Pesme o hajducima i uskocima lektira

Pesme o hajducima i uskocima

Pesme o hajducima i uskocima

 

Hajduci - Robovanje pod Turcima obeleženo je mnogim nametima, nasiljem, pljačkom, nipodaštavanjem hrišćana (rajetina), gušenjem vere - pljačkanje crkava i manastira i pretvaranje crkava u džamije. Položaj raje stalno se menjao zavisno od političkih prilika. Kada je Turska bila na vrhuncu moći, zulum i nasilje dostizali su vrhunac: kada bi Turska bila u ratovima sa drugim zemljama, pritisak na raju je slabio; međutim turska vladavina nikad nije marila za pokorenu raju. Srbina je mogao da ubije svaki Turčin i da zato nikome ne odgovara. Rajetin nije smeo da nosi lepo odelo, da jaše dobrog konja, da puši u prisustvu Turaka. Morao je Turcima da se uklanja s puta, da sjaše konja kad sretne Turčina, da se Turčinu duboko pokloni. Teški nameti pritiskali su raju: kuluci, trećina i desetina, harač, danak u krvi. Namet i zulum prisiljavali su ljude da se odmeću u hajduke - borce protiv zuluma i nameta, zaštitnike raje i osvetnike za sva zla koja su Turci nanosili porobljenoj raji. Oni su presretali Turke zulumćare, otimali od njih ono što su opljačkali od sirotinje srpske, oslobađali roblje.

 

Hajduci su živeli po šumama od Đurđevdana do Mitrovdana, a zimu su provodili pojedinačno raspoređeni kod jataka gde su živeli ili u potpunoj tajnosti ili kao radnici u domaćinstvu. Organizovali su se u družinu od po trideset do pedeset hajduka, koju je vodio harambaša. To je obično bio najhrabriji, najiskusniji i najugledniji među njima. U družini je vladalo drugarstvo, ranjenog druga su izvlačili iz borbe, zarobljeni hajduk bi izdržao sve muke ali ne bi odao ni družinu ni jatake. Od 16. veka pa do ustanka u 19. veku hajduci su pružali aktivan otpor Turcima, zadavali im nevolje i ulivali strah. Zato su Turci pretežno živeli u gradovima a izvan njih su se kretali uz oružanu pratnju.

 

U pokušajima da zaplaše narod i spreče hajdučke akcije, Turci su na velike muke stavljali uhvaćene hajduke: vešali ih, nabijali na kolac, kitili gradske zidine odsečenim hajdučkim glavama.

 

Delovanje hajduka, njihova osveta Turcima, zaštitili naroda, hrabrili su potlačenu raju, održavali i jačali nacionalnu svest, budili veru u konačno oslobođenje. Održavali su svest o neophodnosti pružanja otpora turskoj tiraniji i duhovno i vojnički vršili pripremu za organizovanje ustanaka na početku 19. veka, koji će dovesti do konačnog oslobođenja.

 

Rekli su - Vuk Stefanović Karadžić

 

Tursko vladanje i sud, i njihovo postupanje s rajom, najveći je uzrok što u Srbiji, kao i u Bosni i Hercegovini i u svoj Turskoj, ima mnogo hajduka. Kad čovek zna, da ga sud i zakon ne čuva od sile i od nepravde, on mora sam da se čuva i sebi pravdu da traži. Srbin samo udaljen od Turčina može mirno živeti kao slobodan čovek; ali svaki svagda ne može biti od njega udaljen. Kazano je, da svaki, po koga kadija pošalje muraselu, mora ići u varoš; ako li koji ne smjede otići, onda mu nema drugog spasenija, nego sa životom bježati u šumu; na đekoga uzmu Turci za štogod na zub, pak mora da bježi u šumu, da ga ne ubiju; mnogome Turci otmu štogođ, ili mu učine kakvu drugu nepravdu, pa otide u hajduke, da se osveti; a mnogi otide u hajduke, samo da se nanosi lijepih haljina i oružja po svojoj volji. Zato su onamo hajduci ponajviše najodličniji ljudi, i svi se drže više za junake, nego za rđave ljude.

Oni su imali po sto i više druga, s kojima su ljeti četovali po Bosni i po Hercegovini, a zimovali su po gradovima u primorju Adrijatičkom. Takovi su hajduci najviše postali (od prvih plemića), kako su Turci sa svim ovladali Srbijom i Bosnom i Hercegovinom, a posebno u XVI i XVII vijeku, pak su čuvali Mletačko primorje od Turaka, na primer, Janković Stojan, Senjanin Ivo, Smiljanić Ilija, Komnen Barjaktar, i drugi mnogi, kojima se imena slave u narodnim pjesmama našim. Od sviju ovih može biti da je najstariji Starina Novak. Pravi hajduk nikad neće ubiti čoveka, koji mu ništa ne čini, već ako da ga nametne kakav prijatelj ili jatak; njemu se čini sramota od siroma čoveka oteti što drugo, osim lijepa oružja; ali trgovce po putu dočekivati i udarati na kuće bogatih ljudi, i vele da nije sramota.

 

Danas hajduka najviše po 10-12 ide zajedno; i makar ih samo dva ili tri bila, opet se zna, koje im je harambaša (starješina). Oni svuda, dokle gođ idu, imaju svoje jatake, kojima dolaze, te se hrane i daju koješta na ostavu. Kad dođe zima, onda se obično raziđu po zimovnicima, ponajviše jatacima, pa se načine kao sluge; a kad zakuka kukavica i gora se stane zeleniti, onda svaki ide na ročište. Da se dogodi, da ko hajduka na vjeri ubije ili izda, teško onome od hajduka! Ne samo društvo onoga, nego i drugi gledaju da ga pokaju makar i poslije pedeset godina. Što su god Turci bolji i manje zuluma, to je manje hajduka; a što su gođ Turci gori, to je više hajduka.

 

Poezija o hajducima - Hajdučija je u porobljenim srpskim zemljama predstavljala izvesnu garanciju sigurnosti i zaštite, mogućnost osvete za pretrpljena zla i poniženja, održavanje vere u mogućnost opstanka. U narodu su pevane pesme o hajducima i njihovim podvizima, o hajdučkom životu, o stradanjima i mučenjima kojima su izloženi uhvaćeni hajduci. Tako se kroz vekove izgrađivala epska legenda o hajducima u koju će ući istorijsko i izmišljeno, viteško i neviteško, plemenito i surovo. Vrlo je heterogena poezija o hajducima zbog velikog broja likova, velikog broja događaja i velikog istorijskog razdoblja koje obuhvata ovo pevanje. Nema u ovoj poeziji ni jednog kohezionog elementa koji bi veliki broj pesama okupio u celinu.

 

Bogata je tematika pesama o hajducima. Ceo život hajduka, od odmetanja u šumu pa do smrti, opevan je u ovoj poeziji kroz likove velikog broja hajdučkih imena. Najčešće teme su: odlazak u hajduke, stvaranje družine, izbor harambaše, odnosi među hajducima (drugarstvo, privrženost), junački podvizi, osvete, jatakovanje, tamnovanje, mučenje, izdržljivost, pogibija, žena-hajduk, žena nevernica. U pesmama o hajducima ima plemenitosti, moralne lepote, topline, vrhovitih poetskih uzleta. Ima u ovoj poeziji grubosti, krvi, surovosti, nepoetskih tema i nepoetskih slika. To je stvarnost vremena, nužnost okolnosti. Hajduk je proistekao iz situacije u kojoj je atakovano na čovekov život i čast. Te situacije bile su obeležene poniženjem, krvlju, surovošću. Zato i hajduk u svojoj osveti primenjuje ono što je naučio od svoga tlačitelja i mučitelja. Ma koliko neka mesta u pesmama o hajducima delovala naturalistički surovo, njihova lepota nije u tim slikama, nego u detaljima koje je oblikovala pesnikova vizija. Svetozar Koljević podvlači da "svugde na vrhovima ove epike barjaktar slobode je žrtva, a ne dželat".

 

Epska poezija o hajducima ima veliki broj junaka: Starina Novak, Mali Radojica, Dijete Grujica, Stari Vujadin, Bajo Pivljanin, Kostreš Harambaša, ljuba hajduk Vukosava.

 

STARINA NOVAK u pesmi je sinteza dveju istorijskih ličnosti: Novaka Debelića, iz vremena Kraljevića Marka; Baba (Stari) Novak (16. vek), harambaša, spaljen 1601. godine pod sumnjom da je sarađivao s Turcima. U pesmi Starina Novak i knez Bogosav, kroz usta Starine Novaka, opisani su razlozi koji su ga odveli u hajduke i hajdučki poziv:

 

Ko imade i predade blago;

ko predade, onaj i ostade;

ja sam bio čovek siromašan,

ne imadoh da predadem blago,

uzeh budak s čim sam argatovo,

pa s budakom odoh u hajduke.

Evo ima četr 'est godina,

Romaniju goru obiknuo

bolje, brate, nego moje dvore,

jer ja čuvam druma kroz planinu,

dočekujem Sarajlije mlade,

te otimam i srebro i zlato

i lijepu čohu i kadifu,

odijevam i sebe i društvo,

a kadar sam stići i uteći

i na strašnom mjestu postojati,

ne bojim se nikoga do boga.

(Starina Novak i knez Bogosav)

 

Zanimljiva je činjsnica iz ove pesme da je Starinu Novaka oterao u hajduke ne turski zulum ili nepravda (ovo će biti dodatni motiv), nego namet proklete Jerine, dakle namet srpskih feudalaca.

 

STARI VUJADIN - je središnji lik pevanja o hajducima, najstameniji i najčovečniji lik koji se izdiže do mitskog junaka. Svestan muka kojima će biti izložen, Vujadin ne žali svoj život, ali ne žali ni život svojih sinova, nego ih savetuje:

 

O sinovi, moji sokolovi,

vidite li prokleto Lijevno,

đe u njemu bijeli se kula?

Onđe će nas biti i mučiti

prebijati i noge i ruke

i vaditi naše oči čarne.

O sinovi, moji sokolovi,

ne budite srca udovička,

no budite srca junačkoga,

- ne odajte druga nijednoga,

ne odajte vi jatake naše,

kod kojih smo zime zimovali,

zimovali, blago ostavljali;

ne odajte krčmarice mlade,

kod kojih smo rujno vino pili

rujno vino pili u potaji.

(Stari Vujadin)

 

U najtežem trenutku, kada je izložen mukama, Stari Vujadin je smiren, ozbiljan, odlučan - sa irezirom govori o turskim pretnjama i stoički podnosi sve muke.

 

BAJO PIVLJANIN je istorijska ličnost, poreklom je iz Pive, delovao je oko Kotora, poginuo 1685. godine. On je postao pojam hajduka, borca i zaštitnika, strah i trepet za Turke. Osoben epski lik, viteški karakter, ali i neumoljivi branilac pravde i poštenja. Spreman je na pokajanje što je u žaru mladosti pogubio brata bega Ljubovića i poziva bega na pomirenje. Kada mu ovaj postavlja ponižavajuće uslove, Bajo Pivljanin polazi na megdan vodeći kao svedoka pobratima Njegošević Mata. Ovaj će ga izdati i zbog toga će biti surovo kažnjen.

 

DIJETE GRUJICA je zaokruženi epski lik koji se odlikuje bogatstvom osobina - fizičkom snagom, bistrinom uma, lepotom, junaštvom. U boju je skoro nepobediv, stalno je pokretljiv, svuda ga ima, sve može.

 

KOSTREŠ HARAMBAŠA je legendarna pojava od koje strepe Turci kao od božje kazne. Neumoljiv je sudija onima koji su počinili zlo.

 

MALI RADOJICA predstavlja simbol vitalnosti, izdržljivosti i neuništivosti. U njegovom odevanju, ponašanju i govoru neprekidno provejava mladalačka vedrina i duhovitost. Spreman je da izdrži sve muke: loženje vatre na grudima, stavljanje zmije u nedra, zabijanje eksera pod sve nokte. Međutim, kada je zaigralo kolo devojaka i pred njima Hajkuna devojka, Mali Radojica nije mogao da izdrži:

 

Kad je zgleda Mali Radojica

lijevijem okom pogleduje,

desnijem se brkom nasmijava.

 

Ljuba hajduk - VUKOSAVA oličava žene hajduke. Njih je, prirodno, bilo malo, ali su delovale ohrabrujuće i podsticajno kao dokaz da hrabrost i junaštvo nisu samo muška privilegija. Ovu junakinju odlikuje jak um, srčanost i muška snaga:

 

nagna konja niz čaršiju mlada,

udari a desnom bakračlijom,

koliko mu skače polagano,

ispod nogu kamen izlijeće.

 

Ali ženu - hajduka odlikuje i smisao za humor: morala je topuzom da udari muža sužnja kako bi zavarala Turke:

 

A ne boj se dragi gospodare!

Ja sam tvoja vjerena ljubovca;

no oprosti one topuzine,

e sam mnoge noge osetila.

(Ljuba hajduk-Vukosava)

 

Pesme o uskocima - Mnogi ljudi su bežali od turskog zuluma preko Save i Dunava, u krajeve pod austro- ugarskom vlašću. Austriji su ti ljudi bili dobrodošli kao graničari pa ih je naseljavala duž granice sa Turcima. Taj prostor je nazvan Vojna Krajina a graničari su dobili naziv uskoci jer su često upadali (uskakali) na tursku teritoriju, pljačkali i sa plenom se vraćali. Austrija je tolerisala ove uskočke akcije na turskoj teritoriji, ali je taj stav često i menjala. Dok su odnosi sa Turcima bili zategnuti, uskoci su slobodno obavljali svoje pohode, ali kada je Austrija sklopila primirje, nije dozvoljavala ove upade i strogo je kažnjavala one koji nisu poštovali primirje.

 

Uskoci su bili skoro profesionalni vojnici, živeli su u gradovima sa porodicama. Najviše ih je bilo u Klisu i Sinju. Organizovali su se u grupe od po nekoliko stotina ljudi. Često su pljačkali i robili po primorskim gradovima i jadranskim ostrvima i zbog toga dolazili u sukob sa mletačkim vlastima.

 

Uskočke pesme pevaju o upadima na teritorije pod turskom vlašću, o dvobojima, otmicama turskih žena i devojaka, o ropstvu i povratku iz ropstva, o smeni generacija. Čest je motiv preranog uključivanja mladića u megdane jer su morali da odmene ostarele očeve (Matija u pesmi Kuna Hasanaga i Dragić vojvoda i Ivo u pesmi Ivo Senković i aga od Ribnika).

 

Među kotarskim uskocima poznati su Janko Mitrović (u pesmi Janko od Kotara) i njegovi sinovi Ilija Mitrović i Stojan Janković. Jedan od najistaknutijih harambaša kotarskih uskoka bio je Vuk Mandušić. Kao pobratim i saborac Stojana Jankovića opeva se Smiljanić Ilija.

Senjski uskoci su bili poznati kao ljuti borci, vešti na oružju, vešti u dvobojima, uporni i nepopustljivi. Otuda i ona narodna izreka "Bog vas čuvao senjske ruke". Među senjskim uskocima najpoznatiji su Senjanin Tadija i Senjanin Ivo (Ivo Senković), istorijski Ivan Vlatković, poglavica senjskih uskoka.

 

Uskočke pesme su hrabrile i bodrile, ulivale nadu u skoro izbavljenje, olakšavale tešku svakidašnjicu radošću zbog uspeha uskoka u sukobima sa Turcima. Najznačajnije pesme ovog ciklusa su Ivo Senković i aga od Ribnika, Senjanin Tadija, Ženidba Stojana Jankovića, Ropstvo Janković Stojana.

loading...
3 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Pesme o hajducima i uskocima

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u