; pogledajte se, veli, pa će vam biti jasno: nisu saveznici pravili svoje lađe da na njima skapavaju vašljivi Srbi, briga je nji što su Srbi zbog lude glave bolesni i usrani. Vidite, veli, na šta ličimo: mi smo rulja kostura i živi mrtvaca. Eto nam, veli, vazda smo se trudili da ličimo na svoje stare, sad smo ko i oni, mrtvi.

Pa kad pogledaš tako ti i dođe. Šalu na stranu, tako je i bilo. Oneredismo mi lađe, baš kad se silazilo na Krf. Ja sam bio među poslednjima, straota pogledati šta su kosturi izbljuvali.

Malo ko je na nogama, sinovče. Ležiš u bolnici. U tuđim si gaćama, na tuđem lebu.

A mrtvace, na gomile. Bolničari samo iznose. I za mene došli. De, bre, što mene! - uplaši se ja, a oni bolničari se nasmejaše: doktor im, kažu, rekao da sam mrtav. Koji doktor, bre, valjda ja znam bolje od njega, bi mi krivo, vidim na koje sam grane spao.

Stevo Tuležanac se prepo. Znaš li ti, Milutine, da za nas nema kovčega, bacaju nas, veli, ribama, neopevane.

Nema, šta možemo, nema ni za oficire - tešim ga.

E da je kaki dasaka da se za bilo kaki sanduk sklepa, pa da ga sarane u zemlju, kaže. Teško mu se i pomisliti da će ga ribe pojesti. Mi seljaci, kaže, nikad dosad nismo videli more. Sad nam se ukazala prilika, a mi moramo da umremo. I ribe da ranimo svojim telesima. Nisi u životu okusio morsku ribu, a sudbina ti odredila da te morske ribe pojedu.

E pa, take smo  mi sreće. Al ne vredi nam kukati, nego da gledamo kako da se preživi.

Malo po malo, nanožismo se mi koji smo preživeli.

Počesmo i da obilazimo jedni druge. I da izlazimo iz šatora, ko gušteri na prvo sunce.

Gledaš okolinu, gledaš more. Misliš, dabome, na Srbiju. I kako ćeš da se vratiš.

Sećam se, ko sad da gledam - izneše na nosilima nekog Branka, mislim da se prezivao Jovanović ili Janković, ne mogu baš posigurno reći, znam da je bio iz Kragujevca. Izneli ga vojnici, on tražio, oće da gleda svet, mlad čovek, školovan.

Pridiže se on, i sede na ona nosila. I on gleda more.

Vidiš li, dobro, kako se ovo more smirilo i umirilo, najelo se srpskog mesa, veli mi, pa otežalo i čisto pridremalo, ko ubojnica.

Ja nemam njegovo oko i ne poznajem more, prvi put ga vidim, al mi teško dođe. Pogledam ga kivno, a on pridodaje: Vako će da bude i posle rata ako se kogod od nas u Srbiju vrati, sve će, veli, da se smiri i zaboravi, ko da ništa nije bilo, ko da smo, veli, štapovima udarali po vodi.

Bolje bi za tebe bilo da te mi odnesemo u krevet, tebi ovo sunce škodi, kažem mu. Vidim da je bled i na pečate modar, bolesniku je i sunce neprijatelj, mloge je i ono dokusurilo. On neće, oće da čeka da vidi zalazak sunca - deklamuje nešto o suncu i pučini.

Izjutra njega odneše, dabome, ribama. Ja posle opet gledam ono more i mislim na Branka, sećam se šta mi je ko juče reko, pa i sam primećujem da je more otežalo i da je pridremalo i da na njemu nema ni jedne rupice ni tačke tamo gde su Branka bacili, ništa se ne poznaje.

 

Pevaju i plaču

 

Vidiš ti, sinovče, mene. Kad me pogledaš u ovom zatvorskom odelu i vakog kaki sam sad, ćorav i opečen - ti ne bi mogao poverovati da sam ja i u Africi bio. A jesam. Premeštaše me, ko i druge, sa ostrva na ostrvo. U tuđim prnjama, na tuđim lađama, po tuđim morima, pa u Afriku. Tamo sam upoznao majora, doktora Ristića.

Mogo bi ti ja ovo kazivati i kraće, al nije red zbog doktora Ristića. Sve nas je savetovao. Izađe tako s nama u šetnju, pa kaže: Čuvajte se, braćo Srbi, - tako nas je zvao, bogami, a čovek major, lekar - ovo je, veli, Afrika, ovde ima zmija u svako doba godine, ne bi valjalo da i od afrički zmija stradamo. Pa savetuje da se ne iščuđavamo i da ne zavirujemo da se mlogo ne zagledamo u ono što je pred nama. Može se, veli, videti i da se mlogo ne zaviruje - stra ga, valjda, da se mi ne obrukamo u Africi, al de može Srbin da ne zaviruje, sve mu čudno, ni stoka im nije ko naša, a rastinje - pogotovu.

I sve nas doktor Ristić uči kako treba da se družimo kad na ulice izađemo. Nemojte biti smešni i zbunjeni, ispravite se i gledajte otvoreno, vi ste vojska, bili ste vojska, što se sad postiđujete, niste vi nikom ni krivi ni dužni, niste vi ovde nikom nabili ognjište, vi ste zaslužili ovaj tain što vam saveznici daju; vi ste, veli, imali svoje kuće i svoju stoku, bili ste domaćini u Srbiji. Ja vas gledam, veli, pa mi žao i krivo. Kad ko umre, vi se čisto razvedrite ko da ste se nekom razdužili. To je opasno, veli, to može da bude prenosno, sa kolena na koleno, kao kaka bolest - dabome, doktor učen čovek, sve zna.

Sve je činio za nas taj doktor Ristić. Trudio se da nas zaposli. Da radimo na zemlji i oko stoke. Zna šta Srbina najlakše može okrepiti. Dabome, želeo čovek da ne ličimo na gomilu mučenika i beskućnika koji se stide i sveta i sebe sami, u tuđini.

Sanjaš li štogod, Milutine? - pita me jednom major, doktor Ristić. Od snevanja, veli, zdravlje mnogo zavisi.

Ne sanjam - slaga ga, ne smedo reći: sanjam groblje bez krstača.

Imaš li dece, Milutine? - pita me jednom, ne mogu reći kad beše.

Nemam, gosn majore.

Pa što si toliko tužan? - pita me, dobar čovek.

Valjda zato što smo čak dovde stigli, gosn majore, što je Srbija propala, a mi po svetu bazamo. Jes, lepo su nas Francuzi privatili, svaka im čas, - podignem ja vako šajkaču - ama, šta će s nama biti do posletka.

On se uvati za bradu, zabrinu se, vidim ja nisam budala, ne može to biti samo zbog Milutina, to je zbog naše srpske sudbine. Stoji tako, gleda me gleda, pa veli: Nemoj da se odvajaš i osamljuješ, Milutine, nije tebi teže nego drugima; šaraj i ti čuturice ko i drugi, pravi neke svirale, vidiš kako ljudi svašta rade, napravi neko kresivo za cigare, da pripaljuješ. Što manje sećanja, Milutine! Sećanja nas mogu dokrajčiti, mogu nas obrati ko slana papriku.

Fala, gosn majore - što drugo da mu kažem, al mislim se: da je sreće ne bi mi šarali čuturice i ne bi bili ovde, čak u Africi, na tuđim odelima, u tuđoj postelji i na tuđem lebu. Svoj bi mi lebac jeli, svoji se brda i planina držali.

Te čuturice šarene i te svirale koje mi ovde pravimo i šaramo, to je možda jedino što će srpski vojnik steći i poneti ako se iz ovog pakla kadgod vrati svojoj kući - tako mi reče doktor Ristić, očiju mi.

Znači tako, mislim se, u šarenim čuturicama nam je spas, u sviralama koje pravimo u tuđem svetu - manem glavom. A koliko će ovi svirala zasvirati u Šumadiji i koliko će se čutura napuniti našom rakijom, koliko li će čuturica stići za buklije?

Doktor Ristić me pomilova po glavi, pa ode druge da teši - lepota od čoveka: sin mu jedinac strado preko Albanije, ubili ga Arnauti, a on osto da leči tuđu decu.

Pred povratak iz Afrike, doktor Ristić nas povede na naše groblje, da se oprostimo od naši mrtvaca.

Ovo smo sad mi na grobovima naši drugova i više nikad, - veli doktor Ristić - posle će o državnim praznicima diplomate da im dolaze, al teško grobovima nad kojima diplomate suze liju.

Na lađi kad beše, on sa nama.

Neko zapeva: "Ječam žela Gružanka devojka". Zapeva i doktor Ristić. Sude nebeski, kako li mu je srce, jedinca sina ostavio u arnautskim gudurama, al peva, pusti Srbin. I plače. I doktor Ristić peva zbog drugi ljudi, pametniji je on od nas, zna on da smo mi narod satrven, da nam nije trebalo po sinjim morima da skitamo, na tuđim lađama i na tuđem lebu, al eto, peva, šta će.

Dobro, doktore - pitam ga ja jednom, iskoristim priliku, nasamo - ko je taj Trumbić? Mnogo je u to vreme pričano o Trumbiću.

Šta će ti to da znaš? - pogleda me on, čisto sumnjičavo.

Možda je čovek pomislio da me je neko poturio da ga špijuniram - trgo se ja, bi mi krivo. Oprosti mi, gosn majore - zamolim ga, pođem da odem, ali on me zaustavi.

Milutine - veli mi - ako mi budemo stradali do kraja, neće za to biti kriv Trumbić, nije nas on doveo ovamo.

 

Bespuća pod oblacima

 

A kad bi ono pred Kajmakčalan, pukovnik Ivović me pozva u svoju zemunicu - mi smo ispisnici, možda sam ti reko: kad je on pošo u Kragujevac, na školovanje, ja sam ga pratio i torbu mu nosio do jaseničke ćuprije.

Vidiš, Milutine - pokazuje mi pukovnik vako - ovo ti je, veli, Kajmakčalan, visok je iljadu i osam stotina metara. Nikad niko od naroda evropski nije ratovao na ovim visinama, nikom putevi za spas otadžbine i države nisu prelazili preko ovoliki visina. Naši putevi, veli, vode kroz ova crna bespuća pod oblacima.

Da l' je moguće da ćemo i mi Srbi i preko nji preći, mislim se. Zar mi ovako oslabili i omalili, pa sad preko tolike planine. Kamenjem da nas tuku u teme, pobiće nas. Ne verujem, sinovče, a nisam ni onda verovao da na tim visinama ima bilo kakve sreće za ikoga osim za orlove. Dok je bilo sreće, ne smedo reći, nisam ni znao da postoji Kajmakčalan.

Šta možemo, pukovniče, nismo mi gradili Kajmakčalan, nećemo ga ni meriti - pravim se lud, sinovče, znam kako se sa oficirima razgovara - valjda bog zna šta radi kad je Srbima odredio da ratuju na najvećim visinama, valjda je rešio da pokaže šta ljudi mogu, pa je izabrao Srbe. Pružim mu duvankesu da savije cigaru, pa velim: Možda je bog teo Srbe i na ovaj način da isproba, što ne bi i na visinama kad je isprobavo i na moru.

Sinovče, zbunio se pukovnik Ivović, nije mu jasno da l' ja to neki otrov prosipam, ili se možda posmevam našoj sudbini.

Kažem ti, gleda me pukovnik, a gledam i ja njega. Što da ga ne gledam. On je od mene bliži onima koji su određivali sudbinu naroda - pa da se gledamo. Moja je savest čista, a on neka vidi za svoju.

Ajde, bre, Milutine, sva će ova naša stradanja, muke i patnje naše u čitanke da uđu; deca će, veli, unuci i praunuci naši da uče o nama i da se nad našim pobedama snaže.

Nad našim grobljima - ispravljam ga.

Pa, dobro, nad našim grobljima - pljeska me on po ramenu.

Što me pljeskaš, mislim se, nisam ja budala da bi život svoj dao zbog čitanke, a pogotovu ne bi narod satro da bi ga uveo u čitanke, al dobro -de.

Zauzesmo mi Kajmakčalan, sinovče, Prekrismo ga leševima. Samo konja šta je ostalo da se raspada na onim padinama.

Kad bi pred ovaj drugi rat, siđem ja u čaršiju, sretnem Marka Draževića. I bog zna kako. Nismo se dugo videli, a on mi i rođak dođe, moja majka i njegova baba sestre od rođeni stričeva.

Šta ćemo, kud ćemo, ajde u Moravdžijinu kafanu. I sve redno: rakija, kafa, razgovor. Pitam ja kako su njegovi kod kuće sa zdravljem, čuo sam bio da mi sestra, njegova majka, nešto pobolela. Raspitujem se ja i za letinu, jesu li sredili, kako je godina ponela, kad on meni, ni pet ni šes: Ujače, jesi li ti bio na Kajmakčalanu?

Meni milo, sinovče. Dobro je, mislim se, da se neko seća tog Kajmakčalana, da to sve nije zaraslo ko mečki dupe, il, ko što onaj pokojni Branko kad je gledo more sa ostrva smrti reče da će sve da se izravna i da neće ostati ni belega naši stradanja.

Jesam, velim, kako da nisam, bio sam na Kajmakčalanu. I zategnem ja da pričam iz jednog vitilja. I kad je artiljerijska vatra bila, i kako smo krenuli, kaki su položaji naši bili, nemogući, pa nas Bugari i Nemci tuku u tome, i kako su za nama ostajali naši mrtvi. I kako smo ljubili zemlju kad smo prešli preko Kajmakčalana.

E to je bila pogreška, - prekide me Marko - to je bila velika pogreška. A smije se.

Dobro, mislim se, pogreška, sigurno da je bila pogreška, znam ja da mi iz pogreški ne izlazimo otkako smo svoju zemlju napustili; seti se ja oni naši kostura i leševa preko Albanije i sinjeg mora i koji li sve ostrva, pa i Afrike.

U redu, blago ujaku, greška, al koja, u čemu smo to pogrešili? - oću ja da razaberem i vidim šta on misli.

Pa to što ste toliko ginuli i što se pogibijom jednako ponosite, to je pogreška. Kajmakčalan nije srpska zemlja. Ne važi se ono što je bilo za vreme Dušana Silnog.

Sude svevišnji, zašto je on škole učio i po Beogradu bazo - mislim se, al se savlađujem.

Dobro, blago ujaku, a što mi onda ljubismo zemlju? Zašto mi onda otimasmo tu zemlju od Turaka dvanaeste? Mislim se, sinovče: imadosmo li mi neka druga posla, nego da po Makedoniji ginemo? Jesu li, blago ujaku, velim, jesu li ti čija je zemlja znali ranije da je njina? Ako jesu, što je ne osvajaše i ne oslobađaše, kako se tek sad setiše čija je?

Eto, ne vredi vam se vajkati, tako je to sa nama Srbima, mi prvo izginemo pa se posle razmišlja da li je to tako trebalo da bude. Drugi su drukčiji, oni prvo razmišljaju, pa onda ako ikako mogu, ne ginu - smeje mi se u brk.

Dobro, blago ujaku, ima li još Srba koji misle kao ti? - pitam ga, a pod grudima poče da me steže. Zaleteše se u me one slike i prilike; seti se pukovnika Ivovića, i onog razgovora u njegovoj zemunici, seti se pogibije Milića iz Kalanjevaca i Manojla iz Guriševaca - al, dobro, trpim, oću da vidim šta je i kako je.

Ima, zar ne čuješ i ne čitaš da vas Kajmakčalance nazivaju "kajmakčalanskim avetima".

Ja gledam, a ovde me priteglo, uskovitlo se Kajmakčalan oko mene, al se uzdržavam, ne dam rukama na volju, rođak mi je.

Dobro, blago ujaku - sve ja tako njemu lepo, a dlan oće da mi se otkači - dobro, a ko to tamo po Beogradu tako nas "kajmakčalanskim avetima" naziva, koji su to Srbi tamo? Računam, školac je, student je, druži se sa ljudima, čita knjige i novine apsili su ga, zbog toga je i školu zabatalio. Da je sreće, on bi odavno sudija bio, al eto, bavi se nekom politikom. Dede, blago ujaku, reci ti meni ko su ti ljudi što su sad naknadno tako pametni?

On reče, ne mogado sve upamtiti, znam da pomenu nekog Ristića i još neke spisatelje. Svi oni sad pišu i govore da smo mi oteli Makedoniju kad smo prešli preko Kajmakčalana. A ja, sinovče, vidim nas kako ljubimo zemlju kad smo prešli na ovu stranu Kajmakčalana pa mi krivo. Što je nama bilo potrebno da ljubimo zemlju Kajmakčalana pa da se Makedonci ljute na nas i da sad, kako čujem, govore da smo mi njih okupirali osamnaeste. Što mi nismo nji pustili da se oni sami oslobađaju i stvaraju svoju državu Makedoniju, ako bi im dali Bugari? Što da Makedonija za nas bude tri puta grobnica, pa da nas sad i naši školovani ljudi kajmakčalanskim avetima nazivaju i da nas podrugljivo zovu Soluncima, ko da je to lako biti Solunac. Zašto se zaboravlja da je i od one šake jada što je sa Halkidika pošla kao desetkovana srpska vojska do kraja izginulo više od polovine... Zašto da ispadnemo smešni na kraju?

 

Lepa sela i varoši

 

Da kažemo, pade Bugarska. Odoše  Bugari svojim kućama. Nama komanda ne dade da odemo u Bugarsku. I bolje, kaka je sreća biti nekome okupator, barem mi znamo šta je okupator, pribogu, zar je sreća za čoveka da prži babe i ubija tuđu decu. Fala našoj komandi te tako isposlova to sa Bugarima, pa se mi njima ne svetismo za Surdulicu, Toplicu, Jablanicu i druga njina zverstva, što da budemo ko oni.

Dadosmo se mi za Nemcima. A oni, ljudi, dabome, beže svojim kućama, ne možeš i' stići. Vasilije se, sećam se, šegači: Blago Nemcima, veli, oni ljudi idu svojim kućama, a mi ko da svoji kuća nemamo, protutnjasmo pored svoji sela ko pored turskog groblja.

I drugima teško, bili bi radi da svrate, da vide šta je i kako je sa rodbinom, ali oficiri ni da čuju: nije sad vakat da se Srbin sa rodbinom cmače, nego da se ide preko Save i Dunava, da zauzimamo zemlje u kojima žive Južni Sloveni. Sad se ostvaruju ratni ciljevi Srbije.

Da bog sačuva. Ne daju ti odmora. Drže nas ko đake. Uče nas o Južnim Slovenima. Teraju nas da pevamo o bratstvu i jednorodnosti. Ne smeš reći: neka te pesmice pevaju Južni Sloveni, dosta je od nas, mi smo svoje odužili.

Pa bogami, sinovče, teško mi je učiti. Šta u moju glavu može da stane kad je prepuna crni uspomena. Ali ko te pita. Samo napred. Pospadasmo s nogu po onim krajevima što su dotad bili austrijski.

Neću da grešim dušu - lepa sela i varoši. I narod lepo obučen, nigde opanka, niko pocepan. Domazluci uređeni, nikom crep nije falio, ni na svinjcu.

A naši, onako traljavi i tabanisani, zaviruju kroz kapije, pogledaju u dvorišta, gledaju štale, obore. Željni ljudi domazluka, trapuljaju i gledaju. Čude se kako je sve očuvano i uredno. A kapetanu Topolcu, vidim, nije pravo, postiđuje se. Nije se ovde ratovalo, ni sad ni ranije, nije se ni ustaničilo - objašnjava nam, vidim, stra ga da se ne obrukamo, žao mu, valjda, naši ljudi. Nisu, veli, ovde ljudi ni bune dizali, nije njima bilo kao nama, oni su se sa svojim dušmanima dogovarali i nagađali.

Koje smo mi sudbine - maše glavom Stevo Tuležanac - božiju ti majku i našoj sudbini i našoj Srbiji, koliko nas je koštala; kako se, veli, među nama ne nađe kogod za kake pregovore i nagodbe sa neprijateljima.

E pa, ne vredi nam se vajkati, svak ima svoju pamet i svoju dušu koje mu sudbinu određuju - kezi se Vasilije.

Veličko Veličković, narednik iz druge čete, prišio čin, posto narednik, odelo prepravio, zategao se, uščustrio se, čini mi se da se bio i namirisao, taki je čovek bio, valjda mu to i od imena i prezimena dolazilo, sve je bio željan neke veličine i izgleda, voleo da se dipli i glanca, pa se vako zaustavi pred jednom kapijom, a tu stoje dve devojke. Razgovaraju nešto, vidi se lepo da jedna ispraća onu drugu, a Veličko Veličković mlad čovek, oće nešto da upita, nešto poče za crkvu da pripituje, a one devojke se samo pogledaše pa nastaviše svoj razgovor, ali vidim ja, žure one da se pozdrave, ne gledaju nas ko smrdljivi sir.

On zna francuski, reko ja za  Velička, oću da ga učinim malo viđenijim. On, veselnik, stvarno bio naučio nešto francuski, tamo po francuskim bolnicama po Africi i po Solunu, mnogo je voleo da se druži sa Francuzima.

One devojke se pogledaše i rastadoše, odoše bez reči, vidim, ne veruju da Veličko zna francuski; vidim, bre, da im ni najuredniji i najličitiji među nama ništa ne znače.

I pričam ja posle to kapetanu Topolcu. Voleo bi da mogu i onom učitelju iz našeg sela i poručniku Garašaninu, i Mladenu Markovom, a najviše bi voleo da mogu kralju i Pašiću.

Kapetanu Topolcu, dabome, nije pravo. Ljutka se na one devojke. One, veli, ne znaju šta je vojska, nikad svoje vojske ovde nisu ni imali, one misle da smo ajduci. Upišulje, veli, misle da su ispred nas, da su civilizovana Evropa. A ta civilizovana vojska u kojoj su njini služili vesala je po Srbiji i po Sremu srpsku decu i žene. Dabome, ta vojska je vesala, nije srpska, srpska se vojska nikom nije svetila, ni jedino dete nije od njeni ruku stradalo. Mogli ste im to, veli, reći.

Ama što je to meni potrebno da se ja sa devojkama pregonim i da dokazujem ko je ko. Da je sreće, mislim se, ja bi poodavno bio u svojoj kući i sa svojom pravom rodbinom.

Meštani nas, sinovče, posmatraju ko da nismo pobednici. Čude se ljudi da smo mi ovako malobrojni, uz to i tabanisani, pobedili vojsku koju su oni s divljenjem gledali na paradama.

Jovan Venčanac, pao na kaldrmu, bacaka se, a meštani gledaju. Ne daj se, Jovo - šapućem mu, ne znam kako da mu pomognem - ovi ljudi nas ne poznaju, pomisliće da smo mi ove boljke od kuće poneli, da su nam urođene, ne znaju oni da smo mi te bolesti u ratu stekli, otkud oni mogu znati da živi ljudski stvor s našeg puta nije mogo čitav da se vrati, nisu ni konji naši mogli da opstanu.

Žene okreću glavu, ne mogu da nas gledaju: pobednici udaraju temenom o kaldrmu, pena im na usta izbija.

Seti se ja opet učitelja iz našeg sela, i Mladena Markovog se seti, i poručnika Garašanina, i mog ispisnika pukovnika Ivovića. On mi je, veselnik, govorio da se u neku veliku knjigu upisujemo, a mi, eto...

I oni među nama koji su se dugo kinđurili da bi ličili na pobednike - splasnuše, čuše da nas ovde, u krajevima koje smo oslobodili, nazivaju srbijanskim gedžama, gegulama, geacima, pa i ciganima.

Pa kad već pomenu te "gedže", onda i ovo da ti kažem. Bila je zima. I sneg napadao. A mi po selu, a selo nije ko naše, njino selo veliko, veće od naši varošica. A po sokaku guske. Imaju gusaka i pataka, bože sačuvaj.

Gedže, gedže! - viču deca, ruže nas, viknu pa smugnu iza kapije. Pa opet: Gedže! A mi ko popišani.

Ama koje gedže! - skide pušku Stevo Venčanac, pa zateže i opali po onim guskama.

I drugi skidoše puške, pa na guske. Pršti perje, gaču guske. Šta bi, sunac ti!

Prestanine, ljudi! - vičem, nisu guske nama ništa krive.

Po dvorištima, iza kapija, nasta dozivanje i kuknjava, za guskama.

Beži, Stanko! - povučem ga. Ovo na dobro ispasti neće, čuješ da se za guskama kuka više nego što se u Mačvi kukalo za decom i ženama. Udarismo sokakom i zalutasmo. Jedva se bivaka domogosmo.

Sutradan, došli civili da se žale zbog gusaka. Nas postrojiše.

Kapetan Topolac izađe ljutit, vidi se, namiče šajkaču na oči. Civili za njim. Sve obučeni ljudi - crni šeširi, crni kaputi, rukavice im na rukama, lako je njima na mrazu.

A mene baš kopka. Da l' će kapetan Topolac sad da pusti ove da se šetaju pored stroja i prstima pokazuju u nas ko u lopove. Samo bi trebalo još i žandare švapske da dovedu da apse nas koji smo njinu carevinu srušili, samo bi to još nebesa mogla da nam prirede.

Vojnici, vi znate da vam ja ne mogu i nesmem reći da ste se osramotili i zato, kaže, ja uzimam vašu bruku na se, jer sam se dosta okitio vašom slavom.

Vojska zaurla. Bacaju kape uvis. Meni milo. Teo bi da viknem: fala ti kapetane, što nas jednom uze u zaštitu i s nama podeli bruku i sramotu.

Dobar beše kapetan Topolac, al i on strada. U ludnici. Šteta što ga nemadosmo za ovog poslednjeg rata i okupacije.

Al, dobro, idemo dalje.

Izlazimo samo u grupama, ko ovce u stadu, pokunjeni i ko da smo nekom nešto krivi, pa i pred sobom se smejuljimo ko da smo u krađi povatani.

Ajde, Milutine, sa mnom - pozva me kapetan Topolac - idemo da popijemo koju.

Meni milo, neću da krijem, skoro ćemo se valjda i rastati, pa da popijemo. Ja za njim, u kafanu, a on, oficir, bre, al zanišanio astal u ćošku, najdalje, ko da nije oficir i onako ličit, ko da se od nekog krije ili zbog nečeg postiđuje.

Dok smo ginuli, mlogo smo verovali - reče kapetan i zaveza, ni jedne više da proslovi, a pije, jedna čaša drugu stiže. Kako li će ovaj ustati, mislim se, da l' će se pred ovim svetom obrukati. Vidim šta ga mori, pa se mislim: dockan, gospodo oficiri, dockan.

Što se ti ljutiš, sinovče, govorim ti kako je bilo.

Teraju nas da maršujemo. U stroju. Treba, govori se, da pokažemo koja smo mi vojska, to traži od nas neki odbor Južni Slovena, nisam mu nikad ime zapamtio. Mnogo je ovde, kažu, oni koji nisu voleli ćesarsku vojsku i vlas, pa treba da se vidi da smo i mi regularna vojska.

Pa zar nije od nas dovoljno što smo srušili tu ćesarsku vojsku i vlas, mislim se, nego treba sad da se čustrimo i da lupamo izranjavljenim nogama i raspadnutom obućom po austrijskoj kaldrmi - al šta možeš, stvara se velika država.

Maršujemo, a nema onog reskog zvuka u koraku našem - nije naš korak ko što je bio; ama, ni zastave naše nisu za paradu - izrešetane su i okrvavljene, isuviše.

Ni pesma nam nije da se možemo njome ponositi - nisu to više one pesme koje smo pevali kad je  Srbija polazila da se brani.

Otpevasmo svoje - dobacuje Stevo Tuležanac, vidi on da se nikom ne peva i da nema šta da se peva.

Nema ni oni devojaka o kojima se pričalo dok smo amo dolazili, šegači se Kosmajac. Ne videsmo ni decu da pred nas cveće bacaju ko što se očekivalo, niko krčag vode da iznese da nas žedne napoji. Nikako mu, veli, ne ide u glavu zašto tabanisemo, kome čaprezdivan pravimo. Ovi što nas posmatraju vake, mogu pomisliti da smo mi pobedili slučajno, il nekom grdnom pogreškom.

Ne sprdam se, sinovče, ne ja, bogami, sudbina se sprda.

 

Od sudbine se ne beži

 

Jednog dana gledam ja, voz ode prema Beogradu. U furgonima vojska. Naša, dabome. Odlaze ljudi u Srbiju. Odužili bogu božije, caru carevo, pa odoše svojim kućama. Uskoro ćemo i mi, računam. Govori se da već pristižu i regruti. Mi pevamo "Vojska stara ide da odmara", al nije tako uistinu sinovče. Pozvaše nas  u stroj. Opet neka gužva - govori se da idemo da presretnemo Talijane. To je istina, kaže kapetan Topolac, Talijani oće neka mesta, al mi ne idemo tamo, tamo će drugi, a mi idemo da zavedemo red. Izbila neka gužva - kaže, seljaci, đaci napali nekog bogataša, mi idemo da mirimo, a da pucamo smemo samo u vazduh, samo da zaplašujemo. Nikako u meso.  Za to će da se robija.

Milutine, post ti tvoj, šta je ovo sad, koja ti je ovo slava i muzika, jebem ti pišljivu sudbinu, zar da završiš rat kao pandur, a može biti i ko robijaš; e pa nećeš, kapetane, vrdnem sanćim da pišam, pa ispraznim tandžaru; neću ja puškom sa Kajmakčalana i Dobrog Polja dečurliju da plašim, nisam zaslužio da od mene prave strašilo. Neću, bre, da mi se omakne pa da opoganim dušu i zaglavim na robiju.

Kapetan Topolac nas požuruje, a sam ne izmiče iako je na konju, vidi i on šta je i kako je. Nije ni njemu milo da se posle toliki naši bojeva sa narodom pregonimo, nije se za to ratovalo.

Da l' zna za ovo naš kralj, čiča Pera, razmišljam, što on ne uzme u zaštitu svoju vojsku.

I drugi se vajkaju. Nije pravo ljudima. E pa da smo znali za ovo kad smo se slegli na Kosovu - gunđa Stevo Tuležanac - vido bi Putnik sa kim bi krenuo preko Albanije.

Da l' nas Pašić nasamari? Il možda onaj Trumbic? - pita Tanasko Stragarac.

E da sad pred nama jaše vojvoda Stepa, bila bi potpuna parada - zajebava se Vasilije.

A tamo kod jednog dvorca - gužva. Psuju nas oni, đaci li su, seljaci, ili radnici. I ruže, bre. I potežu. A mi znamo šta nam je rečeno. Čuvaš se da ne zaglaviš robiju sad na kraju; zar posle šest godina rata da na robiji završiš.

Bogami prasne i po neka puška. Prosvira zrno.

Da l' ovde ima i oni koji su na nas pucali na Ceru i Kolubari, mislim se.

Stao ja, sinovče, pored jedne zgrade, sklonio se od džumbusa, kad mene bridnu oko - zasuktaše svetlaci. Nema šta - oko. Zviznuo kuršum u zid pored mene, prsnuo malter, odbio se kamičak, šta li, pa u oko.

Uh, božiju ti majku i pišljivu sudbinu, Milutine, kažem sebi, zar sad da stradaš, zar da ispadneš smešan - zar sad oko da izgubiš, i od koga!

Mijailo Akinac obigrava oko mene, teši me: Bolje oko nego ruka, šta je seljak bez ruke, može samo ovce da čuva, ovako ćeš opet moći da oreš.

Stiže i bolničar, vičan je čovek ranama pa zagleda i kaže: Nije rana velika, nije ni opasna, kamen ga, kaže, potkačio, al oko mu je stradalo. Stavlja on meni zavoj, priteže i omotava, jedva ja i na ovo drugo oko vidim, sužio mi se svet. A Vasilije se ceri: Je li, bre, Milutine, kaka ti je to rana, sad u slobodi, kako ćemo da te svetimo? Jedino da nov rat zapodenemo.

Vasilije, ti bi barem sad mogo da ćutiš, nije svaka prilika tebi za sprdačinu. Taka je, kažem, moja sudbina, da izgubim oko od onih kojima se ne mogu svetiti. A od sudbine se ne može pobeći.

Milutine, šta bi? - po glasu poznado kapetana Topolca, al ga ne vidim.

Ne znam šta bi, kapetane, to sam ja tebe teo da pitam.

Posle, tražili moji onoga koji je pucao pa udario u zid, odbio malter i meni oko izbio, al de to može da se nađe.

Pa i da su našli, koja vajda? Svako ko puca može da ti izbije oko, al da ga opravi ne može.

U bolnici bio jedan rezervni poručnik, Radović, u civilstvu bio student. Lep čovek, crnomanjas, lepe oči, kosa talasava, ali mnogo izranjavljen; slabosti ga saletele pa bledi i vene, al čita novine, redovno. Jednom me pozva pa veli: Vidiš li ti, junače sa Cera, Kolubare i Mačkovog Kamena, sa Kajmakčalana i Krive Reke - ređa sve največe bitke naše - vidiš li ti ovo? I stane mi čitati. Cimaju mu se one novine u rukama, glas mu podrktava. Vidiš li ti ovo, junače! Napunili novine pričanjima i falama novoj državi, kralju i vladi. Malo-malo, pa pišu da smo se borili za kralja.

Dobro, gosn Radoviću - pitam ga - čita li novine kralj? Zna li on šta se piše? Zašto kralj ne zabrani to pisanje, što ne kazni novine koje omalovažavaju njegov narod?

Ne vredi se nama boriti - samo se trese poručnik Radović - mi isterasmo Turke, a naše nam age i begovi zasednu za vrat. Pobedismo i Švabe, i Nemce i Bugare, a naše nam ulizice slobodu opogane. Ništa nama ne vredi, kad mi sami dušmane rađamo - ne treba nam neprijatelj sa strane, lakeji će, veli, sve upropastiti i opoganiti. Poručnik Radović ubledio, graške znoja mu izbivaju po čelu.

Dobro de, gospodine Radoviću, nemoj se sikirati, biće školovani ljudi koji vole svoj narod pa neće prezati od ti ulizica i druge pogani. Može i ovaj naš narod da odškoluje ljude kaki su mu potrebni i kake, napaćen, zaslužuje. Kad smo tolike ljude hrabre i čestite imali na ljutim bojištima, što bi mi u miru oskudevali u čestitim ljudima.

Jesi li ti lud ili si naivan! - ljutnu se on, a ja neću da mu kažem da nisam ni jedno ni drugo, neka ga nek misli šta misli; al vidim ja da je on čovek sa kojim može da se razgovara pa ga pitam za ono što me tišti, godinama, još od kada su nas, šaku srpskog jada, u Srem zavodili da pomažemo golemoj Rusiji i drugoj slovenskoj braći.

Dobro, kažem, gospodine Radoviću, oće li sad oni koji su nas kroz ovaj rat vodili da sednu degod pa da se sračunaju i vide ko je de grešio. Ima li ovaj guravi narod kaki skupština i poslanika, kaki komisija koje će to da ispitaju, barem zbog oni naši grobova od Save i Drine pa preko Albanije i sinjeg mora do Afrike i natrag preko krvavog Kajmakčalana i Krive Reke. Je li to čija god dužnos u ovom narodu, ili samo narod ima svoju dužnos, koju je odužio i prepolovio se.

Ti si, Milutine, lud! - ne može da izdrži poručnik Radović, sav cepti, a ja ćutim i mislim: govori ti šta oćeš i koliko oćeš; da sam lud zar bi te ja za ovo pito; da si ti čovek sa više živaca, ti bi po pitanju mome razumeo da ja nisam ni lud ni naivan.

Oće li kogod - pitam ga - pred svima nama da odgovara za onu decu što se satreše po albanskim vrletima?

Milutine, nesrećniče - veli Radović - nema te skupštine, nema te komisije, nema i neće biti, upamti, ne odgovara se za srpsku seljačiju.

A oće li neko dobrovoljno da položi račune, da se ispovedi?

Niko se ne ispoveda i ne priznaje grehe dok je na vlasti, upamti, Milutine, samo se ide dalje. Evo, vidiš šta rade ližisahani po ovim  glupim novinama, kako baljezgaju o "našim veličanstvenim pobedama", a ne pomišljaju da jedan narod koji je izgubio polovinu svog ukupnog muškog življa, da ne računamo žene, ne može dobiti rat, taj narod je izgubio mlogo više  nego što je jedan rat. Šta može da opravda noliku pogibelj preko Albanije? Zar ova vaka država, ovo vrzino kolo?

Pričo je on meni i o Apisu. I kako su ga ubili. Kako je Aleksandar svršio poso, pa sad može kako oće.

Dobro, gosn Radoviću - pitam ga - da mi ne ispadnemo smešni?

Baš tako - zaradova se on - baš tako, Milutine: ispadosmo smešni.

A oficiri, zar naši srpski oficiri koji su sa nama kroz tri rata...

Oficiri su, Milutine, najsmešniji. Jednog su Aleksandra bacili kroz prozor, a drugog su uveli na mala vrata pa sad pred njim šene i ližu sahane i čine se manji od makova zrna. Nadimaju se, prse i šepure, samo, veli, po balovima izigravaju "dične Srbe". Ljube ruke belosvetskim upišuljama, a milion i dvesta iljada Srba pojele mace, ribe i crvi, zašto?

Sinovče, nemoj me reziliti, ne držim ja tebi slovo iz istorije, samo ti svoje misli kazujem, ono što mi je na duši.

 

Eto kuće, eto Šumadije

 

Sinovče, siđem ja sa štacije. Još je mrak. Al šta mari. Znaju noge put.

Izbijem na Žuti Oglavak, zora se zabele. A meni srce samo igra - eto kuće, eto Šumadije.

Udarim preko Petrovića čaira, gledam, još nigde odžak u selu nije zadimio. Niotkuda da se oglasi pseto, da rikne goveče, ovca da zableji.

Koga li sve nema - koga li su u selu ubili Austrijanci, Mađari i Nemci? Sreća je samo, što ovde kod nas u Šumadiji nisu bili i Bugari.

Moja kuća i zgrade se smanjile. I druge kuće i zgrade po selu. I sokak se smanjio. Nadrle vrzine i korov. Čisto mi smešno, mi proširismo i uvećasmo državu, a sve naše, od čega asne i zadovoljstvo imadosmo - smanjilo se.

Moje pred kućom, majka i žena, podranile. Dobro je, žive su i bele su im marame.

Ja ne izdrža - zovnem.

Milutine, jesi li ti? - potrča mi Živana bogazom.

Jesam, Živana - kažem, a ona stade preda me, pa ko da mi ne veruje.

Rekla bi po glasu, kaže, al eto ne ličiš mi na se.

Ostado bez oka, Živana - vrdam ja glavom ustranu.

Ako, kaže, niko te neće manisati, nemoj da se sikiraš, samo kad si se vratio živ.

Moja majka Gvozdenija se potkočila, ne veruje da sam ja - na meni odelo francusko, telećak austrijski.

Ćoro moj, ćoro! - stade majka da kuka, da me cmače i da me grli. I, eto, ona me prozva "Ćoro", pa tako osta za sve, osim u crkvenim, vojnim i poreskim knjigama.

Dobro je, - poče i majka da se pribira - dobro je veli, što je oko, što nije ruka. I ona zna šta je čoveku seljaku potrebnije. Šta je seljak bez ruke. Može samo da čobanuje, a mi u Šumadiji nismo čobani, nama treba da se ore i žito da se vezuje.

Moja Živana se nasmeja - milo joj, zadovoljna malom nesrećom. Zadovoljan i ja, bogami; drugi su ljudi drukčiji, ljute se na mali dobitak, hule na boga kad im i na velikom dobitku malo zakine, a mi, eto, zadovoljni i gubitkom, presrećni što nesreća nije veća. Bože, mislim se, da l' su Pašić i Putnik poznavali naše majke i žene, da l' su računali da smo mi taki kad su nas nako upotrebljavali.

Milutine, - pozva me majka, vako ustranu - dobro je, veli, što sam te dočekala da ti ovo mogu reći: nas dve smo ovde živele ko dve kaluđerice, ovo nije bila kuća nego prazan manastir, ranile smo se svojim rukama, a otimali su nam više nego što su mogli mnogo jači da zarade, prele smo i tkale, i to su nam otimali, ali obraz smo sačuvale, i svoj i tvoj, a to nije bilo lako, pogotovu Živani. Zaklanjala sam je da ne ide opštini, da ne ide žandarmeriji, da ne ide sama sa stokom i u njivu.

Čekaj, bre - pitam je - što da ne ide sama sa stokom i u njivu, nisu valjda i tamo bile Švabe?

Nisu Švabe, nego naši, a zar su oni bolji od Švaba; više su, veli, naše lopurde i jajare otele i silovale nego Švabe i Mađari. Svakoj bagri dalo se da se čini silom. Doznaćeš ti sve to, Milutine, a ovo ti sad govorim, da ne bi cvelio Živanu. Nemoj ko drugi. Nije meni ovo sevte da gledam vojsku kako se iz rata vraća, nikad ne dolaze oni ljudi koji su otišli, drukčiji dolaze, preobraženi, surovi prema svojoj čeljadi. Nemoj slučajno i ti ko Dragoljub. Dragoljub bije Perku, čuo da je silovana. Ej, bre, Milutine, silovali je zlikovci, a njen čovek je bije. Kako će ona ovaj rat da zaboravi! I šta će Perki vaša pobeda. I šta bi nama tvoja pobeda i tvoj povratak značili ako mira ne bi imale. Čuvaj kuću, spasavaj dušu, dosad si spasavao državu i glavu, sad spasavaj kuću i dušu; ako te, veli, kuća i žena ne izvidaju, neće te isceliti nikake medicine - to ti je, veli, od mene.

Sinovče, moram da ti pričam malo prostranije, a i što bi ti kratko kad je govor uživanje jedno, jedino koje mi u zatvoru možemo imati, vako, nedeljom pred podne.

Odem u Uroševića meanu - oću da se raspitam i čujem od ljudi šta je i kako je. A meana, šta da ti kažem, puna. Cijuče ćemane. Drkte daire. Moji ratni drugovi pevaju. Neki i plaču. Nije ni pevaljki lako s njima. Nije sve ni u parama. I pevaljka ima dušu.

Napolje! - prodere se neko iza mojih leđa. Poznado ja glas Pera Uroševića. Izbacuje Manojla Dikinca, gura ga iz kafane. Piknu ga sa vrata na sokak, a ja se setio Vojislava, brata Manojlovog. Tedo reći: ne, Pero, Vojislav je od prestolonaslednika dobio perorez, to znam mi koji smo mu sveću upalili i koji smo ga zakopali. Al reko: Nemoj, Pero, Manojlo je ranjavan, čovek je bolestan, i stoka je skapavala na putevima naše sudbine. Kažem ti, žao mi Manojla, onemoćo u ratu, a Pero se podgojio i ojačo, nisu ga jele ni studen, ni nesanica.

Što ga brenuješ, Milutine, - skoči Lazar Čarapić, dovati Pera za gušu, a ruka mu na dršci noža - on se, veli za Pera, bogatio dok smo mi ginuli, on je Švabama naše žene poturao, sa švapskim žandarima naše kuće pljačkao, njemu nije dlaka s glave falila.

Čekaj, bre, Lazare! - ne dam ja, stra me potegnuće onaj nož, a sve u Pera pogledam, da se ne uskopisti pa da plati glavom ko jagnje đurđevdansko. Al Pero zna kad kako treba da se vlada pa se usukutrio, ne mrda i ćuti ko zaliven, vidi da je omašio.

Šta čekate - podviknu Lazar Čarapić na ostale - što ga ne jašete?

Ljudi skočiše, zaurlaše, pa očas Pera pred kafanu izagnaše, vezaše mu ruke na leđa. Zaviličiše ga pa - jaši. Prvo Manojlo, pa onda svi ostali. Jedan za drugim. Kroz selo, sokakom prema našim kućama i dole prema opštini. Gungula i orgijanje. Ja bi da se nekako Pero oslobodi, al ne smem ništa da preduzmem, napraviću gore. Idem i mislim: neće ovo Pero zaboraviti, doći će njegovo vreme. Mloge on menice i priznanice drži u svojoj fijoci, a mnogi će doći da se od njega jošte zadužuju.

Skloni se ja, pa kući. U sebi kažem: podalje od meane, Milutine, nema nikakve potrebe da ti nekoga jašeš i da ispravljaš krivu Drinu, ti imaš svoja posla, svoju kuću i stoku. Domaćinu i čestitu čoveku za jahanje je potreban konj, nije komšija. Pa je l' tako! Što da jašem jednog meandžiju, takoreći jednog prostaka. Ako ne bude veće asne od mog ratovanja, neka je i meandžiji bogom prosto.

 

Junice

 

Udarim u zemlju i oko zgrada. Bastavan sam bio. Prepokrivam, sređujem venčanice, kaldrmišem obor, pravim nove jasle. De koje drvo zameračim, odsecam: za tulac, naplatak, ojište, svračine, dočekaću, jarmenicu, držalicu, šipilo, klečku - za sve što je čoveku domaćinu potrebno.

Čekaj, sinovče, što da žurim? I kud? U zatvoru sam, a danas je nedelja... Ako ti se žuri, ti idi, ja tebe razumem, ti si činovnik. Pravo da ti kažem, ja se pomalo i čudim što ti oćeš sa mnom ovako da sediš i da me slušaš.

Pa eto, računam, ti si ovde činovnik, mogo bi imati neprilika, znaš kako je, sediš i razgovaraš sa zatvorenikom...

E, pa, dobro, dobro, ako je tako - idemo dalje!

Prođe godina - dve, a ja nabavim krmaču, pa godina - dve, a ja zapatio četiri ovce i kupio telad. Radim, stičem, boljiram, a Živanu od doktora do doktora, od manastira do manastira, pa kuvamo trave, pa vradžbine... i fala je bogu. Zatrudnila moja Živana, a ja joj ne dam ni na kaki poso. Ako treba vode iz bunara, ja je vadim; ako treba da se kopa i pregrće kukuruz, ja ga sređujem, ni u vinograd joj ne dam, sve - sam. I, fala bogu, ona donese našeg Radoja. Ja se bogu molim i zafaljujem mu na daru. Iako sam mator, ja srećan koliko sam težak, pa udarim u zemlju sve žešće.

Nemoj ti misliti da ja nisam zaslužio da me komšije, rođaci i prijatelji obiđu. Po ovome što mene niko ne obilazi ovde u zatvoru ti možeš misliti da ja to nisam zaslužio. Da sam bio osobenjak il neki samoživac i da se nisu ljudi oslanjali na me il ja na nji. Bože sačuvaj i sakloni! Ne radi se o tome. Drugo je nešto u pitanju.

E pa kad oćeš da znaš - ja sam Živani piso da me niko ne obilazi. Računo sam: ljudi imaju decu i unuke svoje, ne bi bilo dobro da oni mene obilaze pa da ispaštaju i njina čeljad. Znam ja kako se u našem kraju gleda na one koji obilaze ljude koje je sadašnja vlas poapsila. E baš tako!

Ne znam da l' Radoju mom beše pet ili šest meseci, kad, banuše poreski izvršitelji. Okreni, obrni, ne valja. Nisam, kažu, izvršio poresku obavezu. Oće da vode dve junice iz moje štale, a ja i' tek jedvito pribavio. Znaš kako je, sinovče - kad sam se posle našeg velikog rata vratio, u mojoj štali ne zateko ni jednog roga, sve odvele Švabe i Mađari. I sve to ja lepo i na tenane kazujem onim izvršiocima, a oni ni da čuju: rat je rat, kažu, a porez je porez.

Tamo na brešću u potoku zagrakta gavran, a mene nešto cimnu. Al velim, neka grakće i neka preskazuje što mu je volja, ja junice da branim moram, šta je seljak čovek bez rogate stoke, goloigro, stoka i sam, luk i proja, da se ne lažemo, nema zašta pseto da ga ujede.

Polakote, ljudi, znam ja i šta je rat i šta je porez, ama nisam ja svoju štalu ispraznio, nisam ja stoku propio ni prokockao, nije u nju šap udario, nego rat i okupacija. Čeknite dok se Milutin zaima, pa će biti i državi i Milutinu - kažem, a izvršioci ni da čuju.

Zakon ti, Milutine, izgoni junice, kažu, država traži svoje.

Žena moja, Živana, zgrčila dete u naručje i obilazi okolo, moli me da se smirim. Moranje je moranje. Milutine, kaže, pusti im junice, imamo dete, imaću mleka da ga dojim dok se druge junice ne otele, nemoj praviti nesreću, ne mogu oni da nam otmu koliko mi možemo da izdržimo.

E pa, ne mora meni samo žena da ima mleka, valjda i krave treba da ga imaju, sunce ti, ne mogu se ja vazda samo o državi brinuti, a neću, vala, ni državi dozvoliti da isprobava koliko ja mogu da izdržim - prekipi mi i pođem za sekiru.

A moja majka, Gvozdenija, ko da je znala, stražari kod sikire, ne da mi prići.

Sikirom se kuća ne brani, nego strpljenjem. Sad si, kaže, otac, sinko: seti se Radoja, nemoj da te stigne Kondićeva sudbina. Bolje ti je u sirotinju nego u ajduke. Za ajduka nisi, samo jedno oko imaš, ajduku su potrebna oba - i to mu je malo. Bolje ti je da izgubiš junice nego pamet. Eno ti je, kaže, kukuruz ko Morava. Biće sreće od božije biljke ako je od države nema, napunićeš koševe i onda ovi mogu da ti pljunu pod prozor.

Šta ću, ne mogu preko majčine reči. Slegnem se. Odrešim junice, otpratim i' niz sokak. Vratim se kući. Uzmem divit i pero.

Nisam nepismen. Presavijem tabak, pa kralju na Oplenac. Oću, sinovče, da vidim šta će da bude, kako će sad kralj sa mnom da razgovara. Napišem ja kako sam svoje čarape u Skadru sa svoji nogu skinuo za pokojnog kralja, čiča Peru, bog da mu dušu prosti i proste mu rane i muke naše. I napišem kako sam posle naše pobede na Kajmakčalanu kao odabran vojnik ljubio zastavu u ime našeg puka. Podsetim kralja na naredbu što je čitana pred svim strojevima i u kojoj se on u ime otadžbine i krune zafaljuje nama Šumadincima za osvajanje Veternika...

Mogo bi, mislim se, da pišem i pišem o svojim zaslugama za državu: koliko sam samo puta tešio ljude, molio i' da se ne vajkaju, koliko sam puta samo Vasilija preteko i preseko u reči, iako sam mislio ko i on; koliko sam puta oćuto zarad države, pa da mi se računa što sam oćutkivo i što sam državi prašto ne bi smeo doživeti da mi se junice iz štale izvode.

Kažem ti, baš kralju, na Oplenac... Što da mu ne pišem.

Na Oplenac, ne pišem na Beograd, računam, u Beogradu mu je prestonica, na Oplencu mu je kuća... eto, zemljaci smo, skoro komšije, tako smo se mi nekad komšijali s njegovim ocem.

Lepo ja sročim sve. Nisam ja čovek koji državu ne razume, nije ona meni maćija, nego je moja, mi smo je gradili. U redu, njegov praded nas je vodio, ali ni mi nismo, kako bi ti reko, ni moji pradedovi nisu zaostajali. Pa je l' tako? Šta bi Karađorđe mogo da učini sam da ostali nisu bili ljudi domaćini i kućevnici i da se nisu o Srbiji starali ko o svojoj kući, sve je to onda bilo jedno, sve je išlo ko ćoravo, a ni mi kasniji nismo zaostajali. To on mora da zna, ko će ako on neće. Nije bio kralj ko poneki, on je bio sa nama na položajima, po kaljavim rovovima. Pa je l' tako? On je, bre, vodio nas dvanaeste, osvetlali smo obraz i njemu i sebi, da nije bilo nas zar bi on mogo nako svetla obraza izaći pred buduće naraštaje... Pa baš, ako oćeš, zar bi mogo izaći i pred naše stare, davno mrtve, pa i pred svoga pradedu, lično našeg Vožda, mir prahu njegovom.

Sve ja lepo sročim. Napišem šta je bilo sa mojim junicama. Ne kažem da žalim, ali da se pričeka da mi se junice otele. Pa je l' tako? Da se zaima, pa da se posle bikovi i volovi prodaju i kolju za državne potrebe, jok junice. A dotle, bogme, vlada i kruna neka pričekaju. Je l' tako, nisu one vlada i kruna neki drugi naroda, nego naše, seljačke.

Pišem ja i gledam da onu artiju ne uprljam i ne izgužvam - znaš kake su naše ruke seljačke, nikad iz nji da isteraš prašinu.

A Živana se pribojava. Ko si ti, Milutine, da kralju pišeš i šta bi bilo kad bi svi o svojim brigama kralju pisali, valjda kralj ima kaka druga posla i brige, a ne da seljačke brige brine i zbrinjava. Ostavi se pisanja, Milutine, mi imamo našeg sina, nije za nas pisanje, za nas je kopanje i oranje. I drugi seljački poso. Pisanjem ćeš neku nesreću na kuću navući. Znao si Majstorovića, Milutine - on piso, pa sad njegovi pišu za njim i raspituju se, a njega nigde ni od korova.

Znaš kako je, u ovoj našoj zemlji ljudi se pribojavaju pisanja, ili mrze ljude koji pišu. Tako je, čuo sam, oduvek bilo, pa se i moja majka uplašila pisanja. Nemoj, veli, Milutine, niko se pisanjem nije usrećio, nego gledaj svoja posla. Imaš ono dete, imaš ženu, imaš kuću, biće i stoke. Ovo što nas je zadesilo, to je kazna zato što radiš i na crveno slovo. Nije za ovo tebi kralj kriv, nego si kriv sam - krčio si na Trijerarha.

Ništa se ti, majko, ne brini - kažem joj, ne mogu jednoj staroj i prostoj ženi objašnjavati da kralj nije pandur, da je to čovek plemenit, Karađorđev praunuk, da su moji stari sa Karađorđjem zajedno zakletvu pred protom Atanasijem polagali, da sam ja sa kraljem preko Albanije prešao i preko Veternika se vratio.

Majka me, vako, gleda, čisto sumnja. Je li, Milutine, veli, da se ti nisi nešto u ratu ogrešio, da nisi uzeo sa nekog mrtvaca štogod - sat, lanac, čarape? Gleda me i gleda.

Jesam, priznado ja. Jesam na Strmovačkim položajima. Izuo sam čizmu jednom našem iz austrijske vojske, izuo sam, al' je nisam obuo, bacio sam je.

E pa, Milutine, što se onda čudiš što su ti uzeli junice, Milutine, kazna čoveka stiže. Tako je od pamtiveka.

E videćemo da l' je to baš tako, da se i za to ispašta. Ako je tako, onda ovi naši iz austrijske vojske ne bi nikad junad imali. Tu sam, na Strmovu, možda i pogrešio, ali više nisam, a mlogo sam dobra učinio. Eto, nisam dao Vasiliju da kolje zarobljene Bugare.

Vasilije dođe - ne znam da l' prođoše dva ili tri dana kako mi junice odvedoše. Iskezio se Vasilije - vreme prolazi, sve se menja, samo se on ne menja. Mi, veli, stvorismo veliku državu, dobismo izlaz na more, a tvoje junice odoše za porez.

Nisu junice otišle zato što smo dobili izlaz na more - mislim se, neću da mu kažem da sam ja o svemu pisao kralju na Oplenac, neću da razglasavam, čekam ja da dođe moji pet minuta. Ali čekam predugo. Prolaze meseci, a ja čekam.

 

Ne sme se apsiti domaćin

 

Da smo mi oni koji smo bili, meni bi kralj otpisao, ne bi ja na njegov odgovor čekao preko mesec dana; ali mi više nismo ono što smo bili, sad smo mi Velika država, nismo više Srbija, mala, pa seljačka; i ajdučka kad zatreba - sedim pod tremom, večeram i razmišljam, zalogaj mi u grlu zapinje, ko da jedem oskoruše.

Moja Živana dođe i sede pored mene na klupu. Ti si, Milutine, nešto ljutit, vidi se po tebi. A ne treba, veli. Vidiš, naš Radoje raste, imamo žita, biće ga do novog; ja sam sukna izatkala, krmača nam je sprasna. I vreme nas služi. Fala je bogu, vidiš, možemo da sedimo pod našim tremom i da gledamo ovu lepotu i milinu, volj ti da se okreneš prema Orašcu, volj ti prema Oplencu, - sve ona mene teši, ko da su vlada i kruna Orašac i Oplenac pravile nama za gledanje; ko na priliku: eto vama Srbima i seljacima Orašca i Oplenca, mesta istorijska, eto vam livada i zabrana, pa da vas se otarasimo.

Ne laj! - kažem joj. I da me ostavi na miru. Da gleda svoja posla, mene da ne teši. Dojadilo mi, pa je l' tako, nije sve u tremu i oko trema, u štali i oko štale. Tako ja razmišljam - kad, ču se kapija, ker nalanu, banu pandur, donese poziv da se javim u načelstvo, načelniku lično. I nemoj da omaneš, - veli pandur - pa da te vezanog sprovodim. Tako mi reče, jedinog mi oka!

Bože, mislim se, svaka li uštva pandurska misli da može vezati čoveka domaćina; oni, bogati, zaboravili da su naši stari vladare ubijali i proterivali, a pandure vezivali, u svinjce zatvarali, splačinama ranili i pojili, pa najposlije cerićem u potiljak.

E nemoj se ti čuditi na pozivu, ni panduru, sine - priđe moja majka i vako sede na klupu pored mene. Onomad, kažem, čuvam ja ovce na Košutici. Vedar dan, lepota jedna, otava zazelenela, a gavranovi izbili iza brega, preleću nebesima i grakću.

Dobro, mislim se, ne zavisi valjda naša sudbina od tica. Idem ja da vidim de sam bio i šta sam radio u ovom svetu, šta sam ja državi, i šta je ona meni.

Zbog čega se, brate, moja štala ispraznila, ko je mene doveo do prosjačkog štapa; jesam li ja nešto šćerdao u meani lumpujući, jesam li na kartama ispraznio štalu, jesam li se ja istrošio po luksuznim banjama!? Kruna, vlada i političari su zametnuli kavgu i zapodenuli rat. Ako si, bre, i kralj moraš razumeti. Ja sam tu krunu sačuvao. Sačekaj pobogu, dok junice stasaju, da se otele pa da Milutin podigne i telad i da i' proda ko bikove, pa da bude i za Milutina i za državu, ne može država da uzme sve, a Milutin da ostane go ko pištolj, nije meni država maćija, ama nisam ni ja njoj pastorče.

Uđem u načelstvo, kako dolikuje - na meni sve novo, ko da ću na pričes. I kapa. I košulja. Gunj od sukna. Opanci novi, šest redi kaiša. Pravi Šumadinac.

Načelnik sedi za svojim stolom i ne podiže glavu, sanćim, nešto radi. Ne pogleda me, a pita: što si ušo tako kaljav?

Vidim ja šta je i kako je. I ne gleda u mene, a kaže da sam kaljav: oće da me zbuni, krpu od mene da načini. Al ništa, ćutim ja.

A on će opet: U državno načelstvo se ne ulazi u kaljavim opancima.

Nisam ja kaljav za inat načelstvu, nego su nam takvi putevi i sokaci, taka smo mi zemlja i taki narod - mirno ja njemu, ne bi da se zaoštrava. Neću valjda da mu objašnjavam kako je mene Živana posipala da se ja podmijem, da sam nokte podrezao i na rukama i na nogama i da sam sve čisto na se navukao jer sam u državno nadleštvo pošao i povodom posla s kraljem. Čisto mi beše žao moje majke što se nako radova pa kaže: Sad si, Milutine, blago majci, pristo i sa pokojnim kraljem čika Perom, da je živ, da sedneš a da se ne postidiš.

Umeš li ti, Milutine, da skineš kapu kad ulaziš u državno nadleštvo? - ustade načelnik, namrštio se, gleda me, oće zeca da mi utera u srce. Vidiš li ti ovo? - pokazuje mi na kraljevu sliku što visi o zidu, a u ruci mu ono moje pismo što sam ga kralju atresovao na Oplenac.

Viđao sam se ja sa njim u tri rata. A što se moje kape tiče, nije baš za skidanje podesna - pokažem mu ja šajkaču. Ova kapa je vojnička, kažem, pod njom sam ja sve ratove ratovao ko i moji stari. Nama je, gosn načelniče, vaka kapa na glavi da je ne bi morali skidati i kad treba i kad ne treba. Zna kralj da ova kapa nije za skidanje - sve ja njemu tako, šiljak u brk.

Šta ti, bre, misliš, ko si ti! - viknu on na mene.

Gosn načelniče, nemoj se na mene istresati i lepo mi reci de si ti bio za vreme rata? - pitam ga, sinovče, jer sam doznao da je bio švapski oficir.

Ko si ti da ti mene za to pitaš, ko je tebe za to ovlastio? - zbuni se on, ne bi mu pravo.

Pa evo, gosn načelniče, u čemu je stvar. Kralj i ja smo ratni drugovi, zajedno smo tri rata ratovali i ja sam njemu ko svom ratnom drugu pisao, pa bi sad da znam je l' je on to dozvolio da između njega i mene presuđuje neko ko je protiv nas ratovao.

Kakve veze ima rat sa tvojim pismom i tvojim porezom, znaš li ti šta govoriš i šta pišeš?! Misliš li ti da kralj nema druga posla nego da brine o tvojim junicama! - maše on onim mojim pismom.

Slušaj, gosn načelniče, meni kralj nije potreban da bi me unapredio i činovnički položaj mi dao, ja ne mislim da mu kolam oko dvora, niti ću na njegov bal da idem; meni je kralj zbog moji junica bio jednom potreban, a ja sam njemu više puta potrebao, pa sam mu se zato i obratio, kao ratnom drugu s kojim sam zajedno stvarao Veliku državu...

Načelnik me preseče u reči: Od taki, veli, kao što si ti sad država mora da se brani.

Ček! Zar od mene da braniš državu, od mene, bez koga je ne bi bilo!

A on, klima glavom, potvrđuje da baš od mene treba da je brani.

Ako je tako, onda je naopako, onda državu nije trebalo ni stvarati.

A on, besan - oće da me uapsi, kaže u buvaru da me nabije.

E, to je malo poteže, gosn načelniče. Ne apsi se šumadijski domaćin tako lako, nisam ja činovnik, nisam ni oficir, ni lopov, ni političar, ne možeš ti mene da uapsiš. Ne smeš ti to od kralja, koji ti je moje pismo dao. Zna kralj ko čuva državu i krunu. Možeš ti koga oćeš drugog da apsiš, ko ti kad - kako za apsenje potreba. Možeš činovnika, kad god oćeš. Možeš i oficira. I popa ti možeš da uapsiš. Ali ne smes šumadijskog domaćina. To su svi kraljevi dosad znali, pogotovu naši srpski, seljački.

Šta kažeš! - dernu se načelnik. Kakog seljačkog kralja spominješ, sram te bilo! Njegovo veličanstvo, kralj Jugoslavije nije kralj seljački, to je, veli, uvreda.

Pa seljački, nego kako, ne može kralj biti gospodski ako mu je narod seljački. Drugo je to što je on vas u svilu i kadifu umotao, ali ne opstaje se na svili i kadifi, nego, zna se... zna to i kralj. Vido je on šta je izdržalo od dvanaeste do osamnaeste, poruči ti to njemu, slobodno mu reci šta je Milutin reko, baš bi voleo da me on uapsi zbog toga.

A načelnik se pravi nevešt. Šetka, unervozio se, grize brk. Ne razume, kaže, zašto on mene ne bi mogo da uapsi; nije, veli, iz našeg kraja, nego otud iz bivše Austrije pa ne zna, sanćim, zašto on ne sme da me apsi.

Pa eto, prosta je računica, gosn načelniče - ne smeš zato što je Milutin domaćin čovek. A domaćini su narod! A to su ti oni na koje se oslanjaju carevi i kraljevi, oni koji su državu stekli i sačuvali. Dabome, domaćini koji svoju zemlju rade i svojim radom decu svoju rane. E, to da znaš, nji ne smeš da apsiš. Naši kraljevi nisu to dozvoljavali. Dosad. A ne verujem ni odsad. Znaju oni šta su i ko su domaćini šumadijski, a znaju ko bi oni, kraljevi naši, bili da im nije domaćina i znaju šta bi bilo sa državom koja domaćine cveli. Sve to kažem načelniku. I kralju na Oplenac da poruči sve što sam rekao. Sve.

Načelnik se upreo. Šetka. Trlja bradu. Pogleda me, pa mane glavom. Šta bi bilo, veli, kad bi kralju sva seljačka pisma, vaše žalbe i kukumavčenja, stizala u ruke. Čudi njega, kaže, što smo mi seljaci ovamo u Srbiji navikli da razgovaramo sa našim vladarima kako nam kad ustreba. E, sad ne može tako, veli, prošla su ta vremena. Nije više država što je bila, niti je vladar više vaš, seljački.

U bogati, puče mi pred očima. Lesandra nije ni vido moje pismo. To su neki njegovi činovnici spetljali da ne bi, sanćim, kralja zamarali - ćutim ja. Da l' je ovo vako teo kralj, mislim se, il su ga drugi nagovorili, il je to sad sve  porušeno zato što imamo veliku državu? Kako je da je - ne valja.

 

Žito, bik, ubistvo kralja

 

Gledam votnjak, gledam njive, vinograd, stoku, a zdravlje me služi da ne čuje zlo. I fala je bogu, boljira, kako koja godina - ja sve čvršći. I ne pomišljam da me čeka ono čemu se ne nadam. Oslanjam se na ljude, ko i oni na me, kakav je u nas običaj, uvek ima kuća i ljudi na koje se može osloniti. Ali opet, da se ne lažemo, dinar je ko točak. Sećam se ko da je juče bilo, al ti ne mogu reći baš koje godine bi. O Velikoj Gospojini natovarim kola žita, poteram u čaršiju i prodam. Uzmem pare - pa me sramota. Da l' je moguće da je žito ove cene? Gledam pare. Sav moj godišnji rad ne vredi koliko jedna plata pandurska, a ovako, ja ti kao neki domaćin dođem.

Al dobro, i to je prošlo.

Berem ja pasulj. A on rodio ko gloginja, milina jedna. Sve ja iznosim breme po breme, kad - Živana me viče, zove da poitam kući. Nesreća se dogodila.

Odma ja potrčim.

Trčim prečicom, pa kroz votnjak uletim u avliju, amoj Radoje pod lipom plače.

Šta je bilo, Živana?!

Majku, kaže, proburazio bik.

Uletim u kuću, moja majka vidim, gotova. Jedva se osmenu.

Živana, viči Lazara Čarapića, nek preže konje za doktora! - još ja onda nisam imao svoje konje.

A moja majka odmauje glavom, vidi žena da nema potrebe da se za doktora ide.

Stiže i Vasilije - gleda moju majku. Pogleda u mene. Odmahnu glavom. Vidi dokle je došlo.

Živana sunu iz avlije, viče Lazara Čarapića.

A ja sikiru - oću da isečem bika. Moja majka ratove izdržala i kuću sačuvala, čoveka izgubila i sinove, a sad da je bik ubije. Ja ga za prodaju ranio i računao nabolje, u njega se uzdao, a on mi majku ubi.

Uđem u štalu, a bik se pribio uz zid i gleda, ko da zna šta je učinio. A Vasilije mi iza leđa. Uvati mi držalicu. Ostavi to - veli mi za sikiru. Nismo se svetili ni većim krivcima za našu sudbinu. Nije ti, - veli za bika - on ništa kriv, sam si se nado boljitku.

Uze on sikiru od mene i povede me u kuću. Šta bi tvoja majka rekla da si se ti biku svetio, osvesti se, Milutine! Tebi će bik biti potreban da ga prodaš, trebaće ti pare majci spomen da podigneš.

Stiže Lazar Čarapić sa doktorom, al moja majka gotova.

Božja volja, Milutine - kaže mi Lazar - lepo ćemo mi nju da saranimo, po običajima našim, šumadijskim.

E velike li utehe što se saranjujemo po našim običajima, šumadijskim - mislim se, al šta ću.

Vasilije gleda moju upokojenu majku, gleda u me, čisto se izmenio i snuždio. Eto, veli, Milutine, ti si se uvek u rogatu stoku uzdo; eto koja je nama vajda od dobri bikova.

Ama od bikova vajde mora biti, nego od čega će, razmišljam ja posle, i opet bikove tovim. Nema nam druge. Najbolja para seljaku je od dobri bikova. Šest - sedam tovara podmeri moj bik, a vajda na vajdu, pa sve punija štala.

Ne kupujem neka odela. Ni obuću skupocenu. Što mi treba u kući, napravim sam il u selu. Živana mi prigovara da joj kupim cipele. Ima, veli, dvajes godina kako sam joj obećao. Ama, ženo, pretrpi se još koju godinu dok se još malo ne podsolimo, onda ću ti kupiti, a sad skupljam pare da kupim konje.

Udariše tih godina prilične neprilike, pa brani stoku od golubačke mušice, votnjake od gusenice, žito od urodice.

Ljudi se vajkaju, a ja se mislim: samo da ovo ne bude neko predskazanje, da iza ovoga ne izađe nešto gore.

Beše kišno. I magla pala. Ne da ti ništa raditi napolju, a ja u štali, timarim konje i zviždim. Kad banu Mijailo.

Ti, Milutine, zviždiš? - gleda me Mijailo začuđeno.

Zviždim što da ne zviždim.

Zato što su nam ubili kralja - veli Mijailo i samo mu drkti brada.

Ja ga gledam, ne mogu da verujem. Nije mala stvar, ubiti kralja, nije, bogami, iako nije prvina da se kod nas ubijaju kraljevi, al opet. Okreni obrni, ne znam šta da mislim. Sednem na jasle, ne ide mi u glavu ko nam ubi kralja. De ga ubi?

Jesu li opet oficiri? - pitam.

Ama koji oficiri, jesi li ti kršten! - ljuti se Mijailo, nervozan. Oficiri su ubili kralja Aleksandra Obrenovića, a kralja Aleksandra Karađorđevića ubili su drugi.

Dobro, ko ga ubi?

Ne znam - kaže - ubili ga u Francuskoj.

Kako on reče da su ga ubili u Francuskoj, ja se seti da sam čuo i čito u novinama da je on u Francusku otišao.

E to je neka velika ujdurma, to nisu čista posla.

Nisu ga ubili Srbi, to je najcrnje - veli Mijailo i zove me da odemo školi, tamo se, veli, okupljaju ljudi.

Bacim ja onu češagiju i sa Mijailom iz oni stopa pravo školi. A tamo - iskupio se narod, a učitelj priča o pokojnom kralju, bog da mu dušu prosti.

Dobro, učo - pitam ga - šta je našem kralju trebalo da ide u Francusku?

Išo da gradi savez sa Francuzima i sa Evropom ako nas Nemci i Talijani napadnu. Na velikom je poslu poginuo - veli učitelj.

I ko ga ubi? - pitam učitelja.

Ubili ga neki Hrvati i Bugari - veli učitelj, a meni to ne ide u glavu; otkud bi oni to smeli da urade. Morali bi Srbe malo ozbiljnije da uračunavaju, mi smo njima u prošlim ratovima pokazali ko smo i šta smo. Zbunilo me to. Zbunjem sam ja, sinovče, još od onda kad meni tako oko izbiše, e sad sam još zbunjeniji: kralja ubiše. Ej, bre, nije to mala stvar. Ko sme kralja da ti ubije. Krivo mi, za mene kralj nije neka svetinja, al opet, naš je, Srbin je. Pravo da ti kažem, teško mi.

Da l' će imati ikog da ga osveti, mučenika? - pitaće Radojka Živomirova. Ona razvezala maramu, ko za bratom.

Jezik pregrizla! - podviknem joj, a Mijailo na mene.

Što da ga ne osvetimo, pa valjda ni mi Srbi nismo poslednji na svetu da nam svakojake belosvetske protuve smeju serbes ubijati kraljeve. Onoliko mu se zaklinjali i molili se za njega, sa njim ratovali, a sad da ode sa ovog sveta ko da nikog svoga nije imo.

Ti, bre, Mijailo, zvoniš ko da mi nikad sami svoga kralja nismo ubili. Ko ubi Vožda, ko ubi knjaza Mikaila, ko najuri kralja Milana. Ko ubi kralja Aleksandra i kraljicu Dragu? - Vasilije namako šajkaču na oči, smijulji se i gudi li gudi.

E, to je drugo, Vasilije. Ako je kome, nama je skrivio, nas je vodio preko Albanije, preko sinjega mora, preko Kajmakčalana i Dobrog Polja, našim je kostima gradio ostrva smrti i plave grobnice, pa ako treba mi smo tu, nisu nam potrebni belosvetski mangupi - grdi Mijailo, a onaj narod uza nj. Zagrajiše svi na Vasilija.

Dela, narode, sumoši se; ajde da čujemo kako je poginuo mučenik? - oću ja onaj svet da umirim, pitam učitelja, nek nam kaže nešto više.

Junaci, veli učitelj, junački je poginuo. Nije teo da obuče panciranu košulju. I nije teo u oklopna kola da sedne. Seo da se vozi u otvorenom automobilu, nije sumnjao u Francuze, oni su nam prijatelji i ako koga volimo nji volimo, a i zaslužili su, a znao je kralj da oni nas vole, mislim - Srbe.

Bogami, imate se sa kim i dičiti, on pogibe junački, ali ga ubiše mučki i Srbi će biti prokleti ako li ga ne osvete. Neće, kaže, biti mira njegovom pepelu, a ni prahu njegova oca, pa i Karađorđa, njegov je potomak, sve dok ga Srbi ne osvete - raspričala se Radojka, ko nijedna. Druge žene, dabome, samo uzdišu i kraičkom marame otiru suze, a Radojku ne možeš da zaustaviš.

Umukni, bre, ženo, kaku osvetu pominješ! Pa i mi smo njima ubili Radiće, dokle da se svetimo, na čemu ćemo da završimo! Ne volim, sinovče, nikakvu osvetu, ne volim krv i zločin, što ne podnosim ne podnosim.

Koje Radiće? Zar ti Radiće porediš sa našim Aleksandrom, zar ti ne znaš šta su radićevci radili četrnaeste po Zagrebu. Oni su, bre, Milutine, na Srbe kidisali gore nego franjevci!  - sve tako, zauktao se učitelj. Radiće je trebalo pobiti još osamnaeste kao ratne zločince, Radići su zlostavljali srpski živalj u Hrvatskoj.

Da l' Radojka ču ili ne ču učitelja - tek ona opet kakuka za kraljem, ko za bratom.

Poveži tu maramu - velim Radojki - i nemoj tugovati, slušaju te deca, uzmi se u pamet, osedela si a ne znaš de ti je mesto, pobogu; idi kući, gledaj svoja posla. Pa bogami ti kažem, sinovče, i bez njenog jadanja dosta je gorčine i žalosti.

Plače onaj narod, žene se zarozale. I meni suze oće na oči. Plaču i ratnici, matori ljudi, plaču ko deca. Kad, eto ga Grujo Lazarević, opančar, ide sokakom, žuri iz varoši, gleda preda se i grabi, oće što pre kući, majci i bratu, vidim ja.

Eno Gruja - veli Mijailo - sad mu je srce na mestu.

Nije, nego u petama, Mijailo! Nije on ovom bio rad.

Kako nije kad je puco u kraljevu sliku u Vulićevića kafani, ovi su u Marselju sad pogodili za njega.

Mijailo, jezik za zube! - kažem mu, znam šta može očas da bukne, ali Mijailo ne sluša.

Trebalo bi da zadavimo ono... - pokazuje Mijailo na Gruju.

Može, al preko mene mrtva - stanem na ona vrata, ne dam da se mi sada vatamo za gušu zbog mrtvog kralja; računam - tačno, Grujo je pucao, ali u kafani, u sliku, pravio se važan, ama nije pucao na živa čoveka; jedno je slika, a drugo živ kralj; Grujo je pucao u politiku i, kad bude najposle, njegov je otac, Obren, naš čovek, iz našeg sela. Poginuo nesretnik u prošlom ratu. Ali šta vredi, uskomešao se narod, isti ovaj Mijailo juče psovao majku kralju, a sad oće da zadavi Gruja, ne smešs ti Srbinu da ubiješ kralja.

Sumošite se, ljudi! - opet podviknem ja. Nije nama Grujo opančar kriv, drugi su krivci - ne dam ja da se skrše kola na Gruju. Ljudi pomislite: usred Beograda ubiše Radiće, ovi u Marselju ubiše Karađorđevića, a mi da zadavimo Gruju opančara - da ne bude mlogo.

Šta ti, Milutine, stalno cmizdriš zbog tih Radića. Radić je uvredio srpski narod. Pito, veli, kolko košta srpska krv prolivena u ratovima,da je on isplati...

Nemojte sad oko Radića, umaći će nam Grujo - gunđa neko, al ja stojim na vratima. Ne dam na Gruja.

Posle nekoliko dana, moja Živana dođe i priča mi: srela Gruja Lazarevića i on joj se falio kako je čuo da ga je čiča Milutin uzeo u zaštitu.

Dobro si to učinio, Milutine, sevap je pomoći čoveku, neće ti se to ružnim vratiti, neće ti to Grujo zaboraviti - tako ona meni onda, sinovče, ko da je znala da dolaze ružna vremena.

 

Proslava na Tekerišu

 

Jedne večeri ja namirujem stoku - prostro, položio, naranio svinje i ovce, Živana muze krave, sve kako bog voli. Ovolike mi grudi, oteo sam se od svi neprilika i sad sam na konju; volovi ko lađe, konje kupio, nove amove, pa razmišljam i karuce da napravim ako se nekako bude moglo, što da se ja i moji malo i ne provozamo - kad, banu Pavle. Zove me da idemo na Tekeriš, proslavlja se dvaespet godina od naše velike pobede.

Ja pristanem. Što da ne odem - imam koga da me zameni kod kuće: fala je bogu, Radoju je sada petnaesta godina, može da narani i  napoji stoku; oću i odličja da provetrim malo, ko i ostali - nek se vidi ko smo bili kad je trebalo.

Živani se ne svide. Gleda me nako šarenog - na meni gunj i džoka sa šest redi gajtana, nova šajkača, novi opanci sa šest redi kaiševa, pa odličja, samo se sjakte. Manu Živana glavom. Dosta je od tebe, bio si tamo kad je trebalo, šta ćeš sad, sedi kod svoje kuće. Sanjala je, kaže, Mladena Markovog ide preko Prostruge s knjigom u ruci, a narod izašao da ga dočeka.

Ama, san je laža, a bog je istina - ne posluša je ja. Pođem sa Pavlom niz Prostrugu. Udarimo sokakom. Odjednom, mene nešto teknu - što li je ona baš uoči proslave sanjala mrtvog ratnika? Što li baš Mladena Markovog, jedva ga je poznavala, a ni sa njegovima, sa Jerinićima, nismo baš u nekoj svojti.

Idem sa Pavlom, a Mladen Markov mi ne izlazi iz glave. Naki čovek, naka pamet, lepota i dobrota. Kako je on o Srbiji govorio, nama običnim seljacima i vojnicima, kamen je mogo podgrejati na srcu. Al eto, rat odnese sve najbolje i najpotrebnije.

I šta da ti kažem, sinovče. Na Tekeriš golem narod.

Podolazio svet sa svih strana. A Pavle i ja vako, barabar. Gledamo da sretnemo nekog poznatog.

Muzika na sve strane. I šatre. Peku se bravi i prasad. Na panjevima pečenje. Toči se piće. Milina jedna.

Za jednim stolom kapetan Živković iz druge čete, sad u civilu - mene ko da je sunce ogrejalo, nisam ga video od devesto i četrnaeste, nisam ni znao da li je živ.

Raširim ruke, oću da pozdravim junaka sa Cera. Dobro je da taki ljudi ima među živima, dok je nji, ne treba se brinuti, da kažem, za sudbinu naroda i države. Pođem mu u susret, a on se urožio. Ni da se pomeri. Ko beše ti? - pita me.

Da l' je moguće da me ne poznaje - trgo se ja, ne bi mi prijatno. Stanem takoreći mirno, pa ga pozdravim vojnički i kažem mu sve što treba, ime i prezime, opštinu i vojni okrug. Nosio sam vas ranjenog - reknem i osvrnem se da pokažem predeo de je bio ranjen, može se sa ovog mesta videti.

Nisi moro, - preseče me - nisi ni trebo! A gleda me iskosa i odozdo čašu ovlaš okreće u rukama. Sedi tu - pokaza mi mesto na klupi pored sebe. Porinu tanjir pečenja preda me, nali mi čašu vina.

Kako pečenje - oturim tanjir, pa počnem da mu ređam imena ranjeni i poginuli. On me ne sluša. Pij i ćuti, kaže.

Ja nagnem čašu, mislim vino - a ono rakija, prepečenica. Zagrcnem se, al izdržim. Nesretniče, tebe je nešto otrovalo, zar se rakija pije iz ovoliki čaša, pomislim, pa nastavim. Pomenem mu Radovana Banovića iz Bukovika, poručnika Manojlovića koji je pred četom ranjen jurišao na Kajmakčalanu, pomenem mu Miloja Joldića, pa Radivoja Jovanovića i braću Vukaniće.

Stalno trabunjaš - kaže mi i opet mi nali čašu. Ja istresem čašu nadušak pa nastavim da ređam mrtve: Milana i Ivana Popovića, dva brata dobrovoljca, Adamove sinove, narednika đačke čete Miću Petrovića, Stanoja dobošara, Bogdana Ristića.

Mlogo pamtiš - opet mi kapetan naliva čašu. Ja je ispijem stresem se i nastavim da ređam naše izginule drugove.

Kako živiš kad toliko pamtiš? - pije kapetan i zagleda se u me. Škrguće zubima i štuca.

Kako li ti živiš kad moraš toliko da piješ? - neću da ga pitam, nisam lud da ne znam zašto jedan oficir pije, i to na dan proslave na Tekerišu.

Zvučnici se proderaše. Prenose nečiji govor. Niko da napusti šatru i da ode da sluša o učesnicima Cerske bitke. Sve se drži tanjira i čaša.

Kapetan Živković ustade. Ajdemo, kaže, na Tekeriš. Pođe, zatetura se, al se pridrža za jedan astal. I zaplaka ko dete. Milutine, kaže, nema nas. Izgubili smo se u ovom pišljivom miru.

Gospodine kapetane, nemojte tako, gleda nas mladež. Izvedem ga iz gužve, pa šetaj sa njim. A on, tek uzdanu. Prestade da plače. Otrezni se. Nikad nisam vido da se čovek nako brzo otrezni.

Milutine - kaže mi kapetan Živković - idi kući. I znaj da Srbi više nikad neće da ponove nas Tekeriš, u to sam se, kaže, uverio za ovi dvajes i pet godina.

Nije valjda dotle došlo - gledam ga. On me potapše po ramenu, kaže: Idi kući, nema šta ovde da se traži, ni o čemu da se peva, sve je otpevano, Milutine, nisam pijan.

Vidim da nije pijan. I vidim šta ga je otreznilo.

Moram da se zabrinem, sinovče, nije da se nešto pravim, nego sam i ja čovek. Ne znam otkud vama ljudima školovanim tako mišljenje o nama seljacima. Mi, bre, ne mislimo ni o svojoj stoci ko što vi školovani mislite o nama, a juče ste se preobuli, juče ste bacili opanke i obojke... i zaboravili čiji ste. E pa, eto, tako ja mislim da su nama prošlog rata izginuli i preko Albanije satrveni školci koji su znali ko su i čiji su...

 

Ne znaju deca šta govore

 

Poplićem ja prošće. Radoje mi pripomaže - lep dan za taj poso. Kad, javi se crkveno zvono i birov poče da se dernja. Ja ne razabiram, al osećam da ima nešto novo i da se opet neka litija sprema.

Milutine, Milutine! - Mijailo zove, da idemo u školu. Odma. Poručio učitelj, da i mi ratnici dođemo, da prikačimo odlikovanja i ponesemo barjake. Srušen je, veli pakt sa Nemcima.

Ček bre, jesu li se Nemci pišmanili i najurili nas, ili su to ovi naši napravili neku ujdurmu?

Naši obraz osvetlali - raduje se Mijailo.

Ama, mislim se, rano je za radovanje, tek ima obraz da se svetla, lasno je pocepati ugovor, jebem ti boga i sve do boga, ovo na rat miriše.

Odem ja da se obučem i krenem za Mijailom. Šta ću, ne mogu ni ja osim sveta.

Milivojčić sa Obarka naiđe, nosi barjak, zove me da idemo zajedno. Ja izvrdavam, nisam željan barjaka. I njemu savetujem da se mane, šta će mu barjak, barjak je srpski, svatovski, nije državni, jugoslovenski.

Milivojčić ni da čuje, milo mu barjak nositi - mlad čovek, nije bio u ratu i ne zna šta je barjak.

Živani se ne sviđa. Vrti glavom Živana: Što ćeš ti, Milutine, među decu i učitelje, ti si, veli, odužio svoje, nemoj da te tako našaranog i okićenog za neku nesreću iskoriste i namagarče; bolje ti je da ideš ko guska u maglu, nek prođe ova litija bez tebe.

Razborita moja Živana, al kako da je poslušam, kažem ti, ne mogu ni ja osim sveta. Odem školi.

Nas solunce stave na čelo povorke, pa u čaršiju. A tamo glavna učka. Srpska posla. Na ulici đaci i barjaci, vika i pesma. Tako je bilo i devesto četrneste posle ubistva onog princa u Sarajevu. I onda su se veselili ko da su rat već dobili. Ni sad nisu bolji. I sad su napustili skamlije, digli barjake, psuju, pevaju, kliču i podvriskuju. Srušili pakt sa Hitlerom. Na sav glas viču: "Bolje grob nego rob!" Ko da će im neko dati da biraju, šta im je bolje, ko da neće biti i jedno i drugo kad se uzmora - a nije dobro ni jedno ni drugo.

A mi, solunci, kažem ti, vako, napred, pred onom decom idemo bangaljavi. Šareno odeveni, šumadijski. Sjakti se ordenje i medalje što smo na grdnim bojištima podobijali. Oko nas se dernjaju, zafaljuju se Engleskoj što je pomogla Srbima da sruše pakt i vladu, i da postave novu koja će sigurno da nas povede u rat na strani Engleza - a ja se mislim: nisu Englezi ludi, Englezi svoja posla svršavaju, briga će nji biti koliko će Srba nestati, baš ko i onoga rata.

Stanite! - povikaše. Zaustavljaju nas neka deca, đaci. A fotografi, vako, ispred nas, nameštaju se, oće da nas slikaju, te ja ruku na oči, nije mi do slikanja, nisam siguran šta ovo znači i kud vodi, a slika, zna se, ostaje večito, mogu je i u novine uturiti, pa za večita vremena, ko da sam ja neku sudbinu narodu određivao. Ko da sam ja izvikao sve ovo, znaš i sam šta je fotografija, može i u arhivu da zaluta, pa dokaži ti posle da si bio samo jedan Šumadinac i jedan seljak... Šta ima da ti pričam: slikati se treba posle rata, ne vredi pre, a nisam ni rad da mi psiju mater i kad se bude stradalo da pitaju kud li se dede onaj čičeganja što je okićen i šaren vuko mačka za rep pa se još i slikovo.

Seti se ja, sinovče, kako je bilo pred rat četrneste. I onda su se mlogo radovali unapred, kad ono u Sarajevu ubiše princa i njegovu ženu. A kad zagusti, nesta vikača i bukača, izmakoše se.

Skloni, čiča ruku sa očiju, - viče me jedan momak, đak li je, student li je - nemoj da se stidiš, veli, nek se stidi knez Pavle.

A što da se stidi knez Pavle? - ne znam, ruku na srce, Karađorđevići nikad nisu bili protiv džumbusa.

Knez Pavle mora da se stidi, - pljunu onaj dečko vako pored mene, a oči mu uzagrile - on je izdajnik naroda!

Dobro, mislim se ja onda: ako ste vi to o knezu Pavlu sve utvrdili, na njegovu dušu; ne bi, mislim se, bilo lepo da vi čoveka izdajicom nazivate, naprazno; ali ako ste vi to sve proučili i ako za sve to imate dokaze... platiće svako svoje lolinstvo, pa i knez Pavle. Dotle oni već završiše sa mnom, izgrdiše me i naružiše pa okretoše leđa, odoše da traže drugog kom će da se rugaju i obraz da pljuju sve u ime nekog obraza narodnog.

E pa dobro, raspitaću se ja i za kneza Pavla, da vidim ja šta je on to teo i šta je radio pa ću znati da l' je on izdajnik, ili je, možda, video više, bolje i dalje nego ova dečurlija.

Pošteno da ti kažem, sinovče, nisam budala, vidim što vidim, naoblačilo se grdno; opet jeka od svatova, opet se neko "carstvo nebesko" spominje i neko Kosovo priprema - stra me, politika je kurva, svaka kuka sebi vuče, za mene je bolja ona koja manje košta i manje krvi proliva, bojim se plitke pameti i praznog junačenja, stalno su mi pred očima gomile mrtvi i ranjeni u prošlim ratovima, pa pomišljam: možda se to i knezu Pavlu tako javlja. Videću, valjda ću i doznati, moraće to sve na videlo.

Udarim ja pored oluka i ćepenaka, izvučem se iz varošice, sve pored zidova ko da sam nekom nešto skrivio, ko da sam, bože mi oprosti, i ja neki izdajnik; skinem ona odličja, operušam se i bi mi lakše, ozbiljniji sam pred sobom.

Idem kući i vidim, teretnjak pun vojske i topova. I odnekud i nekoliko popova. Šta će oni? I kud će. A vojska peva. Valjda i popovi pevaju, ali se to ne čuje. Mlogo se peva i psuje. To se bez krvi goleme ne završava. Tako smo mi i onoga rata. Za to smo uvek kadri.

Idem ja i razmišljam tako, kad li Vasilije izbi preda me. I on pobego, udario prečicom iz čarsije. Ni jednog odličja na njemu. Pita me da l' je vako i u drugi naroda u ovoj našoj državi, da l' se svi vako raduju i alauču što je svršen taj pakt, ili je ovo vako samo u ovoj našoj Srbiji i po Beogradu. Stra ga, veli, da mi nismo sami, da se ne nadimimo i opet na se tržemo što podneti ne možemo. Stra ga da drugi opet ne izmaknu guzicu, a ludi Srbi ostanu na biljegu.

E pa mi smo obilježeni, poodavno, imadosmo se na kog umetnuti, mislim se pa kažem: Pusti me, Vasilije, dosta si mi sikiracija naturo prošlog rata, nemoj i za ovaj.

Prođem pored škole, a tamo deca, osnovci, bre, pušteni u sampas, nit uče, nit idu kućama, viču: Bolje grob nego rob!

Ja se prekrstim. Ne daj im, bože, da probaju ovo što viču, ne znaju deca šta govore.

 

Konji u šenici

 

Sinovče, slabo ja spavam, nikad nisam bio neki spavač, a pogotovu sad, ovde u zatvoru. Znaš kao je starcu u zatvoru, pred grobom si a drže te pod ključem. Često ja noću prebiram po glavi pa mi se događaji javljaju ko na dlanu.

Sedim ja pred mojom stalom. Miriše mi konjska balega pa ko da vidim moje konje, al ne znam de - čuo sam da su sa devetnaestim pukom otišli u Makedoniju. Pripalim cigaru - neće me konji obrukati, odgledani su ne može biti bolje, mogu haubicu iz najveće lokve sami da istrgnu, mirni su i potegaoci pa će nji vojska zavoleti, povešće o njima računa - smatram, konji su u rukama seljaka, domaćinski sinova, ne daju se konji činovnicima. Pa je l' tako?

Šta radiš tu, Milutine? - trže me moja Živana. Ja joj kažem da o konjima našim razmišljam.

Šta razmišljaš, crni Milutine, eno ti konja, veli, u senici.

Čekaj, ženo, otkud konji u senici? - ja ko da sam maljom u teme udaren.

Eno, - veli Živana - vojnički konji pasu u senici.

Šta će konji u senici - trčim preko Rovića polja prema Kapetanovom polju i zaista: vojnički konji pasu po žitima, u aprilu. Zar smo zato urlali "bolje rat nego pakt" i princa Pavla osudili na veleizdaju i zar je zato vladu preuzela vojska! Nemci nam porušili Beograd, a vojnički konji pasu po žitu; čemu tek treba da se nadamo! Jurim rage iz žita. Šta je to sa vojskom kojoj smo mi pre dvajestak godina predali sudbinu naroda i države, šta je to sa državom koju smo stvorili? Zar zato Milutin izgubio oko?! Potežem ragu busenjem, a ni one se ne boje, krlješte se na me. Ne boje se, ostale bez domaćina i bez komande, to ti dođe ko i kad se ljudi oslobode vlasti i zakona.

Udarim ja preko Mijailovog polja. Ne mogu očima verovati - vojnički kazani pored sokaka.

Amovi po vrzinama, bačeni.

Po votnjacima i oko vrzina topovi.

U Velikoj livadi - tenk.

Sanduci puni municije u jarkovima.

Mitraljezi po travi.

Šta je ovo? Zašto smo plaćali porez? Koliko je volova i svinja, i suvi šljiva, koliko žita prodato da se kupi ovo oružje - mi nismo imali fabrike da sami pravimo, mi smo za oružje od usta odvajali. Pa zar sad to sve da šćerdamo, sunce ti! Da bar nismo 27. marta onoliko vikali i mahali barjacima.

Udarim pored stubline da se od muke vode napijem, kad - eto Vasilija. Izađe preda me pa se kezi: Jesmo li mi plaćali porez državi za vojsku i oružje, da nismo štogod ostali dužni, Milutine? Sanćim, ne znam da smo mi to sve ljucki odužili.

Spasenija Račova zakukala na Prostruzi. Skinula maramu i vako maše. I ona juri konje iz žita. I grdi. Da je sreće, konji bi topove vukli, ne bi po žitima vršljali. Rage se na nju krlješte, čulje uši.

Vasilije gleda, pa se krsti: Šta misliš, Milutine, šta li će nemački konji da pasu kad naši pasu žito?

Po selu još gore. Razmilela se vojska. Pojedinačno i u manjim grupama, po dvojica, trojica. Traže preobuku. Nude nova vojnička odela za bilo kakav gunj, a šinjel daju pride.

Uđem u kuću, imam sta videti. Na stolicama šinjeli, koporani.

Žta je ovo? pitam Živanu.

Što mene pitaš, Milutine, otkud ja mogu da znam? Ja vidim što i ti vidiš: presvlači se vojska.

A ko će da nas brani? - pitam ja pa dođem sam sebi smešan šta ja nju pitam, za ovo bi trebalo priupitati Aleksandra i Pašića, moje komandante, one nesretnike što su ostali po Albaniji, poručnika Garašanina i Mladena Marka Jerinića, oni su vaku državu teli. A kad bude kraj kraju, za ovo presvlačenje vojske trebalo bi priupitati i onu dečurliju što su vitlala barjacima i pevala pre vremena - zašto su se toliko dernjali... Al dobro, idemo dalje.

Po davnašnjem običaju, iskupljamo se kod škole da slušamo vesti sa frontova. A vesti, svakojake. Naši Šumadinci, priča se, pod komandom armijskog đenerala Milana Nedića napreduje kroz Bugarsku, stigli u Džumaju. Posle doznamo - jesu stigli, ali kao zarobljenici. Ubrzo Branko Stanković stiže uplašen - stigli Nemci u čarsiju.

Kako, bre, je li pao Oplenac?! - pitam ga.

I Oplenac - veli Branko Stanković.

Bez borbe, pa ljudi, zar Oplenac, da padne bez odbrane? - ja po svome. A Branko se nasmeja: Ko će da brani Oplenac? Kome je u vakoj državi do Oplenca? Oni sa Oplenca su i krivi za neki slom. Ako su teli, veli, da nam neko brani Oplenac što su upropastili Srbiju? Drugi nisu ko mi, veli Branko, ludi Šumadinci koji ginu po albanskim gudurama il Kajmakčalanu i po drugim tuđim krajevima. Drugi su drugo. Pametniji su. Pametan je Branko, školovan čovek, ratovao tri rata ko i ja, rezervni je kapetan, al prestario. Nikom ova država nije bila svoja, veli, svi su joj kopali raku, sad je mrtva. Da ako mi Srbi sad štogod naučimo i opametimo se.

Bogami se i naša mladež ušukutrila. Ne znaju šta dolazi. Raspituju se deca kako je bilo za prošle okupacije. Sad traže da slušaju priče kojima su se do juče potsmevali.

 

Čime se to moglo zaslužiti?

 

Odosmo ja i Živana u varoš da pazarimo, ne mogu ti posigurno reći koji dan beše, al znam, nekako po Vidovudne.

Kad varošica puna popova.

Koliki smo mi narod kad ovoliko popova imamo, Milutine? - pita Živana. Stvarno - smešno, varošica mala, stotinak dućana, kafana, kovačnica, potkivačnica, opančarski i drugi radnji, a toliko popova i tako golem narod u njoj, ko da se neka velika molitva sprema ili neko golemo opelo.

Nismo mi Srbi mlogo velik narod, Živana, nego nas sad sabijaju. Ovaj narod, - pokažem joj na izbeglice - proterali su iz Hrvatske i Bosne, sa Kosova, iz Makedonije, nabili i' sad u Šumadiju pa se čini da smo mi neki mnogoljudan narod - sve bi ja da nekako izvrdam i da mojoj Živani ne odgovaram na zapitkivanja. A ona, ovolike oči izdrljila, zagleda one ljude i žene i decu, zastajkuje, zapitkuje me.

Ne zapitkuj - drnem se - otkud ja znam zašto su ti ljudi proterani sa svoji pragova i zašto su nji tamo ubijali! - sve bi da se odvojim od ti ljudi u koje se ona zagleda. Al ona, moja Živana, nikako da se odvoji.

Dajder, kaže, Milutine, tu torbu - privati ona torbu i smiče mi je sa leđa. Oće da izvadi zastrug sira i komad slanine što smo poneli da jedemo dok se kući ne vratimo.

I sednemo mi pored oni ljudi, a oni pričaju.

Sinovče, poče klupče da se odmotava... Dobro si me razumeo, sinovče - ono klupče što smo ga tamo preko Albanije namotavali.

I opet se ja seti oni naši veselnika, poručnika Garašanina i Mladena Markovog, dobro je što oni ne čuše one naše srpske izbeglice, al ja ču.

Ču ja da su crkvu napunili decom i poklali sve živo i da je krv dečja tekla iz crkve.

Ču ja da su tamo Srbe vezane bacali u neke ambise i da se otud, iz ti ambisa, i posle nedelju dana čuli jauci.

Ču ja da su deci oči vadili i puno bude dečiji očiju slali svojim vođama u Zagreb na poklon.

Ču i za one svadbe što su vezane i poklane pa niz Savu otpremljene, na svedbeno putovanje, u Srbiju!

I da ti ne ređam, mlogo je srpske nesreće, mogli bismo o tome i dan i noć, a straota je, sinovče, i pomisliti kako se deci lupaju lobanje. Ej, bre, detetu lupaš lobanju, prosipaš deci mozgove, vadiš oči, zato što su i ona Srbi! Pa čime se to moglo zaslužiti!

Ti dana, sinovče, dođoše izbeglice i u naša sela. Primamo ljude da žive po našim kućama. Da prežive ljudi. A oni, dabome, pričaju. O stradanju Srba u Hrvatskoj i po Bosni i Ercegovini. Strava i užas, ne možeš rođenim ušima verovati.

Sećam se, jednog dana dođoše Lazar i Vasilije. Primili izbeglice, pa slušali šta se sa Srbima u Hrvatskoj događa. I meni pričaju. A ja neću da slušam. Nemate vi kome da pričate o tome, kažem. To treba da slušaju Pašić i kralj Aleksandar, poručnik Garašanin i Mladen, oni su teli veliku državu - ja neću o tome da slušam, oću da zaboravim.

Lazar Čarapić se drnu: Kako te, Milutine, nije sramota, veli, kako smeš da zaboraviš, koji narod ovo sme zaboraviti!

Ama, čekaj, ne ubijaju Srbe samo u Hrvatskoj, ubijaju nji i u Makedoniji, na Kosovu i po Vojvodini.

I šta mi sad treba da činimo? - pita me Lazar.

Da zaboravimo - otkide se meni - šta nam drugo preostaje.

Milutine, kako te nije sramota - opet će Lazar - ko to može da zaboravi! Kaki bi mi narod bili kad bi ovo mogli da zaboravimo?

A Vasilije, onako, sa strane, odgleda.

Ja znam da se za zaboravnog čoveka kaže da je izlapio - veli Vasilije - ne znam šta se kaže za zaboravni narod.

 

Bože, da l' je još kogod kadio svinjac!

 

O Nemcima, kažeš. Šta da ti o Nemcima kazujem, sinovče? Nemaca se ja ne bojim. Nemci su nama Nemci. Nisu došli da bi nama bili dobri i da bi nam se dopadali. Svoji se ja bojim. Podelili se i zakrvili, jedni sa krunom, drugi sa zvezdom, samo im kape - ostale iste.

I pop Krsta postao vojvoda, nazvao se "orašački", ko i njegov Orašac. I da je bar iz Orašca rodom. Malo mu je što je pop i što su ga ljudi poštovali, malo mu je što ima šestoro dece, popadiju i trijes košnica čela, nego oće još i vlas, vojvodom se proglasio. Niko više ne sme da ga oslovljava ko pre, da mu kaže "pope", il "oče", svi ga zovu - "vojvodo"! I pozdravljaju ga vojnički, a on ni vojsku nije služio, otac ga od vojske bio otkupio. Znaš kako se to moglo.

I Sreten Čarapić okupio četu. Pronašao i oružje i uniforme po selima. Ima toga espapa koliko oćeš, ništa se od toga nije u ratu istrošilo. Njegovi ljudi na kapama nose iste znake ko i pop Kostini, ali se ne podnose nego jedni druge izdajnicima nazivaju. I ubijaju.

Ne znam šta je Lazaru Čarapiću te je sinu i konja dao, a ne znam ni šta je Sretenu, što će mu konj u ovakom ratu osim ako neće da se bolje obeleži da bi ga kogod lakše iza vrzine zanišanio i sa konja oborio.

I Stojadin kasapin okupio četu i vojvodom se proglasio i svima svojima zvanja podelio i odlikovanja tuđa prikačio, a oko njega kelneri čarsijski, kasapski momci i Raka pekar. Da je neke sreće, oni bi mogli kakoj pravoj vojsci komora biti, a oni se kaiševima i redenicima zavili sa svi strana, na njima oružja više nego što je pravoj vojsci potrebno. Neće Stojadin ni sa popom Krstom, neće ni sa Sretenom Čarapićem, a ni Kosta neće sa Sretenom, niti oće sa Stojadinom, oće svaki za se jer samo tako svaki može sebe vojvodom nazivati.

Na Veliku Gospojinu banu Stojadin u moju avliju, njegovi se ljudi razmileše po podrumu i tavanu, traže suvo meso, toče vino i rakiju, pa na Živanin sanduk navališe, traže vezene čarape i tkanice, oće da se šarene i udešavaju. Uzeše čarape iz boščaluka moje majke i moje Živane, a ja im govorim: Šta će vam te čarape, ljudi, vidite da su i' moljci načeli, to nije za obuvanje, to je za uspomenu. Nikako mi ne ide u glavu šta će kelnerima i kasapskim momcima toliko šarenilo; vojsci je potrebna odeća prosta i čvrsta, ako su oni bilo kaka vojska. Kad u nji čovek pogleda, više su za svatove i pođane nego za ratovanje, kako bilo.

Iz mojeg votnjaka pripucaše puške. Stojadin i njegovi - polegoše, za prošće, pod tumbase.

Zvrji olovo. Iz votnjaka galame i psuju. I na predaju pozivaju. U avliju upadoše Sretenovi ljudi. Pun i votnjak i avlija. Opkolili.

Stojadinovi se potkočili. Osmorica mrtvi, ostala četrnaestorica se predadoše, a Stojadina - ni među mrtvima, ni među živima.

Znači da je negde među stokom - podviknu Sreten sa konja. Da se pretraži tor i obor. I štala. Dobro da se pregleda sve!

Lisko kelner, Stojadinova perjanica - i on među zarobljenima - dade znak, pokaza vako prema svinjcu, oće da se umilostivi Sretenu. A Sreten svojima dade znak da opkole svinjac.

Svinje zagroktaše. Sretenovi ljudi sa uperenim puškama povikaše: Izlazi, Stojadine!

Kad otud, iz svinjca, Stojadin, sav nikaki. Slama i svinjska balega po onom divnom odelu čoanom da ti ga žao pogledati - slama po svilenom gajtanu.

Što se u svinjac sakri, - nasmeja se Sreten - otkud ti, kasapin, koji si iljade svinja poklo i ispeko smeš da se kriješ među svinje i na njinu ljubav i zaštitu računaš?

A mogu li na tvoju ljubav da računam? - pita Stojadin Sretena.

E pa, za to si zakasnio - nasmeja se Sreten umiljato. Misliš, bože, kako Šumadinci lepo razgovaraju, al kijak...

Stojadin pogleda u me, tek bi, valjda, da mu pomognem da spasi glavu, da molim Sretena. Al kako da mu pomognem? Da je i drukčije, da je kojim slučajem Sreten na njegovom mestu, pa da Stojadina molim, zar bi vredelo.

Ništa ti ne mogu pomoći, Stojadine, mislim se, a žao mi ga. Imao je svoju kasapnicu i kafanu, šta mu je trebalo vojvodstvo. Lep je bio i ličit i bez čina. Imao je u njemu devedeset kila. Najačeg vepra je mogo sam da obali i zakolje, kasapin, bre. Bika je pesnicom obarao u Aranđelovcu na vašaru.

Sreten naredi svojima da odreše Liska Zolovića, pa priđe Stojadinu, izvuče nož iz Stojadinovi kanija i pruži Lisku.

Lisko se potkočio. Gleda Stojadina, gleda Sretena. I Stojadin gleda Liska, gleda Sretena, ne može da veruje da će tako da se završi. A niko ne progovara ni reč. Neko prasnu u smeh.

Ko se smeje? Ko se smeje? - podviknu Sreten oće da zna ko se smeje.

Ja - odazva se Raka pekar i istupi.

Njega, kaže Sreten, odrešite i pustite da ide kući. Svidelo se Sretenu što je Raka pekar stego petlju pa se nasmejo. I priznao.

I oni ostali što su povezani počeše se smejati, al im ne pomaže, pomoć važi samo za onog koji se prvi usudio.

A Lisko, preplašen. Ko dete. Drkti. Oće nož iz ruke da mu ispadne. Vidi i sam šta ga je snašlo i kud je zabaso. Meni ga čisto žao, nije mi do oni čarapa iz devojačke spreme moje majke i moje žene, kome je sad do čarapa, to se prašta; žao mi njega, kažem ti, pošlo i ono u neki boj, u neku slavu i veličinu, telo nešto da znači, neki čin da stekne, da se junači, a možda je i poverovalo da i ono nekog oslobađa, da neki poso koristan obavlja, što znaš, napunili mu uši sad se i malo čistije uši mogu napuniti svakojakim varkama.

Šta čekaš?! - podviknu Sreten. A Lisko ko pođe, al kleca mu koleno, jedva ga noge drže.

Stojadin odhuknu, obrisa znoj, sav je u goloj vodi, kako i ne bi bio. Pogleda opet u me, pa i u Sretena, al ovaj u njega ne tede, vrdnu pogledom. Stojadin manu glavom pa veli: Sretene, zar ne možemo da se nasulimo. Imamo, veli, zajedničke neprijatelje, komunisti se jačaju i sve i' je više, što mi da se ubijamo kad su nam isti barjaci i kad smo pod istim kapama?

Nisam pod barjakom s onima koji na devojačke spreme nasrću i na sanduke u kojima je oprema za ukop staraca. To je, veli, svetinja, dok je to pleteno i tkano suzama je zalivano. Sve tako Sreten, lepo i ispotija Stojadinu, a ja vidim na šta on cilja, oće da se udobri narodu, da se osnaži i uveća, politika ti je to.

Šta ćeš to? - podviknu Živana. Ona ti se iz kuće uputila preko avlije, pa pravo pred Sretena. On se čisto zbuni.

Jesi li ti zato školovan za oficira da kolješ Srbina u mojoj avliji! - moja Živana stegla petlju pa ne trepće. Treba li meni živeti u ovoj avliji, treba li ja vude da prolazim? I moj sin. I moja unučad kad i' bude bilo. Treba li kadgod do kakog mira da dođe, treba li ovde sa utvarama kasapskim - baš tako reče, "kasapskim" - da živim! To ona ako bi Stojadina u avliji zaklali.

Stojadin se čisto zasvetli, zaradova se i ponada se. A moja Živana - obukla se lepo, povezala novu maramu, nova rekla na njoj, stroga. Treba li, veli, meni u ovoj avliji da svadbujem i gozbujem? Šta je s tobom, Crni Sretene, zar smo se za to ponosili tobom kad si đakom na ferija dolazio? Zar se ne sećaš kako smo izlazili, veli, na sokak da te vidimo! U kuću te pozivali, najbolju jabuku za tebe čuvali - jedinog mi oka, sve tako moja Živana, na jabuku ga podseti, a on se raskravi.

Dobro, strina Živana, imaš pravo - veli Sreten - i dobro si me, veli, na jabuke podsetila. I sve tako on govori kako u srcu nosi te jabuke i kako i' nikad neće zaboraviti.

Kako li se samo te rumene jabuke doseti moja Živana, mislim se, kako ga samo za srce tom jabukom ščepa. Eto ja bi ga moro moliti i na ratovanja svoja podsećati, moro bi mu ožiljke od rana pokazivati, a ona, eto, samo pomenu jednu jabuku i on se raskravi. Milo mi što Sreten tako brzo posluša moju Živanu, al opet, krivo mi što Živana bolje nego ja poznaje ljude, pogotovu oficire.

A Stojadin, kasapin i vojvoda, razvedrio lice, čisto bi se osmenuo, milo mu, kako i ne bi, spasoše mu glavu, bogami ti kažem. Čisto se čovek malo i uščustri, valjda mislio da Crni Sreten i nije tako crn kad ga na jednu jabuku rumenu slomiše; može biti ceni po sebi, može biti da se on ne bi slomio da je kojim slučajem Sreten njemu pao šaka.

Izađoše svi oni iz moje avlije. Taman se moja Živana prekrsti i reče: fala ti, bože, kad na sokaku ču se Sretenov glas. Šta sad bi - pođo ja prema sokaku, da vidim šta se dešava.

Šta čekaš! - podviknu Sreten, a Lisko skoči na Stojadina, al ne može da mu priđe, Stojadin velik i debeo čovek, jes vezan, al se ne da Lisku. A Lisko ko osica. Udara i udara onim nožem, prska čoja, kidaju se gajtani, bljuzga krv. Kad bi najposle, pade Stojadin, jedva pade.

A sad, vodite ovo u potok - pokaza Sreten na Liska.

Ne, Sretene! - istupi ja. Žao mi Liska. Otac mu bio bekrija, sve je spisko, završio na kaldrmi, pijan; majku mu poznajem, dobra žena, jedva je Liska na put izvela, do crevare, te je nekako i zanat kasapski izučio.

Nemoj njega ubijati - velim ja Sretenu - povedi ga sa sobom, on će te najbolje poslužiti.

Ali Sreten Čarapić ni da čuje. Neće, kaže, da mu služi čovek koji je svojeg vojvodu izdo i zaklao, taki mu nisu potrebni.

Baš taki najbolje posluže, on sad nema kud od tebe, Sretene - ja njemu. A on meni: Gledaj svoja posla, čiča Milutine. Uostalom, veli, ja ovo ubijam za tvoje delo, za slavu i veličinu tvoju i mojega oca.

I dok ja tako sa Sretenom - prodera se Lisko. Nisu ga u potok odveli nego ga kolju ispod duda, pokraj puta. A ovi, - pokaza Sreten na one zarobljenike - da se povedu kroz selo da svakoj kući vrate što su uzeli i de god su se opoganili o devojačku spremu, da im se udari po dvajespet batina.

Uzjaha Sreten i krete vojsku.

Moja Živana zažeže kandilo. Upali sveću Stojadinu i Lisku. I onima što su po votnjaku i za prošćem oko naše kuće izginuli. Naredi kadionicu i stade da kadi. Kuću, i po avliji i po votnjaku. A ja, za njom. Kad svinje se oko nečeg otimaju. Šta li je to - priđem i vidim: torba i kaiš. Nova, bogati, torba oficirska, kožna, glođu je svinje, al da je otvore ne mogu. Mene nešto teknu. Uđem u svinjac, otmem onu torbu pa unesem u kuću. Otvorim i vidim, Stojadinova, piše njegovo ime na svesci. Zavirim - a ono, arhiva, kako da ti kažem, nije baš arhiva, ali i jeste. Spiskovi kuća na koje se može osloniti. Spiskovi ljudi za koje smatra da su na strani komunista. Spiskovi ljudi koje ne treba dirati. Sve on to po čitavom našem kraju prebrazdio. Izdelio, isplanirao. Vidi se, i on se na neku vladavinu bio spremio, al kad pogledaš, učinio je nešto dobro, sačuvao je neke ljude, svoje ljude. Sačuvao i zavuko torbicu pod slamu u svinjac, a glavudžu izneo i pustio pod nož, kako bi ti reko, glavudžu izgubio, torbicu sačuvao. Znači, i u njemu je bilo nečeg za poštovanje. I gad i zlikovac, ali eto, i on umeo nešto ljucki da uradi.

Kažem ti, kadi moja Živana avliju i votnjak, kadi i svinjac, a ja se mislim: bože, da l' je još kogod kadio svinjac, zar smo i na to saspeli; čime li smo ovo zaslužili?

 

Zašto, bre, rušiš ovu ćupriju?!

 

Jedne noći banuše. Drkte vrata, oće da iskoče. Šta je to, sunac ti! Ustanem, ko to oće da odvali vrata. I zašto? Izađem, vidim da nisu Nemci, zvezde im na kapama. Pred njima Grujo. Šta je, bre, ljudi, što ste na vrata kidisali, nisu zaključana.

Nismo znali - veli Grujo.

Ama, kako niste znali; šta znaš, Grujo, kad ne znaš da se domaćinske kuće ne zaključavaju, kako po Šumadiji ustaničiš i vojuješ ako to ne znaš!

Njemu bi krivo, al, tera on svoje: Daj nam alat, veli, i pođi s nama.

Kaki alat i kud da pođem, mislim se, al, ajd, ćutim. Navučem čakšire, nazujem opanke, pa za njima. A oni iskupljaju budake, sikire. Ja gledam, al ćutim - da je sreće, vi bi se budaka i sikira držali i poso njima gledali. Al, ajde. Za njima. Do ćuprije na Despića potoku.

Oni onaj alat sa leđa, pa se raskomotiše. Počeše da udaraju budacima. Teraju i mene da rušimo ćupriju.

Čekaj, zašto da rušim ćupriju?!

Kako zašto da rušimo ćupriju! - drnu se Grujo. Kako to pitaš? Što se praviš lud, čiča Milutine!

Ne pravim se ja lud, velim, nego ti oćeš da me ludog napraviš.

On me gleda.

Zašto, bre, rušiš ovu ćupriju? - pitam ga opet. Kome ona smeta?

On me gleda, nije mu pravo.

Dobro, čiča Milutine - naposletku će Grujo - je l' ti ne bi rušio ćuprije koje služe okupatoru, je l' ti nisi za to da i mi doprinesemo pobedi nad fašizmom?

Dobro, kažem, radite kako oćete, vaša je stvar - ujedo se ja za jezik, ne smedo im reći šta mislim. Ova ćuprija treba nama i nikom više pod kapom nebeskom niti treba niti smeta. Mi preko nje pregonimo našu muku - žito, đubre, šašu i ostalo. Mi smo je i napravili, nije nam je napravila nikaka vlas, jer nikakvoj vlasti i nije potrebna. Nemcima pogotovu. Samo je nama potrebna, pa što da je rušimo, sunce ti! I što sebe da zavaravamo da je to protiv okupatora. Pa je l' tako? Šta može nemačkoj sili da naruši rušenje jedne takve ćuprije? Ej, bre, da su okupatoru take ćuprije smetale zar bi on stigo dovde i zauzeo celu Evropu! Ajde, ruku na srce, koja to vojska ne može da pregazi potočić metar i po dubine? Al šta ti vredi, ne pita se tvoja pamet, drugi se pitaju - ako ima bilo koga da se pita, ako to nije samo neka učka uhvatila maha. Nemojte, ljudi, da se šegačite, ova ćuprija nije upisana ni u jednu ratnu kartu, ovu ćupriju smo mi na svoju ruku podigli. Ne smem da kažem: vi ćete da srušite ćupriju pa da izmaknete guzicu ko kad ste srušili onu u Šijacima, a Nemci će da dođu i pokupe nas i da pobiju, ko u Šijacima, 82 čoveka - samo su četvorica iz kuće Milića, pa ti vidi koja ti je to računica, pa ti to upisuj u veliku knjigu. Ništa mi, velim, nećemo nauditi Nemcima, a sebi oćemo - koliko sutra, opet je sami moramo podizati baš i da nam Nemci ne narede. Kako ćemo mi do naši njiva i livada bez ove ćuprije? I nemojte, ljudi, šta će o nama misliti Nemci, smejaće nam se kad nas budu ubijali zbog volicne ćuprije.

Sin Pula kolara skočio. To je petokolonaš! - kaže za me. Al Grujo, ruku na srce, ne dade na me. Čekaj, druže, veli, ne može to tako brzo, naopako bi bilo da nam petokolonaši niču ko pečurke - razborit čovek, iz dobre kuće, što jes jes - kad bi to tako bilo sa petokolonašima, kad bi oni od vaki ljudi postajali za noć, mi bismo nagraisali, obrali bi zelen bostan. Govori Grujo, slušaju i drugi, a Pulov sin se pokunji.

Pa sigurno, ne možeš ti svakog nazivati petokolonašem ko ne misli ko ti, nisi ti sam na svetu, a nije ni ta peta kolona jedna, ima još ljudi i pameti a ima i kolona osim pete - razumeš li ti mene?

Sude nebeski! - drnem se ja, ali me Grujo preseče.

Ćuti, čiča Milutine - i povuče me u stranu, pa ispotija, da drugi ne čuju, sve u poverenju, da pazim šta govorim. Ima ljudi, veli, ovi mlađi, koji te neće razumeti kako treba, a sad je vreme tako. Sve me lepo savetova. I zaslužio sam, zna on da sam ga spasao na dan pogibije kralja Aleksandra; da bi ga zadavili što je u Vulićevića kafani pucao u sliku kralja Aleksandra. I bez toga, Grujo beše dobar čovek, šteta što pogibe tako brzo. Kažu da je strado negde na Zlatiboru, bio ranjen, pa kad su njini otstupili u Novu Varoš i ostavili ranjenike, Nemci došli i izgazili tenkovima celu bolnicu, pa i jadnog Gruja, bog da mu dušu prosti.

Vratim se ja kući, donesem onaj alat, pa probudim Živanu. Ajde, kažem, budi Radoja i spremi leba i uz leba za dva tri dana, a ja ću da povedem krave, moramo da bežimo preko planine, i dalje ako ustreba.

Živana se prekrsti, pita da l' sanja.

Ama, ženo, slušaj ti mene, nemoj da se kasni - taka je i taka stvar, ispričam joj šta je bilo sa ćuprijom, a ona đipi, oće za oči. Što si im, veli, dozvolio da ruše ćupriju, što je nisi odbranio nego da sad moramo zbog nekoliko greda bežati od svoje kuće; kaki si to, veli, čovek, je l' tebe udarilo u glavu ko onoj dečurliji, što i' nisi oterao u majčinu, ti si bre tri rata ratovo, znaš šta je rat!

Ćuti, bre, ženo, ko mene zarezuje.

Muka je to, sinovče, veruj. Rođena te pamet najviše muči. Šta si i ko si, pitaš se. I čija je ćuprija, pitaš se. Ne možeš da se razbistriš. Nije, bre, ćuprija Nemačka. Da ti rušiš ćupriju, napriliku, u Nemačkoj. Ili da rušiš ćupriju da je Nemci u napredovanju ne pređu, ili da im usporiš napredovanje. Ali, sinovče, Nemci su tu, došli su.

A što je najgore, ne smeš ništa da kažeš. Možeš da izgubiš glavu, a da ispadneš smešan. Ni svojima, komšijama i poznanicima, seljacima ne smeš ništa da kažeš. Držiš vodu u ustima pred Pulovim sinom, a ovamo si bio neki ratnik i spasilac otadžbine. Pa bogami, ružan si sam sebi; vučeš se ćorav po planini sa ženom, detetom i kravom i ne smeš da kažeš šta misliš. Prešo si Albaniju, vratio se preko Kajmakčalana, okitili te odličjima, a moro si da ćutiš da ne izgubiš glavudžu i ispadneš smešan.

 

Boškovi sinovi

 

Zatreštaše puške, grunuše bombe. Bogami potraja to. A noć ko testo. Ja izađem pred kuću, osmotrim, čujem i vidim da se puca u Sarića kraju. Kad izjutra, lupi moja kapija, eto ti Pavla. Ajde, Milutine - zove me - Bošku Sariću poginuo sin.

Koji? - pitam ga, znam da je jedan Boškov sin sa zvezdom, a drugi sa kokardom na kapi.

Mlađi je Bošku poginuo, onaj partizan - veli Pavle, pa mi sve kaza šta je i kako je. Mlađi sin došo kući sa nji trojicom. Išli Njegovom kosom iznad Janićijevića kuća. Paščad i' saletela. A oni drugi, dabome, nisu bili gluvi. Oni od Filipovića kuća osluškivali lavež i tako pratili one koje paščad saleću. Kad se lavež zaustavila kod Boškove kuće, znali su ko je. Krenu i opkole. I zovu na predaju. Kažem ti, čoveče - Srbin Srbina zove na predaju, oće brata za zarobljenika.

A niko ne sme da se preda. Ne sme ni brat bratu; u njinom ratu nema zarobljenika; jok brate, ako se neki nesrećnik predo u nevolji, ili ranjen, najcrnju je smrt izabrao.

To su i oni u Boškovoj kući znali. Prvi iskoči Boškov sin - baci bombu pa za njom, ali stigne ga metak u avliji. A ono troje za njim, pa i oni ko Boškov sin, nema tu šta, opkoljeni, a mesečina ko dan, sve i' pobili.

Ajdemo, Pavle - šta ćemo, taki je u nas red, da se pri sarani nađemo jedni drugima. Kad mi tamo, a Boškov stariji sin došo, al ne sme da uđe u avliju. Stoji, vako, na kapiji i ne sme ni pred oca ni pred majku. Naoružan, kokarda mu na kapi - ovim očima sam gledo - stoji čovek, al ocu i majci ne prilazi, ne sme. A nešto ga vuklo da dođe bratu na saranu. I dovuklo ga. Valjda ima nešto. Radisav, sinovac Boškov, došo i kaže da mu je sin pred kapijom. Boško kaže: Nemam ja sina, moj sin je, veli, mrtav. I pokazuje na sina u sanduku, na mrtvog. Miran Boško, kaki miran, slomljen čovek, a pamet mu radi ko sat; kaže da su njegovi sinovi njegovi samo kad su mrtvi, a ja se mislim: e, daleko smo dogurali, baš će nam vredeti neke pobede i slobode ako kojim slučajem do nje dođe.

Radisav izađe da prenese poruku, da kaže živom Boškovom sinu da ide svojim putem, ovde nema šta da traži.

Ja gledam Boška - on ti je, bre, opasan čovek bio, al sad se slego. Ubijen, kako i ne bi. Podizo sinove od oke mesa.

Priđe Boško meni i sede vako pored mene. Zagleda se u me, pa kaže: Ovo je, čiča Milutine - tako me zvao - i tvoja nesreća. Ja ga gledam, a on mene ne gleda, nego mu se oči u daljinu otiskuju. Stavi mi ruku na rame, pa opet ponavlja: Ovo je, čiča Milutine, i tvoja nesreća. Ovo, veli, ne može da bude nesreća samo moja, nit može da bude nesreća samo jednog čoveka; mlogo je, veli, ovo golema nesreća da bi bila samo jednog čoveka.

Mlogo, mislim se, mlogo golema, mlogo golema za ceo narod; mali smo mi narod za voliku nesreću. Gledam ga nakog, pa bi da ga nekako utešim. E pa sad, tako je vreme došlo, veli, Srbi oće da pobede Srbe. Prošla su ona vremena kad su se Srbi ostavljali politike dok je okupator u zemlji, kad su prvo branili otadžbinu pa posle izvodili račune političke. Sad je drugo vreme, sad oće okupaciju da iskoriste da bi se među sobom obračunali politički, taka je sad računica, ne misli se na obraz nego na pobedu. A on, veselnik, čisto se osmenu, pa veli: Što se vi stari ratnici ne okupite i ne dogovorite, pa ne stanete na put ovoj propasti; ko će, veli, ako vi nećete, vi ste ocevi i spasioci otadžbine!

Ja ga gledam, ne smem reći: koji ratnici i spasioci, ovi što su zavađeni ne znaju za oceve, ni za majke i sestre, oni se oko vlasti otimaju.

Kad, posle nekoliko dana, tako oko podne, viče Radisav, sinovac Boškov: Ajde, veli, deda Milutine, obesio se čiko!

Uh, bogati, zar usred bela dana! Ko se veša u ovo doba, mislim se. Al, opet, računam, on se nije obesio u pomračenju, mozak mu je radio ko sat; nije mu znači drugo preostalo.

Skidam ga ja sa vešala, a sve ko da čujem kako mi govori: ovo nije samo moja nesreća, ne može ovo da bude samo jednoga čoveka, mlogo je golema za jednog čoveka. Bogami ti kažem, lepo ga čujem: što se vi stari ratnici ne okupite i ne stanete na put ovoj nesreći?

E pa moramo se nekako okupiti, razmišljao sam, moramo da pokušamo, da učinimo što možemo, ako ništa drugo, ono da saves umirimo. Samo, kako? Trebalo bi da nas neki od naši bivši starešina povede, neki rezervni oficir.

 

Molio sam, al ne pomaže

 

Nekako uleto, četres treće, Spasenija, žena Velimirova, banu mi u kuću. Zove me da idem s njom Sretenu, da molimo za njenog sina Veljka. Ti si, veli mi, Milutine, zajedno s Velimirom i Sretenovim ocem Lazarom ratovao, ti si čovek koji sme pred Sretena. Veljka joj Sreten zarobio, kaže.

Čekaj, ženo, kako ga zarobio, pa i tvoj Veljko je neki četnik - ne ide mi u glavu da je Veljka zarobio Sreten, drugo je da su ga zarobili komunisti.

Moja Živana stoji postrance i krsti se - čudi se žena kako to Srbin Srbinu, komšija komšiji rob, oni su, bre, zajedno u školu išli i ovce čuvali, kako to sad jedan drugog zarobljavaju, zna se ko je vlasan da zarobljava. I tera mene Živana da idem Sretenu, ama iz ovi stopa. Ajde, Milutine, kaže, ti si sa Sretenovim ocem delio i zlo i dobro. Što ste ispisnici i što ste ratovali i Srbiju spasavali kad vaši sinovi zarobljavaju jedan drugog! Natuče meni Živana novu šajkaču i prosto me gura da idem.

Podne, bogati, sunce prigrijalo, a zajesenilo - i sam kako to može biti kod nas u Šumadiji. Ništa lepše na svetu. Ja pred školu, a ono pod lipom astal. Pa čarsav ćenarski. Za stolom Sreten. Sam. Pred njim jabuke, al ne vidim da je koja načeta. A kad čovek ni jabuku u usta ne može da turi, kako da razgovaraš sa takvim čovekom? I vredi li takoga moliti?

Podalje, pored ograde, konj osedlan, lupa nogom i bije se repom. Vojska se odaljila. Niko Sretenu nije rad, nit je on kome. Ko da je ograđen nekom ogradom, nevidljivom.

Ni meni nije prijatno da mu priđem, al ja se setim pokojnog Velimira, pa Lazara, Sretenovog oca - koliko puta smo bili zajedno u pozajmicama, na mobama. Setim se lepi dana, o slavama i preslavama i mislim se: zar smo mogli pomisliti da će nam naši sinovi i vake brige zadavati?

I kažem ja to Sretenu. Sve mu to kažem, a on veli da to sve zna i sam i da mu ja nisam moro i govoriti. Sedi tako, trlja bradu, pogleda u me. Onda šetka, šetka i gleda nekud. I ćuti.

Ja opet udri da mu što više iskažem o nama, ratnicima iz prošli ratova i o Lazaru, njegovom ocu, i o Velimiru, ocu zarobljenog Veljka. A Sreten mi se najednom okrenu i prostreli me pogledom: Ne možemo da opraštamo nikome! Nema tu šta da se priča!

Zar tako! - lupim ja dlanom o astal.

Tako, čiča Milutine, baš tako! Mora ga stići kazna, da nas Srbe ne istrebe; nije vreme da se mi junačimo i Nemce da ubijamo. Računica je čista - ako nji ubijamo, nas će mlogo nestati. Mi smo maloljudan narod, čiča Milutine, veli, nas je prošlog rata nestalo milion i dvesta iljada - sve on tako u brojevima - ako nas i ovog rata bude tako nestajalo, nećemo se održati. A Veljko je predvodio onu zasedu kod male ćuprije, on je tad mogo da ubije Nemca, a Nemci posle da pobiju stotinu naši. E pa ja, čiča Milutine, ne smem i neću, kaže, da oprostim život čoveku, koji više voli jednog mrtvog Nemca nego sto živi Srba.

Dobro, gosn kapetane - ja njemu sve onako po zvanju njegovom, iako je on Lazarov sin, iako sam ja njega kad se iz aprilskog rata vratio branio od njegovog oca Lazara, od mog ispisnika i ratnog druga - Veljko nije ubio tog Nemca, il, ne daj bože, više Nemaca. A on me preteče: Nije, jer sam ga ja omeo i razbio mu zasedu pre nego što su naišli nemački kamioni, a ti bi vido, čiča Milutine, šta bi bilo s našom nejači i sa selom i sa ovim strejama našim - pokazuje vako na selo.

Ja slegnu malo, al opet, vidim da će Velimirovu sinu da sleti glava, pa kažem: Gledaj, gosn kapetane, da se nasulite ako ikako može, nije glava kapa da je podigneš kad spadne.

Čiča Milutine - okrete mi se on ko da ga vatra opeče - ako ti i moj otac, i drugi vaši ispisnici meni kažete da ja krenem na Nemce, ja ću da krenem. Pa nek gori Srbija opet. Nek izgori. Nek Nemci ubijaju žene i decu. Nek sve postane Kragujevac i Kraljevo.

Ni ja nisam za to da ginu deca - promucam, vidim, bre, kud on nišani.

E pa, ako nisi za to da ginu deca, onda nisi ni moro dolaziti da moliš za Veljka. Sad se poslovi veliki svršavaju, nije zeman za poslove komšijske ne treba arčiti vreme. A ruke mu, šta da ti kažem, blede i crne, nema u njima pokreta, ko polomljene. Al dave, dave bogami. Reko bi nema u njima snage, ni znoja, ne mogu jabuku do usta, ko što ni usta ne mogu zalogaja, al eto, da zadave, da zakolju, to mogu. Ðernem ja levo i desno, teo bi da doznam de li je onaj Velimirov zatvoren, a on mi reče da idem kući i da opet navratim kad mi zatreba. A ja za njegovim rečima. Šta ću.

Moja Živana čeka na sokaku, kod Stankovića kapije. Pošla mi u susret, čeka dobru vest da je nosi Spaseniji.

Ne mogu te obradovati, niti ćeš ti Spaseniju, kažem.

Naopako, kaki ste vi to ljudi - prekrsti se moja Živana - zaboraviste ko ste i odakle ste, ko su vam bili očevi i dedovi, o majkama vašim nesretnim da i ne govorim: kako ćete, veli, na groblje o zadušnicama, tamo su vam majke i babe.

E pa, Živana, nisam ja tu ništa kriv, sad ljudi vlas za se osiguravaju.

A ona opet: Kako te nije sramota, Milutine, valjda prvo treba da se preživi pa se vlas sređuje - zastade malo pa me pogleda - i kaka će vam vlast biti ako se za nju tandžarama i noževima jagmite. A ja gledam pa se čudim kako se moja Živana izmenila na ovoj jagmi i vetrometini, ona sad govori ko da je knjige čitala.

Ženo božija, ne otima se ja oko vlasti; ko mene šta pita i ko mene sad uvažava, ovo je neko drugo vreme, ovo je sad golema politika - sve ja tako, a ona malo ko ustuknu.

Idemo tako nas dvoje sokakom prema Spasenijinoj kući, a Živana oćutkuje, vidim prebira misli.

Jaoj! - jeknu čovek tamo, kod škole.

Ču li, Milutine? - ukoči se moja Živana.

Čujem ja, kako da ne čujem kad se do po sela čuje.

Ponovo riknu - ko će drugi nego Veljko. Krklja. Ko da se ubija posek.

Milutine - gleda me Živana u oči - da l' si ti molio Sretena ko što treba i koliko treba?

Kako da nisam molio, Živana, molio sam i molio, kamen bi omekšao, al eto, oni su taki ljudi, slabo sad molbe pomažu. Ne tedo reći: molili su tako i Veljka, al ni kod Veljka nisu molbe pomagale.

 

Ne sme se dušmanin pominjati

 

Čekaj, sinovče, doći će i stari ratnici na red, sad ovo da ti kažem.

Na sarani sina Milana Perišića moja Živana, dabome, stoji vako uza me, čekamo da dođe pop, da održi opelo pa da pratnja krene. A popa nema; ni popovima nije lako, strauju da opelom ne uvrede ubice, moglo bi im se to osvetiti - zar nije pomrčina pojela popa posle one sarane u Bučiju.

A Milan, veselnik, šeta po avliji, pogleda na sokak da l' će se pop pojaviti. Ne zna čovek kako će da sarani sina, bez popa ne može, niko se bez popa ne saranjuje, samo ajduci, a njegov sin nije ajduk.

Vidiš li ti, Milutine, ni sarane nam nisu ko što su nam bile - Živana mi prišaptava - u sretna vremena se kukalo kad neko umre. Prosta žena, al vidi što vidi: nikad se nije više ubijalo, a nikad se manje kuknjava čula.

I meni mučno. Ćuti se, sve se sleglo i gleda preda se ko da smo ukrali mrtvaca, ko da je ubilac među nama.

Bilo bi dobro da vi muskarci, stariji ljudi zalelečete - prišaptava meni Živana - muška je kletva ubojitija. Razborita moja Živana, zna da ni ubilcima nije svejedno da l' ubijaju narod koji kuka i proklinje il narod koji ćuti. Al opet, kako ću ja kad svi ćute, valjda prvo treba Milan da zakuka, otac je.

Što ne kukaš, Milane - priđem mu - sinu ti je dvajesdve godine, školu je učio a ti nadničio; svi smo se radovali i nadali da i mi svog čoveka za lekara steknemo, a sad, evo, mi za njim mrtvim ćutimo i ramenima sležemo.

Milan me pogleda: Kako da kukam, Milutine, kaže, kad ne smem dušmanina da pomenem, a dušmana je sada svud, na sve strane, kaže, po potocima su, po vrzinama, a možda su i na ovoj pratnji. Stra ga, kaže, ako dušmanina pomene javno, da će mu ubiti i drugog sina; ne sme se, veli, dušmanin grditi. Ovaj što je grdio - Milan pokaže na kovčeg sa mrtvim sinom - vidiš kako je prošao.

Ja se slego. Šta da mu kažem: u pravu je, vidi čovek dokle smo dospeli.

 

Ne bacaj lebac

 

Orem ja na Crnom Oglavku. Volovi mi posustali, ja zaustavim, sednem na gredelj pluga, zapalim cigaru.

Zdravo, čiča Milutine! - trže me glas s leđa.

Pomaže bog! - odgovorim ja i okrenem se: trojica s puškama stoje u oranju, namršteni, vidim, ne prija im moj pozdrav, a ja, budala, naučio - čim vidim ljude s puškama kažem: pomoz bog! Ko u moje vreme. Zaboravljam da ima vojske koja boga ne priznaje.

Imaš li što za jelo? - pita Pulov sin, prepoznado ga.

Odem do kola, uzmem torbu, izvadim zastrug, leb i slaninu i srče s rakijom. Gladnom vojniku sevap je dati leba i uz leba. Uzmite, ljudi, prezalogajite što se našlo i popijte.

A, piće nikako, mi smo, čiča Milutine, vojska koja ne pije - kaže Pulov sin.

Čudi me da ima vojske koja ne pije - slegnem ramenima, a on će opet: Nama je potrebna zdrava pamet. I poštenje.

Ja opet slegnem ramenima i mislim se: ima ljudi koji su zdrave pameti i čista obraza i popiju po koju, a može biti i obrnuto.

Popij - kažem mu - i zdravu pamet sačuvaj. Ja sam sa pukovnikom Ivovićem pred Veternikom pio grčki konjak, pozvao me čovek, pismo ko ljudi i zdravu pamet sačuvasmo i pobedu izvojevasmo, nije nam konjak ni pomogao ni odmogao - sve ja tako, o grčkom konjaku, fališem se da sam pio sa pukovnikom i sve bi da saznam zašto on ne pije, znam da je pio, a otac mu još više i dedu mu pamtim, pio, brate, više od drugi, a on, nikako, ni kapi.

Dobro, sinovče, da nisi bolestan? - uskopistio se i ja. Nikad nisam voleo bekrije, a još manje trezvenjake, zavetne; sve bi da doznam da l' oni to sad rakiju manišu da bi se narodu dopali dok se kake vlasti ne domognu.

Nisam bolestan, čiča Milutine - kaže mi - nego ne pijem zato što naši neprijatelji piju.

Pa dobro, mislim se, nisu vam oni zbog rakije neprijatelji, niste se vi podelili na bekrije i trezvenjake, nego na četnike i partizane.

Onda, pitam ga, oćete li vi štogod piti kad vlas uzmete, ili ćete ostati sveci do kraja. Sve me interesuje da oni ne trezvenjače samo dok se vlasti ne dokopaju.

Nikad se mi nećemo izmeniti - čisto se ljuti na me što ja sumnjam u to.

Dobro, sinovče. Ponukam torbu i što je u torbi.

Vidiš li ti, čiča Milutine, kako mi tučemo Nemce? - ne može da ćuti ni kad jede.

Vidim - kažem ja, iako, ruku na srce, baš neke mloge Nemce nisam mrtve vido - al vidim ja da Nemci ne tuku samo vas, nego i decu.

On me gleda pa veli da su sve kosti u temelju neke velike budućnosti uzidane. Svi oni đaci u Kragujevcu što su streljani, sve su to temelji.

Naslušo sam se ja o dečijim kostima i temeljima još preko Albanije, a posle sam vido kaki su temelji od dečji kostiju, viđalo se to i u ovom ratu - raspričo se ja. Govorim što mislim.

A, tako! - trže se Pulov sin i baci lebac. Ne zove me više čiča, nego samo Milutine, naljutio se.

Čekaj, ne bacaj lebac - podignem onaj komad leba i poljubim, pa mu pokažem na plut i oranje - ovo mora da se poštuje. Pokažem mu onaj lebac: Ja ovo, sinovče, pošteno zarađujem, za mene nema leba bez motike.

A on me i ne sluša. Samo sikće: Šta bi ti, Milutine, da saveznici sami pobede Nemačku pa da posle sami seire i dele svet. E, za take ko što si ti, Milutine, ima! - pljesnu Pulov sin po kundaku.

Čekaj, bre! - ja njemu, nije mi pravo što mi preti, i ko je on, Pulov sin, da preti Milutinu. Al kad je tako vreme došlo, suzdržim se ja; Nisam mislio da te vređam, niti da saveznicima dodeljujem uživanciju u pobedi, al eto, ima ljudi ko ja koji ne razumeju da se mlogo potpomaze ako se zapali opštinska arhiva, pogotovu ako su u toj arhivi samo spiskovi seljački kuća i domaćina, godine rođenja i dani smrti.

Sve arhive ima da se spale, kake da su! - odseče Pulov sin. Oće da pali, i kvit.

Ja opet nisam rad da se pale spiskovi koji samo nama služe, a Nemci zbog spiskova koji njima ni zašta nisu potrebni da pale naše kuće, ubijaju čeljad... sve čerez neke artije koja nikom osim nama samima nije potrebita.

Pazi, Milutine, šta govoriš - seva on i pogleda u onu dvojicu pored njega, i oni se iskrlještili - nemoj misliti da mi ne umemo da ubijamo.

To mi nije na um palo - kažem - znam šta umete i možete, ne morate me mlogo uveravati. Ja sam reko što ste me pitali. Niti sam vas zvao da dođete i da me na oranju gladna ostavite, niti sam vas prvi šta pito, a kad ste me pitali - ja vam reko. Ako si teo da ti odgovorim što si sam znao i želeo, nisi me moro pitati; ako si me pito da me čuješ, otrpi da ti odgovorim. Kaku ti to slobodu obećavaš ako ubijaš za ono što ti se ne sviđa, ima li u toj slobodi kake slobode i za mene?

Sve su to ozbiljne stvari, sinovče. I smešne. Pa je l' tako? Ti odratuješ svoje, odužiš se otadžbini, a onda dođe Pulov sin pa i on oće da ti soli pamet.

 

Tebe, Milutine, više niko ni za šta ne zarezuje

 

Sačekajder malo, posle ćemo o starim ratnicima. Prvo moram o Bori Jurišu. Da ti kažem, on je od Garašića, a Juriš - to ime nadeli su mu njegovi ratni drugovi. Valjda zato što je jurišao. Poznavao sam ja opake ljude iz prošli ratova, jurišaju ko ćoravi pa im posle dadu nadimak - juriš. I ovog Boru ja sam dobro poznavao. I oca sam mu, Jablana, poznavao. I dedu, Borivoja. Oni su bili dobri ljudi. I deda mu i otac bili su crkvenjaci. Posluživali za vreme službe u crkvi i otpevali popu, nosili mu petrailj i kadionicu dok bi svetio vodicu po selu i kad bi išo na sarane i daće, a Boru su školovali za popa, učio bogosloviju u Sremskim Karlovcima, dobar je đak bio, mlogo se radovali njegovi, znaš i sam šta znači za jednu sirotinjsku kuću da odškoluje popa. Ali, Bora nji prevario, nije teo da se zapopi, a sve ga je čekalo: i crkva, i crkveni stan, i votnjak, i vinograd, i dva ektara ziratne zemlje, i dva ektara livade. A parohija, šta da ti kažem, dva sela, oba bogata i sve njegovi ljudi. Al šta to vredi, ne tede Bora da se zapopi, nego se odade komunizmu, pa sve sa onim opančarima i abadžijama, glavnim komunistima. Pa tako i četresprve, ode Bora za opančarima i drugima, a otac mu precrče.

E taj Bora, sinovče, dođe sa svojima da se odmore i narane - mislim da je to bilo nekako oko Nikoljdana četrestreće.

Sakrio ja nji na tavanu moje štale. U seno. Među njima jedan ranjen. Ne znam čiji je, ne poznajem dete, al poznajem da ga je rana zapekla, da je u vrućici i poznajem da je naše gore list, da muški podnosi gadne rane, ni zubima da škrgutne. Vele da je iz Hrvatske, od ove dece izbeglica. Sve mu ustaše pobile. Pominje sestru. Da ti srce prsne. Treba za njega mleka i nekog čaja, a mogla bi Živana i melem da mu stavi. I nije za ranjenog mladića da spava na tavanu, treba ga preneti u postelju da mu Živana menja obloge - greota je, mlad je nesretnik, malo je stariji od mog Radoja. A Bora Juriš me zadržava da ga slušam, raspričao se o porezima.

Čekaj, bre, Boro, nisu porezi najveća nesreća sveta i nije sad vakat za rešavanje poreza. Take stvari se, Boro, rešavaju u skupštinama, a ne na tavanima - kažem.

On ni da čuje: Kake skupštine, kaže, skupštine su imale dosta prilike da ukinu poreze, pa što i' nisu ukinule! Ne možemo se, veli, u skupštine uzdati, ta se pitanja rešavaju na juriš, a ne u trapavim skupštinskim razgovorima.

Da ostavimo to, Boro, za koju drugu priliku, a ja ovo dete da snesem sa štale i odnesem u postelju, tamo je toplije i udobnije, Živana će da mu opere ranu komovom rakijom i da previje melem, ko svom detetu. I mleka mlakušnog da se napije, nije tavan štalski ranjeniku postelju da zameni, ako može skupštinu.

Snesem ranjenika i položim u svoju postelju. Živana upali lojanicu i da se na posao. Ja podložim vatru, uzmlačim vodu, uzmlačim komovicu. Pa čisti onu ranu. Pa namaži melemom i previ, Živana donese mleka i meda, pa milina.

Onaj dečak se zagreja i u obrazima zarumene. I zaspa.

Živana i ja tako sedimo kraj njega, a on dete, duša te boli. Kad zadudnja na vrata. Pa i u prozor. Vidim cevi na prozoru i nije mi teško da prepoznam kad kundak u vrata udara.

Uzmem sikiru, stanem do ulazni vrata i, sanćim, pitam ko je.

Otvaraj, otvaraj! - brunda glas spolja. I preti mi neko.

Pazi, Živana - došapnem ženi - ako uđu, reci da je ovaj u krevetu naš sin, Radoje, reci da se Radoje razboleo.

A šta da kažem ako mi i Radoja vide? - ublede Živana. E, tu sad ne možeš biti pametan. Šta ću i kud ću, ne znam. A lupa na vratima ne prestaje, oće da odvale vrata.

Skinem prangu i stanem na vrata. I prepoznam Vučića Bajovića.

Koga imaš u kući, Milutine? - podvikuje mi, oće da me uplaši. A ako me uplaši, odo i ja, i moji, i kuća. Vučiću Bajoviću ništa nije da te ubije i kuću da ti zapali. Oće Vučić i gore da ti učini. Bio je pekar na zanatu kod Milojice. Nikad mu vatre i noža nije dosta.

Zašto sija lampa u tvojoj kući, Milutine? - oće Vučić Bajović da prođe pored mene preko mog praga.

Čekaj, bre, Vučiću, ne ulazi se tako u moju kuću; jesmo li Srbi i ljudi, treba li meni u ovoj kući živeti, a kako ću ako mi u kuću svako upada kad mu se prasne ćef! De sam ja neko i nešto ako na svom pragu nisam?

Milutine, ne čitaj! - gurnu me Vučić, oće da prođe.

A moja ti Živana izađe na prag pa iz sveg glasa: O, Sretene Čarapiću - savila dlanove u levak, a glas joj odjekuje - o, Sretene, kapetane! Viče što je grlo donosi.

A Vučić se pomeo: Što se dernjaš, Živana, šta oćes? Zašto dozivaš kapetana?

Oću da pitam kapetana Sretena Čarapića, sina Lazarevog, zašto su ova moja budala - pokaza na me - i njegov otac Lazar ratovali od devesto dvaneste do osamneste ako ni na svom pragu nismo zaslužili da nas poštuju ko ljude! Oću, kaže, da pitam Sretena Čarapića da li ga je zato otac školovao za oficira da njegova vojska sad upada u kuće ratnim drugovima i komšijama njegovog oca. Oću da ga pitam zašto će mi kuća ako u njoj lampu ne smem da upalim od njegove vojske ni kad mi je sin bolestan.

Ja je gledam - čega se dosetila, bogati. I vidim, Vučić splasnuo. Nije znao da je dete bolesno, kaže. Sve se pravda. I ode. A Živana meni za oči: Odrtavio si, veli, u ratovima, a ne znaš kako se sa vojskom razgovara.

Stani, Živana - ja njoj - znam ja kako se s vojskom razgovara, al ovi nisu vojska, vidiš ti koji su ovi.

A ona ni pet ni šest: Tebe, Milutine, više niko ni za šta ne zarezuje.

Ja stanem vako pa se razmislim - stvarno, tako i jeste, niko mene ni za šta ne zarezuje.

 

Jutrom, za rose

 

E, i ovo moram kazivati.

Napasam ja stoku. Isterao sam je zorom, da se napase dok ne odjutri i ne pripeče zvezda: po vrućini stoka ne može da pase, može samo da laduje.

Milina jedna. Svežina iz trave, iz lišća. A tice pevaju, ko da nije rat i okupacija.

Kad, od Krstovića trla idu dvojica i jedna devojka u sredini, ona dvojica pridržavaju devojku, vidim ranjena je. Devojka - pa ranjena, i to ti je novos u ovom ratovanju sadašnjem.

Zastaše preda mnom, a ja gledam, pa mi žao devojke, tako reći još je dete, malo je starija od mog Radoja.

Kud ćete je, pobogu? - oću ja da priđem devojci, vičan sam oko ranjenika. A jedan samo domane rukom: Nema vremena, kaže, jure nas, čiča, četnici kosmajski, od juče, sada su za nama. Pomozi ako ikako možeš.

Bežite prema onim vinogradima - pokažem prema Suvom Oglavku - ja ću da lažem za vas. A šta da kažem drugo, došlo vreme da se samo lažom može pomoći čoveku.

Sednem na sklad i čekam. Otkud Kosmajci da pređu ovamo? I ko li su ova deca, i ova ranjena devojka? Seljačka nisu, to se može lasno prepoznati, a ne jure nji da i' prestignu, nego da i' pobiju, tu sad čovek ne sme da zataji. I reč si dao, Milutine, govorim sebi.

Stoka se poplašina i potkočila, stoji i gleda. Otud, iza vrzine, izbi stroj. I pravo na mene. A ja, šta ću, sedim i gledam. Nikog od nji ne poznajem, nisu od ovi naši što idu sa kapetanom Sretenom Čarapićem.

Da li si, čiča, video "crvene"? - prijahuje jedan na konju, valjda je oficir.

Slabo ja vidim, sinovče - kažem oficiru i pokažem na ovo moje jedno oko - izgubio sam oko u velikom ratu, pa sad za ove vaše poslove nisam pogodan. Ne mogu mu reći da oko nisam u velikom ratu izgubio da bi se u ovom ratu bruko i potkazivo, jer od potkazivanja neljudskijeg posla nema, barem je tako nekad bilo.

Jesi li video crvene? - ponovo me pita oficir sa konja.

A ja: Vido sam. Dva mladića i jednu devojku.

Ranjenu? - pita oficir i, valjda, dade znak da me podignu.

Vido, kažem, pomažu joj da ide, valjda je ranjena.

I kud odoše?- pita oficir. Ja pokažem baš na Suvi Oglavak, sam mi bog tako reče da kažem istinu, a onaj na konju okrete prema Radanovom polju. Laže čiča, kaže.

Odoše ko kišnji pljusak, sve suprotno od Suvog Oglavka. Bože, mislim se, kako sad mora da se laže, toliko smo se na laž navikli, da više niko u istinu ne veruje.

Bože, mislim se, ko se vakim vremenima nado, ko je mogo pomisliti da će vako štogod zadesiti čoveka koji stoku napasa jutrom, za rose, ovde u našoj mirnoj i pitomoj Košutici?!

Čudim se, sinovče, dabome! I nikad neću moći da se načudim.

Čuo sam, bre, za tu revoluciju, al ne mogu da se načudim šta će ona u Košutici.

 

Skupštinsko pitanje

 

Sećam se ko da je sad bilo - sanjam ja pokojnog našeg kralja Aleksandra, baš onako kako sam ga i vido šesneste u januaru: stoji na obali ostrva Vida, pred njim gomila naših leševa, vezuju i' za kamenje da veselnici ne plivaju po vodi, a on, Lesandra, gleda, naslonio se na sablju i vas crn, gleda prema onom ostrvu što ga zbog naši mrtvaca nazvaše Ostrvo smrti. Ja priđem, pa stanem, vako, i skinem šajkacu, al ne mogu progovoriti od vašiju, puna mi usta vašiju, ko što je stvarno i bilo, te ja čupaj one vaške iz usta, vadi, pljuj, a kralj Aleksandar mi priđe i pita: Vojniče, da l' će meni srpski narod moći da oprosti stradanja volika?

Ne može ti oprostiti nikad niko, ti si, kralju, načisto satro ovaj narod i on ti više nikad neće biti što je bio, ne može i da oće, nema ko, nema ljudi, izginuo narod. Pogledaj, tvoje veličanstvo, ove ljude - pokažem mu na one naše leševe, puna i' obala - oba ti oka, tvoje veličanstvo, zašto vaki narod satre; više vaki Srba neće biti,a mogo si se njima dičiti širom sveta.

Zbog ujedinjenja sam žrtvovao svoj narod - veli mi on. Ja tedo da ga upitam je li vido šta je od toga bilo, jel' vido srpske izbeglice iz Hrvatske i Bosne, sa Kosova i Vojvodine, al se trgo, otkud to kralj može znati kad su njega ubili pre rata.

Tog dana sedim pod tremom, kad lupi kapija - eto Pavla, sav u gajtanu i odličja na njim.

Ajde, Milutine, oblači se, pozvao nas major Miša Radović da idemo s njim, treba da mirimo zakrvljenu braću.

Miša Radović je, sinovče, bivši rezervni major srpske vojske, dobar i čestit čovek, a ratnik da ga nije bilo većeg i boljeg u našem kraju, čovek domaćin, puna mu kuća, četiri sina, snaje i unučad; najbolji čelar i kalemar u našem kraju, od njegovi kalema je Šumadija procvetala i rodila uveliko.

Ne mogu ti reći da sam baš bio rad tom poslu s majorom Misom, al ne mogu da mu se ne odazovem. Obučem se, okačim ona odlikovanja, našarenim se pa ajd s Pavlom, pred našu školu. tu nas sačeka major Miša i još naši solunaca. Tu nam major reče zašto nas je pozvao, zafaljuje nam što smo ga poslušali i došli i opet se dotače namere. Ljudi, mi smo u godinama, veli, imamo i unučad, a rat ovaj ovaki vidite i sami šta nam donosi. Rat je, veli, među nas uneo samo razdor koji nas uništava više nego okupator. Ako vako potraje, nama neće biti potrebni dušmani, tuđin, dovoljni ćemo biti sami sebi. Mi smo u svoje vreme učinili za spas Srbije više nego što smo mogli i smeli, neka nam to posluži kao pravo da sad učinimo šta možemo da se nedužna zemlja i narod izbave od zla kako se među nama dosad nikad nije javljalo.

Ja se razmišljam, sinovče, da l' da kažem koju, al opet računam - ovo što je major Miša naumio ne može biti ništa ružno, nit bi se čovek na vakom poslu mogao obrukati, ako ćemo ruku na srce, od ovog posla mi sad nemamo važnijeg. A opet, i taj kome treba prvo da idemo, major Kalaić, čovek je kojega poznajemo i koji poznaje nas. Bio je ovde pre rata geometar, a sad, sad kako je posto major, ko mu je mogo dati toliki čin, to ne znam, znam samo što čujem, da komanduje nekom kraljevom gardom i da je sa Ravne Gore došo u naš kraj.

Major Kalaić nas dočeka, čisto se i obradova, a blag je i umiljat, pa kako je od nas viši i kad sedi, on nas škropi lepim rečima i još umilnijim pogledom. Dobro je - kaže major Kalaić - što je rezervni major Radović okupio i njemu doveo solunce, što se dosetio da za tako važna posla okupi one što su najviše stradali za spas otadžbine. Za njega je ovde, kaže, najvažnije ono što mi nemamo, zbog čega smo u prošlom ratu izgubili ko oko, pokaže na me, ko ruku, ko nogu. Mi smo ga, veli, ganuli. I lepo je od nas što smo se tako okitili odlikovanjima - zagleda on nas. Zagleda odličja. I nuka nas jelom i pićem. Naređuje meandžiji da nas služi - ovake goste, on, major Kalaić, kaže, nije imo, a ne veruje ni da i' je ovako sjaćene i kafedžija skoro vido.

Da l' se zajebava? - gledam majora Kalaića.

Gospodine majore, mi smo čistim srcem i u najboljoj nameri vama ovde došli, ne da ručamo, nego da po savesti svojoj ispunimo dug prema narodu, kako smo ga svaki od nas u tri rata ispunjavali - uščustrio se, bogme, naš major Miša Radović, govori, samo veze, brkovi mu samo odskaču, ko da je na raportu. Evo, svaki od ovi stari ratnika - rukom pokazuje major Miša u nas - reći će šta tišti narod i milu nam otadžbinu. Nji je - opet major Miša pokazuje u nas - naš pokojni kralj Petar, prvi oslobodilac vodio preko Albanije a oni njega nosili. Zastade, poćuta, pa nastavi. Jes, on nji vodio a oni njega nosili, i tako do velike slave stigli i zato se njima mora verovati - pokazuje na nas - pred otadžbinom nikad nisu lagali i grešili.

Major Kalaić čisto tronut, klima glavom, odobrava, tapše po ramenu majora Mišu i nuka nas da se privatimo jela i pića, mi smo njegovi gosti i milo će mu biti ako mi štogod sa sovre koju je za nas priredio pojedemo, ko što bi i on da je za sovrom bilo kojeg od nas. A mi možemo da pričamo, zato smo se, kaže, i sastali. Kuća se on sa nama, nazdravlja i dobrodošlicu želi. Samo vi govorite, ljudi, olakšajte duši, sve što vam je na srcu stovarite ovde. On, major Kalaić, zna, kaže, kako je srce stari ratnika i šta je briga za otadžbinu.

Major Miša pogladi brkove, pa će strože: Ako ovako nastavimo, vojvodo, nisu nam potrebni ni Nemci, ni Bugari, ni Mađari, ni ustaše, dovoljni smo sami sebi, istrebićemo se i bez nji.

A mi u glas - odobrili se - povlađujemo majoru Miši.

Major Kalaić sedi i sluša. I smejulji se. Baš ste se lepo, kaže, iskupili. I na dobrom ste se poslu našli. Dobro ste se i dosetili. Duši ćete sevap učiniti - gleda nas, pa ustade, prošeta oko nas i opet sede. Dobro, kaže, kad ste vi došli da mene mirite sa komunistima, jeste li se to vi pomirili sa njima? Prvo, kaže, treba vi da se sa njima pomirite, pa onda mene da mirite.

Mene nešto teknu.

Major Miša se ne da, ima on sva moguća odlikovanja i dve Karađorđeve zvezde sa mačevima. Tako je - kaže naš Miša majoru Kalaiću - tačno, svi Srbi treba da se izmire i sajedine, svi, de su da su, pa kad poslove vojničke obave i spasu otadžbinu, onda neka vode politiku i neka se svađaju. Na izborima. I po skupštinama. Kakav je red i kakav je adet kod pravi i ugledni naroda u Evropi.

A šta ti, čiča Milutine, misliš - zagleda se major Kalaić u me - da l' ti misliš ko i gospodin major Radović?

Ja se sputa. Šta da kažem? Vidim da mu se ne sviđa ono što govori major Radović i znam kako prolaze oni koji govore kako se njemu ne sviđa, al kako ja sad da izdam našeg Mišu, starog srpskog rezervnog majora. I kad bude kraj - kraju, došli smo da mirimo zakrvljenu braću, ne smemo dozvoliti da nas zaplaše ko decu.

I ja tako mislim, gosn majore - odbrusim ja i zagledam mu se u oči pravo, a on se trže. I sleže. Ja sam, kaže, mislio drukčije - lepo nas gleda, smirio se.

Ja sam , kaže, mislio da mi prvo treba da se obračunamo sa komunistima, pa sa Nemcima. Sa Nemcima, kaže, ima ko da se obračuna i bez nas, a sa našim komunistima ako se mi ne obračunamo, neće se niko obračunavati. I još nešto, Nemci mora da odu odavde kad - tad taman da od nas niko na nji pušku ne opali, a komunisti ako uzmu vlas - nikad ni doveka, duže će nam biti pod njima nego pod Turcima. Je li tako? Šta mislite? - okrete se on majoru Miši.

To je skupštinsko pitanje - kaže mu Miša, odma, u brk.

Skupštinsko pitanje, velite, e kad bi moglo biti skupštinsko - on manu glavom, a smeje se, pa ti ga je teško razumeti. Gleda nas, gleda, a mi ćutimo, čekamo, a on tek počne: Dragi prijatelji, mlogo ste osetljivi. Zasuzili nad komunistima. Sviđa vam se što se junače, pripucavaju na Nemce. Liče vam na srpske komite, možda vam liče i na vas. Je l' tako! Volite vi da se puca na Nemce. Nikad vam nije dosta džumbusa; ajdučka krv, veli, voli ustanke, ne može bez ustanka. A ovamo, na čelu tog ustanka stoje oni koji su na vas pucali četrnaeste, dabome, oni, šta se čudite. I vi se ne pitate što taj ustanak nije poveden u Zagorju, pa da Nemci u Varaždinu streljaju petnaest iljada đaka i mladića, ko u Kragujevcu i Kraljevu, dragi roditelji otadžbine! Što to vrzino kolo nije tamo zaigralo, nego drugovi iz Zagorja došli ovde, u Šumadiju da se životima vaše dece i unučadi poigravaju. A ocevi, oca vam očinjeg! Ništa vas nije opametilo, ni ona Albanija, ni ostrva smrti, ni plave grobnice, nego ste sad došli da mi cmizdrite nad sudbinom crvene tevabije. Oćete li se kadgod opametiti - pita nas - je li, nesretni roditelji još nesretnije otadžbine. Znate li vi da i Nemac na našu ludost računa, zato nam je i odmerio "sto za jednoga", samo nama i nikom više, ni Slovencima, ni Makedoncima, o Hrvatima da i ne govorim, samo Srba sto za jednog belotrpog Švabu.

Ustade, pa mi se od nekog stra il od oni njegovi reči učini da je još viši nego što je bio. Ide sa čašom u ruci pa se sa svakim kuca, a mi ko da nas kucka u glavu. Veruj, sinovče, nije prijatno ni pogledati ga, oči mu se zažarile, a sav zarasto u bradurinu.

Šetka, šetka on, pa opet umirenim glasom, potijo: Pa što mi da budemo budale i da se prodajemo sto za jednog, koja je to računica?! Vi Šumadinci treba od Varaždinaca da učite kako se sa neprijateljima treba razgovarati; naseli ste, veli, navukli vas komunisti na tanak led. Njima poverovali, a meni ne verujete, čudi vas što ja vaše pesme ne pevam i ne đipam u vašem kolu, čudi vas, jer ja nosim vaša znamenja na kapi.

Skide ti on, sinovče, onu šajkaču pa zagleda kokardu, one orlove, nešto čapka prstima, ne možeš znati šta snuje, pa će opet: Trebalo bi sad, veli, u kuknjavu da udarimo, pred nama da su kaluđeri, jok bojovnici, kaluđeri sa prevrnutim odeždama, sa svećama naopako upaljenim. Ovo je vreme za kletve i molitve, nije za plitku pamet i jeftino junačenje. Ali vi, dragi roditelji, ne slušate Varvarince i Mišarce, nego vam Varaždinci prosipaju vašu kavurmu, ovde u Šumadiji, a tamo u Varaždinu ne đuskaju u kolu i ne pevaju pesme koje se glavama plaćaju, dragi moji, bistri roditelji - baš tako reče "bistri" roditelji, a ja vidim kud smo mi sa svojim sedim tintarama zabasali.

Spusti major Kalaić čašu pa se šetka okolo nas i sve nas miluje rukom po glavama, sve jednog po jednog, a onda opet nali čašu, ali samo sebi, i na dušak je ispi, dok dlanom o dlan, pa sede i zagrli majora Mišu.

Eto, veli, tako sam ja mislio, dragi roditelji otadžbine, ali kad vi mislite drukčije, i ja ću drukčije, vaše su želje za me naređenje, istorija komanduje, moraću vas poslusati.

Sinovče, ja vidim koliko je sati. Vide i ostali. Ćutimo ko zaliveni. Sinovče, svaka mu druga "roditelji otadžbine". Ne govori se tako kad se na dobro misli.

A što vi mislite, bi l' se komunisti pomirili sa nama? - pita on i sve nas redom zagleda. Mi se spetljali, pogledamo u majora Mišu, a on ko da je prozvan, veli: Na tome će tek da se radi, ovo je naš početak.

Ustade Kalaić, priteže kaiševe na sebi: Koga ću, veli, poslušati, ako ne vas, oceve otadžbine neću. Cupnu on, pozdravi nas vojnički, mi đipismo, otpozdravismo, vojnički, jakako, ispratismo ga do fijakera i ostadosmo tako pozdravljajući ga i gledajući kako fijaker odlazi prema vašarištu. Kad li se najednom on sa zadnjeg sedišta okrete i iz onog gevera osu na nas paljbu rafalom. Zviždi i pršti olovo, ne možemo očima da verujemo. Ne umemo ni da se sklonimo.

Lako je vama bilo sa Švabama, Nemcima i Bugarima! - dere se na sav glas. Konji se poplašili, ustukuju, ne smeju napred, dovezoše ga opet ovamo pred nas, sami konji, od stra nekog konjskog.

Vaši neprijatelji su dolazili i odlazili, a moji neprijatelji oće da ostanu ovde, zauvek - stoji u fijakeru, mogla bi ga sva čarsija čuti. Idite vi pa se sa komunistima preganjajte po skupštinama, a ja ću sa njima da razgovaram vrelim olovom!

Nigde nikog u čarsiji, ni pseto da pređe preko ulice, samo mi, gomila isluženih ratnika, ubledeli, slušamo i gledamo pomanitalog četnickog majora kako se dere i sve više zastrašuje konje. Neće on da čeka francuske gumene kuglice iz naši dokoni priča sa Krfa.

Zna on, kaže, nema te skupštine u kojoj će bilo ko osim komunista moći da govori, a teško da će i oni šta smeti da kažu u svojim skupštinama. Vama bi, matorim budalama, trebalo dodeliti da s komunistima u skupštinama razgovarate - evo što bi vam oni to dozvolili! - odmeri nam do lakta, uze dizgine od onog vojnika, pa trže. Konji poleteše. Seva potkovica po turskoj kaldrmi. Oće točkovi sa fijakera da pospadaju.

A mi - ko popišani.

Stojimo na onoj kaldrmi, nakinđureni, u stajaćim odelima i sa odlikovanjima na prsima i niko ni u koga ne gleda.

Ja! - uzdanu naš major Miša Radović i pođe uz čarsiju.

Jes vala! - uzdanem i ja.

 

Uzmi očev gunj

 

Ne sećam se baš tačno kojeg je dana stigo poziv za mojeg Radoja da se javi u komandu.

Dabome, Nemci su bili odstupili, četnici pobegli. I Rusi su bili i prošli. 1944, ujesen.

Ja na drvljaniku cepam drva, kad moja Živana dođe i dade mi jednu artiju, poziv za mog Radoja da ide u vojsku.

Je l', Milutine, kako našeg Radoja mogu da mobilišu kad on nije služio vojsku? - pita me, sva ubledela, uplašila se.

Valjda je to neko odredio - oću ja da odgovorim, iako ne znam ni sam. Da je sreće, ona mene tako nešto ne bi ni pitala, ali eto, pita, majka je pa pita. Oće da zna kako mogu da joj mobilišu sina koji još nije služio vojsku.

Smiri se, Živana, velim, nije samo naš sin pozvan u vojsku, vidiš da kupe i mlađe od našeg Radoja. Iz cele Šumadije.

Bože, Milutine - sevnu Živana na me - kako to govoriš. Da se ja smirim zato što se i druga deca u vojsku mobilišu. Jesi li ti kršten, čoveče, zar je lakše ako je nesreća veća? Ja bi se, kaže, smirila kda bi oni vojnike u vojsku pozivali - vidiš ti da oni u vojsku ne pozivaju ove ljude od triespet - šet i četrdespet - šest godina, nego one što nisu vojsku služili.

E pa, tako je vreme došlo - šta drugo da joj kažem, ne znam ni ja zašto oni u vojsku oće decu a neće vojnike. Valjda je to neka njina računica.

Odem u vajat, uzmem belu torbu, pa se vratim i bacim je pred Živanu.

Spremi ti ovu torbu za me, kažem joj. A ona me vako gleda, čisto se zbunila, pa pita što li će meni bela torba. Bela torba se, kaže, nosi u rat, po našim običajima.

Spremi, Živana, torbu i u torbu sve što treba, znaš i sama, nije ti prvina. Oću da zamenim našeg Radoja.

Alal ti vera, Milutine! - obradova se moja Živana. Sve posluje i torbu puni više nego što treba. Baš dobro, kaže, što si živ, Milutine, ko bi mi sad zamenio dete.

Obučem se ja. Sve na meni šumadijsko. Novi opanci, nov gunj. I ordenje prikačim, Karađorđevu zvezdu. Računam, idem u vojsku koja nema Karađorđeve zvezde, lasnije će me primiti, a pravo da ti kažem, čuo sam da će oni da popunjavaju neke ličke i bosanske jedinice pa da se ne brukam pred Ličanima i Bosancima, nek se vidi kakav sam ratnik bio.

Odem našoj opštini - tako je u pozivu naređeno - a tamo odjekuje pesma. Ko uvek kad se u vojsku i u rat odlazi. Mobilisani mladići zagledaju puške, deca ko deca, čisto im milo što opasne sprave drže u rukama. A ja, opet, ne volim da vidim decu pod oružjem. Ja bi u rat slao starce. Mladići su od nas samo brži, a mi starci smo sigurniji. A za neku brzinu i nije nužda, Nemci neće baš tako brzo bežati; kad Nemci ostupaju i mi starci smo dobri, a kad nastupaju, mi smo još bolji. A što se zdravlja tiče, mi starci smo mlogo sigurniji od mladića, manje se razbolevamo.

Za stolom, vako nasred dvorišta - komisija. Oficiri, mladići. Artija i spiskovi pred njima.

Pristupim ja i pozdravim vojnički. I kažem sve šta je i kako je - da sam došao da zamenim sina koji vojsku služio nije i ne zna šta je rat.

Oni oficiri ko da ne veruju očima, pogledaju se i osmeuju.

Batali, stari - kaže mi oficir - matori si, uz to i ćorav. I sve me, tako, gleda u ovo oko koje nemam.

A ja njemu: Nisam ja u dokolici ni omatorio ni oćoravio, nego ti mene pusti da ja idem umesto sina.

Ne dam se ni ja, šta da ti kažem, oću, bre, da obavim poso radi kojeg sam došo. Pomislim na Živanu, kako će njoj biti da joj ode Radoje, a da ostanem ja, koji sam vičan ratu i po godinama saspeo za umiranje.

A ona komisija ni da čuje. Nema te u spisku - veli mi oficir - niti te može biti. Gleda me momak vakog matorog i ćoravog i još se čudi što li mi je, što li sam navro da negde zajazim jendek. A ja njemu ne mogu da objasnim da na te poslove u kojima se bez pogibije ne može i treba slati staro, kljasto, bogalje i ćorave, vake ko što sam, pobogu, ja. Pa je l' tako? Mi smo svoje odslužili, pa ako ćeš i naživeli se, za nas i nije neka šteta ako odapnemo. Šteta je za one pred kojima je život.

Čekaj, mladiću - ne mogu ja njemu reći druže, kako da mu budem drug kad on može sin da mi bude - znaš li ti da sam ja sa pukovnikom Ivovićem ratovo? Znaš li ti da sam ja ovo na Veterniku steko? - pokažem na odlikovanja. Za ovo je mene Stepa predložio, nije on ovo delio za pričanje i pevanje, niti za plandovanje po poljima i šumama, nama je svakog dana bio rat, nije s mene pa na uštap.

Oni se oficiri, šta li su, zagledaše. A ja navalio da me prime. Od mene, kažem, nije bilo boljeg u puku, a kakav je puk bio, boljeg poželeti nije mogo ni Stepa, pa nemoj ni ti - navrćem vodu na moju vodenicu, znam zašto sam tu i koji poso treba da obavim. A onaj oficir ni da čuje. Ko će druge da zameni, kaže, ko će mene, eto, veli, ja nemam ni oca ni strica, ni braće od stričeva, ni sestara nemam, sve su mi ustaše poklale i u jamu pobacale, a ja, veli mi, idem da ratujem.

Ja ću, evo, ja ću da zamenim i tebe. A staraca ima još, zovite i, nemojte štedeti starce, štedite mlade, na mlađima svet ostaje; bolje mi starci da ginemo nego vi koji treba da se ženite.

Onom oficiru bi milo. Stade vako da me tapše po ramenima. Fala ti, čiča, veli, al to što ti oćeš, ne može. Sve on to meni tako, ko da ja to i bez njega nisam znao, al, eto, moro sam da probam, roditelj sam, lakše će mi biti na duši, a kad se ne može i kad mora kako mora, šta mogu.

O sude nebeski, zar se baš opet mora; što se Srbi ne opamete pa da jednom pričekaju da drugi rat otaljaju, što li uvek žure u pogibiju - idemo sokakom i razmišljam, al šta mogu, tešim sebe da nije ovo samo moja sudbina. I tešim se da rat neće još zadugo. I da Radoje sa vojskom neće dalje od Beograda, valjda će se tu zadržati, neće valjda preko vode u ravnicu - bojim se ravnice, znam kaka je, okusili smo mi nju četrneste, za nekoliko dana propištali smo majčino mleko. Ni sad ne bi moglo biti bolje.

Kod Stubline, čeka me, Pavle.

Ajdemote, pozovem ga pa mu uzgred sve ispričam - de sam bio, šta sam teo i kako se završilo.

Pavle ide za mnom pa se snuždio, obesio nos ko i ja. Zna čovek kako mi je, sina u rat šaljem. Izmičem ja, a Pavle zastaje.

Dobro, Milutine, zar nijedan rat ne može da se završi dok Srbi ne izginu?

Taka nam je sudbina - šta drugo da mu odgovorim. A on tabana za mnom, pa opet zastade. Je l', Milutine, da l' možda mi imamo nekog svog čoveka koji će malo pričuvati srpsku mladež? Ja sam, kaže, čuo da je i ovog rata najviše srpske krvi proliveno.

Pa ko će nego Srbi, drugi su drukčiji, nisu na to navikli - šta drugo da mu kažem. Požurujem ga, treba sa sinom da se pozdravim; al pravo da ti kažem, to što me pita i mene interesuje - kako to mi nikad nemamo nekog svog, koji će da sačuva štogod srpski života, da se naša krv ne proliva vazda više nego u drugi naroda.

Šta je, sinovče, ne sviđa ti se ovo što ja govorim. A što si ti mislio? Kako si ti to zamišljao srpskog seljaka, baš bi voleo da znam.

Očiju ti, zar si mislio da mi lako šaljemo svoju decu na klanicu!

Kažeš, ne veruješ da mi toliko razmišljamo o frontovima. Nego, je l' da idemo ćutke i ne brinemo brige, ko da tuđe glave na ramenima nosimo. E, sinovče, toliko ti poznaješ svoj narod.

Al dobro, to su tvoje stvari.

Dođe ja kući, pa zovnem Radoja.

Uzmi ovo, sine - skinem torbu i predam je Radoju, a srce oće da iskoći, pa sve ovo jedno oko okrećem ustranu, oće oko da mi zasuzi. A Radoje primetio pa bi da me teši, on mene...

Ne junači se, mali, nego uzmi i ovo - skinem gunj i pružim mu, a on neće, dobiće, kaže, odelo, englesko.

Ama koje odelo englesko, nema za nas sreće u odelu tuđem, oblačio sam ja to, mlogo je to skupo, nema kod Engleza ništa džabe. Uzmi ti gunj, vidiš da je nov i da je poduži, a ti si, blago meni, sine, izrasto iz tvog gunja pa ti je moj gunj potaman. Nemoj ti žaliti moj gunj.

A Radoje opet neće. I opet mi kaže da će dobiti odelo englesko.

Uto banu Mijailo, te mi pomaže. Što si se uskopistio, Radoje, veli, uzmi očev gunj, zna Milutin šta ti govori; nije ocu lako u vakim prilikama da menja gunj sa sinom; što će tebi engleske prnje, ratuj ti u svom gunju, ko i tvoj otac što je i ko tvoj pokojni deda što je poginuo turskog rata - zna Mijailo šta govori - dok si u očevom gunju, čuvaš se metka i šrapnela, ne trčiš za komandom ko muva bez glave.

Obuče moj Radoje moj gunj, a ja mu na pozdravu kažem:

Ne istrčavaj, Radoje, to čine budale i kukavice.

Ne nišani dok pucaš, ako ne nišaniš možeš verovati da ni u tebe ne nišane. I bez toga će vas mlogo izginuti.

Ne poseži za tuđom mukom i odelom - nikakav sat, lanac, cokule, niti kaku drugu stvar od neprijatelja ne smeš uzeti, ni od kakog, ni od mrtvog.

Čuvaj dušu, carevi i kraljevi ti je sačuvati neće, dobro se zna ko za mrtvim vojnikom plače.

Nemoj me ostaviti sama kako ni kamen ne može biti sam pa da te izgledam i priviđam i onda kad celom svetu bude jasno da si negde zajazio jendek.

Moja Živana izljubi Radoja, al ne dade suzi. Uze mu vako šajkaču i ko malo je nakrivi. Njemu suze samo što ne grunuše, pa se okrete i ode. Ja ga gledam kaki je i koliki je, a srce se skamenilo. Koliko li vredi ta naša otadžbina kad joj sve najdraže dajemo - jednako. Al tako je kad si narod. I kad si seljak. I Srbin. I Milutin. I Milutinov sin.

 

Pretakanje vina

 

A čitalački časovi, sinovče, svaki čas. Malo-malo, pa zovu na neke konferencije i na čitalačke časove. Oće narod naprečac da prevaspitaju. Čitaju ti što oni oće - a meni nije do čitanja.

Mator sam ja za učenje, pritisle me brige, imam svog posla, kažem Ljubini Pantelijinoj. A ona ni da čuje: Moraš, čiča Milutine, to je po odluci viši foruma, veli, odozgo došlo, mora se proraditi POREKLO PORODICE.

Ništa ja ne mogu da upamtim. I ne treba mi. Ja ne znam ni sa mojom porodicom šta je i kako je - kažem joj. A neću da joj kažem: ti, Ljubina, ako si tela da budeš neki profesor, što nisi završila škole nego si dvaput ponavljala i od škole otpala. Ja sam čovek inokosan, nije za me da dreždim po učionicama. I šta im to znači da od nas staraca prave đake.

U poslovima sam popustio, sinovče, stoku ne gledam  i ne timarim kako treba, a Živana mi grdne brige zadaje. Kako noć, ona sedne na klupu pod trem i sedi, čeka.

Ajde, Živana - uzmem je za ruku i povedem je u kuću. Nisko nebo, oblaci otežali, ko da će sneg, teške noći, vlaga i studen. Ajde, Živana, čitaću ti Radojevo pismo. Ne smem joj reći: ko u ovo doba čeka sina da se vrati iz rata, ne vraća se otud tako lako.

Eto, tako, prevarim je pa je uvedem u kuću.

Naložim vatru, ona se rasplamsa, zadudnji šporet.

Sad ću ja da ti čitam, a ti sedi tu - posadim je na tronožac i sednem na drugi do nje. Uzmem Radojevo pismo, jedno jedino. Prinesem šporetu, odškrinem ringlu, svetlost padne na artiju, a nikaka mi svetlost i nije potrebna jer pismo napamet znam, utuvio sam svaki red.

Živana sedi ko avetinja. Sedi i sluša, pa se i obraduje. Ko da on mora biti živ ako postoji njegovo pismo. Al eto, ona valjda, misli da je živ dok ona sluša šta on piše. Sluša i zapitkuje: Dobro, Milutine, zašto služi taj front u tom Sremu? Da li se baš ne bi rat završio da nije tog fronta de sad ginu naša deca?

Ne bi, Živana, nikad se ne bi rat završio da tamo ne ginu naša deca - kažem joj i opet čitam Radojevo pismo.

Je l', Milutine - prekine me Živana - da l' naš Radoje ume da iskopa rov, da l' Radoje ima čime da kopa?

Kako da nema, kako bi to bilo - kažem joj - da neko istera decu na ravnicu a da svakom ne dadne ašovčić; znaš li ti šta je ravnica, a šta su Nemci. Nemci nisu mačiji kašalj. Nemci su Nemci, opasni su i bez ravnice, a tek u ravnici; zar deca da se puste u ravnicu pred nemačke mitraljeze i bacače a da se svakom ne da ašov. Kaki bi oni komandanti bili, Živana, božiju ti majku! Stoku ne bi smeli tako isterati na front, Živana! Kako smeš tako nešto da me pitaš, ne sme se od frontova praviti klanica, Živana, zna se kako se deca šalju na front! Za nji se odgovara, pred narodom - uzdanem ja, da ne vičem više, a ovamo, u sebi, mislim sto mislim.

Milutine - pita me - da l' su oni našu decu obučili ratovanju, da li nisu izveli pred Nemce bez obuke pa da nam deca stradaju u toj ravnici?

Ja šta su, obučili su i. Nisu mogli nespremnu decu izvesti na front pred nemačke mitraljeze. Za tako nešto bi morali odgovarati kad tad. Znaš li ti, Živana, da su komandanti drugi ocevi vojnicima; svi se za pobedu bore, a kako bi pobeda bila ako bi se tolika deca satrla.

Obrišem čelo, protrljam bradu, pa opet uzmem da čitam Radojevo pismo.

A moj Radoje piše, ko svaki mlad vojnik kad piše majci i ocu - to se nikad ne piše kako je stvarno nego se ulepšava. A meni, koji znam šta je i kako je, od toga još teže, oće srce da mi prsne. Mislim se: zeleni sine moj - a ne smem pred Živanom da kažem - pišeš ko da ja nisam tri rata ratovao pre nego što si se ti rodio.

 

Od sela do sela, po ravnome Sremu

 

Ne znam kud ću i šta ću pa pretačem vino, nečim moram da se zanimam. Kad - lupi kapija. Ja pogledam, vidim, eto Janka Radišića, ide mojoj kući, jedva noge vuče, pa sve: bi i ne bi. Skanjera se, a ja preda nj: Šta je, Janko, da ti se nije slošilo?

A on meni ruke oko vrata, zagrli me. Meni se noge podsekoše, jer znam mi Šumadinci se samo u golemoj nevolji grlimo.

Govori, Janko! - istrgo se ja, a on se zaroza, stade naglas da plače. I vadi neku artiju.

Šta bi?! - podviknem. Da mu nije sin ranjen ili poginuo?

Tvoj sin je poginuo, Milutine - udari Janko u plač.

Šta kažeš, sunce ti! - ne mogu da verujem.

Živana nas ugleda i bi joj sve jasno. Pođe - i ni reči. Skamenila se. Ne umede ni zakukati.

Sve smo činili da mu detinjstvo bude lakše i što lepše - zagrlim Živanu, moram da je tešim iako ne znam kako, ni zašto. Zaklanjo sam ga. Teret sam, od kojeg se čovek u plećima povija, na se tovario da bi on rastao prav i vitak. Možda sam i pogrešio, može biti da bi sitniji nekako prošo, da ga, manjeg, ne bi olovo zakačilo. Ne zna čovek otkud nesreća vreba.

Šta da ti kažem, sinovče, kad pogibe moj Radoje, nikako mi poso ne bi po volji. Ne mili mi se. Prodam konje, što će mi. Ostado ja i bez jarmova. I ne ore mi se. I krava se ratosiljam, šta će mi. I krmaču sprasnu prodam, šta će mi i ona - tako sam onda mislio.

Petrija Račova, malo-malo pa je eto. Zove da idemo školi, na čitalačke časove. A ja neću, nije mi potrebna nikakva nauka.

Što - drnu se ona - da nisi mlogo učevan?! Stavila vako ruke na kukove, a oči joj ucaklile: Šta znaš ti o Titu i Partiji?

Žacnu me. A ništa ne smem da kažem. Ćutim, a ona se ko malo sladi. Dođi, veli, biće ti lakše, znaćeš zašto ti je sin poginuo.

Znaću, oni će me naučiti! I da l' ona stvarno govori što misli? Ako laže, onda je dobro; ali ako veruje u ono što govori, onda je naopako.

Oće Petrija Račova i Živanu da vodi na te sedeljke, bogati, da sede matore žene, u crinini i da slušaju čitanje.

Ajde, bogati, Petrija, ostavi se ti toga, dosta je mojoj Živani jada, ona bi išla na groblje da nam Radoje ima groba; pusti ti, kažem, Živanu neka kuka po votnjaku, nije ona za čitanje.

A ona, Petrija, opet: Ti, Milutine, veli, treba da znaš da se ovo sad nije ginulo ko nekad, nekad se nije znalo zašto se ginulo - to ona misli na prošle ratove, kad smo mi ginuli.

Ženo božija, ja ni stoku ne gledam, u kući mi se lebac ne mesi. Ne znam de mi je Radojev grob, a ja da idem na čitalačke časove. Valjda ja imam veći briga i preči poslova. Odvratim ja tako Petriju od moje kuće.

A Milenko Ignjatijević mi ne silazi sa uma. Bio je moji godina kad je došo na front prošlog rata i odneo sina poginulog.

Sve smišljam, pa odem Jankovoj kući. Čitam ono pismo Jankovog sina. Sve lepo opisuje kako je poginuo moj Radoje. I de je saranjen. I kako je obeležio Radojev grob da se može sigurno pronaći, pametan čovek, zna kako se saranjuju vojnici u tuđini i daljini.

E pa, lepo, mislim se, znam šta ću i kako ću.

Drugi gledaju svoja posla a ja zametnem torbu.

Dani prolaze, a ja od sela do sela po ravnom Sremu. Spavam po slamama, a izjutra i po danu ljudi me sa čuđenjem zagledaju. I vojska. Mene živ stra uvatio - vratiće me kući, ne možeš ti iskopavati grobove kako oćeš, ko te pita koga ti u grobu imaš, grobovi su državni... pa kad se bolje razmisliš tako mu i dođe.

A ono moje odelo šumadijsko me izdaje, svak odma vidi ko si i odakle si, te ja jednoj kući. Vidim čoveka pred štalom, namiruje stoku. Bilo to uveče. Ja se osvrnem oko sebe pa pitam čoveka: Prijatelju, oprosti, al moram nešto da te pitam. On čovek spusti kofu, pošo bio da rani svinje, pa mi priđe i rukova se sa mnom, a gleda me, bogati, ko belu vranu.

Jesi li ti Srbin, pošteno da mi kažeš! I nemoj mi zameriti.

Čovek se lepo vako okrete, oko sebe, pogleda, pa klimnu glavom i reče da jeste Srbin. Al jedva nekako, valjda čovek uplašen, znaš kako je bilo tamo Srbima.

Al opet, meni laknu. Dobro, kažem, taka i taka stvar, sve mu ja ispričam šta je i kako je i zašto sam ja do njega svrnuo, da bi da konačim pa sutra da krenem.

Nemaš kud da ideš, došo si de treba, tvoj grob je, veli, u našem ataru. Dobro veli, čovek, tvoj grob - pa je l' tako, što ti je sinovljev grob nego i tvoj grob.

Meni se svali kamen sa srca. Uvede on mene u kuću, krišom, pa u glavnu sobu. Čekaj tu, veli, niko te neće videti.

Uh, sunce ti - neću da kažem - nisam ja, čoveče, lopov, nisam došao nikom u tor, il obor, nego da dete svoje nosim.

A onaj čovek, Sava se zvao, Sava Arsenijević, on lepo donese srce rakije pa kaže: Prijatelju, ništa se, veli, ne brini, pomoći ću ja tebi i tvoga ću sina pronaći - nuka me onim pićem. Kaže: Tvoga ću pronaći, al moje sinove ne mogado. Ostadoše u pustoj Mitrovici pod krečom. Ispriča mi čovek kako su mu sinove pobili u Mitrovici četresprve.

Pa dobro, zašto? - pitam ga; znam da je zato što su Srbi, al opet, eto, pitam, otrgne mi se tako.

A čovek priča, jeza te podilazi; da l' je štogod crnje od Srbina.

Kad bi neko doba, Sava ustade i reče: Vreme nam je.

A mesečina ko dan, ko da nebesa znaju da otkopavamo izginulu decu... Ponese on alat, pa napred, po onom pismu Jankovog sina. I sve ko da ga je on, Sava, zakopao. Poznaje čovek svoj atar i zna sve de su deca naša zakopana.

Kad tamo, zemlja razrovana. Nisam ja prvi koji je došao po svoga. Ko zna da l' su kosti mojeg Radoja ostale il su odnete. Al ja ću jedne odneti ko što su i drugi možda moje - računam, i to je bolje nego da ostanu ovde, odužiću se nekom ko je moga nesrećnika odneo. I to je bolje nego da mi ostane bez groba, ikakog. Al' posluži me sreća, nađo ja mojeg Radoja.

Dobro, da ti ne duljim i da te, sinovče, ne mučim, zna se kako je čoveku koji nosi mrtvog sina sa bojišta.

 

U čemu je stvar

 

Sleže se moja Živana, ko i ja; šta ćemo, nismo samo mi ojađeni, mi barem imamo svoj grob. Sedimo tako uveče, pričamo o našem Radoju. Kad, jedne večeri, lupnu neko na prozor. Ja otvorim, čujem, šapuće neko, zove me imenom.

Ko je? - pitam malo glasnije, a onaj glas meni - da govorim tiše.

Ko je sad? Nazujem opanke, prigrnem gunj, pa pod trem.

Šta je, ljudi, koje dobro? - pitam, a jedva ja nji vidim.

Dobro nema, čiča Milutine, sad je dobro samo srpskim dušmanima.

Vidim ja u koju se žicu udara. Zbog vaki gostiju možeš da se setiš kad si majku za sisu ujeo, al ja se ne plašim. Kad bude najposle, ako vlasti doznaju, ja ću reći: i vi ste meni vako u kuću upadali i vama sam lepa i s leba davo, nije zbog vaše zvezde, nego zato što su vas progonili, ko pribogu vi sad ove.

Dobro - pitam ja - u čemu je stvar.

Pa eto - veli mi onaj četnik - ti znaš, čiča Milutine, da smo mi iz Srbije ostupili preko Sjenice i Bosne. U Bosni je odlučeno da se neki od nas vrate u Srbiju i ovde da čekamo priliku da se borimo i srušimo ovaj komunistički režim.

I sve tako onaj četnik priča meni i kako je njemu Sreten Čarapić još u Bosni, u ostupnici, mene preporučio. Ako stigneš u Šumadiju, reko mu Sreten, potraži čiča Milutina Ostojića zvanog "Ćoro". To ti je čovek na koga se možeš osloniti, prijatelj je, ratni drugi i ispisnik moga oca Lazara.

Sve najlepše o tebi pričo je Sreten Čarapić - veli mi taj četnik. Na tebe se Srbija sad može osloniti. Sudbina te za to podesila. Za vreme rata nisi bio ni na jednoj strani. Nisi se nikom zamerio. Na tebe se sad neće sumnjati. Ni motriti. Mi, veli, imamo svoji odani ljudi, ima kuća koje su bile i biće naše - ali na nji se motri pa nam nisu oslonac, a na tvoju kuću se ne motri.

Sve on tako, samo što otvoreno ne kaže da se na moju kuću ne motri zato što je ona satrvena.

Dobro, tačno, tako mu i dođe, kad si satrven onda od tebe niko ne zazire, niti motri na te.

Dobro - kažem onom četniku - dobro ti je Sreten Čarapić reko, sve je to dobro zamišljeno sa vaše strane. Al da se upitamo: zašto bi ja vas krio i pomagao vam?

Zbog tvog sina, Milutine - veli onaj četnik.

Kako zbog sina, mislim se, pa mu kažem da mi je sin poginuo.

Baš zato što je poginuo, veli mi on. Vi roditelji čija su deca izginula treba da se osvetite onima koji su vam izveli decu na klanicu.

Znaš li ti, Milutine, koliko je dece iz Šumadije i Beograda izginulo u tom Sremu? A zašto?

Vidim ja na šta on cilja, al ćutim.

A on doliva. Sad je zeman da se komunistima osvetiš za sina i za svu onu decu što su izginula u Sremu.

U Sremu su, kaže, izginula srpska deca. Vi, Šumadinci, vukli ste odande sandučine u kojima se raspadala snaga vaši sinova, sinovi vas pozivaju da i' osvetite i nama pomognete.

Koga ti sad u osvetu oćeš da uvališ - mislim se. Kad smo se mi državi i političarima za ludosti njine svetili, da smo za to bili kadri! I zar se baš i vama četnicima ne bismo mogli svetiti, zar vi niste pobili one Nemce u Stragarima, a njini posle došli i popalili sve do kokošara!

E pa slušaj - rešim se ja da ga prekinem da mi on više ne nabraja, dosta mi je nevolja i otrova i bez njegove reči - ništa ti od mene ne vredi, niko se više na mene ne može osloniti, ja sam i sam bez oslonca. Moje je otpisano; sve što ja imam to je na groblju.

Pa je l' tako, sinovče? Čekam, bre, da ja i Živana pomremo. Sve smo uredili. I spomen podigli od bukovičkog granita, šlajfovan, nema ga boljeg u celom groblju.

Kažem ti, sve smo sredili i čekamo da se pored našeg deteta nađemo. Živana se, veselnica, pita koje li će od nas dvoje biti bolje sreće, da l' će ona, ili ću ja prvi do Radoja. A ja njojzi: Ko će, valjda ću ja, stariji sam od tebe, valjda će jednom biti nekog reda i pravde. A njoj čisto krivo, znaš kako je, majka je. I sve mi tako, kažem ti, čekamo da nam se završi ovo ovdašnje i da se sa Radojem sastanemo. Ložimo pomalo vatru u šporetu, moramo zima stegla, snegovi navalili, i tako se grejemo. A u kući kako da ti kažem, šta je kuća kad u njoj nikaka veselja ne može biti, nego dvoje staraca stariji nego što jesu sede pa ni kroz prozor da pogledaju.

Onaj četnik me gleda, gadljivo, brate, gadljivo mu se iskrivilo lice. I vrti glavom.

I ti si mi Srbin! Šumadinac! Solunac! Seljak! Domaćin! - stade on opet da nabraja. U Filipovića kraju zalajaše paščad. Na vojsku , nema šta da se misli, znam kako paščad laju na vojsku.

Znači, otud sokakom idu ovamo. Beži, kažem onom četniku, beži preko votnjaka! - pokažem mu pravac, onuda mu je najsigurnije i najpogodnije. Neću da mi opet prašte puške oko kuće. Neću mrtvace za prošćem i u svinjcu. A i računam, sevap je pomoći progonjenom čoveku. A ni jedni ni drugi - ni gonioci ni progonjeni - nisu me nikakvim dobrom zadužili. Ne verujem da su i druge. Mnogo će vode morati da protekne Jasenicom dok se ne pokažu njina dela.

Idite od mene s milim bogom. I jedni i drugi.

 

Šta je to kulak

 

Da l' prođe dve pune godine od oslobođenja, ne mogu ti tačno reći - laje pseto i saleće, oće da otkine. Ko li je sabajle?

Vidider, Milutine, ovo nije ni na tvora, ni na lisicu, ovo je ko na neku vojsku - moja Živana se zagleda u me, teknulo je nešto.

Koju vojsku sad, rat je prošo? - priđem prozoru i pogledam, a ne vidim, sneg vitla, te ja ogrnem gunj pa izađem u avliju.  Kad, imam šta videti - Bora Juriš došo mojoj kući. Stoji u avliji sa još nekoliko ljudi, naoružani.

Šta je ovo, Boro, kaka je ovo tevabija, jesu li ovi ovde čerez tebe, ili čerez mene?! To je čerez kukuruza i čerez šenice - kaže Bora - mora da se oduzima, čiča Milutine.

Da se oduzima, jakako! De god je više, pa i da nije baš više, nego da se može umanjiti, ali svi da trpimo - ne mogu ja vas učiti, vi ste, kažem, ustali za jednakos da se bijete, nemoj da se dogodi da neko tamo ima više i bolje nego što mu je potrebno na ovoj oskudici. Nego, Boro, nemojte stajati na tom kijametu, prvo u kuću svratite, kako je i red, pa onda da poslujemo. On ne tede, vidim ja da se postiđuje, pa mi čisto krivo; dok beše za vreme okupacije, on malo-malo, pa ga eto, sa svojima, onda mi je kuća zbog njega mogla izgoreti, a sad mu, u miru, neugodno u kuću da navrati. Sve zabašuruje moj poziv.

Kod nas, čiča Milutine, veli, i ministri jedu ko i narod, ništa bolje - još on priča ko što je u ratu pričo, ko da sam ja dete, ko da se ja nisam naslušao priča u ratovima; jedno se u ratu priča, drugo se u miru događa, tako je od kako je gavran pocrneo.

Iz tvoji usta u božje uši, Boro - kažem, a ne smem reći da mu ne verujem. Mlogo se oni ljute kad im se ne veruje.

Moram da ti pogledam koš i ambar, da vidim imaš li kakvi viškova, čiča Milutine! - uzvrpoljio se Bora Juriš, sve nešto ustranu gleda; ne može mu ni biti prijatno, poznajemo se.

Pa dobro, Boro, zar ti meni ne veruješ, zar je dotle došlo? - pitam ga, a ne smem ga upitati kako baš on da mi dođe, zar nemadoše kojeg drugog, manje slavnog i junačkog, za taj komordžijski posao. Zar je zbog toga Bora ostavio svoje bogoslovske škole i crkvu i zar je zbog toga on svoje ime promenio - a zvao se Borivoje Garašić, rekao sam ti, dok nije postao Bora Juriš, mada ja ne znam zašto se nije mogao boriti i pod onim pređašnjim imenom, pod kojim su se borili i njegovi stari, bogami, ništa lošije od njega. Kažem mu, krivo mi - zar će svoju slavu i junaštvo sad po ambarima i koševima da utroši. Idem za njim, a on zagleda u ambar, pod tumbaše, pa u koš. I opet pita: Da nemaš degod žita sakrivenog?

Čuješ, Boro, da mene nije kogod potkazao da sam žito sakrio? - pitam ga, šta znam, ima sad ove dece što potkazuju. Eto, Žiku Skočajića prijavio sin da je žito sakrio. Tako je vreme nastupilo, deca oće da napreduju, a to se ponajbolje postiže kad rođenog oca prijaviš, šta se može, deca su deca.

Nije te niko potkazao, čiča Milutine, veli mi Bora, nego je u žitu sad oskudica i glad je na sve strane.

Šta je tu je, Boro, uzmi što imam, a ja nikom ne mogu žito dugovati pre nego što se pogodimo da mu isporučim, a pogotovu ne mogu dugovati žito koje nemam.

Bogami, čiča Milutine, tu ti ja ne mogu pomoći, ko ne izmiri zaduženje, moraće u aps, ovo je sad borba protiv kulaka.

A šta ti je to kulak? - pitam ga, jer čovek koji treba i mora u apsu da leži i, može biti na robiju da ide treba da zna šta je i ko je. Ja, Boro, podosta pamtim, a dosta sam i od naši stari slušo, kazivalo se i prepričavalo se, bilo je svakojaki ljudi, imali smo svakojakog dobra i zla, bilo je razne časti i dobrote, a ni u pogane se nije oskudevalo, ama za tog kulaka nikad ni čuo nisam.

Kulak, to ti kod Rusa znači domaćin - objašnjava mi on, vidim ja da ni njemu nije pravo, postiđuje se, ali od moranja tvrđeg grada nema.

Dobro, Boro - pitam ga - zašto ja tebi žito ne bi predao, za koga da ga krijem, da mi nije potrebno da ranim brave sinu za svadbu, da ga ne čuvam unučad da ranim? On samo manu glavom, ne odgovori. Valjda je njemu i teže nego meni. Sramota čoveka. Nismo mi pod ovom kapom nebeskom od juče. Na istom se groblju saranjuju i moji i njegovi više od dvesta godina; živeli smo kako dolikuje, a njemu sad zapalo da prevrće po mojim zgradama, da traži ono što zna da ne može naći. Al eto, on mora što mora. Čisto mi ga žao. Za ovakve poslove nije trebalo određivati Boru Juriša, niti ikoga od ljudi ovdašnji, ne treba da se zamera komšija sa komšijom, ne može biti korisno za narod i državu ako se rasture komšiluci i prijateljstva; nije pred dobro ako se u tome oskudeva; za take poslove trebalo je dovoditi druge ljude, odnekud sa strane, iz drugi krajeva, a najpodesniji bi bili Turci, Nemci, Mađari, Bugari, il Rusi, brate, ti kulaci su njini, oni su sa njima dervili.

U tom lupi kapija. Bogami, jače nego obično. Znam ko je - Vasilije ko bi drugi.

Bora Juriš se kao trže. Ne bi mu pravo. Poznaje on Vasilija, a ovo što se događa i nije baš za neki šeretluk.

E pa, Milutine, ti nemađ žita - užurba se Bora Juriš. Ti ćeš morati u aps.

Kažem ti, sinovče, tako mi reče, da ću morati u aps zato što nemam žita. I žuri se, a u Vasilija i ne pogleda.

Ja ne verujem. Kako da idem u aps i zašto, sinovče! Nije aps mala stvar. To i deca znaju. Mlogo je to velika uvreda. Računam, nije nikakoj vlasti preporučljivo da cveli svoj narod. Ne verujem mu, bogami - nisam nikud iz kuće izlazio pa i ne znam šta se u narodu radi.

E pa, Boro - dovikuje Vasilije, ne da izmaći Bori Jurišu - ti ćeš daleko dogurati; ako ovako nastaviš, imaćemo mi Šumadinci svog ministra.

Meni neugodno, bogati. Kako to misliš, Vasilije, zar onaj koji nam ambare prevrće i koji nas apsi da nam bude ministar? Zar tako mi da imamo svog čoveka?

A Vasilije se ceri i pokazuje za Borom Jurišem. Naki ce, veli, najbolje da napreduje.

Ja stojim i mislim: bože, Bora je mojoj kući dolazio dok su njega i njegove proganjali... da l' je moguće da se vako brzo ljudi menjaju?

Vasilije ko da čita moje misli. Milutine, veli, mi otpadosmo ko trinesto prase. Dok su kuće gorele i glave letele - gleda Vasilije sve tamo kud ode Bora Juriš - dok se bez nas nije moglo, oni su nas u zvezde kovali, a sad smo mi deveta rupa na svirali. Sve on tako, a ja se mislim: da l' oni to svojom pameću nešto misle, il oće da liče na Rusiju i njine komuniste; dal' oni to tako moraju, il ne znaju kako bi drukčije.

Ajde, Vasilije, u kuću - zove ga Živana. A on će meni: Ajdemo Krstinoj kući da im se u žalosti nađemo.

Kojoj žalosti, kojem Krsti?

Krsti Tijoviću, presvisnuo jutros.

Čekaj, bre, Vasilije, zašto je presvisnuo?

E pa, kad te rođena unuka potkaže, šta ćeš nego da presvisnes.

Potkazala ga za žito, ko i Žiku Skočajića sin? - pitam.

Nije za žito, za drugo. Krsta grdio vlas, a unuka ga prijavila. Krstu pozvali, saslušali ga u varošici pa ga pustili. On se vratio kući, i presvisnuo, jutros ga našli ladnog.

Neću da mu idem - kažem. Nije Krsti bilo teže nego meni. Njega je, barem imao ko da izda, mene ni da izda nema ko. Kamo sreće da mi je sin živ i da imam unuku, pa neka me potkazuje. Kad je tako vreme došlo da unucima koristi ako svoje dedove izdaju, ako im je i to neka računica - pa nek izdaju.

Al opet, nije mi milo što unučice tako lasno potkazuju svoje dedove, nije to u redu, nešto nije kako treba il sa dedovima il sa unučadi. Ne verujem da je to dobro ni za svet koji treba da se oslanja na unučad koja dedove potkazuju; to ne može biti neka lepota i siguracija.

 

Ne vredi nam da zavidimo lopovima

 

Moja Živana nikako da razume, čudi se - kako to ja moram u aps zbog žita. Ti, Milutine, nisi lopov, ti si, kaže, domaćin, zašto da te apse? - prosta, nepismena žena, krsti se. Jesu li oni kršteni, kad si ti šta ukro!

Ne apse oni mene, Živana, zato što sumnjaju da sam lopov i da sam tuđe žito krao, oni mene apse zbog mog žita koje nemam. I ne apse oni mene ko srpskog nego me apse ko ruskog domaćina, apse me kao kulaka.

Je l' moguće da te i to strevi, Milutine, zar je dotle došlo?

Tako je vreme, Živana - oću da je urazumim i utešim.

Moja Živana me gleda, gleda, pa se opet prekrsti: Čega su se, veli, dosetili, da te apse, a da se ne možeš ni žaliti, jer ti nisi srpski, ti si ko ruski domaćin - zbunila se moja Živana. Ti bi, Milutine, mogao da se žališ, samo... ne znam sad kome.

Nemoj se, Živana, mučiti, nego mi spremi ponjavu kaka je čoveku u apsu potrebna - a sve pogledam na stražara, teo bi da vidim kako je njemu, mora on znati da ja nisam za aps.

A moja Živana se krsti - spremi mi stvari i krsti se. Pozdravlja se sa mnom i krsti se, gleda za mnom niz sokak i krsti se - prosta, starovremska žena.

Kako bi bilo da ne idemo kroz selo, videće nas ljudi, nego da udarimo atarom? - pitam stražara. On pristade, vidim odgovara mu, da se ne postiđujemo, obojica.

I kroz varošicu da ne idemo, poznaju me ljudi, a poznaju i tebe, znaju ljudi da ja nisam lopov, sramota me, a ni tebi nije ovo za neku diku, znaju ti ljudi oca i decu.

On pristade. Ide lepo uza me i sve mi kaže šta će sa mnom da bude. Veli: prvo vreme bićeš ovde, a onda ćemo vas kulake da poteramo u dalji, stalni zatvor.

Dobro - pitam ga - oće li meni da se sudi? Običaj je da čovek ne ide na robiju pre suđenja.

Oće, čiča Milutine, oće da se sudi, biće sve kako dolikuje - govori mi on, a jedva noge iz blata izvlačimo - nećeš ti na robiju bez suđenja, nije, kaže, ovo stara Jugoslavija.

Ja oćutim. Nije mi do toga da branim staru Jugoslaviju, gazim blato i mislim se: nije tebi, Milutine, ponajteže; pomisli kao je onim sudijama koji će ti suditi i osuditi te za žito koje nisi ni ukrao ni imao pa ga nisi ni sakrio, ima među sudijama i dobri i čestiti ljudi.

Uđosmo u bivše sresko načelstvo. Tu je zatvor. Tu je uvek bio - setim se ja kako sam pre rata zbog onog pisma kralju dolazio u to načelstvo i kako mi je načelnik pretio da će da me apsi a ja znao da ne sme i reko mu: ne smeš ti, bre, da apsiš domaćina iz Šumadije.

E pa, čiča Milutine - opet stražar meni reče "čiča" - mi sve ovo radimo da sirotinji bude bolje. Neugodno mu, izgovara se, ko da je on kriv, ko da ja ne znam odakle ovaj vetar duva. Apsi, bre, i ćuti, mislim se. Što mi o sirotinji žvalaviš. Ko će imati asnu ako mene uapse. Šta će sirotinja imati od toga.

U onom dvorištu podrumski prozori sa svi strana u rešetkama. A na prozorima, u rešetkama, glave ko moje, osedele. I gunjevi proviruju. Mlogo gunjeva, ko pred Bregalnicom na našim mrtvacima. Vire ljudi. Gledaju.

Na vratima pred zgradom pojavi se Bora Juriš.

Boro, bravo! - kažem mu. Alal ti vera!

A Bora me, vako, gleda i pita što mu alalim.

E pa, Boro, vi komunisti ste sila; poapsili ste domaćine šumadijske; to, bre, niko nije smeo da čini dosad, ni knjaz Miloš, niko nije smeo da zagrize tu jabuku, bojali se Šumadinaca, a vi ste sad sve pobedili, možete odsad da apsite kad god vam prasne ćef, zašta oćete i koga oćete. On me samo gleda, a ja mu dodam, od srca: Povedite računa, Boro, može ovo da vam se vrati kad tad, Šumadija je ovo, mlogo ona dugo pamti. Mene možete vređati kako vam je volja, mislim se, ja sam čovek koji nema nigde nikoga, al ima ljudi koji imaju ili će imati unučadi, s njima gledajte šta ćete; svaka je sila za vreme - nemoj da vas njini unuci u oči pogledaju kad okrezavite i osedite ko pribogu ja. Il, ne daj bože, da se s vašom decom i unucima pogledaju u oči - znam dobro kako to može da izgleda.

Pazi dobro, Boro - ne marim ja što on mene ćutka - vas je, velim, na ovo podgovorio neko ko Šumadiji ne misli dobro, ili je ne poznaje, ne govorim ti zbog mene, sa mnom možete kako vam prdne u glavu, ja sam čovek prekinut, ali ima ljudi koji se nastavljaju. Veliki bi raj na ovoj zemlji morali da načinite da bi vam ovo bilo bogom prosto.

Ćuti, Milutine - osvrte se Bora oko sebe da ga ko ne čuje - pretrpi se, veli, proći će ovo, možda je ovo neka greška.

To bi tek bilo naopako ako na vlasti ljudi mogu voliko da pogreše, bolji su i tirani nego taki - mislim se.

Bilo je nekako predveče, zatvorenici su se spremali za počinak, a ja sa Mijailom. Pušimo, kod nužnika. Mijailo zlovoljan. Eto, Milutine, kake smo sreće, kaže, Adam Popović umre lasno, umre Dragomir Stanković i toliki naši ispisnici, a mi posle onoliko naši ratova da se opet nađemo zajedno, u apsu.

Naši ispisnici su sretni ljudi, zato su i pomrli - tešim ga - a mi nismo i ne može se umreti nazor, nama je vako dosuđeno.

Kako nam je dosuđeno kad nam nije ni suđeno - ljutit Mijailo, ne voli čovek zatvor i ne voli da izdržava osudu bez suđenja.

Trebalo je da se nama sudi po propisu, valjda smo mi to zaslužili, tolike smo ratove ratovali i tolika odličja skupili, valjda smo zaslužili da nam sude ko ljudima, da u sudnicu dođu naši prijatelji i naša deca, naša unučad, pa i naši advokati, da se vidi da mi nismo krivci, da mi nismo ništa krali i krili.

Budi zadovoljan, Mijailo, što smo zajedno; eto, i Pavle je tu, doći će i Vasilije i drugi naši ratni drugovi.

I lopovima se sudi po propisu, zašto i nama da se ne pruži ista prilika, barem ko lopovima, što smo mi gori od nji; i nama, veli, treba suditi javno i pred narodom, da se mi okrenemo i pogledamo ljudima u oči, pa i sudijama - opet će Mijailo. Teo bi da gleda u oči sudijama. I svojim poznanicima. I tužiteljima. Taki je čovek - voli da gleda u oči.

Ne može to tako, Mijailo, prošla su ta vremena kad si ti mogo da gledaš u oči, sad se na to ništa ne daje; nisu oni tebe uapsili da bi ti pred unucima i poznanicima obraz svetlao - oću ja da ga umirim, a on ni da čuje.

Nemoj sad da se pravimo ludi, Milutine, mi smo ovu zemlju spasavali, veli, šta bi bilo da nas nije bilo; samo da smo gladovali za ovu zemlju koliko smo gladovali preko Albanije i ono od Drača do Valone i samo da smo bolovali kolko smo bolovali za spas otadžbine - zadužili smo da nam se bar sad sudi, bar ko što se sudi ubilcima i lopurdama.

E, nismo mi te sreće, Mijailo, naša je sudbina - naša, ne vredi nam da zavidimo lopovima. Lopurde imaju svoju, a mi svoju sudbinu, i kvit.

A Mijailo, opet, tera svoje: Moji unuci će ovim biti otrovani, oni ovu moju nesreću nikad neće moći da zaborave, a deca ne treba da rastu sa mržnjom u srcu.

Mijailo, u kamen udario, nemoj otrov na unuke prenositi, ti barem imaš unuke, fala je bogu, neka su ti živi i zdravi.

Bogami, Milutine, nisam siguran u to što zboriš, mogu unuke da stignu muke pradedovske.

 

Vidiš koliko nas je!

 

Posle nas utovariše na voz, pa u drugi zatvor. Mijailu krivo.

Ja mogu da se popišam na vaku sudbinu, veli Mijailo; da je sreće nama bi se ponosili, ne bi nas vozali u forgonima; dobri sinovi i unuci u dobrim narodima u ovim furgonima voze svinje i stoku, ne voze svoje očeve i dedove koji su časno služili narodu i državi, nekad.

Taka su vremena, Mijailo, ne može da se izvoljeva kad se iz apsa u aps ide. Mi ovo na izdržavanje kazne u drugo mesto idemo, ne mogu nas limuzinama voziti, vidiš koliko nas je...

I eto, dođosmo ovde.

Čiča Milutine! - priđe mi ti dana onaj bucmasti plavušan, vodnik, lep momak. I pre je on meni prilazio, poznaje me, veli. Pa mi i ruku stavi na rame, duševan momak, lego mi na srce, i sve ko da i ja njega odnekud poznajem, al eto, ne smem da ga priupitam koji i čiji beše, sve se bojim može biti da mu poznajem oca il dedu, pa kako bi im on onda na oči. Zato ćutim, a on jednako drži ruku na mom ramenu i sve se osvrće da ga ko ne vidi, pa mi veli: čiča Milutine, taka je i taka stvar, ovo je revolucija, ona ne može bez žrtava. Treba, veli, da pomislim na rusku revoluciju. Ruska je bila mlogo teža i mlogo je više kulaka pojela. Priča on, bogati, da su tamo u revoluciji, milioni kulaka - tako su oni svoje zvali - najcrnju sudbinu doživeli. Sve su i' u Sibir slali, cele porodice slali u Sibir.

Ja ga gledam i slušam, godi mi to što on oće mene da uteši, ama ne mogu nikako da skontam šta je to s našim ljudima te se teše Sibirom i ruskom revolucijom, da l' i neki crv nagriza, iznutra, da l' i negde u duši štogod peče. Pomišljam, nije ni njima lako, nije neka dika za vakog mladića i ratnika da čuva u zatvoru bivše ratnike - pa se, eto, izgovara na ruski Sibir i većom nesrećom pokriva ovu našu. Ja bi da ga priupitam kad smo se to mi Srbi tešili Sibirom i kad smo mi u Srbiji Sibir imali. Umal ga ne upita: dobro, sinovče, kaku su sreću i lepotu ljudsku postigli što su tolike ljude u Sibir poslali i tamo pomorili, imaju li oni neka opravdanja za to i vidi li ostali beli svet ta opravdanja?

 

Za dobru smrt smo zakasnili

 

Zatvorski brica mi zavuče mašinicu za šišanje pod pazuho, pa i na stidno mesto; oće, kaže, da me udesi, za to se, kaže, postarala nova vlas, da udesi šumadijske domaćine i stare ratnike - namigne mi krišom.

Što me udešavate kad sam u zatvoru, pitam, neću na zavetine, ne moram u apsu da se lickam.

A on, brica - ni abera. Oće i bradu da mi ošiša.

E, to se ne može, sinovče, ne dam ja bradu. To mi je svetinja.

Ne može, veli, da ostane. I nije brada svetinja, četnici je, veli, obrukali, i sveci bi bradu obrijali kad bi mogli.

Četnici su svoju bradu obrukali, sinovče, nisu moju. Ne nosim ja njinu, nego svoju bradu. I nemoj mi bradu dirati - uskopistio se ja.

Mora, kaže, zbog zdravlja da mi skine bradu. Zdravlje je, kaže, čoveku najvažnije.

A ja opet ne dam, nisu me amo doveli da me ozdravljuju, zbog drugog su me doterali. Nemoj me praviti makanjom, neće moje zdravlje da strada zbog brade, drugi razloga je za to bilo i biće.

Brada je moja od žalosti moje, ona mi je zbog Radoja - izdrljim se ja na ovo jedno oko, a on ko i da ne primećuje da ja imam samo jedno oko.

Ti si, čiča, sad u zatvoru i ne može kako ti oćeš, ne može ovde da se izvoljeva; nisam ti ja kriv što si ti imo mlogo ektara pa te u zatvor doveli - stoji on sa onom mašinicom, čeka da ja popustim.

A kad je to bilo sramota i krivica za čoveka što ima dvanes ektara obradive zemlje?

Nije nekad, sad jeste - preteče me on - sad je vreme sirotinje i bezemljaša, zato si ti u apsu, zato ću ja da te obrijem. Mlogo sam ja, kaže, žešći obrijo, bilo je i neki vojvoda.

Jesi, al vezane! - skoči Mijailo, oće bricu za gušu. Pa se okrete meni: Što ga brenuješ, Milutine, on je zatvorenik ko i mi, nije on nikaka vlas, njemu je ovde mesto! Vata Mijailo bricu za gušu.

Nemoj, Mijailo - branim ja - ostavi se secikesa; ne diraj ga, kažem, ima on zaleđinu; njemu su vlasti naredile da nas šiša.

Pa je l' tako, sinovče? Ne dolikuje nama da se sa džeparošima i jajarama kavžimo, mi smo, bre, bili domaćini i ratnici.

Odustado ja da branim bradu, ni dosad nisam ništa odbranio. I što jesam, zalud, zalud mi je. Nikaka je računica srdžba u zatvoru. Za srdžbu smo mi zakasnili, poodavno.

U zatvoru je kupanje mlogo neugodno, pogotovu za starije ljude. Stariji čovek može da se kupa sam. I zaklonjen. Da ga niko ne vidi. Star čovek je ružan. I sebi i drugima. Šta je ružnije od starog golog čoveka, ajde, reci i sam. To ja kažem i onim našim čuvarima.

Nemojte me postiđivati, nemojte me do gola svlačiti pred ovom decom - pokažem na one mladiće osuđene zbog lopovluka i drugi bezobrazluka - nikad se pred mlađim nisam svlačio do gole kože, nemojte se sprdati sa mnom; ajd što ste me uapsili, ali nemojte me kupati. Nisam u zatvoru zdravlje da čuvam i nisam uapšen radi čistoće.

A redari ni da čuju. Svi moraju na kupanje, ne sme u zatvoru da bazdi, ovde je, kažu, mlogo ljudi, bez kupanja će udariti smrad i kojekaka gamad, a to je ljaga za državu.

Pa država me baš i nije zadužila, al kad je tako, kad se mora, onda ajde da se ja opet odužim njojzi, i ovde, u zatvoru.

Svlačim se i šakama pokrivam stidna mesta, a vidim tako i Radovan Banjanac i Pavle.

De su vam kite, junaci sa Cera i Kolubare, smežurili se drzavotvorci, ni guzica nemate, ko matori kurjaci! - podvriskuje Aćim, mlad, lep, lopov, secikesa. Čudan momak, u zatvoru zbog mlogi bezobrazluka, a vidi se da je bistar i načitan. Oni njegovi, lopovi, pipkaju nas i spreda i otpozadi, šegače se, a vrela voda udara iz desetina tuševa, para se podigla gusta i neprozirna. Prs pred okom se ne vidi, pogubismo se u onom smradu popareni ljudski telesa, utuče nas buka i dreka mladih lopova.

Gunđaju i psuju moji ispisnici, seru se na odličja što su ih iz onog rata doneli. Psovo bi i ja sudbinu što me nije usmrtila na Kajmakčalanu, pa da se sada ne kuvam u ovoj smradnoj pari i da od lopova ne branim svoju matoru stražnjicu, al šta mi vredi.

Mijailo bez prestanka gunđa. Primakne mi se, pa veli: Onoliki naši neprijatelji, Turci, Bugari, Mađari, Švabe, Nemci i drugi ne mogadoše nas pobiti, nego sad ovo doživljavamo. Koliko smo samo bikova podigli, što nas koji ne proburazi, nego da se sad golim guzom među lopovima guramo, pod staros.

E, za dobru smrt smo zakasnili, Mijailo, ne vredi nam se vajkati - tešim ga, a teško i meni, i ja bi utehe, bilo kake.

Dobro, Milutine - opet će Mijailo, sve ovako na prste računa - ja kotam, mi smo, eto, u zatvoru, na robiji, a nismo ni lopovi, ni ubilci. Da l' smo mi sad pobeđeni? Šta je sa nama, može li se pobediti svoj narod? I da l' smo mi nečiji narod?

Otkud ja to znam? - ne mogu više da podnesem zapitkivanja. Ni meni, brate, ništa nije bistro. Možda je sve kaka pogreška... možda će nas oni pustiti. I pokajati se kad - tad.

Ne može biti pogreška, Milutine; kako nas neko može pogrešno da uapsi, što ti je, nismo valjda na to spali da nas tako potcenjuju.

Ima grešaka i grešaka; baš je njima stalo da mlogo misle o nama, imaju veći briga i preči poslova, pa i pogreše - tešim ga.

A on se drnu: Bre, Milutine, mi treba da se žalimo, mi treba da pišemo nekome, valjda i mi Šumadinci imamo nekog svog čoveka.

Kome da pišete i kome da se žalite; Ko je taj koji o vama brine! - umeša se jedan deran, zatvorenik, vidi se, školac. Vi ste i gore zaslužili - nazva nas geacima i cepanicama, vidi se otresit i opasan. Vi ste, veli, njima, komunistima, dali sinove i lebac ste im dali; da nije bilo vas oni ne bi pobedili - sikće onaj, plaovit, a mlad je i jak.

Čekaj, bre! - brecnu se Mijailo.

Šta da čekam, ti si čeko pa si dočeko, drtino seljačka, a sad tu guslaš!

Mene stra, udariće Mijaila.

Kad smo mi nji ubijali, vi ste za njima cmizdrili - iskrlješti se i, bogme, udari Mijaila prstom po čelu. I opet sikće: Na tuđem ste groblju zapomagali i lelekali, sad je došao red da na svom groblju kukate a da vas niko ne čuje, majčina vam geacka, domaćini šumadijski, stari ratnici! Kad smo mi teli da spasemo vašu slavu i pobede, vi ste nam leđa okretali; izbrojali ste nam svkau jalovicu i svaku gibanicu koju smo pojeli, zvali ste nas gibaničarima; kad smo, veli, mi sa njima preko nišana sudbinu vašu rešavali, vi ste njima pomagali, niste nama, njima ste verovali, a oni vam podvalili; naseli ste, veli, na njinu politiku: nisu teli da vam uzmu šaku šljiva dok vas nisu namamili, a sad vam uzimaju i poslednje zrno žita, decu vam ostavljaju bez komada leba, a vas vodaju po zatvorima, gaće vam skidaju i pune vam matore guzice praškom da vam se u šupku gamad ne zaleže - onaj deran, bogati, priđe Mijailu, uvati ga za uvo i poče da ga uvrće; a onda se očas okrete meni, uvati me za nos i povuče. Trpim ja, neću da se bijem, nisam ja u tim godinama. Čekam ga da mi pusti nos, dišem na usta al čekam, imam ja odgovor za njega.

Kako on popusti, a ja njemu: Majčina ti, velim, šmokljava, i tebi i tvojima, komandantima i vođama, koga vi osuđujete i otkud vama pravo da uvrćete uši i noseve starim ratnicima! Ne kupaju ovde mene slučajno, niti sam ja slučajno zapao među lopove koji nas za matore guzice štipaju i ismevaju se našim telesima što su Albaniju izdržala, nama koji smo prešli preko Vida i kroz Afriku i preko Kajmakčalana - odrešilo se meni ovde, eto, otkačilo mi se, provalila neka tegoba. Nisam ja ovde, kažem, samo zato što su ovi neka prevelika sila bili, nego me ovde u ovoj pari i smradu matorog i gologuzog izlažu šegačenju secikesa i jajara svakojaki zato što ste vi, ti i tvoji komandanti, gola govna bili. I čestite ljude kinjili, a bogme i klali. Jes, svakoj protuvi dali nož u šake i ovlastili je da kolje, sanćim, da nas zaštiti, nas stare ratnike i slavu našu i naši otaca. A oni za našu slavu pili i gibaničili, klali ljude, pa čak i žene i decu. Neću da ga štedim, a neću ni da vičem, govorim da me samo on čuje.

Pavle ga ščepa za ruku, oće da udari - te ja ne daj, nije red da se u zatvoru bijemo, gologuzi.

E pa, ne damo i ovima da nas vuku za uši, čak i sad u zatvoru; šta bi radili da su pobedili - sikće Pavle, oće da prijavi onog derana zatvorskoj upravi. Ja ne dam. Nismo zato u zatvoru da budemo doušnici onima koji su nas zatvorili. Nije to poso za nas. Nije nikad ni bio. Za te poslove su drugi ljudi, plaćeni. A mi treba da sačuvamo dušu, a mogadnemo. I da se vratimo svojim kućama. I svojim grobljima.

 

Na kake smo grane spali

 

Da je sreće, sinovče, ja bi ti kazivo kako se ovcama pušta krv i stoka zatravljuje, ali šta ću, kazuje se ono što se mora.

Ajde, čiča Milutine, iznosi tu slamnjaču, što se skanjeraš - požuruje me čuvar, mladić jedan, vodnik. Požuri, čiča, kaki si ti solunac - dobar neki dečak, misli da su solunci ljudi sposobni za sve, pa i za zatvor - treba da se iznose stvari.

Užurbali se i uzmuvali čuvari. Čitav se zatvor digo na noge. Iz neki paviljona tamo već su izneli stvari na krug. I postelje. Tamo, iza baraka, već spaljuju slamnjače.

Dobro, sinovče, što bas toliko mora da se žuri, kaka to nama opasnost preti?

Velika je opasnos, čiča Milutine, veli, velika opasnos. Neprijatelj je, kaže, ubacio vaš u zatvor.

Čudi me da se on toliko pomeo i uzbudio zbog vašiju a i ne haje što smo mi, toliki ljudi u zatvoru.

Zar taj neprijatelj nema nekog opasnijeg oružja i boljeg saveznika nego što je vaška? - pitam ga, oću da doznam nešto i o njemu i o njegovim neprijateljima.

Ne znaš ti neprijatelja, čiča Milutine, ti si, kaže, naivan. Vaš je opasno i podmuklo oružje u rukama neprijatelja.

Prvo i prvo, vaš nije u rukama neprijatelja - žurim ja sa onim stvarima - vaš je u našim nedrima i u zatvoru je. I ne verujem da je nju ubacio neprijatelj; vaš je možda došla sa nekim od novi zatvorenika, iz naši kuća.

A okolo, šta da ti kažem. Magle se i puše aparati. I pumpe.

Suklja plamen i dim od spaljeni slamnjača.

Kašljem ja, ko i drugi, od onog praška i dima. Kašlje i vodnik. I psuje. Kaki ste vi kulaci, kaže, kako vas nije sramota, klasni neprijatelji, bogataši, a imate vaške!

E, ako je tako, ako sam ti ja taj neprijatelj, onda ćeš ti u Šumadiji imati poprilično neprijatelja. Nego, mladiću, fali ti boga što si komunista u Srbiji, pa su ti klasni neprijatelji u težinjavim gaćama i opancima, i ko što vidiš, vašljivi; pomisli, kažem, kako je komunistima u bogatim zemljama, de su im neprijatelji fabrikanti i druga sila. Tu se, bogme, ne bi prošlo lasno ko sa seljacima šumadijskim.

E nisi u pravu - ne svideše se moje reči onom mladiću, pa me vako povuče za rukav i dade mi znak da se sklonimo malo u stranu - nisi u pravu, čiča. Voleo bi, kaže, da su moji klasni neprijatelji u svili i kadifi. Najgori su i najopasniji oni u težinjavim gaćama. I najžilaviji. Ništa nije žilavije od težinjavi gaća, sukna, obojka i opanka, pogotovu kad se još doturi srpska šajkača. Pametan dečak, načitan, a govori ko izvor kad se na kamenu kikoće. Kažem ti, veli: Lasnije je engleskim komunistima sa njinim klasnim neprijateljima nego nama sa našim - pokazuje vako na moje gaće, da prostiš težinjave - mlogo je, čiča, veli, žilav neprijatelj koji ima vaške. Sa takvim se lako ne izlazi na kraj.

E pa, ne vredi ti se vajkati, mladiću, tako je kako je - istresem ja one stvari, slamnjače i ćebad. Ne verujem da me je neko ovašljivio namerno.

Kaki smo kod svoji kuća, taki smo ti i ovde - neću da ga brenujem, oću sve u oči da mu kažem - ne možeš ti apsiti seljake a da ti oni u zatvoru budu ko gospoda; kaki ti je narod taki su ti i zatvorenici; ne možeš ti nama uzeti slobodu a da ne uzmeš naše vaške, to ide jedno s drugim.

Pa i to jes, što kažeš, čiča Milutine, ne vredi, ne možemo mi apsiti gospodu i bogataše kad nji nema; apsiš koga imaš - razborit dečak, ne čita on one knjižice uzalud.

I nemoj mi se sikirati, kažem mu, niste vi nas doveli amo da nam ugađate da bi nama bilo potaman, nigde zatvori ne služe sužnjevima za uživanje.

E, čiča Milutine, moramo da brinemo o vama, kaže, mi smo vas uzeli na svoj obraz i na svoju dušu.

E, ako ste nas na dušu uzeli, onda vam neće biti lako - ni sam ne znam kako mi reč izleti iz usta, a on se tek zagleda u me, manu glavom, pa ode.

Radovan Banjanac mi priđe. Gunđa. Eto, kaže, koji smo mi Šumadinci, na kakve smo grane spali. Našim neprijateljima su najveći i najljući neprijatelji naše vaške, na to smo saspeli. Naši' se vašiju boje, nas - ič.

E, moj Radovane, tako nam je kako nam je, a možda će biti i gore. Za nas je važno da stignemo na naša groblja, pod naše busenje.

Pa je l' tako?

 

Nije mi do filmova

 

Završi se bioskop. Izlaze ljudi između oni klupa. A muzika uši da probije.

Šta misliš o filmu, stari? - pita me čuvar, neće da sačeka da izađemo napolje, na vazduh. Očiju mi, mene pita šta mislim o filmu, ko da sam ja za to da mislim o filmovima. Kad smo mi u Šumadiji mislili o filmovima? Nismo znali ni da postoji to, a što nam je trebalo kad smo imali svoje razonode i veselja. To sa filmom, to je sad posle ovog oslobođenja došlo. A ja imam preči stvari o kojima moram da mislim, nije mi do filmova - sve ja tako, sramota me reći da mi se pridremalo i da sam zaspo kad su se one slike zaletele. Al on, opet, oće da zna šta ja o filmu mislim; valjda mu je tako naređeno da proveri šta mi mislimo, da vidi kako su nas prevaspitali, da l' džabe lebac u zatvoru jedemo.

Šta ima da mislim o filmu - kažem mu - mislim o svojoj sudbini, kuća mi se ispraznila, opustela, a ja o filmu da mislim.

Šta misliš o glumici? - opet će onaj stražar. Jebeš glumicu! Samo što reko, slete mi kapa. Puče šamar. Zabride mi obraz i sline kljunuše.

Dobro, sinovče, je l' ti to meni, Srbine, odvali šamar zbog one upišulje! - drnem se ja, ne izdrža, nisam u godinama da se kavžim, al kada bude kraj kraju, šta će mi vaki život.

Ti, bre, božju ti majku - nasrnu opet onaj stražar - vređaš, kaže, jednu Ruskinju! Praviš se lud, vređaš zemlju socijalizma! I oslobodioce ove zmelje. Znaš li ti, veli, šta bi bilo sa svetom, da nije nji! Ko bi, kaže, svet oslobodio!

Pa valjda sam i ja neki oslobodilac bio - i ja njemu oštro, što da ga štedim, nije to od mene zaslužio, a mislim se: bože svevišnji, što nas kazni da naši sinovi i unuci vako brzo zaborave sve naše muke i patnje za ovu zemlju.

Ona je - ne prestaje stražar o glumici - jedna požrtvovana partijka, na koju treba svi da se ugledamo.

E, moj nesretniče i sa mnom - slegnem se ja - zar ti nisi imao na koga da se ugledaš, nego na rusku glumicu; toliki naši ratovi, bitke i junaci; da je neke sreće, ti bi se na nas ugledao - pokažem mu ja na ljude koji su se okupili i prate našu svađu. A ti meni šamarčinu. Znaš li ti da ja dve Karađorđeve zvezde imam i Albansku spomenicu, zar sam ja te sreće da meni od mojeg Srbina zvoni uvo zbog jedne Ruskinje, i to glumice!

 

Jesam, ja sam Pavle...

 

Poznajem te, poznajem, ti si onaj što je sa Milutinom razgovarao, nedeljom. Sećam se, kako se ne bi sećo: lepo ste se slagali, lepo, bogami... zvao te "sinovče", a ti njega, ko i drugi, "čiča". Sećam se ko sad da vas gledam, tebe i Milutina... sedeli ste na onoj klupi... Fala ti što si došo.

Oću da ti kazujem. Ovo je zbog Milutina. Ajdemo pod trem da sednemo za astal. Da popijemo Milutinu za dušu. Bogami, imamo i kome...

A tebi Milutin, lego na srce.

Šta kažeš, govorim ko Milutin. Može biti, može biti...

E pa, eto, prođe i vreme zatvora. Izdržasmo i to, a Milutin ne izdrža. Pršte mu srce. Pršte. Prošlog leta. Za vreme kopnje kukuruza. Ne mogu ti posigurno reći da l' prođe dve ili tri nedelje otkako ti ode iz zatvora, priđe mi on pa me pita: Oćemo li, Mijailo, da kopamo kukuruz?

Državni - pravim se ja, oću da ga iskušam - zatvorski kukuruz da kopamo, pobogu?

Kukuruz je kukuruz - veli on.

Kako ti kažeš, Milutine, ako ti veliš da kopamo - da kopamo.

Da kopamo, neka vide golanferi i secikese i neka vide ovi što su nas poapsili da smo mi domaćini, da nismo ko oni.

I kopamo mi. I laknulo nam od toga. Zatvorske njive velike, a kukuruz, milina ti pogledati. A Milutin, šta da ti kažem, nije boljeg kopača bilo u srezu. Ko sad da ga gledam - kopa Milutin kako je kopo nekad dok je imo za koga da kopa i zašto da živi. I sve, veselnik, pogleda u nebesa. Zaoblačilo se, stra ga da će kiša.

Ama, Milutine, da mi ne ispadnemo smešni što smo vako nagrnuli. A on, ni da me čuje. Požuruje i ostale. Ovo je pred kišu i berićet, govori. Jesmo li domaćini i ljudi?

A oni zatvorenici, secikese i provalnici, ljute se, nisu oni nikaki domaćini, nisu ni budale. Ne ide im u račun, neće kukuruz u njine koševe.

Kukuruz je kukuruz, čiji je da je, na našem je obrazu - jednako će Milutin.

Al šta to vredi, otkud secikese znaju šta je kukuruz i kopnja, oni ljudi ne veruju ni u kaki sevap, ne mili se njima kukuruz. Al ajde ti dokaži Milutinu, izgubio se bio, zaboravio da su domaćini jedno, a lopurde drugo. Lepo mu je govorio Pavle: Milutine, ovi su ljudi opasni, oni su za apsanu stvoreni, nji bi svaka vlas na svetu apsila i pobila ko pacove; oni su krali iz kuća čija su čeljad pobijena za vreme rata, nemoj se inatiti sa takima, nismo mi u tim godinama da možemo sa njima na kraj.

A Milutinu ne ide u glavu, zaleteo, pa tera svoje, kopa, veselnik, onako kako ga dao bog i kako ga mi poznajemo, kopa brže od ostalih, a kad istera vrstu, on se vrati pa razgleda kopnju i primećuje ono na šta drugi ne obraćaju pažnju. I to mu dođe glave...

Istera svoju vrstu, pa ko da je, da prostiš, u svojoj njivi, ide vako i gleda kako su drugi okopali.

Dabome, stara navika, ne odriče se čovek u tim godinama lako navika... ostalo mu to tako u krvi. Mi seljaci kažemo: to mu je u krvi. Al da l' baš u krvi, to ni doktori ne znaju; ja sam baš pito doktora Čabrića - ispričam mu sve o Milutinu vako ko tebi sad, pa ga pitam da l' mu je sudbina bila u krvi. A on veli: tako se to samo kaže, Mijailo, a stvarno ne znamo šta je u krvi, to je stvar neispitana, nismo to još posigurno utvrdili.

I tako, vidi Milutin da je u onim vrstama što kopaju secikese i provalnici kukuruz snužden. Zna čovek, povuče snuždeni struk kukuruza i vidi da je podsečen, da manguparija podseca kukuruz.

Poče svađa. Ljuti se Milutin, ljute se secikese, reže li reže. Milutin psuje, dabome, ljud ko ris... psuje im mater beskućničku - ne sme da se uništava božija biljka koja rani čoveka i stoku, crva i mrava i ticu nebesku.

Ne znam šta mu bi te se nako dade u psovku; mislim, lud čovek, šta on ima da se svađa sa lopovima i razbojnicima, ratnim pljačkašima, čovek treba da zna sa kim može da se svađa - ajde, reci i sam.

Milutine - priđem mu ja - nemoj im psovati mater, ne poznaješ ti zlikovce, ne znaš ti kako oni svoju mater cene. A on ni da čuje: Ne mogu, veli, svake napasti da se bojim, sramota je, Mijailo. Vidiš ti šta je sa nama Šumadincima, to je, veli, naopako, čega se sve mi bojimo, pa zar sad i od ove gamadi da straujemo.

Milutine, kažem, nismo mi više na ceni, mi smo pregaženi, šta ima o tome da se priča.

On ni da čuje.

Onaj Brlja - tako su ga zvali, a bio je glavni među lopurdama - smeje se i pokazuje na Milutina: Pogledajte, veli, ludog čiču, čita nam molitvu, vuče mačka za rep, psuje nam mater beskućničku, litija čiča, ulizuje se vlastima, oće čiča u svoje groblje, u selendru, boji se da ne ostane u zatvorskom groblju. Sve tako, pa onda psuje i on Milutinu matoru mater seljačku i buzdovansku. Psuje, pa kaže: Nisi ti za zatvor, zatvor nije za ludake. U ludnicu ćeš ti, al prvo ima da platiš za potkazivanje.

Ama, nije to bilo u pitanju, nji Milutin nije nikom ni pomenuo, kaki potkazao, kam da jeste. Da jeste, možebiti da bi drukčije bilo. Nije, de je on mogo da potkazuje nji, deca su oni za njega, malo stariji od njegovog pokojnog Radoja.

Ja mislim da su oni bili sigurni da Milutin neće kazati ni za ćebovanje... ja tako mislim.

E da smo se mi nadali da će oni Milutinu ćebe na glavu, drukčije bi mi, ali ko se tome mogo nadati. Ruku na srce, mislim da se ni oni baš nisu nadali da će se nako završiti; ali eto, nije srce moglo da izdrži, prevršilo - doživeo da ga ćebuju secikese i lopurde u zatvoru i, dabome, popustilo srce i gotovo.

Ne znam da l' prođe dva dana otkako ga ćebovaše, srce mu popusti. Staračko srce, sinovče, popustilo. Dabome. Okreni, obrni, tako je. A čovek nije od čelika, presvisne čovek. Tako ti je s jedne strane, s druge kako god pogledaš ispade da je Milutin lepo umro. Sažalila mu se nebesa. Umro, zbog kukuruza.

Pa kad pogledaš, tako mu dođe - zbog kukuruza.

A Živanu da obiđeš, svakako. Pričo sam ja njoj o tebi. I da si se sa Milutinom lepo slago. I kako ste sedeli nedeljom na onoj klupi u zatvorskom krugu, a ona sva srećna, pa ko da će zasuziti. Dabome, milo joj da je Milutin u zatvoru imo sa kim lepo da razgovara.

 

Pored vatre, uveče, bez vedla

 

Bog ti pomogao, dete.

Jesam, ja sam Živana Milutinova. Šta ću, ja sam njegova, ko što je i on moj. Ponekad mi se čini da bi bilo bolje i za njega i za me da nismo naši, ni on moj, ni ja njegova, a onda se u glavi izokrene, pa čisto mislim: dobro je baš i ovako što je on moj i ja njegova.

Baš, vala, tako - za inat sudbini.

A ti li si taj, blago meni! I blago mom Milutinu.

Čula sam, čula. Sve sam čula. Pričali mi oni naši kad su se vratili sa robije. Pričali. Kažu: nemoj se sikirati, Živana. Milutinu je kamen sa srca spao. Sit se narazgovarao, nedeljom, pred podne. I sve o tebi, dete moje, ko da te sam bog poslo mojem Milutinu da se ratosilja muka.

E fala ti, od neba do zemlje. I fala ti što si došo i mene da obiđeš.

Dobro, ako oćeš o Milutinu...

Dobro, evo ovako...

Sedim pod tremom, predveče. A mačka vako leži, bože mi oprosti, ko da je mrtva.

Pogledam u nebo, čini mi se da je pred kišu, pa mi čudno, što li mi ne seva u krstima - kad li, otud preko potoka, ču se Radojka, viče: O, Živana, o Živana - pa malko zastane, a onda opet - Živana, ozovi se!

Ozvala bi se ja da mogu, al de je meni ta snaga da se dovikujem preko potoka. Izađem ja do kapije te me Radojka ugleda. Viče: Živana, znaš li da ti je umro Milutin?

Ene - de, a što? - pitam je. A ona, žena razborita: Nije, kaže, to za razgovore preko potoka. Pravo veli, prošla su ta vremena kad smo mi na sav glas mogli reći kako je zašto ko umro.

Valjda će mi kogod javiti, mislim se, red bi bio da znam kako je umro i zašto je umro, da l' je štogod bolovo, il je umro naprasno.

Šta čekaš, Živana - čudi se Radojka - što ne lelekneš, ženo, umro ti je čovek i domaćin, naki čovek, nikom na senku nije zgazio, mravu puta nije preprečio, zar ćemo ćuteći i smrt dočekivati! Lelekni, ženo! Ti leleči otud, a mi ćemo odud, da ti se odazivamo, pa ćemo i da priupitamo zašto je i kako umro naš Milutin. Nemoj, veli, da se smrt ulunja, da je niko ne primeti i da joj se niko ne oglasi - ko će ako ti nećeš i kad ćeš ako sad nećeš.

E, imala bi ja da lelečem i naričem za većim jadom, al ćutim. A to što je Milutin umro, i vreme mu je. Ruku na srce, nije ni imao zašto da živi.

Čuše ljudi šta je sa Milutinom, pa eto, i dolaze, kako je i red. I sedaju vako pod tremom. I Luka Lukić došo. Pruži mi čovek ruku, pa veli: Najgore je, Živana, što mi ne možemo Milutina da osvetimo.

Luka, pobogu! - trgo se ja, šta on to govori. Dođe mi, da bog oprosti, čisto smešno, kaka osveta? I kome da se svetiš, bogati; Milutina su tamo odveli naši ljudi, nije njega odveo neki okupator, ne može ni reči biti o nekoj osveti.

Luka opet o osveti, a mene, posteno da ti kažem, živ sram pojede, nemam čim da poslužim ljude, na vaki dan, da popiju Milutinu za dušu.

E sad mu nikaka vlas više ništa ne može, - eto Jevrema - sad vlasti mogu da mu pljunu pod prozor. Nemoj da se sikiraš, Živana - teši me Jevrem - više mu niko ništa ne može.

Šta ima da se sikiram, valjda je tako usud odredio, mislim se, Milutin je najvažniji poso obavio, doneo je Radoja iz Srema.

Opet zveknu kapija. Eto i Vasilija, prekusturio se.

Sad će valjda biti po zasluzi - snuždio se, bogme, Vasilije, ništa nije ostalo od onog njegovog šeretluka, vidim, potresla ga smrt Milutinova, pa mi ga žao, ispisnici su, zajedno su radili i ratovali.

Sad će Milutin dobiti mesto koje je zaslužio, na nebesima, ne gine mu rajsko naselje.

Daj bože da se on negde sa našim Radojem nađe, a za rajsko naselje čisto sumnjam, ne verujem ja da će ni na nebesima za mog Milutina biti neke ladovine, i tamo će stići važniji, ko i dosad, mislim se. A Vasilije opet: Na nebesima nema prevare, gore se zna šta je ko bio i šta je zaslužio, gore nije ko ovde, da se deli prema politici, više o Milutinu ne moramo da brinemo možemo mu samo zavideti. Priča, ko da je bio na nebesima. Sad svi pričaju, jedni ti obećavaju ovde, drugi na nebesima, olako se obećava na sve strane.

U redu, Vasilije, veli Luka, to za nebesa, ali i mi treba da učinimo što je do nas, mi treba da vratimo Milutina na naše groblje. Da ne ostane u zatvorskom groblju. Vlasti su se ogrešile što su Milutinu odredile da umre u zatvoru, nemoj da mu mi dosudimo zatvorsko groblje, večitu robiju.

Ja i' gledam, milo mi što su oni vako za moga Milutina, i što su ljudi na svom mestu kaki je ljudi bilo kod nas u Šumadiji, kaki ljudi i treba da su, al ja opet straujem kako će ga čak otud vozati - nije to da teraš plug, ili drljaču, nego teraš mrtvački sanduk i krstaču kroz toliki svet, pa će narod da izlazi i da pita koga teraju, i de je veselnik umro, a sta oni da kažu - da je umro u zatvoru. A što da umre čovek domaćin u zatvoru? Kako da dokažeš da nije ni lopov ni ubilac? A da kažu istinu - još gore. Istina je, ako ćemo pošteno, najgora.

A jednom ja vako pored šporeta, kad, zveknu kapija. I korake čujem. Zakuca neko na vrata.

Ajde! - kažem. Vrata se zacenuše, neko pita: Strina Živana, jesi li živa?

Šta ću, živa sam - kažem, a ne mogu po glasu poznati ko je.

Poznaješ li me? - pita.

A ja kažem: Ne poznajem. I ne vidim.

Pa što ne upališ vedlo, što tako sediš u mraku?

Eto, tako - velim, a pravo da ti kažem i ne pali mi se vedlo, nekako mi u mraku ko i lakše i lepše; kad je vedlo onda vidim sve po kući i nekako vidim ovu veliku prazninu i pustoš naše kuće, a kad se smrkne, onda se to manje vidi. I, kad smrači, ja sve ko da nisam sama. Sve ko da će sad - nabanuti moji, Radoje i Milutin, sve ko da su tu negde za poslom.

Dobro - oringlim ja šporet, pa pogledam - a, ti li si, Nenade!

Jesam, kaže, strina Živana, dođo da vidim kako si i da malo porazgovaramo. Sede on, vako, pored mene na tronožac. I cigaru zapali. Lepo od njega, onaj duvan zamirisa, došo čovek u kuću.

Puši on i lepo sa mnom. Uzdanu čovek, pošten ko duša, vrsnik moga Radoja. Mlogo mu je, veli, žao čiča Milutina. Mlogo. Al šta vredi morali smo da ga uapsimo.

A što ti, nisi ga ti uapsio, niti bi, kako to govoriš, dete?! - zbunio me.

A on opet, ko da ga je on uapsio, sve vuče na svoju dušu. Morali smo, veli, da ga upasimo da bi druge zaplašili.

Ene, a što?

Tako, da bi na čistac isterali. Da imamo više žita; bila je velika oskudacija kod nas u rani - trebalo je raniti gradove, vojsku, trebalo je priteći u pomoć gladnima. Priča tako, a ja vidim da se nešto postiđuje i da mu je teško na duši, da ga je amo neka mora nagnala, pa mi ga žao, mlad je još, uz to, drugovao je sa našim Radojem.

Dobro, dete, nemoj se ti zbog toga sikirati, proći će to pa će se na Milutina zaboraviti, ko da nije ništa bilo, ko da nije ni postojao; nemoj, blago meni, ti svoju mladu dušu trovati i teretiti, neka ti je bogom prosto; Milutin je bio star čovek - sve ja tako, volim ja što je on došo i što Milutina ima ko da žali, vako, nasamo, kad dođe i sedne pored vatre, uveče, bez vedla.

__________________________________

 

Slobodan Danko Popović, pripovedač, romansijer i esejista, rođen je 19. avgusta 1928. godine u Aranđelovcu. Gimnaziju je završio u Aranđelovcu, a diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je proveo najveći deo života i gde je i počeo književni rad. Objavljivao je prozu po većini jugoslovenskih listova i časopisa. Autor je više radio drama i filmskih scenarija. Među najpoznatijim njegovim delima je roman Knjiga o Milutinu. Dobitnik je nagrada "Stražilovo", "Isidora Sekulić" i manifestacije "Mermer i zvuci".

 

Danko Popović je pisac u čijem se celokupnom proznom opusu na umetnički relativan način sažima nekoliko tema i osvetljavaju suštinska egzistencijalna, istorijska i moralna pitanja vezana za sudbinu srpskog naroda.

 

U njegovoj radnoj biografiji zapisano je više filmskih scenarija, radio-drama i publicističkih tekstova. Objavio je knjige pripovedaka Svečanost i Kukurek i kost, romane Gospodari, Oficiri, Svinjski ujed, Udovice, Čarapići i Konak u Kragujevcu, knjige eseja: Vreme laži, Događaji i priviđenja, Na krstu i raskršću, Nespokoji, Božur i trnje, Seobe stare i nove i Četiri vetra. Autor je TV drame Karađorđe.

loading...
8 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Slobodan Danko Popović - Knjiga o Milutinu

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u