Momčilo Nastasijević - Tuga u kamenu

Pesma Tuga u kamenu ima složenu strukturu. Nije to pesma sa određenim brojem strofa, nego je pesma sastavljena od devet manjih pesama, obeleženih brojevima, relativno samostalnih u sadržinskom i smisaonom pogledu, ali nosećim motivima ("tuga" i "kamen") objedinjenih u celinu pesme. Manje pesme strukturirane su na dva načina; sa po pet stihova je sedam pesama, a dve pesme od po četiri stiha. Svaka pesma sastoji se od po dve strofe: distih i tercina, odnosno dva distiha. Strofe su uglavnom samostalne poetske celine.

Ova pesma je tipičan primer hermetičnog pevanja Momčila Nastasijevića. Čitalac ove i ovakve pesme nastoji da shvati njen govor i njene slike. Ona kazuje ali na specifičan način. Pesmu čitamo da to kazivanje čujemo, razumemo i prihvatimo (doživimo). Suočavamo se sa problemom razumevanja, ali nam se pesma postepeno otvara, uočavamo neka značenja. Da li su to prava značenja, ne možemo biti sigurni. Ali smo ipak ušli u pesmu, nije za nas ostala potpuno zatvorena, a to je dovoljno. Neko novo čitanje još više će otvoriti vrata pesme, otkriće nova značenja. Pesmu ili pojedini stih, ili samo jednu reč, možemo sagledati sa više strana, možemo shvatiti na dva ili tri načina. To je sasvim normalna pojava pri čitanju i tumačenju književnih dela. Nastasijevićeve pesme nije moguće sagledati na jedan način, iščitati ih do dna.

Naslov pesme sadrži dva noseća motiva: tuga i kamen. Iako oni nemaju istu učestalost ("tuga" se javlja 7 puta, "kamen" samo 2 puta) oni su ključni motivi iz dva razloga. Prvo, nalaze se u naslovu, a naslov ovde sadrži u sebi značenjsku srž pesme. Drugo, nalaze se u međusobnoj povezanosti tvoreći sintagmu. U ovoj sintagmi "tuga" je na prvom mestu, sintaksički ima subjekatski položaj i funkciju, ona je prva senzacija u čitaočevom duhu, ali i prvi emotivni dodir pesme i čitaoca. Dalje, "tuga" je sadržana u prvoj strofi koja se ponavlja kao deveta čineći okvir pesme - otvara je na početku i zatvara na kraju. Po svemu tome nudi se zaključak da je "tuga" prvi i noseći motiv pesme. Međutim, takav bi zaključak bio preuranjen i netačan. Učestalost motiva i njegov sintaksički položaj nisu jedino merilo važnosti motiva u strukturi naslova ili pesme. Moramo uzeti u obzir još neke karakteristike ovih motivskih reči. Obe reči su imenice: jedna ima apstraktnu sadržinu, druga konkretnu (zamislivu, opipljivu); jedna imenuje raspoloženje, druga predmet. Prva sadržina je promenljiva (biva, menja se ili nestaje), druga je stamena, čvrsta skoro neuništiva. Nije bez značaja i njihov odnos: tuga u kamenu — u datoj slici "tuga" je stopljena sa kamenom i njeno trajanje je uslovljeno prirodom kamena. Iz tih razloga motiv kamena ima takođe ključno mesto u pesmi, tim pre što je prvi motiv ("tuga") sasvim jasan dok drugi ("kamen") traži objašnjenje, tumačenje umetničkog smisla i značenja. Dalje analitičko razmatranje pesme to treba da pokaže.

Prva pesma ima uvodni karakter: da istakne temu pevanja. To je učinjeno već u prvoj strofi:

Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza.

Predmet pevanja je tuga, neiskazana (ili neiskaziva?) tuga. Svi oblici ili sredstva iskazivanja nisu u stanju da iskažu tugu: to ne može da učini ni govor, ni pesma, ni muzika. Ovde se otvaraju dva pravca tumačenja navedenih stihova. Oblik aorista "kaza" otvara mogućnost da se navedeni stihovi shvate ovako: tugu nisu uspeli da kažu ni govorenje, ni pesma, ni muzika, iako su to pokušale; one dakle nemaju dovoljne mogućnosti da to učine, nisu u stanju; to je zato što ne shvataju prirodu te tuge ili zato što je ona pregolema. Ovi se stihovi mogu shvatiti i drugačije: ni govor, ni pesma, ni muzika neće moći da iskažu moju tugu; razlozi su isti kao u prethodnoj varijanti tumačenja. Bilo koji vid sagledavanja smisla ide ka istom rezultatu: tuga je neiskaziva.

Pesme iz kojih je sastavljena Tuga u kamenu imaju po dve strofe: one najčešće stoje u naporednom ili suprotnom odnosu - ili su im sadržine različite, ali naporedno postavljene, ili su suprotstavljene. U prvoj pesmi dve strofe/poetske slike stoje naporedo jedna prema drugoj sadržavajući različite predmetnosti i emotivne tonove. Dok je u prvoj strofi predmet pevanja neiskazivost tuge, u drugoj je sasvim nova slika: nebo, zemlja, duga i njen luk. Prva slika je osenčena tugom, druga je osvetljena dugom. Ovu sliku ispunjava prostranstvo (nebo i zemlja) koje spaja dugin svetli i raznobojni luk. Dva su motiva ovde glavna: prostranstvo (širina, otvorenost, daljina, svežina) i sveopšta povezanost, neprekidna i nerazlučiva veza — "spaja i spaja luk".

Osnovni motiv druge pesme je "krik". On je izraz težnje da se iskaže, da se potvrdi svoje postojanje, da se objavi. U ovoj reči je i njeno osnovno značenje: izražavanje bola, protesta, vapaja. Iako je krik po svojoj prirodi upućen izvan subjekta, on mu se vraća, sve dublje ga "koreni", vezuje za rodno tle, potvrđuje ga. Druga strofa/slika dalje razvija isti motiv: iako je bačen u svet i prostor, dakle izvan bića, on se kao odjek opet vraća svome izvoru (subjektu) zarivajući mu se u srce kao nož. Ovo "kao nož" izražava pogođenost subjekta/bića: krik nije uslišen, odziva nema, opet se vraća onamo odakle je potekao. To je izraz nepostojanja komunikacije sa svetom, nerazumevanja sveta za patnje bića - on ostaje usamljen u svetu.

Treća pesma razvija motiv tla koji je samo naznačen u drugoj pesmi ("rodna kob"):

I krvlju tu pa tu
materom u krug.
A svićem sa zorama
a s večeri setno
nestaje me za gorama.

Vezanost za tle potiče iz vezanosti za majku: majka je ovde ljudsko biće ali je to i tle - rodila majka ili tle ("gruda"), svejedno je. To je krvna veza koja nas drži tu gde smo. Veza je čvrsta, pokušaj prekidanja ne uspeva ("tu pa tu" = nigde drugde). Metafora "svićem sa zorama" je izraz čežnje za daljinama, za nepoznatim: kako svane zora, pojavi se želja za daljinama, za promenom. Samo misao "s večeri setne" odluta za gorama iza kojih se krije željeni svet.

Četvrta pesma opet se vraća motivu tuge: reč "tuga" javlja se u obe strofe. Ova slika je protivrečna jer sadrži nespojive elemente: na jednoj strani je tuga kojom se objavljuje drug (prijateljstvo, podrška, ljubav), na drugoj strani je cvrkut ptica i zeleni lug (pun života, svetao, sočan). Ako u drugoj strofi ima paradoksa u spajanju cvrkuta ptica i tuge, u prvoj strofi je paradoks dobio oksimoronsku formu (oksimoron je vrlo čest, čak dominantan u pevanju Momčila Nastasijevića):

I nemo iz tvari tugom
objavi se drug.

Usamljenost, koja ispunjava drugu strofu, ovde je opet naznačena, ali u smislu njene eliminacije: nema odziva na krik u svetu, među ljudima, ali ima u prirodi, među stvarima: one se otvaraju prema biću nudeći razumevanje i prijateljstvo. Objavljivanje "druga" u skladu je sa prirodom stvari ("nemo... objavi se"), ali je tu i sinestezijska veza ("iz tvari tugom"). Tome se pridružuje i živi svet prirode ("zacvrkuće ptica"), subjekt u prirodi nalazi utočište izgnan iz sveta ljudi i njihovom gluvoćom za tuđe patnje. Ali i svet prirode, u obe slike, snažno je zahvaćen tugom.

Peta pesma predočava atmosferu destrukcije i razaranja sa naturalističkom konkretnošću:

I sekira kad ljuto
zaseče dub;
i jagnjetu vuk, - kosti kad mlavi zub
nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.

U drugoj pesmi ciklusa Reči u kamenu predočena je kanibalska slika ljudske destrukcije: "Živome živo krvavi dug,/brat brata jede/druga drug./Jede a pojedene/nemanska već utroba ih vari/zle u goru krv". To je cela pesma, cela ispunjena kanibalizmom, ni trunke svetlosti. U petoj pesmi Tuge u kamenu slika je takođe jeziva, ali u njoj ipak ima nade: dub strada, strada jagnje, ali "nemo sve svemu tugom/verni ostane drug" - razlika je očita. U ljudskom svetu nema solidarnosti, kanibalska slika ostaje da traje kao jedina i strašna alternativa. U svetu prirode postoji solidarnost pa zato slabi utisak jezive slike.

Šesta pesma obnavlja motive ostanka (tla) i odlaska koji su se javili, u trećoj pesmi. Ista je dilema: odlazak je doživljen kao sloboda, odlepljivanje od tla, daljina, ali je tu i svest da svaka pomisao na odlazak sve dublje vezuje za tle ("a sve dublje tu"). Druga strofa

I blagoslov što grobu
kolevci prokletstvo neko; —
odužiti dug

- komentar je ili objašnjenje smisla predočene dileme. Strofa je jezički redukovana, pa je njen smisao zamućen. Pre svega, ovde se u bliskom položaju nalaze reči "grob" i "kolevka" pa se postavlja pitanje njihovog razumevanja. Mogu se shvatiti u autonomnom značenju ("grob" + "kolevka") i u istovetnom značenju ("grob" = "kolevka"). U prvom slučaju kolevka se shvata kao metonimija za rodno tle i otadžbinu; ona je, u kontekstu prve strofe (težnja za odlaskom) grob svih snova o odlasku. U drugom slučaju i "grob" i "kolevka" su metonimije za rodno tle, otadžbinu, jer koliko se oseća ljubav prema domovini/kolevci koja je odnjihala lirskog subjekta, toliko se oseća ljubav prema domovini/grobu svih predaka - dug prema precima izjednačava se kao dug prema domovini. Smisao duga je u vernosti i ostanku.

Sedma pesma je razrešenje dileme, konačna odluka:

Sve zove, - ostajem.
Korenom u kamenu tuzi zatvaram krug.

Ovo je najmanja i najjezgrovitija pesma Tuge u kamenu — najmanja po broju stihova (dva distiha), najjezgrovitija po jezičkoj zgusnutosti: prva strofa ima samo tri reči. Te tri reči dovoljne su da se iskaže misao koja je dugo nastajala: "Sve zove" - potreba za promenom, radoznalost, duhovna potreba, neizvesnost; "ostajem" - odsečna i bespogovorna odluka. Druga strofa uvodi motiv kamena. Ovaj motiv može se tumačiti na više načina: kamen = rodno tle, kamen = spomenik, kamen = grob/preci, kamen = sve prethodno zajedno. Korenu u kamenu ne može se oteti, tuga je na kamenu nastala, u njemu i ostaje - krug je zatvoren, zatvoren je krug mislima o odlasku.

Osma pesma dovodi sve dileme do razrešenja. Dugo nošena pitanja i nedoumice o odlasku ili ostanku mučila su biće, zamućivale mu vidike. On je sada patnik kome "to čudno pukne zore cik" - ukazao se vidik, sagledao je sebe i svoj život, svoje mesto u svetu. Iznenađen je ("i čudno") koliko mu se duša prosvetlila, iznenađen je promenama u sebi - olakšanjem koja je osetio. Svetlost obasjava ovu pesmu.

Deveta pesma je ponovljena prva pesma, ali sada, na ovom mestu, posle sedam unutrašnjih strofa, i posle svih onih dilema u njima iskazanih, ona ima novo značenje. Tuga je ostala u kamenu, vezana za tle, zatvorena jer je vraćena izvoru. Ostanak je otvorio nove vidike ispunjene svetlošću, a "ovde" i "tamo" postaju jedno - sve je povezano, zavičaj i tle na jednoj strani, i prostranstvo sveta čiji je deo i zavičaj, na drugoj strani.

Tuga u kamenu je pesma o čovekovom raspinjanju između "ovde" i "tamo", između zavičaja i daljine, doma i sveta. Čini se da ona daje odgovor na pesnikove intimne intelektualne dileme. Bio je suočen sa opšteprihvaćenom težnjom da se okreće Evropi i njenim vrednostima, ali je bio suočen i sa duboko usađenim osećanjem vezanosti za rodno tle - u njemu je pronalazio žice inspirativnih izvora, u njegovoj prošlosti otkrio je bogatstvo maternjeg jezika i njegove melodije.

Motivska reč "kamen" ima izvesnu učestalost u poeziji Momčila Nastasijevića: ona se nalazi u naslovu ciklusa Reči u kamenu, nalazi se u naslovu pesme Tuga u kamenu. Ova reč zrači mnogim asocijacijama, ali je jedna asocijacija najzanimljivija: na nadgrobnim spomenicima nalaze se uklesani epitafi - to su jezgroviti iskazi o životu, svetu i ljudskoj sudbini; ponekad imaju i šaljivi ton. Nastasijevićeve pesme imaju formu i sadržinu epitafskog karaktera - kratkoća, gnomičnost, zagonetnost, težina razumevanja. Tu je onda i paralela: kako su reči na epitafu jednostavno i gusto složene, tako je učinjeno u Nastasijevićevoj poeziji; kako je teško uklesati reči u kamenu, teško je dokučiti smisao reči u ovim pesmama; tvrdoći kamena slični su stihovi ovoga pesnika - oni su "tvrdi", ne daju se otvoriti (razumeti) bez velikog napora; reči u kamenu trajne su i vekovite - zato i pesnik piše Reči u kamenu i "Reč svoju nem/kamenu zaveštavam".

_________________________________

Osnovna tema pesme Tuga u kamenu, kako joj i sam naslov kaže je tuga, ali neiskaziva tuga.

Složena struktura koju ima pesma Tuga u kamenu je pravi primer zatvorenog pevanja Momčila Nastasijevića. Ona kazuje sasvim dovoljno čitaocu, ali samo onome ko je pažljivo čita. Zato je analiza pesme Tuga u kamenu vrlo specifična. Naime, posebno kada je u pitanju poetika Momčila Nastasijevića nikada ne možete biti sigurni da li ste pravilno shvatili značenje njegovih stihova. Zato je vrlo važno da sami pročitate pesmu, jer će vam naša analiza možda pomoći, a možda i ne u njenom razumevanju.

U naslovu pesme su sadržana dva pojma o kojima se i govori u ovom delu. U pitanju su tuga i kamen. Čitava pesma Tuga u kamenu je sastavljena iz 9 celina. Neki te celine nazivaju strofama, neki čak i pesmama, jer postoji mišljenje da pesma Tuga u kamenu zapravo nije pesma, već poema. Svaka od tih kraćih pesama, odnosno celina je obeležena brojevima, a neke imaju 5, neke 7 stihova, a dve su od po 4 stiha. Svaka od njih se sastoji, opet od po dve strofe, a svaka strofa se može smatrati samostalnom poetskom celinom.

Sam naslov pesme zvuči paradoksalno, sa jedne strane, jer kamen nije živo biće, pa prema tome ne može ni osećati tugu. Međutim, sa druge strane može da se protumači kao trajnost pesnikove tuge, koja je uslovljena trajanjem kamena, odnosno manje - više beskonačna. Takođe, mnogi koji su se bavili analizom i tumačenjem stihova Momčila Anastasijevića, pak smatraju da je pesma Tuga u kamenu zapravo pesnikova žal za rodnom grudom, odnosno zavičajem.

U osnovi, pesma Tuga u kamenu predstavlja rastrzanost čoveka, odnosno pesnika između zavičaja i odlaska iz zavičaja u daleki svet. Možda baš zato ne čudi mišljenje da je u pesmi Tuga u kamenu obrađena dilema koju je sam Momčilo Nastasijević imao: bio je vezan za svoj zavičaj i patrijarhalne vrednosti, a istovremeno je želeo da se okrene modernim, evropskim tokovima.

Pojam kamen, koji se često sreće u Nastasijevićevoj poetici, možda ima sasvim drugačije značenje i možda daš u njegovom razumevanju leži razumevanje značenja njegovih pesama.

Postavlja se samo pitanje da li je moguće prepričati bilo koju pesmu i, naravno nameće se odgovor da nije. Što ne znači da nećemo pokušati... Ali ipak vam preporučujen da se za pisanje sastava iz srpskog jezika ili pismenog zadatka na temu lektire Tuga u kamenu, Momčila Nastasijevića pripremite tako što ćete i pročitati pesmu u celini.

U prvoj strofi, odnosno celini pesme tuga je neiskaziva, " ni reč, ni stih, ni zvuk " ne mogu da je iskažu. Pesnik simbolično spaja anđeosko nebo i ljudsku zemlju dugom, kao simbolom lepote i harmonije.

U drugoj celini pesnik govori o svojim " mukama ", odnosno o tome kako gde god da krene, vuku ga koreni, odnosno ono što je duboko usađeno u njegovu dušu.

Zatim, u trećoj strofi nastavlja da govori o svom vrtenju u krug i nemogućnosti da pobegne od svojih korena.

U četvrtoj strofi kaže:

I nemo iz tvari tugom
objavi se drug.

- predstavljajući tugu kao nešto je apsolutno, da bi u petoj strofi samo produbio značaj tuge o kojoj peva.

I u šestoj strofi pesnik i dalje oseća tugu, te kazuje kako od nje ne može da pobegne, dok u sedmoj, koja je puna kontrasta govori o svojoj želji da ode, napusti zavičaj, ali i nemogućnosti da to uradi.

U pretposlednjoj strofi kazuje da ipak ostaje, iako je imao mogućnost da ode, a pesma se završava ponavljanjem početne strofe, odnosno celine, čime se ukazuje na ponavljanje tuge u pesnikovom životu i stvara se iluzija da se sve vrti u krug, to jest da je sve isto kao i na početku.

Tuga u kamenu

1 – Ni reč, ni stih, ni zvuk

tugu moju ne kaza;

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

2 - I krenem, i rodna kob

sve dublje me koreni.

I kriknem,
i u srce kao nož rođeni zarije se krik.

3 - I krvlju tu pa tu

materom u krug.

A svićem sa zorama,
a s večeri setno
nestaje me za gorama.

4 - I nemo iz tvari tugom

objavi se drug.

I tugom zacvrkuće tica
i zazeleni lug.

5 - I sekira kad ljuto

zaseče dub;

i jagnjetu vuk, – kosti kad mlavi zub;
nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.

6 - Sloboda robu, – odbegnem daleko,

a sve dublje tu.

I blagoslov što grobu
kolevci prokletstvo neko, -
odužiti dug.

7 - Sve zove, -

ostajem.

Korenom u kamenu
tuzi zatvaram krug.

8 - Patniku iz tiha srca

to čudno pukne zore cik.

I čudno,
na ramenu sebi,
svetli svoj sagleda lik.

9 - Ni reč, ni stih, ni zvuk

tugu moju ne kaza.

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

_________________________________

Momčilo Nastasijević je srpski pesnik koji je pripadao modernim tendencijama u srpskom pesništvu između dva rata. Rođen je u Gornjem Milanovcu 1894. godine, u neimarskoj porodici poreklom sa Ohrida. Osnovnu školu je učio u Gornjem Milanovcu, zatim u Čačku, da bi je završio u Beogradu, gde kasnije studira francuski jezik i književnost. Za vreme Prvog svetskog rata ponovo živi u Milanovcu. Posle rata, cela porodica se seli u Beograd, a Momčilo nastavlja studije i živi u krugu pesnika i prijatelja zainteresovanih za umetnost. Godine 1923. provodi leto u Parizu, pomoću ferijalne stipendije. Po završenim studijama radi u Beogradu kao gimnazijski profesor i na tom poslu ostaje do svoje smrti. Sa objavljivanjem svojih dela počinje kasnije nego njegovi generacijski drugovi Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović i drugi. Piše sporo, razvija se, eksperimentiše. Odsustvuje iz javnog života i sa godinama se sve više usamljuje. Godine 1932. objavljuje svoju prvu pesničku zbirku "Pet lirskih krugova", koja odjekuje u užim čitalačkim krugovima, a u antologijama poezije toga vremena zastupljen je obično sa po samo jednom pesmom. Krhke građe, Nastasijević oboleva od tuberkuloze i umire 1938. u četrdeset četvrtoj godini života.

Godinu dana posle njegove smrti, njegovi prijatelji izdaju celokupna dela: Pesme, Rane pesme i varijante, Hronika moje varoši, Iz tamnog vilajeta, Rane priče i Drame. Ni ovo izdanje nije afirmisalo Momčila Nastasijevića u široj javnosti. Kasnije se o Nastasijeviću ponovo govori, ali se ni danas ne može reći da je omiljen i opštepoznat pesnik, kao ni da je potpuno otkrivena njegova veličina i značaj.

Momčilo Nastasijević je pesnik koji se pojavio, razvio i umro između dva rata. U svojim shvatanjima poezije Nastasijević je dužnik simbolista. Osnovni pojam njegove poetike, "rodna" ili "maternja" melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. U traganju za tom melodijom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredan dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično. Maternja je melodija, pre svega, zvuk izvornog, arhaičnog jezika, u našem slučaju to je, s jedne strane, melodija jezika narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj tački Nastasijevićeva neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom. Nastasijević je uložio veliki rad da bi stigao do svojih lirskih krugova i dok je bio zadovoljan njima, isprobavao je sva moguća sazvučja među rečima našeg jezika, sve prelive smisla i različiti odnosa verbalnih znakova. Njegova konciznost, ta osobenost njegovog pesničkog idioma, nije proizvod nekakve ćudljivosti ili proizvoljnosti, već je izraz borbe protiv tih mana u koje upadaju oni koji poeziju pišu olako.

________________

Nastasijevićev pesnički opus obuhvata sedam lirskih krugova jedne zbirke stihova: Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci.

Jutarnje, prvi ciklus, izražava način na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, ono što u njemu voli: mirise, podneblje, glasove sela i život prirode. To je veoma aromatična poezija, prelivena rodnim zvucima i bojama, setna na jedan tradicionalan, arhaičan način, nežna.

Večernje su nastavak jutarnjih prizora, koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi. Realnost nije sasvim jasno omeđena i nagoveštava se smrt.

U Bdenjima, preokupacije dekorom i sentimentom iz prethodnih ciklusa ustupaju mesto velikim pesnikovim temama. Njegova mašta i izraz sazreli su da definišu ideje i osnove odnosa postojanja. Izraz postaje gušći, reči je manje, pesme postaju apstraktnije i neposrednije. Njegova metafizička iskustva dobijaju jasne formulacije i izražavaju patnju zbog surovosti neposredne egzistencije.

Gluhote su ciklus od deset pesama u kojima redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata dovodi do semantičke napregnutosti, do pesme koja pokazuje shematsku ogoljenost zamisli.

Reči u kamenu su ciklus sačinjen od četrnaest pesama i one predstavljaju viziju koja ujedinjuje selo i grad, apokaliptične drhtaje, sagledavanje nesavladivih ličnih razdiranja i pokazivanje onih delova sudbine u kojima je čovek zavisan od čoveka.

Magnovenja su zbir pojedinačnih pesama složenije strukture, koje su iznutra podeljene na odeljke, tako da svaka pesma podseća u malom na strukturu Reči u kamenu.

Odjeci, poslednji ciklus, pun je reminiscencija ponovo se oseća čar opipljivih stvari, atmosfera pejzaža i naziranja starinskih enterijera.

________________

Nastasijević je osim pesama pisao i drame. Njegov dramski rad obuhvata dve knjige: Drame i Muzičke drame. Muzičke drame su drame u stihovima, koncizne, predviđene za kanije komponovanje, ali suviše okrenute pesničkim vrednostima da bi bila operska libreta.

Međuluško blago je splet tema iz naše narodne bajke, sa nepotpunim okvirom seoske priče.

Đurađ Branković ima istorijski siže i duhovnost srednjeg veka.

Ostale tri drame su u prozi:

U drami Kod večite slavine se oseća prisustvo legende i dramski značajno prisustvo muzike.

Gospodar Mladenova kći je drama iz malovaroškog života za vreme Prvog svetskog rata.

Radnja drame Nedozvani se događa na Topčiderskom brdu i vreme je "sadašnje".

Od svih ovih dela, na pozornici su bile prikazivane drame Nedozvani, Gospodar Mladenova kći i opera Đurađ Branković, sa muzikom Nastasijevićevog brata Svetomira. Ne može se reći da Nastasijevićeve drame otkrivaju stvarni smisao za scenu, iako u njima ima i zapleta i dijaloga koji bi na sceni bili efektni. Po rečima kritičara, Momčilo Nastasijević se nije pokazao kao stvarni pozorišni talenat, ali nije svoje drame pisao ni isključivo kao pesnik. On je hteo jedan novi medijum, hteo je na scenu, kao pesnik ili ne. Teško se probijao do priznanja, još teže je dolazio do opštenja sa publikom i čini se da je pokušavao da, preko pozornice, uspostavi kontakt sa ljudima za čiji jezik i na čijem je jeziku pisao.

Prozna dela Momčila Nastasijevića, Iz tamnog vilajeta i Hronika moje varoši, oslanjaju se na narodne pripovetke i, znatno manje, na pripovetke Borisava Stankovića. Nastasijevićev prozni izraz, odnosno jezik, je gust, idiomatičan, jarko obojen, pun inverzija, ritmičan, ali ipak ima kadencu proze i razlikuje se od jezika njegovih pesama.