Milivoje Anđelković Kajafa

Svojeglav, do krajnosti posvećen životu vojnika i u balkanskim i u Prvom svetskom ratu, Milivoja Anđelkovića istorija je nezasluženo zaturila.

Važan deo priče, onaj koji možda najslikovitije govori o tome kakav je vojnik bio Milivoje Anđelković, nigde nije zapisan. Sačuvalo ga je, na sreću, sećanje najbližih, porodice. Za "Zabavnik" ga prepričava Jovan Plaović, unuk. Njemu ga je kazivala majka mu Milica, kći pukovnika Kajafe, a njoj se poverila njena majka Branislava. Otac je, po običaju, ćutao, vojnički škrt na rečima.

Događaj se zbio krajem novembra, možda i početkom decembra, godine 1914. Švabe pritisle Beograd, glavnina srpske vojske stisla se oko Kolubare pred novom neprijateljskom ofanzivom, protivnikom nadmoćnijim i ljudstvom i oružjem, osvetnički raspoloženim posle poraza na Ceru. Činilo se da je sve što je u Srbiji moglo da drži pušku bilo na frontu. Tamo negde, znala je Branislava, bio je i njen Milivoje, komandant Dunavske divizije prvog poziva u sastavu Prve armije generala Živojina Mišića. Nije ga odavno videla, ponekad bi po kuriru stigao glas da je živ i zdrav što, dabome, i svima njima želi.

A njih je bilo petoro: ona, Branislava Anđelković, kći pukovnika Milana Andrejevića, jedno vreme i ministra vojnog Kraljevine Srbije, i njihovo četvoro dece: Milan, Vladislav, Pavle i Milica. Glad i boleštine desetkovale su stanovništvo glavnog grada. Tifus je savladao i četrnaestogodišnjeg Pavla. Skrhana bolom, Branislava šalje pismo na front, na ruke pukovniku Milivoju Anđelkoviću: - Danas je umro naš sin Pavle. Sahrana sutra.

Odgovor sa Suvobora stigao je pred samu sahranu. Doneo ga je vojnik posle pedesetak kilometara jahanja. U pismu je bila samo jedna rečenica:

Branislava, ja kao otac jako žalim što mi je umro sin, ali i ovde su moja deca i ginu svakog dana. Milivoje.

Na sinovljev grob pukovnik Anđelković stigao je tek posle dva meseca, kada u Srbiji – posle sjajne pobede u Kolubarskoj bici – više nije bilo nijednog neprijateljskog vojnika.

Zabrinuti Živojin Mišić

Život i priključenija vojnika Milivoja Anđelkovića Kajafe dugo su, kojekakvim zakulisnim igrama politike i političara, ostali nepoznati većini koja voli da zaviri u sopstvenu istoriju, da sazna nešto više od uobičajenih prikaza važnih događanja. Ta većina je o komandantu Dunavske divizije prvog poziva više saznala zahvaljujući romanu Dobrice Ćosića „Vreme smrti, zapravo četiri knjige nastale između 1972. i 1979. godine, koji opisuje ljude i događaje u Prvom svetskom ratu.

Mada će – u telefonskom razgovoru za "Zabavnik" pre petnaestak godina – Dobrica Ćosić (1921–2014) reći da je ono što je ispisao u "Vremenu smrti" mahom plod piščeve mašte, ličnost Kajafe je, čini se, sasvim autentična. I nije nemoguće da su se telefonski dijalozi u romanu između dva komandanta – Živojina Mišića i Milivoja Anđelkovića – odvijali upravo onako kako je pisac zapisao, stvarno i moguće.

General Mišić:

– Zaustavite prodor. Obuhvataju nas i stežu. Ostao nam je samo jedan put za povlačenje. Rekao sam, lično ste mi odgovorni. Vi! Drugog nemam, čujete li me, Kajafa?

Kajafa:
– Učiniću sve što mogu. Više od toga ne smem, generale!

General Mišić:
– Učinite sve što mislite da ne možete, pukovniče!

Mišić razmišlja:
...Danas Kajafa sme ono što on više ne sme...

Smeo je pukovnik Kajafa mnogo toga što drugi nisu smeli ni da pomisle. Iz vremena kad se u Kolubarskoj bici odlučivala sudbina Srbije ostao je i telegram generala Živojina Mišića Vrhovnoj komandi da on više nije komandant Prve armije jer su mu se divizije, jureći neprijatelja, otele iz komandnog lanca. Kajafa pre svih.

Kasnije su vreme i ljudi u priličnoj meri omalovažili ulogu pukovnika Kajafe i njegove Dunavske divizije u glasovitoj bici na Kolubari. Razgnevljen tim i takvim odnosom, a u povodu dvadesetogodišnjice pobede u Kolubarskoj bici, uglednoj "Politici" se dopisom javio Radoje Lazić, načelnik štaba Dunavske divizije iz vremena Kajafinog komandovanja:

Kad sam pročitao, u uskršnjem broju 'Politike', članak đenerala g. Milosavljevića o vojvodi Mišiću, osetio sam u duši dva suprotna osećanja: zadovoljstvo što se odaje zasluženo priznanje imenu jednoga našega velikoga vojskovođe i neku vrstu sažaljenja prema jednom drugom dobrom komandantu, skromnom i poštenom čoveku i savesnome službeniku kome su činjene mnoge nepravde u životu, pa i člankom g. Milosavljevića, što na odgovarajućem mestu nije dovoljno istaknuta njegova velika zasluga za onako brz i potpun slom Poćorekove armije. Reč je o pukovniku g. Milivoju Anđelkoviću zvanom Kajafa...  

Zasluženi nadimak

Milivoje Anđelković rođen je u Beogradu 1886. godine i kao izuzetno sposoban pitomac završio sve vojne škole koje su u tadašnjoj Kraljevini Srbiji mogle da se pohađaju. Punih pet godina, od 1897. do 1902, bio je starešina pitomaca Vojne komande. Tada je kao predavač upoznao i Dragutina Dimitrijevića Apisa, ličnost koja je ostavila neizbirisiv trag u srpskoj istoriji.
Apis je bio jedan od glavnih (oficirskih) organizatora ubistva kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, a u toj krvavoj noći između 28. i 29. maja 1903. godine prilaze dvoru štitio je bataljon Sedmog pešadijskog puka kojim je komandovao Milivoje Anđelković, već tada znan po nadimku Kajafa.

Nadimak Kajafa (u Jevanđelju po Mateju u Novom zavetu Kajafa je poglavar sveštenika, poznat po strogosti, koji su osudili Hrista na raspeće) stekao je kao sasvim mlad oficir a nadenuli su mu ga, i u početku krili, potčinjeni, jer je do sitnica isterivao red i disciplinu mučeći druge ali ne štedeći ni sebe. Verovatno su upravo zbog toga njegove jedinice uvek bile kadre da učine ono što je zapovednik zahtevao.

U ratovima koji su vrlo retko mimoilazili Srbiju Kajafa je, po opipljivim svedočanstvima, sa svojim vojnicima činio čuda od junaštva. Komandujući Javorskom brigadom u Prvom balkanskom ratu protiv Turaka 1912. godine umeo je i smeo da zađe duboko u pozadinu neprijatelja, munjevito oslobađajući mesto za mestom. Tako su pali Sjenica, Prijepolje, Pljevlja. A sve daleko od glavnine srpskih snaga i potpuno samostalno.

Upamtili su ga i Bugari godinu dana kasnije. U boju na Govedarniku, 21. i 22. jula, tri puta je na bajonet zauzimao položaje koje je branio mnogo brojniji i bolje naoružan neprijatelj.

Bez belog konja

Kajafa je u vojničku legendu kročio prvih dana Prvog svetskog rata. Prilično zbunjeni brzim naletom austrougarskih divizija vlada i Generalštab nisu bili načisto da li i kako da brane prestonicu Srbije. Ministarstvo vojno, koje se s vladom povuklo u Niš, te Vrhovna komanda, smeštena u Kragujevcu a oslabljena odsustvom svog načelnika, vojvode Radomira Putnika, koji je s lečenja u inostranstvu hitao u domovinu, dogovorili su se da odluku šta (u)činiti s Beogradom ostave Milivoju Anđelkoviću Kajafi.

Za vojnika Kajafinog kova nedoumice nije bilo: Beograd mora da se brani po cenu da do temelja bude razrušen. I branio ga je, čak i uz pomoć trećepozivaca, sve dok nije stigla naredba da ide dalje, na tada mnogo ostljivija mesta po odbranu Srbije. U udžbenike herojstva ušla je bitka na Mačkovom kamenu, od 19. do 22. septembra 1914. godine. Kajafa je i tu, svojeglavo, često bio ispred svih.

Njegov udeo u Kolubarskoj bici, jednoj od najbriljantnijih pobeda koju su saveznici izvojevali u Prvom svetskom ratu, već smo pomenuli navodeći citat iz romana "Vreme smrti" kao svojevrsno svedočanstvo o Kajafi kao vojniku koji je hteo samo napred. Iz vremena pre odsudnog napada potiče i jedna prilično ozbiljna ljutnja nadređenih na pukovnika Anđelkovića. Sasvim lakomisleno, zamerili su mu, odveo je regenta Aleksandra Karađorđevića na prvu liniju fronta, te je Njegovom veličanstvu moglo nešto ružno da se dogodi. Nije se dogodilo, ali je zato Kajafa vrlo brzo osetio kako je to kad se svemoćna politika umeša i među vojnike.

Zvanično, pukovnik Milivoje Anđelković Kajafa nije se u oslobođenu Srbiju vratio na belom konju. Naime, pogrešno obavešten o snazi neprijatelja, 1916. godine poražen je od četiri puta brojnijih Bugara koje je predvodio general Bojadžijev. Belog konja nije dobio ni general Pavle Jurišić Šturm, tada pretpostavljeni Kajafi.

Taj poraz, jedini u njegovoj blistavoj karijeri oficira, bio je, izgleda, sjajna prilika da "vojnik posebnog kova, heroj i rodoljub, čestit i pošten, strog i disciplinovan i veliki komandant" bude sklonjen u stranu. Jer, na pomolu je bio Solunski proces (1917), suđenje pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i njegovoj tajnoj organizaciji „Ujedinjenje ili smrt" zbog navodnog pokušaja atentata na prestolonaslednika Aleksandra, a bila je javna tajna da je Kajafa bio veliki i izuzetno uticajan Apisov prijatelj, saučesnik i u Majskom prevratu 1903. godine. Zajedno s Ljubom Vulovićem i Radom Malobabićem, Apis je streljan, dok je Kajafa, u nemom besu, bio prinuđen da pogne glavu i prihvati da ode u penziju.

Cvet sa groba

Poniženja vojnika posebnog kova prerano oteranog s bojnog polja nisu prestajala ni kad je Veliki rat otplovio u istoriju. Nekadašnji vaspitač, što se vojnih veština tiče, prinčeva Đorđa i Aleksandra – obojica su ga iz poštovanja oslovljavali sa Bata Mika – godine 1925. našao se čak na naslovnim stranicama prestoničkih novina. Ovako:

Pretres kod g. M. Anđelkovića... Osim ličnih stvari g. Anđelkovića, u njegovom stanu nađena su i dva sanduka Kraljevića Đorđa. Sanduci su bili zaključani i plombirani...

Uz to, g. Anđelković je, po pisaniji nekih novina, bio optužen i za „komunističku propagandu". Priča je bila toliko naivna da nije stigla ni do koliko-toliko ozbiljnog suda, ali je ozbiljno, među svetom, poljuljala čast i ugled pukovnika u penziji. Naime, bilo je to vreme kad je kralju Aleksandru bilo potrebno da starijeg brata Đorđa, prestolonaslednika po prvenstvu rođenja, smesti u sanatorijum kod Niša, i što više udalji od prestola. Otkud pa tu Kajafa? Bilo je opštepoznato da su princ Đorđe i pukovnik Anđelković bili veliki prijatelji i da su, pre prinčevog slanja u sanatarijum i pretresa kuće penzionisanog oficira, planirali da zajedno otputuju u Švajcarsku. I to preko Soluna, da još jednom obiđu grob Dragutina Dimitrijevića Apisa.

Kod potomaka Milivoja Anđelkovića Kajafe, u jednom plavom izbledelom kovertu, i danas se čuva dopisnica. Na prednjoj strani je ispisano: Sa Apisovog groba; na poleđini, iznad presovanog cveta, piše: Ubrano 15. aprila 1919. u 4 sahata posle podne...

Milivoje Anđelković Kajafa umro je 1940, u pedeset četvrtoj godini. Tek tada su ga se, kao izuzetnog oficira u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, setile pojedine novine. Drugi svetski rat već je tutnjao Evropom.

Kraljeva ponuda

Nekoliko godina posle oslobođenja i tek sto je prošla pominjana hajka po novinama kralj Aleksandar je penzionisanom pukovniku Milivoju Anđelkoviću poslao svog maršala dvora s porukom da bi želeo da svrati kod njega kad bude prolazio Smiljanićevom ulicom, gde je Kajafa živeo. Ako roletne budu podignute, eto njega, kralja, na kapiji, s ponudom čina generala i svih prinadležnosti koje mu s tim činom pripadaju od 1917. godine, kad je penzionisan. Odgovor je bio čvrst i strog, svojstven Kajafi: - Pozdravite Njegovo veličanstvo i recite mu da je on gospodar u svojoj zemlji a ja u svojoj kući. Kralj je prošao Smiljanićevom ulicom, a roletne na kući broj 30 bile su spuštene.

Petar Milatović