Matija Bećković - Vera Pavladoljska

Biser poezije Matije Bećkovića.

Egzistencijalni naboj, koji se u žanru ljubavne poezije najpotpunije oseća i Bećkovićevo majstorstvo, koje ga je dovelo do mesta jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika, čine "Veru Pavladoljsku" izuzetno transparentnom i izuzetno složenom knjigom u isto vreme. To joj obezbeđuje i dobar prijem kod svih generacija čitalaca.

Pesme, podeljene na dva segmenta, se jedino mogu nazvati ljubavnim, a njihova snaga, dubina i sentimentalnost jednostavno opčinjuju čitaoca koji i sam poželi da ima ili nađe, dolazeći s puta vrlo kasno u neki grad, neku svoju, neponovljivu, Veru Pavladoljsku, koja izgleda kao niko drugi na svetu i koju je poznavao i voleo čak i pre nego što ju je upoznao.

Koliko je Matijina čuvena poema bila popularna, njegove ćerke su saznale igrajući se u dvorištu. Često su im prilazili neke devojke i mladići s molbom: - Možete li da nam donesete knjigu Vera Pavladoljska? - S druge strane, ta poema je u našoj kući bila predmet humora - otkriva Olja. - Mama je uvek tvrdila da to uopšte nije ona, da je pre reč o pesničkom bezobrazluku, da je on njoj samo marno ime, a ko zna ko je ta kojoj je on to napisao. Nažalost, da je to zaista ona, prvi put sam shvatila kad je mama umrla. Shvatila sam ko su to dvoje ljudi i kakva je to bila ljubav. Njih dvoje su stvarno morali da se nađu i da provedu četrdeset godina zajedno. To nije kič priča. To je beskrajno obožavanje dvoje ljudi što spolja uopšte ne mora da izgleda tako. Iako je poreklom Ruskinja, gospođa iz one divne ljubavne pesme, Vera Pavladoljska - Bećković, nikad ne bi otišla u zavičaj predaka da njena 'starija' ćerka Ljudmila posle udaje nije živela neko vreme u Petrogradu. Gospođa Vera nije čak ni govorila ruski, mada ga je razumela.

VERA PAVLADOLJSKA

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilištima u rudnicima boksita
Ubeđivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Grešile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrčala među liticama
Gonjen točilima kršima i gubom
Do grla u živom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao životinja
Grom u lancima čamio za brdima
Molio sam za sluh fizičkih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladića
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod lažnim imenom leči svoj pepeo
U mrčavi među dvojnicima
Dok muzika sneg u uši ubacuje
Kleo sam se u obe ruke naročito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolašina
Govorio istine na svim jezicima
Žario i palio da ih poveruje
Dok je ćutala sećao sam se
Da si mi najkrupnije laži verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsećalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaža da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ideš iz glave
I kako nećeš
Vera Pavladoljska

Kulo crnog žara pod slepim očima
Zarazna zvezda sve i svašta saždi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavičajne bezdane padao
Pričali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bežao u gore
Da te glasno zovem da niko ne čuje
Bio sujeveran — pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamišljaju
Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji između dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nešto protiv
Žeđ za rakijom je slična fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su sve usne nepismenih žena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oči jedne žene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve što imam u životu
Misleći na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogrešno traži oko zemlje
Vučen tajnim magnetom mog čela
Napija mesec da prokaže gde sam
Zlostavlja mora, kuša vazduh i podmićuje
Ti ćeš me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlašića sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko država tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska

Početkom decembra 1956. u život Matije Bećkovića ulazi plavokosa devojka koja će mu postati i prva ljubav, i prva ljubavna pesma, i prva knjiga, i doživotna saputnica, i majka njegove dece. Bilo je to tačno u subotu 9. decembra 1956. oko pola osam uveče kada na valjevskom korzou, "u Karađorđevoj ulici, između Pošte i Suda" upoznaje Veru Pavladoljsku, učenicu petog razreda. Iduće, 1957. godine, objaviće i prvu pesmu u "Mladoj kulturi" - nazvaće je "Preludium". Pričalo se da je pesnik i stidljivi lepuškasti Crnogorac počeo slobodnije da se ponaša - pustio je dugačku kosu, a usudio bi se da u "Šofer baru" popije i poneko piće. Ali, od tog subotnjeg korzoa, otkako je upoznao Veru, njegova galaksija se menja - on prati svaki njen korak, a i ona njega, dolazi da ga sluša, pa i uzima reč na sastancima literarne družine u Gimnaziji... Roditelji su joj uoči rata došli u Valjevo, otac joj je iz Rusije, rođen u Pjatigorsku na Kavkazu i pred Oktobarsku revoluciju, kao dečak, stiže u bežaniji u Srbiju... Vera nosi ime očeve majke.

________________________________

Matija Bećković je rođen 29. 11. 1939. godine u Senti. Osnovnu školu završio je u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu. Otac Matijin, Vuk Bećković je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije koji je poginuo u Sloveniji 1944. godine. Prvu pesmu je štampao kao gimnazijalac 1957. u Mladoj kulturi. Školske 1958 - 59, godine upisao se na Filološki fakultet u Beogradu, na grupu za jugoslovensku i opštu književnost.

Objavio je sledeće knjige - Vera Pavladoljska (bibliofilsko izdanje Radomira Stevića Rasa, 1962), Metak lutalica (Prosveta, 1963), Tako je govorio Matija ( Prosveta, 1964. i 1965 ), O međuvremenu (Matica srpska, 1968. i dopunjena izdanja: Znanje, Zagreb, 1979, BIGZ, 1985. i 1986, Matica srpska 1990), Če - tragedija koja traje (sa Dušanom Radovićem, nezavisno izdanje Slobodana Mašića, 1970, Rad, 1989), Reče mi jedan čoek (Prosveta, 1970, 1976), Međa Vuka Manitoga (SKZ, 1976, 1978), Lele i kuku (Prosveta, 1980), Poeme (SKZ, 76. Kolo 1983. i divot izdanje Kola 1986), Služba Svetom Savi (Glas crkve, 1987. i 1989), O Njegošu (Glas crkve, 1988), Kosovo, najskuplja srpska reč (Glas crkve, 1989), Kaža (SKZ, 1988, 1989), Čiji si ti, mali? (BIGZ, 1989, 1990), Dvadeset i jedna pesma (Rukopisna zbirka Milić Rakić, Valjevo, 1990), Nadkokot (bibliofilsko izdanje, grafike M. Kapora, Disovo proleće, Čačak, 1990), Bogojavljenje (Rad, 1990), Izabrane pesme i poeme (BIGZ, 1990), Moj pretpostavljeni je Gete (Razgovori 1968 - 1990, Knjižarnica Obradović, 1990), Služba (SKZ, 1990), Ovako govori Matija (Dečje novine, 1990), Sabrane pesme u šest knjiga Metak lutalica, Reče mi jedan čoek, Međa Vuka Manitoga, Lele i kuku, Kaža, Čiji si ti, mali? (izdanje SKZ, BIGZ; Univerzitetska riječ, 1990. i 1992), Ovo i ono (Dnevnik, 1995), Potpis (bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, Hamburg, 1995), Ćeraćemo se još (Oktoih 1996), Pokajnica (Orašac 1997).

Adaptirao je sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom "Gorski vijenac" Petra II Petrovića Njegoša. Predstava je izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu 1980. Dramska poema "Če - tragedija koja traje" (sa Dušanom Radovićem) prevedena je na njemački (Che - Tragodie, die Andauert, Verlag Autoren, Frankfurt am Main, 1969) i engleski jezik (Che: A Permanent Tragedy, New York, Harcourt Brace Jovanovich, 1970), a izvođena je kao radio - drama na mnogim stanicama u Njemačkoj i u pozorištu u Vašingtonu.

Za svoje pjesništvo Bećković je dobio brojne nagrade: Milan Rakić, Oktobarsku, Sedmojulsku, Zmajevu, Disovo proleće, Belovodsku rozetu, Zlatni krst kneza Lazara, Ravnogorsku, Stefan Mitrov Ljubiša, Veliku Bazajašku povelju, Odzivi Filipu Višnjiću, Biblios, Nagradu Vukove zadužbine, Njegoševu nagradu, Žičku hristovulju.

Zapisi iz knjige "O međuvremenu" prevedeni su na engleski jezik pod naslovom Random Targets (New York, Harcout Brace Jovanovich, 1970). Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991.  godine.

Matija Bećković - Ti si moja ipak