Ljubomir Nenadović - Pisma iz Italije lektira

Ljubomir Nenadović - Pisma iz Italije

Ljubomir Nenadović - Pisma iz Italije

 

Književni rod - epika
Književna vrsta - putopis

Tema - utisci sa piščevog putovanja po Italiji

 

Pisma iz Italije se izdvajaju među ostalim putopisima koje je sastavio Ljubomir Nenadović po tome što je veći deo teksta posvećen jednom od srpskih velikana, crnogorskom vladiki Radu, to jest Petru Drugom Petroviću Njegošu. Ali, opis Njegoša ćemo dati u nastavku teksta, nakon što naša analiza i interpretacija dela bude privedena kraju.

 

Ono što se smatra jednom od osnovnih karakteristika putopisa, a to je da autor iskazuje svoje mišljenje i svoje viđenje o predelima, ljudima i događajima koje ima prilike da vidi i upoznaje, sadržana je i u ovom putopisu. U putopisu Pisma iz Italije prisutna je ideja slobode pojedinca, ali i naroda, sa neretkim ismevanjem ili satiričnim komentarima upućenim svima onima koji sprečavaju slobodu ljudi, bez obzira da li su to obični ljudi ili carevi, kraljevi i vladari uopšte.

 

Jezik kojim piše Ljubomir Nenadović je lako razumljiv, a u svakoj reči se oseća piščeva iskrenost i otvorenost njegovog duha, pa ne čudi zašto većina čitalaca ima osećaj kao da se Ljubomir Nenadović obraća baš njima.

 

Iako sam naslov dela Pisma iz Italije asocira naravno na Italiju, ipak je ova zemlja i utisci koje je iz nje poneo Ljubomir Nenadović u drugom planu i to od trenutka kada je upoznao vladiku Petra Drugog Petrovića Njegoša. Iako putopis Pisma iz Italije svakako neguje izuzetno pozitivan piščev stav prema Srbima i Crnogorcima, istovremeno se oseća doza negativnosti koja je uperena prema narodu Engleske. Ta negativnost ide dotle da Ljubomir Nenadović pominje i čuvenog engleskog pisca Šekspira za koga se vezuje čuvena tvrdnja da bi Englez prodao i svoju zemlju samo da bi video tuđu. Analiza i interpretacija ovih Šekspirovih reči, a aluzije koju je pisac imao na umu jasno suprotstavlja srpski, odnosno crnogorski patriotizam hladnokrvnosti Engleza, koji kako veli Ljubomir Nenadović "Samo Englez za Engleza ne mari." On dalje objašnjava da jedino Englezi ne razgovaraju ni sa kim, pa čak ni sa svojim sunarodnicima, smatrajući ih čudnim i hladnokrvnim. Na taj način je još više došla do izražaja lepota patrijarhalnog srpskog, odnosno crnogorskog morala.

 

Putopis Pisma iz Italije nudi piščeva zapažanja i o pripadnicima drugih naroda, a možda je najupečatljiviji je opis Francuza, koji vole zabavu u svakom smislu reči. Ljubomir Nenadović prikazuje i Italijane kao ljude koji potkradaju putnike, a za vladare ove zemlje veli da im je jedino važno da nastave da vladaju i da uopšte ne brinu o svom narodu.

 

Putopis Pisma iz Italije je sačinjena od pisama koje je Ljubomir Nenadović uputio neimenovanom prijatelju, želeći da mu realno dočara sve što je doživeo.

 

Možda čudno zvuči da u jednom putopisu postoji glavni junak, ali upravo po tome je putopis Pisma iz Italije specifičn. Naime nakon 1850. godine crnogorski vladika Njegoš je oboleo, pa je potražio leka za svoju bolest u Italiji. Tamo je u to doba boravio i srpski putopisac, Ljubomir Nenadović. Od trenutka kada je upoznao Njegoša, Ljubomir Nenadović svu svoju pažnju usmerava na ovog neverovatnog čoveka, duhovnog i svetovnog vođu Crne Gore. Ljubomir Nenadović je crnogorskog vladiku upoznao u Napulju, marta meseca 1851. godine i zatekao ga je u prilično lošem zdravstvenom stanju. Kako je bio oduševljen Njegošem, Nenadović odlučuje da ostane sa njim u Napulju. Sve to mu je dalo priliku da o Njegošu zabeleži neverovatne redove, jer je bio prisutan i kada Njegoš dobija vesti o namerama Omer paše Latasa. Glavni junak putopisa Pisma iz Italije tada pokazuje istinsku ljutnju i proklinje Omer pašu Latasa rečima: - da mu srpsko zrno srce raznese kao i ostalim poturčenim pašama, a uz to im je još poželeo da se na Strašnom sudu sretnu sa čuvenim srpskim junakom Milošem Obilićem, koga je Njegoš naročito cenio i vrlo rado slušao epske narodne pesme koje su pevale o hrabrosti Miloša Obilića.

 

O Njegošu su napisana mnoga dela, ali putopis Pisma iz Italije zauzima najznačajnije mesto među njima, jer je Njegoš prikazan u drugačijim, prisnijim životnim okolnostima. A Ljubomir Nenadović ne krije svoju zadivljenost Njegoševim patriotizmom i rodoljubljem, te njegovom ličnošću, smatrajući ga izuzetnim čovekom.

 

Svakako je čuvena scena iz ovog dela kada su Njegoš i Ljubomir Nenadović posetili katedralu Svetog Petra u Rimu, a u kojoj se čuvaju lanci kojima je Sveti Petar bio vezan dok je bio u tamnici u Jerusalimu. Običaj je da kaluđeri prinose posetiocima te lance, kako bi ih ovi celivali. Međutim, kako beleži Ljubomir Nenadović kada je kaluđer došao do Njegoša i prineo mu lance da ih celiva, on je ponosno uzviknuo: - Crnogorci ne ljube lance!, pokazujući tim rečima da je njegov narod slobodan i da nema nameru da sagne glavu ni pred kim i ni pred čim.

 

Opis Njegoša - O Njegošu smo mogli svašta do sada da pročitamo, a ponajviše o njegovom književnom radu, te pravednom vladanju. Međutim, ono što je dato u putopisu Pisma iz Italije je potpuno drugačiji prikaz ličnosti ovog velikog čoveka. Iako na izmaku snage zbog narušenog zdravlja, o Njegošu se ne može pročitati niti jedna loša reč. Ljubomir Nenadović je oduševljen ličnošću crnogorskog vladike, pesnika, junaka, ali nadasve dobrog i poštenog čoveka, jakog karaktera.

 

Putopis Pisma iz Italije prikazuje Njegoša kao duhovitog čoveka, osećajnog, okrenutog pravdi i poštenju, kao čoveka koji voli svoju zemlju i svoj narod. Posebno je zanimljivo kada Ljubomir Nenadović piše o Njegošu i njegovom odnosu prema srpstvu kada ga jednom prilikom posećuje neki Dimitrije rodom iz Srbije:

 

Florencu, maja 1851.

 

... Vladika ovde nikome nije išao, ali su njega mnogi pohodili. Austrijski poslanik, baron Cigel, nuđaše da poseti vladaoca, velikog hercega, koji nedaleko odavde u svome letnjem dvoru sedi. Vladika se izvinio svojim slabim zdravljem, ali se ne mogaše uzdržati da tom prilikom ne rekne: - Ja putujem po Italiji samo radi mrtvih, što znači: mene zanimaju dela onih što su pomrli, a ovi živi nisu ništa učinili...Dolazilo je nekoliko viših austrijskih oficira, Srba i Hrvata, koji su se ovde desili. Takođe nekoliko ruskih knezova i bogataša...To su bile sve učtivosti ili radoznalosti: same etikete ispunile su trajanje ovih poseta. Svaka reč bila je izmerena. Dolazak, odlazak, sedanje, ustajanje i svako pokretanje glave i ruku bilo je po nekim usvojenim opštim pravilima.

 

- Drukčije nas je pohodio neki Dimitrije, stari strazmešter, Srbin iz Vojvodine. On, pošto se najpre raspitao da ne spava gospodar, da ne ruča, je li sam, da nije u kakvom poslu, prijavi se i uđe k Vladici s recima: - Čuh, veli " gospodaru, da si ovde; i dođoh čisto iz srpske želje da vidim i da poljubim ruku tako slavnoga gospodara od slavne Crne Gore. To nam je sve što imamo! I suze obliše njegovo junačko, ozbiljno lice. Vladiku su vrlo dirnule te reci i te suze. Dade mu ruku da poljubi, što inače nikom ne daje, pa mu potresenim i neveselim glasom reče: - Jadni moj narode! Rasijao si se po najmu u tuđina; služiš Tuku i Mandžuku, a na tvom ognjištu vatra se gasi.

 

- Oprosti mi gospodaru, reče on brišući suze, ja sam se vrlo rastužio: osam godina nisam bio kod svoje kuće.

- Nemamo je niđe, odgovori Vladika, izgorjela je na Kosovu.

 

Glavni likovi u delu Pisma iz Italije su svakako Njegoš i putopisac lično, koji doduše ima ulogu posmatrača, koji samo prenosi svoje viđenje o glavnom junaku i situacijama koje su doživljavali.

 

Ljubomir Nenadović sa puno ljubavi i poštovanja piše o Njegošu. Veli da je bio čovek čiste duše, britkog jezika, bistrog uma, koji je nadasve voleo svoj narod i zemlju kojoj je bio vođa.

 

Prvobitan naziv dela Pisma iz Italije bio je Vladika crnogorski u Italiji, čime je jasno stavljeno do znanja šta je trebalo da bude tema dela. Od trenutka kada upoznaje velikog crnogorskog vladara i pesnika Ljubomir Nenadović piše ponajviše o njemu i događajima koji su se zaista zbili dok je boravio sa Njegošem u Italiji.

 

Njegoša je upoznao u Napulju i od tada su bili nerazdvojni. Sa puno razumevanja i poštovanja Ljubomir Nenadović govori o Njegošu. Za sastav iz srpskog jezika se kao tema vrlo često uzima Njegoš kao centralna ličnost kada se obrađuje lektira Pisma iz Italije, čiji je autor Ljubomir Nenadović. Zato je važno da obratite pažnju na ono što je on rekao o Njegošu. Jedan od najčešćih tema je Crnogorci ne ljube lance, kako bi vaš nastavnik uvideo da li ste i kako razumeli ovo delo. A u toj krilatici je sadržan sav prkos i rodoljublje velikog vladike i čitavog naroda srpskog.

 

Njegoš je bio veliki rodoljub, pesnik, patriota, pun poštovanja prema istoriji svog naroda i to je ono što je srž dela Pisma iz Italije.

 

Međutim, delo Pisma iz Italije, ne daje samo prikaz velikog Njegoša, već i opise same Italije, te njenog naroda. A Ljubomir Nenadović daje prikaz i pripadnika ostalih naroda na koje nailaze u raznim situacijama i na različitim mestima. Njegov jezik je razumljiv, a priča pitka i zabavna. On ne obraća mnogo pažnje na umetnički izraz, već piše otvoreno i jasno, pa svako ko čita Pisma iz Italije oseća taj lični, srdačni ton srpskog putopisca. Dok čitate ovo delo gotovo da imate osećaj da ste i vi učesnik u svakoj sceni, toliko je živo njegovo pripovedanje.

_________________________________

 

Unuk kneza Alekse Nenadovića i sin prote Matije Nenadovića, Ljubomir Nenadović se rodio 14. septembra 1826. godine u Brankovini, u valjevskom okrugu. Gimnaziju je svršio u Beogradu, i tu je počeo učiti i Licej. Od 1844. do 1848. bio je student na univerzitetima u Pragu, Berlinu i Hajdelbergu, i tada je putovao u Švajcarsku i u Pariz. Po povratku, 1848, postao je profesor beogradskog Liceja. 1851, zbog lista Šumadinke koji je pokrenuo, dođe u sukob sa vlašću, i, dobivši odsustvo, ode u Italiju i Francusku. Do 1857. služio je u Ministarstvu prosvete i unutrašnjih dela. 1857. bio je na Cetinju; 1858. bio je sekretar srpskoga poslanstva u Carigradu, 1859. postao je načelnik Ministarstva prosvete. 1868. bude stavljen u penziju, i do 1874. živeo kao penzioner u Valjevu. Od 1874. do 1878. bavio se u Crnoj Gori. 1878. vratio se u Srbiju i nastanio se u svom rodnom mestu, u Valjevu. 1892. Narodna skupština, u znak narodnoga priznanja, odredila mu je godišnju pomoć od 4.000 dinara. Umro je u Valjevu 21. januara 1895. godine.

 

Nenadović se javio u književnosti još vrlo mlad i na njoj je radio do same smrti. Prve dve knjige pesama izišle su mu 1849: Pesme u Zemunu, i Slavenska vila, ćirilicom u Karlovcima, latinicom u Zagrebu. Novo izdanje pesama izišlo je u Zemunu 1860. Spev Дойчиновићъ Воин, izišao je u Zemunu 1861. Od 1850. do 1857, sa prekidima, izdavao je u Beogradu vrlo popularnu Šumadinku, gde je izišao veliki deo njegovih pesničkih radova i putopisa. Izdao je takođe i dve knjige almanaha Šumadinče (Zemun, 1852. i 1853). Kao svoju akademsku besedu štampao je u Beogradu 1889. Pogled na poeziju i njen uticaj na čovečanstvo. Od njegovih prevoda vrede pomena: drama Наполеонъ Бонапарта (1850) od Aleksandra Dime Oca i Istorija francuske revolucije (1863) od A. Minjea, delo u svoje doba jako omiljeno i mnogo čitano u liberalnim omladinskim redovima. Nenadović je izdao i jedan deo zaostavštine svoga oca: Memoare prote Matije Nenadovića (Beograd, 1867; drugo izdanje Srpske književne zadruge, Beograd, 1893) i njegova pisma o ratovanju na Drini 1811-1813 (Beograd, 1861).

 

Skupljena originalna dela Ljubomira P. Nenadovića izišla su u dva nepotpuna izdanja, oba u Beogradu; jedno u 13 svezaka, od 1881. do 1885, drugo u 20 svezaka, od 1892. do 1895. godine.

 

Nenadović je jedan od prvih Srbijanaca koji su se školovali na strani i započeli raditi na književnosti. Otkako je počeo pisati, 1843, u beogradskoj Podunavci, pa do same smrti radio je bez prekida i ozbiljno. On je ušao u književnost sa izvesnim filozofskim obrazovanjem, bio pristalica racionalne filozofije i poštovalac Dositeja Obradovića, i njegova poezija je racionalna, didaktična i etička. U stvari, on je na književnost gledao uvek kao na sredstvo za širenje istine i dobra među ljudima, bio moralizator, u tom duhu uređivao Šumadinku, pisao poučne spise kao Sveštenstvo i ratarstvo, i u starosti napisao ceo jedan niz poučnih priča za narod (kao Prvi lonac, Zle oči, Neka je sreća ma i luda bila). Kao Obradović on piše basne, stavlja ih u proste i prozaične stihove, dodaje im "naravoučenija", a u Zapisima daje opšte moralne pouke i savete za život. Po ugledu na Šilerovo Zvono napisao je nekoliko većih pesama, kao što su Popara, Kuzman, Maniti glumac, Stolar, Jedna noć, Berber Trajko, - pesme protkane razmišljanjima, izrekama, opštim mislima popularne filozofije o prolaznosti svega na zemlji, o ništavilu života, o pravdi, o slozi, o slobodi, o narodnosti, o ljubavi prema ljudima, o bezmernosti prostora, i tako dalje. Sve je to kazivano da pouči i da uputi. To je pouka u okviru poezije.

 

Njegovi stihovi su prosti i razvučeni, slikovi vrlo obični i slabi, cela poezija odveć nalik na prozu. Nenadović je bio obrazovan čovek, pun lepih ideja i dobrih namera, ali hladan, bez osećanja i bez pesničkog talenta. Sve to moglo je zanimati poluknjiževnu publiku, kod koje je on kroz ceo svoj život ostao vrlo popularan, ali kao poezija nije se moglo održati.

 

Od svoje mladosti Nenadović je voleo putovati i dobar deo svojih putovanja opisao je u lepim putničkim pismima (u Šumadinci: 1850. pisma iz severne Nemačke, 1852. i 1855. pisma iz Švajcarske, 1855. pisma iz Pariza). Mlad, zdrav, imućan, on je čilo i veselo obletao Evropu i svoja putovanja opisivao u zanimljivim pismima koja odlikuje zanimljivost, humor, vedrina i prirodnost. Pisma iz Švajcarske i prva pisma iz Nemačke odaju vedar duh, mladićko raspoloženje i životnu radost: pisma iz Italije više su posvećena vladici Njegošu, sa kojim se Nenadović na putu susreo; druga pisma iz Nemačke pokazuju već zrelije duhovno stanje i izvesnu skeptičnu filozofiju. Pisma o Crnogorcima su opevanje Crne Gore i njenih stanovnika, slika oduševljena i idealizovana, ali zanimljiva, puna anegdota i duha.

 

Sva ta pisma imaju prijatan intimni karakter. Za svoja putnička pisma iz Švajcarske rekao je Nenadović 1852. u Šumadinci: "Ova putnička pisma nisu pisana s tom namerom da se igde pečataju, koje će se iz njiovog prostog i sasvim iskrenog pripovedanja viditi — no kad se u svet puštaju, svaki čitatelj, kome je volja, može držati da su upravo njemu pisana, počem njega radi samo se i pečataju." To se može proširiti i na sva Nenadovićeva pisma. U svim svojim putopisima on nije umetnik utančanog ukusa i više osetljivosti koji kazuje svoje utiske i daje književne opise — no srdačan i prirodan čovek koji dobrodušno i duhovito priča šta je video i kako je kroza svet prolazio. Njega ne zanima toliko sama priroda i utisci koje ona budi u njemu, no u prvom redu ljudi, njihov život, naravi, uredbe. On ne udara u neku visoku filozofiju, no nasmejano priča šta mu se na putu dešavalo, onako kao što prijatelj piše prijatelju u intimnom pismu. I to je ono što se dopadalo u njegovim putopisima: laka filozofija života, dobrodušna i vedra šala, ljubav prema ljudima, prema slobodi i pravdi. Sva ta prijatna, vedra i razumna pričanja imaju naročiti čar koji dolazi od lepe duše samoga pisca. Nenadovićevi putopisi su prvi dobri pokušaji svoje vrste u srpskoj književnosti, sa razlogom su imali velikoga uspeha, i danas se još mogu prijatno čitati i sačuvali su književnu vrednost.

 

Nenadović je jedan od najpopularnijih starijih pisaca srpskih, i u široj književnoj publici on je stekao gotovo iste simpatije na koje je ranije naišao Dositej Obradović, sa kojim inače ima tolikog zajedničkog. "U svoje vreme - pisao je 1887. Milorad Šapčanin - učinili su Nenadovića Popara i Jovana Ilića Hasan Pepeljar toliki utisak da su ih naizust znale čak i stare sudije i pomoćnici načelstva." Iskren patriot, slovenofil, slobodnjak, moralist, dobar čovek, lak i prijatan pisac - on je privlačio i svojim idejama i svojim pisanjem. Kao pesnik nije se mogao održati, ali je ostao kao urednik popularne Šumadinke, jednog od najranijih i najboljih književnih listova u Srbiji, i kao pisac vedrih i prijatnih putopisa, gde se pokazao dobar stilist i jedan od osnivača današnjeg književnog stila srpskog.

loading...
9 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Ljubomir Nenadović - Pisma iz Italije

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u