Ropstvo Janković Stojana - Analiza pesme

Sadržina i značenje - Priča ove epske pesme kazuje o jednom događaju iz života uskočkog starešine i serdara Stojana Jankovića. Ona najpre podseća na događaje koji su se zbili pre mnogo godina ("Kadno Turci Kotor porobiše") i kada su Stojan Janković i njegov saborac Ilija Smiljanić zarobljeni i odvedeni u Stambol. Tamo su proveli "devet godina i desete za sedam meseci" i za to vreme od sultana dobili svu pažnju i dvore ne bi li mu ostali verni (kao poturčenjaci) i u njegovoj službi. Oni, međutim, donose odluku da se dočepaju ključeva, uzmu blago i konje i pobegnu:

Da bežimo u Kotare ravne,

da gledamo roblje nerobljeno,

da ljubimo lice neljubljeno.

Naum su ostvarili, došli do Kotara i tu se rastali. Stojan prvo ide da obiđe vinograd, svoj rukosad, tu zatiče majku kako tuguje. Ne predstavlja joj se, a ona ga skrhana bolom ne poznaje, pa saznaje da mu se ljuba preudaje i da su svatovi u kući. Dolazi u svoje dvore, svatovi ga lepo primaju, on im peva pesmu o tici lastavici i siv-zelen sokolu. Ljuba je shvatila smisao pesme, otrčala je zaovi i rekla da je Stojan stigao. Susret sestre i brata je dirljiv, pun neutoljive želje ("Stan' te malo kićeni svatovi / dok se malo sestrice nagledam"). Svatovi su zbunjeni pa i preplašeni. Pokušavaju da istaknu svoje velike troškove oko proševine. Stojan ih smiruje, sve ih daruje, mladoženji daje svoju sestru. Priča bi imala srećan završetak ali se emotivni tok naglo menja. Kada se uveče majka vrati iz vinograda i saznaje da joj se sin vratio a snaha ostala u kući, umire od iznenadne radosti i prevelike sreće. U poslednja dva stiha pesme, koji imaju epilošku funkciju, narativni ton se smiruje, to je samo informacija:

Lepo Stojan opravio majku,

kako carski valja i trebuje.

I pored haranja dvora, i pored dugog odsustva glave porodice, imanje nije osetilo - majka je sahranjena carski (bogato). i kako priliči uglednoj porodici.

Prvo što zapažamo pri čitanju pesme ili sažeto izložene sadržine jeste nesklad između naslova pesme i njene sadržine. Naslov Ropstvo Jankovića Stojana obećava detaljan i zanimljiv opis robovanja glavnog junaka. Međutim, očekivanje je iznevereno na početku pesme. Posle kratkog uvoda o zarobljavalju dvojice uskoka, dolazi razgovor o bekstvu i bekstvo. Priča dalje nema veze sa robovanjem, nego sa posledicama robovanja: mnogo je vremena prošlo, starica je iskopnela od tuge, ljuba je uporno čekala i najzad morala da prihvati preudaju. Naslov, dakle, samo ukazuje na uzroke, a središte pesme čini odisejevski motiv obrađen na originalan način.

Iz pregleda sadržine pesme oseća se zanimljivost zapleta i složenost priče. Pažljivo i usredsređeno čitanje pesme ot- kriće nam veliki broj scena i situcija iz kojih se sastoji priča o povratku viteza u svoj dom. To nam istovremeno otkriva razvojnu liniju dramske napetosti, njen vrhunac i razrešenje. Napetost raste počev od Stojanovog susreta sa majkom u vinogradu da bi vrhunac dostigla Stojanovim dolaskom među svatove. Ova napetost se manifestuje na dva načina: na spoljašnjem i na unutrašnjem planu. "Spoljašnja" napetost zahvata slušaoca / čitaoca koji prati Stojanov odlazak u dvore gde će naići na ženine svatove. Čitalac se pita: Šta će učiniti Stojan kad dođe među svatove? Kako će se ponašati, kako reagovati? Čitalac koji zna priču o Penelopi i Odiseju strepi od krvavog obračuna. "Unutrašnja" napetost zahvata prisutne svatove kada iz susreta "neznanog delije" i Stojanove sestre saznaju istinu. Čitalac može sebi da predstavi (da zamisli, da opiše) atmosferu koja je zavladala, muk, osećanje nelagodnosti kod svatova, strepnju, strah. Sve se to podrazumeva, toga je svestan i pesnik pa tu scenu ne razvija. Važno je ono što tek dolazi, što iščekuju slušaoci/ čitaoci. Stojanov viteški čin (darivanje svatova i mladoženje) donosi veliko olakšanje, popuštanje napetosti, osećanje radosti i zadovoljstva. Ali napetost odmah dobija na intenzitetu kada se u dvore pojavljuje Stojanova majka izgovarajući svoju tužbalicu koja nikoga ne može da ostavi ravnodušnim. U istom trenutku sreću se bol i radost, susret je iznenadan, talas radosti i sreće snažno je zapljusnuo izmučenu i oronulu majku - nije izdržala. Stalno smenjivanje pozitivnih osećanja (radost, sreća, zadovoljstvo) i negativnih osećanja (patnja, tuga i bol) započinje od Stojanovog susreta sa majkom u vinogradu do majčinog povratka u dvor. Ovo nije pesma o junačkim borbama i podvizima, nego pesma o porodičnoj ljubavi i toplini, porodičnom stradanju i izbavljenju, porodičnim tugama i radostima. Po tome je ova pesma balada, i to jedna od najlepših.

Struktura pesme

1. Zarobljavanje Smiljanić Ilije i Janković Stojana.

- Zarobljavanje.

- Mlade ljube.

- U Stambolu.

2. Dogovor o bekstvu i bekstvo.

3. Dolazak u Kotare i rastanak.

4. Stojan u vinogradu.

- Tužbalica Stojanove majke.

- Majka priča o snahinoj udaji.

5. Stojan dolazi svome dvoru.

- Stojanova pesma.

6. Stojanova ljuba i sestra.

7. Stojan i sestra.

8. Stojan daruje svatove.

9. Veče.

- Tužbalica Stojanove majke.

- Snaha i svekrva.

- Majka umire.

10. Epilog.

Vitez - U lik Stojana Jankovića i priču o njemu utkan je odisejevski motiv - "muž na svadbi svoje žene". Ovaj motiv solidno umetnički funkcioniše u organizaciji priče, intenziviranju napetosti, podsticanju emotivnog naboja, karakterizaciji glavnog junaka, ali i ljube Stojanove.

Narodni pesnik potpuno zapostavlja portret glavnog junaka - ni nekadašnji slušalac ni današnji čitalac ne mogu da steknu nikakvu sliku o izgledu Stojanovom. Samo jedna sintagma na posredan način ukazuje na stas i izgled junaka pesme, ali je to samo naznaka, inicijalni agens, da slušalac / čitalac sam domisli (zamisli) sliku Stojana Jankovića: "jeste testir, delijo neznana". Još jedan momenat posebno ukazuje na snažnu pojavu Stojana Jankovića: zar bi turski car učinio sve ono što je učinio da je Stojan Janković neki neugledan i sitan čovek a ne kršan i dičan junak? Narodnom pe- sniku nije manjkala građa za oblikovanje stasa i izgleda ovog junaka - imao je na desetine gotovih opisa! Ali to nije učinio iz jednostavnog razloga - nije bilo potrebno. Pesnik želi da istakne Stojanove ljudske i viteške kvalitete jer je to težište pesme, zbog toga je pesma i ispevana.

Stojanove duhovne osobine: staložen, pribran, odmeren, jednostavan, promišljen, mudar, vedar, duhovit.

Stojanove moralne osobine: veran zavičaju, privržen imanju, razuman, plemenit, nežan, čovečan, viteški duh.

Središte epske priče, ono zbog čega je pesma ispevana, jeste scena dolaska Stojana Jankovića među svatove i razrešenje zapleta koji je nastao saznanjem da se vratio domaćin kuće i nevestin muž. Priča o Odiseju i Penelopi kaže da je Odisej, zatekavši u kući prosce Penelopine, u srdžbi i besu pobio sve prosce. Stojan Janković je čovek drugog vremena, čovek koji je upoznao svet i život u njemu, koji je odmeren i staložen, razborit i plemenit. Od majke je čuo sve najlepše o svojoj ljubi, dugo je čekala njegov povratak, nema krivice do nje, još manje kod onih koji su je prosili i isprosili. On je čovečan i to očekuje od drugih:

Lasno ćemo mi za vaše blago,

lasno ćemo, ako jesmo ljudi.

Sve će svate darivati a mladoženji najlepši i najvredniji dar - svoju "rođenu sestricu". Čovek tek izbavljen iz nesreće, ne želi nove nesreće i neprijatelje, nego želi nove prijatelje. Odisej je surov, Stojan je plemenit i čovečan. Završetak ovog zapleta je duboko human, dostojanstven i emotivno rasterećen - donosi radost, osećanje zadovoljstva i opuštanje.

Stojan je pažljiv i nežan sin: videći slomljenu majku i pošto je čuo njenu tužbalicu, shvatio je koliko je skrhana i nije hteo da joj se otkriva - da je iznenadna radost ne bi ubila. A kada majku ta radost ipak ubije, on će je dostojanstveno i bogato sahraniti kako se i priliči uglednoj porodici: u ovoj radosti i sreći zbog povratka porodici i mladoj ljubi, nije zaboravio svoju dužnost prema majci. On je i nežan brat:

Ruke šire, u lice se ljube,

jedno drugo suzama umiva

od radosti i od želje žive.

I kada zbunjeni svatovi spominju potrošeno blago za proševinu, Stojan ih smiruje:

Stan 'te braćo, kićeni svatovi,

dok se malo sestrice nagledam!

Lasno ćemo mi za vaše blago,

lasno ćemo, ako jesmo ljudi.

Dugo taložena želja za domom i porodicom, za sestrom koja je ostala kao dete a sada je lepa devojka, ne može lako da se utoli. U sestrinskom zagrljaju nestaje izgnanička prošlost, u njegovu dušu se ponovo uliva toplota porodične ljubavi i nežnosti.

Majka - Lik Stojanove majke ostavlja snažan utisak na slušaoca/čitaoca. Sve scene u kojima se ona pojavljuje prepune su negativnih (teških, mučnih, mračnih) osećanja i raspoloženja. Slika ostarele i ojađene majke koja

Kosu reže ostarela majka,

kosu reže pa vinograd veže,

a suzama lozicu zaliva

i spominje svog Stojana sina:

"Oj, Stojane, jabuko od zlata!

Majka te je već zaboravila,

snae Jele zaboravit neću;

snao Jelo, nenošeno zlato!"

izaziva osećanje bola i tuge, ista ona osećanja koja su skrhala ovu majku. Ove njene reči, ili još više one sa kraja pesme

Oj, Stojane, jabuko od zlata!

Stoju majka već zaboravila,

snae Jele zaboravit neću;

snao Jelo, nenošeno zlato!

Ko će staru dočekati majku?

Ko pred mene staru išetati?

Ko će staru zapitati majku:

"Jesi li se umorila, majko?"

nisu ništa drugo nego tužbalica majke za sinom jedincem ali i za snahom.

Majka je skrhana bolom, ali u tom bolu nije postala sebična, netrpeljiva i samoživa. Ona je plemenita, izuzetno ceni pažnju snahe Jele i njeno dostojanstveno držanje u muževljevom odsustvu. Tri puta će majka isticati dobro svoje snahe, a to dobro će izraziti sintagmama nenošeno zlato i adamsko koleno, i dva puta ponovljenim stihom "Snae Jele zaboravit neću." Preudaju snahe nije dočekala sa srdžbom nego sa tugom: preudaju nije shvatila kao uvredu porodice, nego kao nešto sasvim prirodno i nužno. Pošto je snahu prihvatila kao sina koga više nije bilo, preudaju je doživela kao veliki gubitak. Njene reči

Danas mi se mlada preudaje;

ja ne mogu od jada gledati,

već pobego sadu vinogradu

ne sadrže prekor, nego samo ljubav prema snahi i tugu zbog rastanka. Nežnost i ljubav prema snahi izražena je oblikom "mi" (meni) i pridevom "mlada". Pobegla je od kuće jer ne može da podnese bol zbog snahinog odlaska. Tuga zbog izgubljene snahe snažno je izražena na kraju pesme, onim retoričkim pitanjima:

Ko će staru dočekati majku?

Ko pred mene staru išetati?

Ko će staru zapitati majku:

"Jesi li se umorila, majko?"

Lik majke Janković Stojana simbolizuje sve majke koje su ostale bez sinova i porodice, bez zaštite i porodične topline.

Jezik - U Stojanovoj pesmi

Vila gnjizdo tica lastavica,

vila ga je za devet godina,

a jutros ga poče da razvija;

doleti joj siv-zelen sokole

od stolice cara čestitoga,

pa joj ne da gnjizdo da razvija

stekla su se tri jezičko-umetnička sredstva (stilske figure).

ALUZIJA - je figura zamene, prikriveno kazivanje kojim se cilja na nešto ili nekoga - dok peva o lastavici, Stojan misli na svoju ljubu.

METAFORA - najlepša i najsloženija stilska figura, nastaje upoređivanjem dva predmeta po srodnosti i prenošenjem značenja iz jednog područja života u drugo: mesto reči koja se poredi (ljuba) upotrebljava se samo reč s kojom se poredi (lastavica).

ALEGORIJA - je razvijeni oblik metafore - kada se metafora proširi na čitavu sliku: Stojanova pesma je alegorijska slika kojom se jedno kaže (o lastavici i sokolu, o svijanju i rasturanju gnezda) a drugo misli (o ženi, o mužu, o stvaranju i rasturanju porodice).

U majčinoj tužbalici na kraju pesme ređa se niz pitanja bez odgovora:

Ko će staru dočekati majku?

Ko pred mene staru šietati?

Ko će staru zapitati majku:

Jesi li se umorila majko?

Ovakvo jezičko i stilsko sredstvo naziva se RETORIČKO PITANjE. Na ovo pitanje majka ne očekuje odgovor jer zna da nema ko da joj odgovori - Stojan je u ropstvu, snaha je otišla u novi dom. Oni su izraz strepnje i straha od samoće kao najveće nesreće pa zato ih odlikuje snažan emotivni naboj. Kada je pritisak emocija prevršio meru, kada se sa bezmernom tugom susrela radost - došlo je do eksplozije osećanja što je izazvalo smrt.

Cela pesma zasniva se na KONTRASTU emocija, stalno se smenjuju tuga i radost, nesreća i sreća. Kada to. smenjivanje bude naglo, nastaje lom u duši i smrt.

Adamsko koleno - Koji potiče od Adama, prvog čoveka; čovek koji nije iskvaren, koji je human, dobrodušan, plemenit; moralno čist čovek.

Pitanja, zadaci i vežbe

1.Stojan Janković je istorijska ličnost i po istoriji u ropstvu je proveo četrnaest meseci. Epski Janković Stojan je proveo u tamnici "devet godina i desete za sedam meseci".<br>- Zbog čega je došlo do ove promene u trajanju tamnovanja Janković Stojana?

2.0bjasnite značenje reči pusta u stihu "Pak da pusta blaga nagrabimo."

3.Kakav je smisao reči rano u stihu Nemam, rano, nikoga mlađega?

4.0bjasnite smisao i značenje metafora: JABUKO OD ZLATA ZLATO NENOŠENO

5. Ova pesma, kao uostalom i druge epske pesme, obiluje lirskim paralelizmima.

- Koji se paralelizmi pojavljuju u ovoj pesmi (navedite primere)?

- Objasnite njihovu umetničku funkciju (da pomognemo - umetničke funkcije paralelizma su: ritmička, zvučna, značenjska - isticanje, psihološka, emotivna).

6. Kako razumete stihove: "da gledamo roblje nerobljeno,/ da ljubimo lice neljubljeno".

- Šta označavaju izrazi "roblje nerobljeno" i "lice neljubljeno"?

7. Analiza lika Stojana Jankovića nije zahvatila sve duhovne i moralne osobine ovoga junaka.

- Obrazložite ostale osobine Stojana Jankovića i ilustrujte to primerima - stihovima.

8. Pokušajte da proniknete u simboliku majčinog čina: "kosu reže pa vinograd veže".

__________________________________

Ropstvo Janković Stojana - Analiza pesme

Na samom početku pesme Ropstvo Janković Stojana prisutan je opis odvođenja u zatočeništvo dva velika junaka: Janković Stojana i Ilije Smiljanića. Obojica su bili vrlo mladi i tek su se oženili. U zatočeništvu su ostali devet godina i sedam meseci. Ubrzo se dogovaraju i uspevaju da pobegnu. Priča dalje prati odlazak Stojanov u njegove dvore. On prvo odlazi da obiđe svoje vinograde u kojima zatiče svoju majku, koja ga ne prepoznaje. Ona mu govori o tužnoj sudbini koja je zadesila, jer joj je sin u zarobljeništvu, a snaja, koju inače mnogo voli se danas udaje za drugoga. Stojan žurno odlazi kući i tamo zatiče svatove svoje žene.

Ne želeći da izaziva kavgu, on moli svatove da mu dozvole da zapeva, nadajući se da će iz stihova njegova žena shvatiti da se vratio. Tako i biva i ona otkazuje venčanje. U sledećoj sceni je prikazan vrlo dirljiv susret Stojana i njegove sestre, koju ipak udaju za mladoženju, za koga je trebalo da se uda Stojanova žena. Nažalost, pesma se završava tragično, jer Stojanova majka, ne mogavši da izdrži toliku sreću zbog povratka sina, umire.

Autor - narodna pesma
Književni rod - epika
Književna vrsta - narodna pesma uskočkog ciklusa

Ko je bio Janković Stojan - Jedan od čuvenih uskočkih vođa, Stojan Mitrović Janković je rođen oko 1635. godine u Dalmaciji. Istakao se i kao serdar Ravnih kotara, te konjički kapetan i zapovednik tvrđave Ostrovice. Umro je 23. avgusta 1687. godine u Hercegovini.

Otac mu je bio Janko Mitrović, glavni poglavar morlačke vojske tokom Kandijskog rata.

Janković Stojan se posebno istakao u borbama protiv Osmanlija, kao vođa Srba iz Dalmacije. Smatra se da je u epskoj narodnoj pesmi "Ropstvo Janković Stojana" opevan stvaran istorijski događaj i to kada je ovaj junak, februara 1666. godine zarobljen kod Obrovca na reci Cetini. Prema istorijskim podacima, on je odveden u Carigrad, odakle je uspeo da pobegne nakon 14 meseci. Ono, međutim oko čega se vodi polemika, kada je epska narodna pesma Ropstvo Janković Stojana u pitanju, jeste ime njegovog saborca sa kojim beži iz turskog zatvora. Po mišljenju Vuka Karaddžića, Ilija Smiljanić, koji se pominje kao drug Stojanov je, zapravo bio saborac njegovog oca. Ali, moguće je i da je narodni pevač zamenio ličnost Ilije Miljkovića, koji jeste bio Stojanov saborac, imenom Ilije Smiljanića.

Tema i ideja pesme - Osnovna tema pesme "Ropstvo Janković Stojana" je beg glavnog junaka i njegovog saborca. Međutim, u pesmi je prisutan nesklad između naslova, koji ukazuje upravo na ovu ideju, kao osnovnu i sadržaja same pesme.

Ono što se ipak smatra preovlađujućom temom u pesmi "Ropstvo Janković Stojana" jeste ljubav između glavnog junaka i njegove žene, koja na kraju pobeđuje sve prepreke.

Analiza narodne epske pesme Ropstvo Janković Stojana - Pesma "Ropstvo Janković Stojana" se smatra jednom od najlepših epskih pesama. Iako na prvi pogled možda ne izgleda tako, ova pesma se može svrstati i u balade, jer govori o velikoj ljubavi glavnog junaka, koja savladava sve prepreke.

Na samom početku pesme, narodni pevač opisuje događaj kada turska vojska odvodi dvojicu junaka u zarobljeništvo. Vrlo brzo nastupa scena njihovog bega iz ropstva i tu se, praktično završava osnovna ideja pesme.

Zaplet nastaje kada se Janković Stojan i Ilija Smiljanić vraćaju svojim kućama. Stojan prvo odlazi u vinograd da vidi da li se neko brinuo o njemu ili ne i tamo zatiče svoju majku, koja ga ne prepoznaje. Starica mu kaže da nikada neće prežaliti ni svog sina, ali ni njegovu vernu ljubu koja se danas udaje. Zanimljiv je majčin govor iz koga se vidi da vrlo ceni svoju snaju, koju poredi sa "nenošenim zlatom".

Na vrhuncu radnje u pesmi "Ropstvo Janković Stojana" glavni junak žuri kući, gde zatiče svatove. Tu je prisutan svojevrsni "odisejevski motiv", odnosno motiv muža na ženinoj svadbi. Međutim, Stojan ni jednog trenutka nije neprijateljski nastrojen prema svatovima, čak ima razumevanja i za svoju vernu ljubu, koja ga je čekala devet dugih godina i "desete za sedam meseci", koliko je bio u ropstvu. Glavni junak moli svatove da mu dozvole da zapeva i to je možda najlepši motiv u baladi "Ropstvo Janković Stojana".

Vila gnjezdo tica lastavica,
Vila ga je za devet godina,
A jutros ga poče da razvija;
Doleti joj siv – zelen sokole,
Od stolice cara čestitoga,
Pa joj ne da gnjezdo da razvija.

Nakon ovih stihova, Stojanova supruga shvata da je to njen muž i otkazuje venčanje. Odlazi do zaove i saopštava joj da joj je brat živ. Stojan udaje svoju sestru za mladoženju. Međutim, veliku sreću zamenjuje tuga zbog smrti Stojanove majke, čije srce nije izdržalo toliku sreću zbog povratka sina.

U pesmi "Ropstvo Janković Stojana" je sve vreme prisutan kontrast, koji se ogleda najviše u emocijama. Stalno se smenjuju: tuga i radost, te sreća i nesreća.

Analiza likova pesme Ropstvo Janković Stojana - Iako je, prema kazivanju narodnog pevača, godinama bio u zarobljeništvu, glavni junak balade " Ropstvo Janković Stojana " je ostao onakav kakav je bio i pre nego što je zarobljen. Stojan Janković je: hrabar, izdržljiv, bez zadnjih namera, odlučan da se uhvati u koštac sa svim nevoljama. U njegovim grudima kuca toplo srce, željno ljubavi i pažnje. Iako ne zamera svojoj vernoj ljubi što se udaje za drugoga posle godina čekanja, Stojan kazuje da ga je to zaista pogodilo. Upravo u tim trenucima, kada stiže na svadbu svoje dragane, Stojan pokazuje svu veličinu svoje ličnosti.

Analiza lika Stojanove majke je takođe vrlo interesantna. Kako i ona sama kaže, žali za svojim sinom, koga poredi sa zlatnom jabukom, ali više žali za svojom snahom, koju poredi sa nenošenim zlatom, koje je umnogome vrednije od zlatne jabuke. Majka je puna razumevanja za svoju mladu snahu, kao uostalom i njen sin.

Stojanova verna ljuba je slika prave, nekadašnje srpske žene, koja je bila spremna da do poslednjeg trenutka čeka svog dragana. Baš iz tog razloga ne čudi što glavni junak pesme "Ropstvo Janković Stojana" ima razumevanje za njenu odluku. I on je, kao i njegova majka itekako svestan da je ona izgubila najbolje godine svog života čekajući njega.

Motivi pesme - Najupečatljiviji motiv pesme "Ropstvo Janković Stojana" svakako je takozvani "odisejevski motiv", odnosno povratak glavnog junaka na dan ženine svadbe.

Tu su i motiv zatočeništva, ali i prepoznavanja dvoje voljenih, te konačno motiv smrti, kada Stojanovoj majci prepukne srce od prevelike sreće, usled saznanja da joj je sin živ i da se vratio iz zarobljeništva.

Poruka pesme - Osnovna poruka epske narodne pesme "Ropstvo Janković Stojana" jeste da prava ljubav može da prevaziđe sve teškoće.

__________________________________

Ropstvo Janković Stojana

Kadno Turci Kotar porobiše,
poaraše dvore Jankovića,
zarobiše Smiljanić-Iliju,
zarobiše Janković-Stojana.
U Ilije mlada osta ljuba
mlada ljuba od petnaest dana;
u Stojana mlađa osta ljuba,
mlađa ljuba od neđelje dana.
U Stambol i' odvedoše Turci,
pokloniše caru čestitome.
Tamo bili za devet godina
i desete za sedam mjeseci,
tamo i' je care poturčio,
kod sebe im dvore sagradio.
Al' besjedi Smiljanić Ilija;
"Oj, Stojane, da moj mili brate,
sutra jeste petak, turski svetac,
car će otić' s Turcima u šetnju,
a carica s bulama u šetnju;
već ti kradi ključe od riznica,
ja ću krasti ključe od arova,
pak da pusta blaga nagrabimo,
da uzmemo dva dobra konjića,
da bježimo u Kotare ravne,
da gledamo roblje nerobljeno,
da ljubimo lice neljubljeno."

I tu su se braća poslušala.
Kad osvanu petak, turski svetac,
ode care s Turcima u šetnju,
a carica s bulama u šetnju;
Stojan krade ključe od riznica
a Ilija ključe od arova,
nagrabiše nebrojena blaga,
pa uzeše dva dobra konjića,
pobjegoše u Kotare ravne.
Kad su bili blizu do Kotara,
al' govori Janković Stojane:
"O, Ilija, da moj mili brate,
idi, brate, dvoru bijelome,
a ja idem mome vinogradu,
vinogradu, mome rukosadu,
da pregledam moga rukosada:
ko ga veže, ko li ga zalama,
kome li je dopalo u ruke."

Od' Ilija dvoru bijelome,
Stojan ode svome vinogradu.
Nađe majku Janković Stojane,
nađe majku u svome vinogradu;
kosu reže ostarila majka,
kosu reže pa vinograd veže,
a suzama lozicu zaliva
i spominje svog Stojana sina;
"Oj, Stojane, jabuko od zlata!
Majka te je već zaboravila,
snaje Jele zaboravit neću;
snajo Jelo, nenošeno zlato!"
Božio je Janković Sojane:
"Božija pomoć, sirotico stara!
Zar ti nemaš nikoga mlađega
da tebeka vinograd uradi,
već posrćeš stara i nevoljna?"
Ona njemu bolje odgovara:
"Živ mi i zdrav, delijo neznana!
Nemam, rano, nikoga mlađega,
do Stojana jedinoga sina.

Njega jednog zarobiše Turci,
a i njega i Iliju moga,
Stojanova brata stričevića.
Od Ilije mlada osta ljuba,
mlada ljuba od petnaest dana;
mog Stojana mlađa osta ljuba,
mlađa ljuba od nedelje dana.
Moja snaša adamsko koljeno,
čekala ga za devet godina
i deseta za sedam mjeseci
danas mi se mlada preudaje;
ja ne mogo od jada gledati,
već pobego sadu vinogradu."
Kad je Stojan razumio riječi,
brzo ode dvoru bijelome,
zasta tamo kićene svatove;
ljepo su ga svati dočekali:
kako s konja, taki za trpezu.
Kad se Stojan vina ponapio,
poče Stojan tijo besjediti:
"Braćo moja, kićeni svatovi,
je li testir malo popjevati?"
Govore mu kićani svatovi:
"Jeste testir, delijo neznana!
Jeste testir, a da zašto nije?"
Kliče Stojan tanko glasovito:
"Vila gnjezdo tica lastavica,
vila ga je za devet godina,
a jutros ga poče da razvija;
doleti joj siv-zelen sokole
od stolice cara čestitoga,
pa joj ne da gnjezdo da razvija."

Tom se svati ništa ne sjećaju,
dosjeti se ljuba Stojanova,
otpusti se od ručna djevera,
brzo ode na gornje čardake
pa doziva seju Stojanovu:
"Zaovice, rođena sestrice!
Eto t' brata, gospodara moga!"
Kad začula seja Stojanova,
ona strča dolje niz čardake,
triput sovru očima pregleda
dok je bracu lice ugledala;
a kad bracu lice ugledala,
ruke šire, u lice se ljube,
jedno drugo suzama umiva
od radosti i od želje žive.
Al' govore kićeni svatovi:
Gospodaru, Janković-Stojane,
a sto ćemo mi za naše blago?
Mi smo mlogo istrošili blaga
dok smo tvoju ljubu isprosili."
Besjedi im Janković Stojane:
"Stan'te, braćo, kićeni svatovi,
dok se malo sestrice nagledam!
Lasno ćemo mi za vaše blago,
lasno ćemo, ako jesmo ljudi."
Kad se Stojan sestrice nagleda,
ljepo Stojan svate darivao:
kom maramu, kom košulju tanku,
mladoženji rođenu sestricu.
I odoše kićeni svatovi.
Kad uveče o večeri bilo,
ide majka u dvor kukajući,
ona kuka kao kukavica
i spominje svog Stojana sina:
"Oj, Stojane, jabuko od zlata!
Stoju majka, već zaboravila,
snaje Jele zaboravit neću:
snajo Jelo, nenošeno zlato!
Ko će staru dočekati majku?
Ko će pred mene staru išetati?
Ko će staru zapitati majku:
'Jesi li se umorila, majko?"
Kad začula ljuba Stojanova,
išetala pred dvore bijele,
prima majku na gospodske ruke
i govori svojoj staroj majci:
"Ti ne kukaj, moja stara majko!
Tebe staru ogrijalo sunce:
evo tebi tvog Stojana sina!"
Kad ugleda svog Stojana sina,
mrtva majka na zemljicu pade.
Ljepo Stojan opravi majku,
kako carski valja i trebuje.

__________________________________

Guslanje pesme "Ropstvo Janković Stojana"

__________________________________

STOJAN MITROVIĆ JANKOVIĆ (Žegar, oko 1636 - Duvno, 23.08.1687)

Stojan Mitrović ili Janković, bio je dostojan naslednik imena i slave svoga velikoga oca! I njegov je život, od rođenja do smrti bila je neprekidna pustolovina sačinjena od ratovanja na Turke u službi Mletačke Republike. Inače, Stojana Jankovića onovremeni dokumenti imenuju različito.

U jednom od dokumenata, koji smo već pominjali (iz 1650.), veli se: "figlio di harambassa Gianco Mitrovich, nominato Stoian". Drugde se kaže: "harambassa Stoian Giancovich", "carambassa Mitrovich", "Stoian Mitrovich figlio di Gianco... sardar de Morlacchi", "Stoiam Mitrovich zardar de Murlachi"... Docnije, po dobijanju mletačke viteške titule, on je: "cavalier Stogiam Mitrovich", "kavalier Gianco Stogiam" ili se još i najčešće koristi patronim: "kavalier Gianco", "kavalier Janco Stogian Mitrovich"... Nemački izvori ga, pak, pamte pod imenom: "Ritter Janco". Patronimična imena su tada, naime, bila uobičajena. Takav slučaj je bio i sa Vitezom i Serdarom Stojanom Jankovićem–Mitrovićem.

Stojan je rođen u Žegaru oko 1635. godine. Od prelaska 1648. pa do 1666. on je živeo u Budinu. Te, 1666. godine, on je pao u svoje legendarno ropstvo o kojem peva i čuvena srpska epska pesma. Stojan je tada bio "harambassa di Posidaria" i učestvovao je u pohodu na Cetinu, koji je osmislio i pokrenuo stari i odvažni Harambaša Cvijan Šarić. Stojan je zarobljen kod Obrovca (cetinskoga). O tome nam je ostalo jako mnogo originalnih svedočanstava. Osobito dobro je sve istražio, u zadarskom i inim arhivima, njegov potomak, dr. Boško Desnica. Od svih dokumenata, što opisuju ovaj događaj, dr. Desnica osobito ističe dva: "Kontarinijeva dukala sačuvana je u originalu, a Pruilijevo posvedočenje u jednom overovljenom prepisu svih pohvalnica izdanih od mletačkih vlasti članovima porodice Janković, štampanom u Mlecima, verovatno 1779. g., pod naslovom 'Trassunto delle benemerenze e servigi prestati dalla famiglia Mitrovich Deve in tempo di guerra, di pace, di contaggi et altri importanti publici incontri, che principia dall anno 1652., tratto da autentici documenti rassegnati all eccelantissimo Savio alla scrittura'. (u prevodu: 'Pregled zasluga i službi koje je porodica Mitrović Deve / ili - Dede, prim. N. M. J. / obavljala u vreme rata, mira, pošasti i tokom drugih značajnih javnih zbivanja, počev od leta 1652., sačinjen prema autentičnim dokumentima koji su podneti preuzvišenom Duždu'.)". (vidi: Boško Desnica; "Stojan Janković i uskočka Dalmacija"; Islam Grčki, dvori Jankovića, XVII vek Srpska književna zadruga; Beograd; 1991.; str. 152.).

Kazivanje epske pesme se, u velikome, poklapa sa istorijskim faktima, koje pronalazimo u relevantnim izvorima. Iz tih, pak, izvora proizilazi da je Stojan Janković, zajedno sa Harambašom Miljkovićem (ovo je, takođe, bila znamenita glavarska porodica među kotarskim uskocima), dopao ropstva u prvoj polovini februara 1666. godine. Desilo se to prilikom jednog od čestih pograničnih sukoba Morlaka sa Turcima. Kako su oba sužnja bila čuvena po junaštvu i od visokoga roda, u ropstvo su poslata na Sultanov Dvor u Carigradu. Pošto su posedarski Srbi na taj način ostali bez svoga Poglavice, određen mu je zamenik, koji će njegovu dužnost vršiti do njegovoga oslobođenja. Bio je to, po izboru Morlaka, Pavle Vukčević (ili - Unčević), koji je poneo naslov Viceharambaše (u originalnom tekstu: "Paolo Uncevich col titolo di Vice Harambassa"). Posle četrnaestomesečnog ropstva u Carigradu, Serdar Stojan je izveo spektakularno bekstvo i povratak čak u Ravne Kotare, o kojima je tako nadahnuto ispevana i narodna junačka pesma. Tim svojim podvigom je Gospodar Stojan zaslužio i visoko priznanje Mletačke Republike. Njegova Presvetlost, sam venecijanski Dužd, ga je u Veću proglasio Vitezom, obdario ga zlatnom Kolajnom sa medaljom Svetoga Apostola i Jevanđeliste Marka, Zaštitnika i Patrona Republike. Takođe, načinjena mu je svečana, plemićka, dolama. Tako je jedan od najistaknutijih predstavnika srpske narodne Aristokratije u Dalmaciji postao i nosioc mletačkog visokog plemićkog zvanja, titule Viteza od Svetoga Marka ("titolo di Cavaliere di S. Marco"). Od ovoga trenutka je zvezda Jankovića Stojana zasijala još i jače.

Iako potomak blagorodne loze, ali samo neznatno žegarsko čobanče i pripadnik uniženoga i, do tada, satrvenoga naroda, zablistao je kao Vitez, strah i trepet Turaka u svoj Krajini, pa i mnogo šire. Slava doma Jankovića pronela se na daleko, u sve krajeve gde se srpski zborilo! Da vidimo kako (u pomenutom svom delu) o ropstvu Jankovića Stojana piše gospodin Marko Jačov: Mletačke vlasti su se naročito zainteresovale za sudbinu Stojana Jankovića, za koga je bilo javljeno da se nalazi u Livnu i da je tamošnji beg obećao da će ga pustiti na slobodu. Međutim, on je, bez ikakvog objašnjenja, poslat u Carigrad. To se može objasniti jedino time što se o njegovom vojevanju znalo i na sultanovom dvoru. Biti doveden vezan pred sultana bila je privilegija najznačajnijih junaka koji su imali nesreću da padnu u ropstvo. Njima je, po pravilu, predlagano da prihvate islam, ili da im se odrubi glava. Izgleda da je narodna pesma, ipak, najbliža istini kad navodi da se Stojan Janković poturčio i na taj način sačuvao glavu. Posle četrnaest meseci provedenih u Carigradu Stojan je, ubivši Halil–bega Durakbegovića, 'sina jednog turskog princa', pobegao i 'bekstvom na slobodu još više se proslavio'. O njegovom robovanju, dovitljivosti i junaštvu narodni pesnik je ispevao jednu od najlepših i najpoučnijih pesama hajdučko–uskočkog ciklusa.

Vitez Stojan je, po povratku na svoju baštinu, nastavio da vojšti na Turke, čini se, još i žešće nego li pre ropstva. Na primer, providur Antonio Priuli (Antonio Priuli) 18. decembra 1668. izveštava da je kod Bribirskog potoka upala u mletačku Dalmaciju četa turskih pljačkaša iz Knina (grada za kojim krvari svako srpsko srce). Tu su ih, do nogu, potukli Morlaci, koje je Gospodar Janković predvodio zajedno sa Serdarom Smiljanićem (serdaro Smiglianich) i guvernadurom Sopreom (governator Giovanni Battista Sopre). Spasilo se samo petnaestak Agarjana, a ostale su Srbi pobili u znak odmazde za raniji poraz na Otresu. Venecijanski Senat je pomenute morlačke komandante nagradio zbog ovoga podviga, a odobrio je i deobu prstenja koje je Providur, u znak priznanja, ranije uručio srpskim Glavarima. Providur Antonio Priuli je i 25. novembra 1669. sastavio posebno pismeno posvedočenje o ratnim zaslugama Gospodara Stojana Jankovića. Zvanično, viteško dostojanstvo je Serdaru Stojanu Jankoviću dodeljeno u Veneciji 13. marta 1670. "Stoiam Mitrovich, zardar de Murlachi" postao je "kavalier" i dodeljena mu je "una colana d' oro con medaglia di San Marco". Par meseci kasnije (10. avgusta 1670.) dalmatinski providur Antonio Barbaro, kao nagradu za vernu vojničku službu, dodeljuje Vitezu Stojanu Jankoviću kuće u Islamu i dodeljuje mu investituru na četiri stotine gonjala zemlje kod istoga mesta (inače, gonjal je površinska mera, koja je iznosila 2593 kubna metra).

U vremenima mirnim Stojan Janković je nastavljao da vrši službu u interesu Republike Svetog Marka. On je, na primer, zajedno sa ražnačkim i posedarskim Harambašama bio zadužen da otkriva pljačkaše i ubice na svojoj teritoriji i da ih privodi pravdi. Takođe, vršio je plenidbu opljačkane robe i druge poslove, koji danas spadaju u domen policijske delatnosti. 22. januara 1671. godine je postavljen za zapovednika tvrđave Ostvorice.

Ostalo je upamćeno da mu je se 1674. godine rodio sin, Gospodar Đurđe Alviže (Zorzi Alvise) i to iz braka sa prvom mu ženom, Vinkom (Vinca) ili Vukom (Vuca) (u dokumentima se pominju oba imena). Iduće godine je se venčala i blagorodna Gospoža Janja (Anna Giancovichi), sestra Gospodara Stojana i to sa blagorodnim Dmitrom Nikolićem (Dimitri Nicolich). Već smo rekli da je Dmitar bio brat slavnoga Harambaše Baja Nikolića Pivljanina. Njih dvojica, sa trećim bratom, Petrom, su boravili u Zadru od konca Kandijskoga rata do izbijanja Morejskoga rata. Inače, Janja Nikolić (rođ. Janković) je umrla vrlo mlada. Bilo joj je svega dvadeset i pet godina, kada je, 9. januara 1680., pala i slomila vrat. 25. avgusta 1675. se pominje i drugi sin Viteza Janka, Gospodar Nikola (Nicolo). Tada su on i jedan od njegovih stričeva (ne zna se da li Zaviša ili Ilija) primljeni u jednu od konjičkih četa zadarske posade. Upamćeno je i to da je Gospoža Manda, druga Stojanova sestra, 1676. rodila muško dete. Iz braka sa pomenutim Harambašom Bajom Nikolićem Pivljaninom (Bagio Nicolich) je rođen mladenac Simeon. Te iste godine (1676.), Stojan Janković se po drugi put oženio, ali je to nešto duža priča. Naime, izvesno je da je Stojan sam ubio svoju prvu ženu Vinku (ili Vuku, kako se pominje i u krštenici njihove poslednje kćeri, Anastasije, od 26. februara 1675.), ali svi aspekti toga nemiloga događaja nisu potpuno istoriografski rasvetljeni. Nešto se, ipak, zna! Naime, neki spisi svedoče da je 10. juna 1676. u kući u Rajskoj ulici u Zadru, Gospodar Janko zatekao svoju nesrećnu ženu gde čini preljubu sa jednim muževljevim prijateljem. Pomenutoga preljubočinca ljubomorni muž rani iz kubure, ali ovaj uspede da pobegne. Nesrećna žena, pak, ostade na mestu svoga sagrešenja, pokošena trima udarcima sablje, koja je do tada presudila tolikim dušmanima. Razjarenoga supruga, Viteza Janka, po ovome svedočanstvu, ruka pravde nije stigla. Dr. Boško Desnica, na osnovu iskustva i porodičnoga predanja smatra ovu verziju događaja sasvim verovatnom i mogućnom. Za nas je ovo dovoljno da kao takvu i mi primimo ovu verziju te davne drame. Naime, prema saznanjima dr. Desnice, Stojan je Vinkom bio oženjen još pre 1666. i svoga ropstva. U Zadru oni stanuju verovatno od 1671., a sigurno od 1672. godine. Kao što smo videli, iz ovoga braka je Stojan imao decu: Nikolu, Đurđa – Alvižea (italijanski dodatak narodnom imenu je poneo u čast kuma, Alvižea Ćivrana, sina generalnoga providura Petra Ćivrana) i Anastasiju.

Inače, pomenuti (najstariji) sin, Gospodar Nikola Janković, je poginuo u Levantu 1687. godine, kao pukovnik pešačke regimente sakupljene od strane njegovoga oca. Mladi život Gospodara Nikole je još jedan od kamičaka u mozaiku zasluga blagorodnoga doma Jankovića, koji je ovaj ugradio u venecijanskoj borbi protiv mrskoga Turčina, što kidisaše kroza sve te vekove na sve "što se Krstom krsti". No, ipak se ne možemo oteti krajnjem utisku da su i tu Srbi prolili more svoje junačke krvi za tuđe interese! Kako bilo, prema svima raspoloživima podatcima, biće da je se nesrećni udes Gospože Vinke odigrao 10. juna 1676. godine. No, prema tradiciji očuvanoj u gospodskoj kući Dede–Jankovića, tragičnome događaju se daje nešto drugačiji i, reklo bi se, naivniji vid. Naime, udova i kći (Gospoža Jelisaveta) poslednjega Dede–Jankovića, Konta Ilije, prenele su predanje (očuvano u familiji Desnica), kako je jedan Stojanov kum svratio njegovome domu kada ovaj nije bio tu. Kum je nameravao da putuje u Mletke i svratio je da upita kumu, Gospožu Vinku, treba li joj šta iz prestonice. Ona je tada, navodno, naručila par mletačkih papuča i malko zadigla suknju da mu pokaže na kakvu obuću misli. Na tu scenu nailazi impulsivni i ljubomorni muž, prekaljeni ratnik i ubija ženu u nastupu besa. Uza sve dužno poštovanje prema predanjima familije Mitrović–Janković–Dede–Desnica, ovu priču moramo smatrati dirljivo naivnom u nastojanju da očuvaju dobro ime i čast davno preminulog pretka, Gospože Vinke Jankovićeve. Uostalom, ne peva li i sam genijalni Njegoš da je "ćud ženska smiješna rabota", da "ne zna žensko ko je kakve vjere" i da će hiljadu "promjeniti vjera, da učini što joj srce žudi"?!

Kako bilo, Gospodar Stojan sklapa bračni ugovor sa svojom novom izabranicom već 24. avgusta 1676. godine. Brak je sklopljen još 16. avgusta, a nova Gospoža Janković je Antonija Reci iz zadarske, grčke, rimokatoličke porodice (Reci ili Rezzi, prema onovremenim dokumentima). Zanimljivo je da je se brat Stojanov, Gospodar Zaviša, venčao već idućeg dana (17. avgust 1676.) Gospožom Marijom Lase (Maria Lase), u istome hramu Svetoga proroka Ilije u Zadru.

Vitez Zaviša (Zavissa) se u dokumentima iz arhiva pomenutoga hrama pominje kao Sava (Sabba Giancovichi), ali su ga u porodici, od milja, nazvali i Savicom ili Zavišom. On će biti, takođe, jedna od vrlo značajnih ličnosti koje je ovaj blagorodni dom podario svome narodu. Gusle su pevale i o ovome srpskome Vitezu. No, vratimo se Stojanu i njegovom drugom braku! Već iduće godine (nakon venčanja), tj. 1677., rađa im se sin Josif (Josepho). Nedugo zatim je porodica uvećana još jednom prinovom. Gospoža Janja Nikolićeva, Stojanova sestra, rađa sina Nikolu. Stojan, pak, nastavlja da napreduje u službi. Novo priznanje od Dužda doživljava, kada je, 22. septembra 1678., odlučeno da bude upisan sa punom platom u jednu od dalmatinskih konjičkih četa i to sa jednim od sinova. Docnije, pred neposrednom opasnošću od novoga turskoga napada, Stojanovoj neposrednoj komandi su potčinjeni Glavari Posedarja, Vinjerca, Starigrada, Radovina, Budina, Ljubča i Ražanca (19. februar 1679.). Osobit uspon Stojanov predstavlja i imenovanje za vrhovnoga poglavicu Srba u Mlecima od 26. juna 1681. godine. Tada nastupaju osobito ''rovita'' vremena u odnosima Otomanskog Sultanata i Mletačke Republike. Stojan obilazi granicu, proverava spremu i rešava pogranične sporove, a sve u cilju održavanja, kakvog–takvog, mira na Krajini. Izvršavajući naređenja viših vlasti, on primenjuje i prilično oštre mere u suzbijanju morlačkih pljačkaških ispada na tursku teritoriju. Nekada poželjna ratobornost, bes i osvetoljubivost srpskih Morlaka postala je prepreka u (''naprasno'') miroljubivoj politici Venecije prema Turadiji. Ironija je da je jedan od pokretača i glavni vođa srpskoga ustanka u Kotarima protiv Turaka, bio drugi Stojanov brat, Harambaša Ilija Janković (Elia Mitrovich). Stojan je dužan da situaciju smiruje, a brat mu Ilija predvodi četnike u pohodima duboko u tursku teritoriju odakle donosi bogat plen i mnoštvo turskih glava. Inače, Harambaša Ilija je još 1680., od strane providura Valiera, osuđen na izgonstvo i, docnije, na smrt. Raspisana je nagrada za hvatanje njega, živa ili mrtva, a svim Glavarima je naloženo njegovo hitno hapšenje. Gospodar Ilija, pokretač opasnog bunta dalmatinskih Srba, postao je ozbiljna pretnja po mir i stabilnost dvaju susednih sila. Zato su, kao vid pritiska na brata–odmetnika, odlukom providura Lorenca Done, u internaciju u Veneciju, poslati Vitez Stojan i Vitez Zaviša Janković (17. septembra 1683.). No, Ilija ne posustaje i nanosi Turcima ozbiljne vojničke gubitke. On intenzivno radi i na podizanju na ustanak Morlaka sa turske teritorije. Ustanak uzima maha i nije više samo serija pljačkaških upada. Mlečići primećuju da su njihova morlačka sela gotovo pusta. Sve muške glave su se krenule na vojnu ne čekajući zvaničnu objavu rata Turskoj. Ilija i druge Harambaše odgovaraju svim mletačkim pregovaračima, kao i Stojanu, da se "umiriti ne mogu". Čak, vele da će preći u Austriju ako im Mlečići onemoguće povratak kućama! Od rata ne odustaju ni po koju cenu! Vlasti gube strpljenje, pa se kuju planovi o "zakulisnom" uklanjanju Gospodara Ilije Jankovića. Stari latinski metodi (sa otrovima i sl.) ponovo su u igri!

Među znatnijim ustaničkim vođama je i Stojanov i Ilijin zet, Bajo Pivljanin. Iako pokušavaju da održe privid dobrosusedskih odnosa sa Turcima, Mlečani ''ispod žita'' ohrabruju morlačke Glavare sa turske teritorije, koji izražavaju želju da uskoče (na mletačku stranu). Ipak, za sada im to ne dozvoljavaju. Igraju se tipične lacmanske, jajarske igrarije. Zanimljivo je da, ipak, primaju (preko posrednika, dakako) Knezove i Harambaše Srba sa turske strane i darivaju ih držeći ih ''na uzdi'' (inače, srpske narodne Knezove Mleci titulišu sa: ''Conte''). Za to vreme su ustanici sami — samciti očistili cele Kotare od Turadi i zapalili Drniš. Krajem godine je Stojan Janković ponovo angažovan da pokuša svojim uplivom i uticajem da učini da se obuzdaju pokreti Morlaka. Vođe ustanika, zajedno sa bratom mu Ilijom, međutim, nisu voljni da ga poslušaju! Popuštajući pred jakim srpskim pritiskom, Turci napuštaju i Obrovac, 28. decembra 1683. godine. U velikoj meri je to zasluga Harambaše Ilije Mitrovića–Jankovića. Početkom 1684. godine, Mleci uviđaju da su stvari otišle toliko daleko da mir sa Turskom neće moći da bude očuvan. Upravo na ovo smo mislili kada smo, nešto ranije, tvrdili da je Ilija Janković ''uvukao'' Veneciju u rat sa Turskom! Vlasti već u februaru otpočinju otvorene pripreme za odbranu i rat, u čemu je Stojan Janković ponovo odigrao značajnu ulogu. Takođe, polako počinju da se amnestiraju ustanici, koji su se bili priključili Gospodaru Iliji, a Mlecima će biti neophodni u ratu. Srpski inostrani gospodari su ih se uvek sećali kada je bio zeman za pogibiju! Tako je, na primer, oprošteno i Dmitru Nikoliću (Bajovom bratu i Stojanovom zetu) što je dezertirao i prišao ustanicima. Vraćen je u sastav mletačke konjice! Harambaša Ilija Janković, pak, nikada nije izdržao kaznu na koju je Mlečićima bio osuđen! Kada je Venecija ipak stupila u rat, njegovi uspesi iz ustanka bili su joj od ogromne strateške koristi. On je očistio Turke iz Vrane, Benkovca, Perušića, Kule Atlagića, Bilišana, Ostrovice, Obrovca, Karina, Drniša...

U zenitu ustanka, Ilija je imao jedanaest hiljada vojnika pod oružjem. Tu snagu Venecija više nije mogla da ignoriše posebno kako se čas njenoga stupanja u rat približavao. Zato su i Stojan i Zaviša vraćeni iz internacije, a Iliji, dojučerašnjem ''odmetniku'' i ''razbojniku'', je nastavljeno sa isplaćivanjem vojničke plate. Konačno je Mletačka Republika objavila rat Turskoj 29. aprila 1684. godine. Jankovići su u tome ratu ponovo dobro poslužili Republici ''krilatoga lava''! Stojan Janković, na primer, sa svojim zetom, Harambašom Bajom Pivljaninom, napao je na Livno i opustošio mnoga bosanska sela. U Mletke su tada preveli oko petnaest hiljada srpskih porodica! U bitci kod Sinja (opsada 1. — 9. aprila 1685. godine) je Stojan dopao i rana! Ipak, zadao je i tu Turcima mnogo nevolja i glavobolje, iako opsada nije uspela. Posle pogibije zeta mu, Baja Pivljanina (kod Vrtijeljice, početkom 1685.) Stojan je u Lici načinio Turcima veliki zulum. U junu 1685. godine, posle pobede kod Zadvarja, on pustoši tursku dolinu reke Neretve. Zadobio je i mnoštvo roblja. U maju 1685., Vitez Stojan Janković šalje u Beč nekoliko svojih Glavara sa ponudom za zajedničke i koordinisane vojne akcije u Lici i Krbavi. Odgovor Cara Leopolda Stojanu Jankoviću je bio pozitivan, ali učinak ovih ujedinjenih napora nije bio naročito veliki (osobito krivicom austrijske strane i zbog njihove pasivnosti). Ipak, Stojan je u Lici postigao zavidne rezultate! Sve vreme ratovanja Stojan je prevodio srpske porodice iz Bosne i Like i naseljavao ih na području svoje Serdarije. Providur Valier je u svome ratnome izveštaju Vladi (od 5. aprila 1686. godine) osobito isticao zasluge Stojana Jankovića. Njegov i ugled braće mu, Ilije i Zaviše, rastao je i kod mesnoga stanovništva! Jedan od većih uspeha je bilo i osvajanje Livna u julu 1686. godine. Livno je bilo, naime, sedište samoga bosanskoga Paše! Janković je potom ratovao dosta uspešno i u Boki Kotorskoj.

Značajno tursko uporište, Sinj, napokon je palo 28. septembra 1686. godine. U toj bitci su se takođe istakli Vitez Stojan i Vitez Zaviša Janković, koji su predvodili oko tri hiljade Morlaka. Već smo pominjali kontakte Stojana Jankovića sa blagorodnim Patrijarhom Arsenijem III (Čarnojevićem). Kada je Patrijarh čuo za velike Jankovićeve pobede pod mletačkom zastavom, poslao mu je, kao simvoličan izraz svoje podrške, stotinu naoružanih konjanika u pomoć. Preko Jankovića, on je Mlečanima poručio da će doći na Cetinje odakle će podići sve svoje vernike na ustanak protiv Turaka, što mu nije uspelo usled neprekidne turske paske nad njim. Kako su se završile Patrijarhove nade, prouzrokovane mletačkim uspesima na zapadu i austrijskim nadiranjem sa severa, dobro nam je poznato (setimo se Velike seobe iz 1690.). Kako bilo, 1687. godine, Stojan i Zaviša nastavljaju operacije osobito u Lici. Te godine, međutim, Stojan Janković i gine! Naime, kada je shvatio u kakvoj neprilici mu je se našao Pašaluk, hercegovački Paša je napustio glavno ratište u Oseku i krenuo nazad. Stojan Janković ga je dočekao sa svojih trideset i tri hiljade ratnika kod Duvna, gde je se odigrao odsudni boj. Iz početka je hrišćanska vojska uspešno odolevala nadmoćnijem neprijatelju te je Paša morao da potraži sebi spasa u duvanjskoj džamiji. No, pošto italijanske trupe providura Antonija Zena nisu na vreme stigle na bojište, Gospodar Stojan je ostao usamljen i okružen na bojnom polju. Ludo hrabar, otisnuo se u najžešći boj, videvši da nade u pobedu nema. U prvome naletu je posekao tri Turčina. Kada je naleteo na četvrtoga, mučki ga je iz puške ranio izvesni poturica, Mujo Načaković. Tada ga je neki drugi Agaren sabljom ranio preko leđa i to smrtno. Vitez je smogao još samo toliko snage da izmakne među svoje i da tamo izdahne ne pruživši priliku Turcima da seire nad njegovim beživotnim telom. Dakle, smrtni dan ovoga velikoga junaka je bio 23. avgust 1687. godine! Stojanovi druzi su njegovu utrobu sahranili na mestu pogibije, na Duvanjskom polju, a telo mu je odnešeno i sahranjeno na njegovoj baštini. Po svemu sudeći, bio je položen u crkvu Svetoga Velikomučenika Georgija u Budinu (danas je razrušena), što je bilo i prirodno, budući da je i Krsna Slava Jankovića bio ovaj Sveti ratnik.