Mihail Bulgakov - Majstor i Margatita lektira

Mihail Bulgakov - Majstor i Margatita

Mihail Bulgakov - Majstor i Margatita

 

Roman Mihaila Bulgakova, Majstor i Margarita je priča o zlu kosmičkih razmera i o ljubavi koja je u stanju da nadjača i najveće zlo. Kroz pripovedanje o Sataninoj poseti Moskvi, savršeno je dočarano u kakvoj se opasnosti nalazi pojedinac koji drži do svoje slobode, bio on mesija ili bezimeni umetnik, u jednoj totalitarnoj državi. Jasno je da jedno književno delo sa takvom temom nije moglo biti prihvaćeno u Sovjetskom Savezu – zbog toga je Bulgakov, baš kao što će kasnije učiniti i majstor iz njegovog romana, spalio prvu rukopisnu verziju svog dela. Koješta, rukopisi ne gore, tvrdi Voland, Bulgakovljev Satana. Majstorov rukopis o Pontiju Pilatu vaskrsava u ponovo napisanom romanu Majstor i Margarita.

 

O napetoj istoriji pokušaja objavljivanja ovog dela možete čitati na Wikipediji. Ipak, nikakve mere vlasti nisu mogle da unište delo ovakve vrednosti; jednom završeno, nastavilo je svoj sopstveni život i nakon autorove smrti, zahvaljujući univerzalnosti, večitoj aktuelnosti tema, neponovljivom stilu i autentičnom pripovedanju (ako uopšte ima smisla nabrajati ove kvalitete, jer ih nesumnjivo ima još mnogo, a tek zajedno sačinjavaju ovo izuzetno delo svetske književnosti).

 

Tematske celine

 

Kompoziciona struktura romana "Majstor i Margarita" se sastoji iz mnoštva niti koje su isprepletene, pri čemu možemo da uočimo nekoliko centara ili motivacionih tokova. Pratimo odjednom više priča koje tvore skladnu celinu. Glavne tematske celine su: proslava Noći punog Meseca, ljubavna priča majstora i Margarite, majstorov sukob sa društvom, korupcija, degradacija vrednosti i morala prikazana kroz sliku Moskve tridesetih godina XX veka, pogubljenje Isusa Hrista i unutrašnja drama Pontija Pilata, zatim još neka društvena pitanja s tim u vezi (pilatovština, preispitivanje vlasti)...
teološka pitanja, problem zla u svetu i pitanja o ljudskoj prirodi (Isusovo poverenje u čovečanstvo, "dobri ljudi" - paralela sa Velikim Inkvizitorom, Hristov antropološki optimizam Vs. Volandovo stanovište...)

 

Noć punog Meseca

Valpurgina noć, svečanost poznata iz "Fausta"

 

Satana (Voland) se sa svojom svitom obreo u Moskvi kako bi tu proslavili veliki praznik – Noć punog meseca. Jednom godišnje se organizuje bal, uvek u nekom drugom gradu (mada se proslava odvija u irealnom prostoru). Domaćin je Satana lično, dok domaćica po pravilu treba da je meštanka grada u kom se održava svečanost i da se zove Margarita. Ta okolnost je povezala Volanda i Margaritu. Mnogi drugi Moskovljani takođe imaju prilike da se susretnu sa nečistom silom, mnogima se dešavaju neprijatnosti ili čak ozbiljne nesreće, ali to uvek ima veze sa njihovim ličnim porocima i zlodelima.

 

Problem prisustva zla u svetu

 

..ali ko si ti, najzad?

- Deo sam one sile koja večito stremi zlu, a večito tvori dobro.

Gete, "Faust"

 

Stihovi iz Geteovog "Fausta" kojima počinje roman „Majstor i Margarita" gotovo u potpunosti razjašnjavaju dilemu koja je neizbežna prilikom čitanja ovog romana - da li đavo iskušava ljude usled čega oni, u urođenoj slabosti svojoj, čine zlo - ili bi oni činili zlo i da đavola uopšte nema. On njih, doduše, zaista iskušava, ali sa jednom sasvim drugom namerom.

 

Pokušajmo da razjasnimo ko je tu šta. Moramo imati u vidu aluzivni spektar koji vodi do Geteovog „Fausta", ali se ne smemo previše oslanjati na tumačenje iz tog ugla. Nemamo posla sa još jednom obradom faustovskog motiva, jer nema ugovora. Neke aluzije na "Fausta" čak kao da imaju funkciju da nas zavaraju i navedu na pograšan trag. (Margariti je odbojan Alojzije Mogarič, kao što je Gretici u "Faustu" bio odbojan Satana. Dok čitamo o ovome još ne znamo ko je Mogarič i, zbog načina na koji majstor govori o njemu, imamo utisak da u njemu ima nečeg demonskog, međutim ispostavlja se da je u pitanju najobičniji čovek i to, naravno, prevarant.) Nema ni prologa na nebu, nigde se ne susteću Bog i Satana, niti pak Satana i Isus, premda su obojica protagonisti u ovom romanu. Drukčiji je njihov odnos. Obojica su deo večnog poretka u kome usklađeno deluju, samo imaju različite "nadležnosti", kako je to pri kraju romana formulisao Voland (Satana lično). Isus prebiva u svetlosti; sa druge strane, požurili bismo kada bismo ustvrdili da đavo prebiva u tami (mada i dalje nosi atribut princa tame) - izgleda da je on nadležan i za Zemlju, čiju sliku dočarava Volandov globus. Pri tom Satanino delovanje nikako nije uzrok zla u svetu. Pre će biti da je njegova glavna misija da održava ravnotežu između dobra i zla i da se pobrine za ispunjenje poznatog teološkog aksioma da posledice zla trpe upravo oni koji to zlo i čine. Zato nikakvo zlo neće zadesiti Margaritu, bez obzira na to što sa đavolom ima neku vrstu dogovora. Nju ne mogu da ukaljaju hiljade kužnih poljubaca obešenih zlotvora po golom telu. Ona je suštinski plemenita, čak hristolika figura. Njoj je dato da prašta (upečatljivi primeri - oslobađa Fridu prokletstva, rizikujući da ne dobije drugu priliku da poželi nešto. Ne želi ni da Latunski - jedan od književnih kritičara koji su uništili majstora i koga ona svim bićem mrzi, toliko da mu je demolirala stan kad je postala veštica – bude ubijen, iako joj je to ponuđeno...)

 

Moskva tridesetih

 

Da vidimo kako stoje stvari na zemlji. Vidimo Moskvu, dakle jednu metropolu, i njene građane. Na humorističan način, uz prisustvo fantastike, prikazani su poroci, podlost i zloba ljudi koji se ne ustručavaju da, zarad sitne lične koristi, nekome potpuno unište život, sitnih i bednih duša koje dominiraju svuda i po čijoj je meri sačinjen celokupan društveni poredak u kom nadareni, samosvesni pojedinac, kakav je bezimeni majstor iz ovog romana, može jedino biti uljez.

 

Interesantno je da dok prelazimo preko stranica romana Majstor i Margarita ne srećemo baš često političare, bankare, zelenaše, niti pripadnike drugih tradicionalno nečasnih zanimanja. Ne vidimo ni kriminalce, ubice - osim na Volandovom balu u Valpurginoj noći. Umesto njih, pred nama iskrsavaju pesnici, književnici, dramaturzi, taj kulturan i uzvišen svet, i drugi ljudi koji sa tim svetom imaju najtešnje veze. Nešto tu nije kako treba, zbog čega u družinu književnika ne primaju ljude poput majstora. U pitanju je grupa osrednjih, ali poslušnih, podobnih i integrisanih ljudi kojima su zapala tako lepa nameštenja. Oni žive lagodno, imaju komforne stanove, lepo se hrane i oblače, putuju u svetu, uživaju ugled u zajednici. Nešto i pišu, pa čitaju i ocenjuju jedni druge u tom samozadovoljnom svetu.

 

Elementi bildungsromana

 

Setimo se prvog pesnika kog srećemo u romanu Majstor i Margarita - Ivan Bezdomni je neznalica i pozer, sasvim netalentovan, ali poslušan pesnik koji piše ono što se od njega očekuje. Interesantno je da baš ovaj lik do kraja romana doživljava razvoj i transformaciju koja je sasvim pozitivna, iako je sve promene inicirao susret sa nečisto silom. Radi se o tome da je u njemu bilo potencijala, bio je mladić spreman da uči i da se menja i nije ogrezao u pokvarenosti kao što je bio slučaj kod drugih moskovskih literata. Njegov slučaj uvodi i elemente obrazovnog romana u Bulgakovljevo delo. Ivan ima dva učitelja - prvi je Mihail Berlioz kome je na početku romana otkinuta glava, koji ga je usmeravao ka pisanju socijalistički podobne poezije; drugi je sam majstor, sa kojim se susreće u ludnici, koji ga je naveo da prizna da njegova sopstvena poezija nema nikakvu vrednost i da treba da se okane pisanja. Na kraju romana, Ivan je cenjeni doktor nauka.

 

Majstor - umetnik izgnan iz društva

 

Junak iz naslova romana "Majstor i Margarita" nema imena, a čovek bez imena ne postoji. Građanski status ovog junaka je problematičan - njegova pozicija u društvu je srušena, identitet uništen, jer se nije uklapao u postojeći poredak.

 

Siromašni umetnik je nekako došao do svote novca koja mu je omogućila da neko vreme živi bez brige o elementarnoj egzistenciji (moglo bi se zaključiti da izvesne sile imaju udela u tome, ta da je sve deo nekakvog plana, ali to nije nigde eksplicirano). Ta okolnost je dobro došla, umetnik je koristi kako bi napisao roman o Pontiju Pilatu, u koji ulaže svu svoju energiju. Problem nastaje u momentu kad pokušava da izda svoj roman. Budući da se radnja "Majstora i Margarite" odvija u komunističkoj totalitarnoj državi u kojoj se kažnjava čak i misao o kakvoj religioznoj temi, majstora kritičari uništavaju i on završava u ludnici.

 

Ljubavna priča

 

Ljubav majstora i Margarite je najjednostavnija, ali i najuzvišenija tema ovog romana. Ljubav između istinski srodnih duša ne poznaje prepreke. Margarita ostaje odana majstoru nakon nesreće koja ga je snašla, iako ne zna šta se zapravo sa njim desilo ni da li je još uvek živ. Spremna je na sve kako bi ga vratila, čak i na to da postane veštica. Pokazuje ogromnu hrabrost, uzvišenost i snagu duha. Nakon svega, majstor i Margarita, kao nagradu za aktivnu ljubav, dobijaju zajedničku večnost u spokoju.

 

Roman u romanu - Pontije Pilat

 

Dve ideje iz majstorovog romana o Pilatu su naročito opasne: apologija Hrista (na početku "Majstora i Margarite" vidimo da je glavni zadatak pisaca da dokažu da Isus Hrist nikada nije ni postojao) i ono što kritičari nazivaju "pilatovštinom" - evo o čemu je zapravo reč.

 

Roman majstora iz Bulgakovljevog romana se bavi biblijskom i istorijskom temom osude i razapinjanja Isusa Hrista i ulogom koju je u tome imao Pontije Pilat, tadašnji prokurator Judeje. Glavni junak je upravo Pilat, a glavna tama njegov unutrašnji konflikt.

 

Pontije Pilat je bio najviši predstavnik rimske vlasti u Judeji, njegova reč je bila poslednja kada su se donosile važne odluke, nijedno pogubljenje nije izvršavano bez njegovog formalnog odobrenja. Pilat je mogao da spase Ješuu Ha - Nocrija (Isusa Hrista), ali to nije učinio zbog jednostavnog principa – administracija Rimskog carstva je izbegavala da se meša u unutrašnje i verske razmirice na pokorenim teritorijama, kako bi se izbegao bezrazložan gnev stanovništva. Pilat je, prema Bulgakovljevoj verziji, želeo da spase Isusa, čak je pokušao na suptilan način da utiče na odluku jevrejskih vlasti, kojima je međutim bilo veoma stalo da uklone mesiju za kojim bi pošle mase.

 

Pilatu je teško palo pogubljenje Ha - Nocrija, osećao se loše zbog svog udela u tome. Griža savesti jednog predstavnika vlasti koji je samo postupao onako kako se od njega očekivalo nije naivna stvar – ona predstavlja osnov za duboko preispitivanje principa na kojima ta vlast počiva. To je ta opasna ideja koja je dovela do propasti majstora, a umalo i samog Bulgakova, čije delo takođe nije bilo prihvaćeno, a prva verzija cenzurisana.

 

Majstorov roman o Pontiju Pilatu je bio osuđen zbog pilatovštine i apologije Hrista, dok Bulgakovljev roman "Majstor i Margarita" u celini može biti viđen i kao apologija Satane, što je jednoj grupi vandala koji sebe smatraju valjanim Hrišćanima poslužilo kao izgovor da, pre par godina, spale Bulgakovljev muzej u Moskvi.

 

Apologija Hrista

 

Apologija Hrista u romanu "Majstor i Margarita", tačnije unutar romana o Pilatu, vezana je za pitanja o ljudskoj prirodi i oslanja se na ideju i priču već poznatu u ruskoj i svetskoj književnosti. Radi se o još jednoj umetnutoj priči – junak romana "Braća Karamazovi" Fjodora Dostojevskog, Ivan Karamazov, zamislio je poemu pod imenom "Veliki Inkvizitor".

 

Kod Dostojevskog, Hrist dolazi da poseti katoličku Sevilju u doba najžešće tiranije španske Inkvizicije (paralela: kod Bulgakova, Satana posećuje ateističku Moskvu). Mase prepoznaju mesiju, polaze za njim, a zatim ga se, pod uticajem vlasti, iznova odriču i on biva pogubljen po drugi put.

 

Razlog za oba pogubljenja leži u tome što je, prema mišljenju koje možemo naći u delima Dostojevskog i Bulgakova, Isus Hrist verovao u ljude više nego što su oni verovali u njega, što je idealizovao ljudski rod i time mu postavio previsoke zahteve - da bude u stanju da se odrekne svega zarad slobode. Problem je u tome što ljudima sloboda, kao i odgovornost koju ona nosi, predstavlja u stvari ogroman teret. Ljudi više vole da im neko postavi pravila po kojima treba da žive, pa da budu nagrađeni za poslušnost. Njima dominiraju sitni interesi, pohlepni su, poročni i slabi. Bulgakov u romanu "Majstor i Margarita" stavlja akcenat na kosmički potencijal tih klica zla koje se nalaze u običnim ljudima, koje Ješua - Isus, uprkos svemu, i dalje zove "dobrim ljudima".

 

Zlo je ipak u čoveku. Đavo tu nije ništa kriv.

 

Valentina Đorđević

________________

 

Mihail Bulgakov - Majstor i Margatita

 

Bogovi, bogovi moji! Kako je tužna zemlja uveče! Kako su tajanstvene magle ponad močvara! Ko je lutao tim maglama, ko je mnogo patio pred smrt, ko je leteo nad ovom zemljom noseći na sebi prekomerni teret, taj ovo zna. Ovo zna umorni. I on bez sažaljenja napušta magle zemaljske, njene močvare i reke. On se lakoga srca predaje u ruke smrti, znajući da će ga samo ona uspokojiti.

 

Bogovi, bogovi moji! Kako je tužna zemlja uveče! Kako su tajanstvene magle ponad močvara! Ko je lutao tim maglama, ko je mnogo patio pred smrt, ko je leteo nad ovom zemljom noseći na sebi prekomerni teret, taj ovo zna. Ovo zna umorni. I on bez sažaljenja napušta magle zemaljske, njene močvare i reke. On se lakoga srca predaje u ruke smrti, znajući da će ga samo ona uspokojiti.

 

Ovaj tekst nema takvih pretenzija, on uzima roman samo kao podsticaj na dalje razmišljanje; ipak nekako biram da verujem da je Bulgakov više imao na umu takav pristup njegovom delu: ono je živo i važno sve dok se naše tumačenje ne završava na njegovim granicama, već počinje tamo gde je on stavio tačku.

 

Razmišljanje započinjem još jednom se, kao i bezbroj puta pre toga, vraćajući na suđenje Isusu. Zapravo, moglo bi se reći da je samo suđenje u drugom planu u odnosu na prikaz (mogućeg) Pilatovog doživljaja susreta sa jednim od mnogih neobičnih ljudi sa kojima je morao da se suoči. Zašto je taj događaj ipak drugačiji od svih ostalih neobičnih susreta? Sa Pilatovog stanovišta, dan suđenja samo je jedan od „onih" dana: mučan, težak, neželjen, naporan; dan čiji se kraj nestrpljivo iščekuje, koji zaborav treba što pre prekriti. Zašto se od njega očekuje da nekog takvog dana može prepoznati pojavu događaja koji menja svet jednom zauvek? I šta ako niko od nas ne bi bio u stanju da na isti zahtev odgovori drugačije? Nije li to još jedna od onih zamki koja se pred čoveka postavlja očekujući da unapred može videti posledice svojih dela, iako ništa ne nagoveštava da je u njegovim rukama moguće veliko delo ili veliko nedelo?

 

U belom plaštu s postavom boje krvi, hodom kavaleriste, udarajući petom o petu, u rano jutro četrnaestog dana prolećnog meseca nisana, u pokriveni peristil između dva krila palate Iroda Velikog, stupio je prokurator Judeje Pontije Pilat. Najviše na svetu prokurator je mrzeo miris ružinog ulja, i sada mu je sve slutilo na loš dan, pošto je ovaj miris pratio prokuratora od samog svitanja. Prokuratoru se činilo da ružin miris ispuštaju čempresi i palme u vrtu, da se prokleti ružini naleti mešaju sa mirisom kožne opreme i znoja stražara. Iz pozadine palate, iz oba krila, gde se smestila prva kohorta Dvanaeste munjevite legije koja je u Jerusalim došla s prokuratorom, u peristil je dopirao dim preko gornje terase vrta, i kroz taj opori dim, koji je javljao da su kuvari u centurijama počeli da kuvaju ručak, probijao se onaj isti otužni ružin miris. O, bogovi, bogovi moji, zašto me kažnjavate? 'Da, nema sumnje! To je ona, opet ona, nesavladiva, užasna bolest, hemikranija, od koje boli polovina glave. Nema leka protiv nje, nema nikakvog spasa.

 

Pokušaću da ne pokrećem glavu.' Na podu sa mozaikom, kraj fontane, već je bila postavljena fotelja i prokurator, ne gledajući ni u koga, sede u nju i pruži ruku u stranu. Sekretar s poštovanjem stavi u tu ruku parče pergamenta. Ne mogavši da se uzdrži od grimase bola, prokurator kosimice prelete pogledom napisano,vrati pergament sekretaru i s mukom progovori. – Optuženik iz Galileje?... 

 

Izgleda da je mnogima taj deo priče (ne samo u ovoj knjizi, nego uopšte – priče o suđenju Isusu, o Pilatovoj ulozi, pranju ruku) ostao kao nedovršen, nerazjašnjen, ostao nekako da traži da se objasni i doradi. Pored ostalih i Ajtmatov u svojoj knjizi „Gubilište" razrađuje taj motiv i provlači ga kroz sva polusvesna stanja glavnog junaka. Nije neobično da autor svoji delom pokuša da podari glas nekom od onih koji, iako odgovorni za stvari koje su zauvek izmenile svet, nisu dobili priliku da kažu nešto o tome, nešto u svoju odbranu. Pamtimo ih po tome što su, potpuno nemi, akteri velikih događaja; što i nakon velikih potresa tako zanemeli nestanu sa poprišta događaja, pa bez obzira da li su krivci ili žrtve, mi na njih privremeno i zaboravljamo, zbunjeni, užasnuti, preplašeni, ogorčeni, svesni samo posledica njihovih činova. Zar je Avramu dozvoljeno da kaže nešto nakon što je potegao nož? Zar je važno šta Euridika misli nakon što se Orfej okrenuo? Postoje takve situacije kojima se reči ne mogu dopisati. A onda, padne nam na pamet da smo i mi od istog materijala kao Avram, Pilat, Euridika, Orfej, Juda, Isak, Isus... Kakve bi nam misli prošle kroz glavu, makar i ostale neizgovorene?

 

Možemo zaustaviti reč, u nastupu osećanja i misli koje se ne mogu iskazati, ali možemo li zaustaviti misao, osećanje? Ili potrebu za razumevanjem naših postupaka, nedaća, bezizlaznosti situacije u koju smo silom bačeni? Pored nas možda prolaze povorke ljudi istih kao mi, i mi želimo da se im obratimo u pokušaju da nađemo onu sponu koja nas je vezivala sve dok se nije dogodilo ONO. Ali spona je pokidana, mi smo s druge strane, iako smo isti kakvi smo bili i pre par dana, možda pre par sati. Samo što to više niko ne vidi... Napor autora (koji oseća tu nemoć zanemelog da shvati svoju situaciju i pomiri se s tim da je spona pokidana) da nam pokaže da između nas i tog osuđenog na večno ćutanje postoji veza, možda nas može učiniti čovečnijima. Možda smo gori od Pilata, i njegovo pranje ruku zapravo je naš teret na savesti, jer se, unapred ga osuđujući i ograđujući se, jeftinim trikom pokušavamo prikazati boljima nego što jesmo, jačima, hrabrijima. Možda to nije bila namera autora, ali zadržavam pravo koje čitalac ima, koje mu sam autor daje pišući (za njega) da iz dela izvučem (trudeći se da ipak ne izvrćem, ne falsifikujem) sve ono što može ostati vredni doprinos razbijanju predrasuda kojima svi robujemo.

 

Tišinu na balkonu neko vreme je narušavala samo pesma vode u fontani. Pilat vide kako se klobuči iznad cevi vodeni tanjir, kako mu se ivice prelamaju i slivaju u mlazevima. Prvi progovori zatvorenik: -Vidim da se desila neka nevolja zbog toga što sam govorio s tim mladićem iz Kiriata. Imam, hegemone, predosećanje da će mu se dogoditi nesreća, i jako mi ga je žao. – A, ja mislim – čudno se osmehnuvši, odgovori prokurator – da postoji još poneko na svetu koga bi trebalo da ti bude žao više nego Jude iz Kiriata i kome će biti daleko gore nego Judi!... Dakle, Mark Pacomor, hladni i osvedočeni dželat, ljudi koji su te, koliko vidim – prokurator pokaza na unakaženo Ješuino lice – tukli zbog tvojih propovedi, razbojnici Dismas i Hestas, koji su sa svojim istomišljenicima ubili četiri vojnika, i najzad, prljavi izdajnik Juda – jesu li svi oni dobri ljudi? – Da, odgovori zatvorenik. (...)
-Odvratan grad... – odjednom iz nekog razloga promrmlja prokurator i strese ramenima, kao da je prozebao, a ruke protrlja kao da ih pere – da su te preklali pre nego što si se sastao s Judom iz Kiriata, bilo bi zaista bolje. – A ti me oslobodi, hegemone – neočekivano zamoli zatvorenik, i u glasu mu se oseti zabrinutost – vidim da hoće da me ubiju. Pilatovo lice iskrivi grč, on raširi prema Ješui upaljene beonjače, premrežene crvenim žilicama i reče: -Ti se nadaš, nesrećniče, da će rimski prokurator osloboditi čoveka koji je govorio ono što si govorio ti! O bogovi, bogovi! Ili misliš da sam ja spreman da se nađem na tvom mestu? Ja ne delim tvoje mišljenje! I čuj me, ako od ovog trenutka izgovoriš makar jednu jedinu reč, ako progovoriš bilo sa kim, čuvaj me se! Ponavljam ti – čuvaj se!


Strašna je moć velike reči.

Sve je bilo završeno i nije se imalo o čemu govoriti. Ha-Nocri je odlazio zauvek i strašne, opake bolove prokuratorove neće imati ko da izleči, protiv njih nema nikakvog leka osim smrti. Ali ono što je sada potresalo Pilata nije bila ta misao. Ista ona nepojamna žalost, koja se već javljala na balkonu, opet mu je prožela celo biće. On odmah pokuša da je objasni, i objašnjenje beše čudno: prokuratoru se nejasno učini da nije sasvim završio razgovor sa osuđenim ili možda – nešto nije do kraja saslušao. Pilat odagna tu misao i ona ode u trenutku, kao što je i došla. Ona ode, a nepojamna tuga ostade...

 

Na sličan način na koji nam je u romanu Pontije Pilat „približen", ako se to tako može reći (u smislu da ga vidimo kao jednog od nas, a ne kao čoveka-zver), možda možemo i samog đavola, Volanda, osetiti kao nekog čija nam je prisustvo nešto obično i svakodnevno, iako se njegov upliv u ljudske živote ne završava nimalo veselo po većinu onih sa kojima dolazi u dodir. Pritom je važno da se vidi da svi koji upadaju u njegove zamke nisu nimalo nevini, uvek se zapravo uhvate na svoj sopstveni porok, koji je u ovom slučaju "mamac". Đavo je pametan, zna gde i koji mamac da stavi na koju udicu, baš kao u "Đavoljem advokatu". Postoji ipak i jedna bitna razlika u odnosu na neke velike romane koji nečastivog takođe izvode pred čitaoca; čitajući „Karamazove" ili Doktora Faustusa" zapažamo da kod susreta Ivana Karamazova ili Leverkina sa đavolom imamo situaciju u kojoj se đavo suočava samo sa jednim, doduše nama izuzetno značajnim junakom, dok su svi ostali junaci romana pošteđeni njegovog prisustva, učešća u njihovim aktivnostima.

 

Stiče se utisak da oni đavolu nisu interesantni i da samo tačno određeni ljudski soj može da dođe s nečastivim u dodir, onaj odabrani, inteligentni, sujetni, talentovani, osamljeni, i svesno od boga distancirani soj. I tu je već zastupljen jedan, moglo bi se reći – elitizam, ponekad svojstven velikim umetnicima koji zapravo sebe i sebi slične doživljavaju kao od boga i đavola tretirane na sasvim poseban način. Bulgakov razbija tu formu i vraća se onom shvatanju bližem narodnim pričama, u kojima "đavo nit ore nit kopa", pa smišlja smicalice u koje hvata sve redom, od najprostijeg do najinteligentnijeg. Vidimo ga kako se, potpomognut svojim neobičnim pratiocima, koji mu i služe za raspravljanje i obračunavanje s tim svakakvim svetom, upliće u male živote malih ljudi, pri čemu se prosto stiče utisak da mu se to gadi, da bi i on oprao ruke kao Pontije Pilat. Nekako se čini da je đavo „veći gospodin" od svih tih upecanih, da on samo "radi svoj posao" i da mu to ne pruža nikakvo zadovoljstvo. Da je umoran. Da bi voleo da mu ljudi pružaju veći otpor.

 

Ali onda nešto natera Volanda da odvoji pogled od grada i usmeri pažnju prema okrugloj kuli koja se nalazila iza njegovih leđa na krovu. Iz njenog zida iziđe odrpani, glinom umazani smrknuti čovek u hitonu, u sandalama svojeručne izrade, i s crnom bradom. – Gle! –uzviknu Voland, s podsmehom gledajući na pridošlog. – Najmanje sam te mogao očekivati ovde! Šta te dovodi ovamo, nezvani goste? – Došao sam do tebe, duše zla i gospodaru senki – odgovori pridošli gledajući u Volanda ispod oka, neprijateljski. – Ako si došao do mene, onda zašto me nisi pozdravio, bivši cariniče? – kaza Voland grubo. – Zato što ti ne želim zdravlja – odgovori pridošlica drsko. – Ali moraćeš s tim da se pomiriš – uzvrati Voland i usta mu se iskriviše u podsmeh – još nisi ni stigao na krov, a već si uspeo da odvališ besmislicu, i reći ću ti u čemu se ona sastoji – u tvojoj intonaciji. Izgovorio si svoje reči tako kao da ne priznaješ senke, a ni zlo takođe. A da li bi hteo da budeš dobar pa da se zamisliš nad pitanjem: šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi bilo zla, i kako bi izgledala Zemlja, kada bi sa nje iščezle senke? Jer senke bacaju predmeti i ljudi. Evo, tu je senka od moga mača. Ali postoje senke od drveća i od živih stvorenja. Ne želiš li ti to da oguliš celu Zemljinu kuglu, odbacivši sa nje svako drvo i sve živo zbog svoje fantazije o tome da uživaš u goloj svetlosti?


Razlika u odnosu na malopre pomenute velike romane svetske književnosti, koji svoje junake takođe suočavaju sa đavolom, i Bulgakovljevog romana, još je i u tome što je kod Bulgakova đavo u suštini jedan od glavnih likova. Možemo videti njegova raspoloženja, makar u nagoveštaju, ako je njemu „dozvoljeno" da i on nešto oseća. To je pitanje koje je istovremeno gotovo nemoguće postaviti i istovremeno nemoguće zanemariti. Da li je moguće svoditi zlo na istu ravan u kojoj se nalazimo mi, zlu izloženi na milost i nemilost? Verovatno nije. Ali čovek najčešće sve svodi na istu ravan sa sobom, nemajući mogućnosti da sagleda ravni na kojima se kreće sve ono što na nas utiče, ili možda nama upravlja. Kao kod antičkog čoveka, od kog nismo uspeli u punoj meri da se distanciramo (naprotiv, osećamo nostalgiju prema načinu njegovog doživljavanja sveta bogova), i mi pokušavamo da razumemo Dobro i Zlo, svodeći ga na sužene ljudske okvire i ograničenja. A Bulgakov nam pomaže u takvom doživljaju, približavajući nam Volanda, stavljajući ga u iste situacije koje su za nas obične i moguće: on odseda u sličnim sobama, vozi se istim prevoznim sredstvima, tu je, u našoj blizini.


I svi smo mi, (čini mi se da nam autor naglašava), bili pametniji ili gluplji, bogatiji ili siromašniji, jednaki pred bogom i đavolom, a posebno pred đavolom.

 

***

Neobičan svet iz narodskih priča o vešticama približen nam je u delu knjige u kome Margarita, dotad sasvim realan lik koji odudara u velikoj meri od sveta zahvaćenog Voladovim intervencijama, i sama prelazi u jednu, za nju sasvim novu realnost, maže se kremom za podmlađivanje, seda na metlu a onda kreće novim putem, tamo gde običan ljudski svet nema pristup. Savremeniji, obrazovaniji ljudi današnjice, manje sujeverni, manje primitivni nego „onaj neki svet" u čiji je život duboko ukorenjeno verovanje u nečiste sile; dakle ljudi oslonjeni na nauku, distancirani od rituala koji su ne samo deo sujeverja nego i zvaničnih religijskih obreda, odbiće da to drugačije shvate osim kao parodiju. Zapravo oskudno je naše znanje o prošlosti u kojoj su rituali zauzimali važno mesto: ne znamo šta se sve radilo, ni zašto se radilo, ni kako se radilo, ni koliko je bilo delotvorno. I sve to s ciljem da se "prodre" kako bi Man rekao, da se izađe iz okvira koji ograničavaju, u kojima je ljudsko biće potpuno nemoćno, jer njime vladaju Sile.

 

Večita je čovekova težnja da se približi i dodvori Silama, da se sa njima uspostavi saradnja, da se bude moćniji, da se upravlja događajima. Ima tumačenja po kojima se onaj koji se osetio potpuno ostavljenim od Sila Dobra, okretao Silama Zla. Ipak, verovatnije je, bar kad je u pitanju dalja prošlost, da se i nije vršilo takvo odvajanje. Sile su bile jednostavno Sile, od njih je dolazilo sve, dobro i zlo. Raznorazni rituali, do najužasnijih, vršeni su da umilostive te Sile, da se nagnaju da one čoveku služe. "Metla nije opredeljenje, Bile. Metla je sredstvo da se lažna opredeljenja izbegnu."- kaže Pekić u Atlantidi.

 

Jedan od upečatljivih likova iz „Čarobnog brega" Manov Setembrini, čovek je „novog doba". Veruje u ideale prosvetiteljstva kao način da se uspostavi savršeno društvo. Setembrini bi mogao reći – mi smo svi dobri, samo smo neuki, treba nas obrazovati i lišiti mračne vere i mračnih rituala, u korist svetle budućnosti. Mračna prošlost u kojoj strašne veštice (sveštenice?) u dnu hrama jedu nečiju decu prebačena je u romanu u jedan mučan san glavnog junaka. Ako nam je tako lakše, verovaćemo da mi nikako nismo deo iste kulture, da nemamo iste te gene, da nismo i mi sposobni za isto. Pekićeva „Atlantida" delimično rasvetljava neke stvari kad su u pitanju pomenuti rituali, nudi jedan zanimljiv otklon u nekom drugom pravcu. „Josif i njegova braća", još jedno Manovo remek delo, pisano čitavih deset godina, sa najozbiljnijim proučavanjem daleke prošlosti i konsultovanjem autoriteta iz tih oblasti, svakako je knjiga koja je uticala na Pekićevo ostvarenje (iako je Atlantida sasvim nezavisno delo). Ono što ta dela povezuje možda je pre svega fascinacija prošlošću u kojoj nepovratno ostaju zakopana neka veoma vredna ljudska iskustva do kojih mi više ne možemo dopreti, jer od njih imamo samo blede nagovaštaje u pisanim tragovima. To su znanja koja su se prenosila samo direktnim putem, od čoveka čoveku, sve dok nisu zabranjena, sve dok nisu proglašena opasnim (da li zbog svoje snage i delotvornosti?), sve dok neko nije uočio da čovek ne sme biti biće snage, ako se njime, kao predmetom, treba rukovati...

 

A šta ćemo sa umetnošću? Zar nam Bulgakov ne sugeriše da je i ona opasna (ona prava, ona koja sa silama i prodorima ima neke veze)? Zar ona nije ostala jedini „ritual" kojim se povezujemo sa stvarima većim od nas i branimo od istih? Zar zato ne pišemo i ne spaljujemo svoje rukopise, zar zato nismo i kažnjeni i pošteđeni? Na jedan drugi način, i Bulgakov izdvaja umetnika, pravog, iz mora običnih. Umetnik, taj izabrani, taj neophodni izuzetak, nije pošteđen od ljudi, nije ni od smrti, ali ga nečastivi ne lovi svojim mamcima. Možda zato što je njegov usud suviše velik da ne bi i nečastivi pred njim pognuo glavu? Ili zato što su oni na istoj strani, na istoj ravni? Ili zato što mu je na samom početku dodeljena drugačija uloga?


Možda nam zato, iako na početku mislimo da čujemo umetnika, ostaje najveća misterija šta zapravo taj umetnik ima da nam kaže. I kad poslušamo sve ostale, kad svi ostali izmucaju svoje nesuvisle govore, shvatićemo da je od svih ćutanja, ono umetnikovo zapravo najpotpunije i najistinitije.

 

– Vaš roman je pročitan – progovori Voland okrećući se prema majstoru – i rečeno je samo jedno: da, na žalost, nije završen. Dakle, hteo sam da vam pokažem vašeg junaka. Oko dve hiljade godina sedi on na ovoj zaravni i spava, ali kada dođe pun mesec, kao što vidite, muči ga nesanica. Ona ne muči samo njega već i njegovog vernog stražara, psa. Ako je tačno da je kukavičluk najveći porok, onda je pas možda sasvim nedužan. Jedino čega se bojao hrabri pas, bile su oluje. Ali, šta ćemo, onaj ko voli, mora da deli sudbinu onoga koga voli. – Šta on to govori? – upita Margarita, i preko njenog savršeno spokojnog lica pređe oblačak sažaljenja. – On govori – odvrati Voland – vazda jedno te isto, on govori da i na mesečini nema mira, i da je na lošoj dužnosti. Tako on govori uvek kada ne spava, a kada spava, onda vidi jedno te isto: mesečev put, i hoće da krene njime i da razgovara sa uhapšenim Ha-Nocrijem, jer, kako on tvrdi, nešto nije dorekao onda, davno, četrnaestog dana prolećnog meseca nisana. Ali avaj, on zbog nečega ne uspeva da izađe na taj put, i niko mu ne dolazi. Te tada on, a šta mu drugo i ostaje, mora da razgovara sam sa sobom. Uostalom, potrebna je i nekakva raznovrsnost – pa on svome govoru o mesecu često dodaje i to da najviše na svetu mrzi svoju besmrtnost i nečuvenu slavu. On tvrdi da bi rado promenio svoju sudbinu za sudbinu odrpane lutalice Levija Mateja.

 

- Ne treba vikati u brdima, on je ionako navikao na odrone, i to ga neće uznemiriti. Ne treba da molite za njega, Margarita, jer je za njega već zamolio onaj sa kim bi on toliko želeo da razgovara. – Tada se Voland opet okrenu prema majstoru i reče: - No, pa šta ćemo, sada možete svoj roman završiti jednom rečenicom! Majstor kao da je ovo već očekivao, dok je stajao nepokretno i gledao kako prokurator sedi. On namesti ruke kao trubu i uzviknu tako da je eho počeo da odskakuje preko bezljudnih i goletnih brda: – Slobodan si! Slobodan si! On te čeka!

 

Napisala Jadranka Milenković

__________________________________

 

Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 15. maj 1891. – Moskva, 10. mart 1940) je bio ruski pisac i dramaturg. Po završetku medicine radio je kao lekar u malim mestima. Godine 1923. prelazi u Moskvu i započinje život profesionalnog književnika. Pisao je pripovetke, drame i romane. Dela koja nisu odgovarala vladajućoj politici nisu bila ni objavljivana. Bulgagov je tražio da se takav postupak prema njemu objasni ili da mu se dopusti da ode u emigraciju. Na intervenciju samog Staljina zaposlen je kao dramaturg u Moskovskom teatru, no i dalje nije mogao objavljivati svoja dela.

 

Prvi njegov roman Bela garda objavljen je prvo u Francuskoj (I, 1925, II, 1929), a u Sovjetskom Savezu u celini tek 1966. Napisao je dramu Dani Turbinih (dramatizacija romana "Bela garda" (1926)), komediju Zojkin stan (1926), drame Beg (1927), Poslednji dani ili PuškinRobovanje licemera ili Molijer, Priglupi Žurden, Ivan Vasiljevič (groteskna komedija iz 1935).

Njegova drama „Beg" skinuta je sa scene jer je Staljin imao nepovoljno mišljenje o njoj, a već skinuta sa scene „Dani Turbinovih", zahvaljujući Staljinu vraćena na scenu.

 

Za života pisca objavljeni su samo prvi deo romana Bela garda, ciklus priča Beleške mladog lekara (1925-1928), i novinski feljtoni. Ostala dela objavljena su posthumno pedesetih i šezdesetih godina 20. veka: Majstor i Margarita, Život gospodina de Molijera (1962), nezavršen Pozorišni roman (1965).

8 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Mihail Bulgakov - Majstor i Margatita

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Prokleta avlija je naziv za poznati carigradski zatvor, u koji je iz neopravdanih razloga dospeo fra Petar iz Bosne kojeg… >

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija   Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u