Književno delo lektira

Književno delo

Književno delo

 

Književno umetničko delo je proizvod stvaralačke delatnosti pojedinca ili kolektiva. Nastalo je iz neke unutrašnje potrebe ili usled delovanja nekog spoljašnjeg podsticaja. Ono je predmet čitanja koje podrazumsva proces saznavanja, razumevanja i doživljavanja, ali je i predmet istraživanja, proučavanja i tumačenja. Književno delo ima utvrđen oblik nepromenljivog teksta. U usmenoj književnosti, pre zapisivanja, delo živi svoj prvobitni oblik podložan stalnim promenama; taj oblik ostaje da živi i menja se u usmenoj tradiciji i posle zapisivanja, dok zapisani oblik ostaje definitivan i nepromenljiv. U pisanoj književnosti delo je definitivno i nepromenljivo. Na prvi pogled, govor književnog dela je uobličen jednom za svagda i uvek kazuje istu sadržinu istim rečima. Međutim, u procesu čitanja, sadržina i smisao književnog dela uvek su novi, ili bar drugačiji, zavisno od čitaoca i vremena u kome se čita. Svaka generacija čitalaca i svaki čitalac iz nje uvek u delu otkriva nešto novo. Tako se delo uvek nanovo čita i u njemu otkrivaju novi smislovi i značenja.

 

Književno delo postoji kroz sadržinu, oblik i stil. Sadržinu čini skup činjenica, predmetna stvarnost, misli i stavovi, osećanja i raspoloženja. Oblik književnog dela rezultat je izbora strukturne organizacije, a to je posledica piščevog afiniteta prema određenom žanru: neko će svoj doživljaj sveta i života, svoja raspoloženja i osećanja, izraziti kroz pesmu; drugi će to izraziti kroz formu pripovetke ili romana; treći ima više afiniteta za dramski oblik. Izbor načina umetničkog oblikovanja i načina upotrebe jezika kao sredstva za umetničko iskazivanje čini stil. On je izraz ličnosti pisca, ali i izraz epohe ili škole, odnosno njihove poetike.

 

Kazivanje, kazivači i oblici kazivanja u književnom delu

 

Pripovedanje i naracija, pripovedač i narator jesu dva para sinonima, koji se vrlo često koriste kada se govori o pripovednom delu. Pripovedanje i naracija označavaju sam čin literarnog kazivanja u smislu koje imaju u sintagmama "usmeno pripovedanje", "tehnika pripovedanja", "narativni tokovi". Pripovedač može da označava pisca pripovednih proznih dela, usmenog kazivača i onoga ko izlaže radnju proznog dela kazivanjem u trećem licu. Naratorje lik iz književnog dela kome je prepušteno kazivanje priče. Ovo kazivanje obično ima oblik prvog lica jednine.

 

Za kazivanje u prvom licu obično se kaže da je nepouzdano pripovedanje, a za kazivača se kaže da je nepouzdani pripovedač. Atribut "nepouzdani" ukazuje na nepotpunost kazivanja u prvom licu jer je i kazivačeva vizura ograničena: može da kazuje samo o onome što je video ili o onome u čemu je učestvovao. O svemu što se događa na nekom drugom mestu, izvan naratorovog vidokruga, on ništa ne zna. Njemu je nepristupačan i duševni svet junaka: ne zna šta ga muči, o čemu razmišlja. U pripoveci Prvi put s ocem na jutrenje Miša, kazivač priče, ne može da zna šta se događa u kartaškoj sobi, pa mora da proviri kroz ključaonicu; on u tom trenutku ne može da zna šta se zbiva u očevoj duši dok nepomičan sedi za stolom. Zato se pisac poslužio metaforičkom karakterizacijom: opisom nereda u sobi, opisan je nered i pustoš u Mitrovoj duši.

 

Kazivanje u trećem licu je pouzdano pripovedanje, a kazivač je pouzdani ili sveznajući pripovedač: on zna sve - šta se događa na nekom drugom prostoru. šta se dogodilo u prošlosti, zna šta se događa u duši junaka: šta ga muči, o čemu razmišlja.

Za označavanje kazivača priče u pripovednim vrstama koristi se i termin narativni subjekt. Pritom nije bitno da li je to onaj kazivač koji se nalazi izvan sveta književnog dela i priču kazuje u trećem licu, ili je to kazivač koji je sastavni deo književnog sveta, čak i jedan od aktera zbivanja (junaka priče), i priču kazuje u prvom licu. Narativni subjekt je, dakle, opšti naziv za kazivača priče u pripovednom delu.

U lirskoj pesmi oseća se lirski subjekt: onaj koji iskazuje svoja osećanja i raspoloženja, koji komunicira sa predmetom pevanja ali i sa čitaocima:

 

Stanimo malo, pesmo.

Jesmo li živeli, jesmo?

Ti si najlepše sate

- Jablani kada se zlate

U lakoj magli, peni -

Odnela tužno meni.

 

S. Raičković: Septembar

 

Sastavni elementi strukture književnog dela, značajni za umetničko (estetsko) i značenjsko funkcionisanje, jesu oblici kazivanja:

 

- naracija (kazivanje o događajima i likovima, komentari, refleksije),

- opis (likova, predmeta i pojava),

- monolog,

- dijalog i

- polilog.

 

Struktura - Od latinske reči struere = rasporediti, sazdati. Ima više značenja. 1. Označava izvesnu celinu sačinjenu od određenog broja delova. 2. Način na koji se izgrađuje, sazdaje neka vrsta ljudskog izražavanja ili pojave i način raspoređivanja elemenata u njoj. 3. Skup kompozicionih obeležja koja su zajednička delima istoga žanra (romana, drame, epske pesme, itd). 4. Unutrašnja forma književnog dela, koja je izgrađena od različitih elemenata među kojima postoji zavisnost i usaglašenost. Književno delo je složena struktura uobličena na poseban način i organizovana tako da se celovitost ostvaruje sadejstvom delova i celine.

 

Književni lik u strukturi književnog dela

 

Književni lik je ljudska ličnost oblikovana u književnom delu. On je središnji element književnog dela: nosilac je zbivanja, pogleda i shvatanja. Njegovom ispoljavanju i iskazivanju podređeni su svi elementi dela: radnja, naracija, opisi, dijalozi, kompozicija. Književni lik se stvara na osnovu građe koju pruža život. Piščeva stvaralačka mašta oblikuje životnu građu i stvara verovatan, prepoznatljiv i uverljiv književni lik. Andrić je zapisao: "Ličnosti su postojale, ali sam im ja promenio imena i dao drugu dušu." Pisac često polazi od neke stvarne ličnosti iz života koja mu služi kao prototip. Ne unosi je u delo onakvu kakva je u stvarnosti, nego je preoblikuje, dodajući joj jedne a oduzimajući druge osobine.

 

Likovi u književnom delu razlikuju se po svojoj delatnoj aktivnosti i po mestu koje zauzimaju u zbivanjima: glavni lik, sporedni likovi, pomenuti likovi. Za glavni lik koristi se i naziv junak. Sporedni likovi javljaju se povremeno ili u samo jednom segmentu pripovednog ili dramskog dela. Kao takvi imaju funkciju glasnika (izveštava o tome šta se dogodilo u drugom vremenu i drugom prostoru), rezonera (nosilac je piščevih poruka i shvatanja), poverenika (dramski lik koji je uveden samo zato da bi saslušao saopštavanje namera glavpog junaka). Pomenuti likovi nisu aktivni u strukturi književnog dela jer ne delaju, ne govore, ne pokreću radnju - pominju se u dijalozima, monolozima ili opisima psihološkog stanja.

 

Karakter ima dvojako značenje:

 

1. Označava izuzetan književni lik sa posebnim i naglašenim karakternim osobinama, lik koji je upečatljiv i dugo se pamti.

2. Označava duhovne osobine književnog junaka: čovek se iskazuje svojim spoljašnjim izgledom (portret) i duhovnim i moralnim osobinama (karakter). Kada se književni lik analizuje, uzimaju se u obzir i portret i karakter; portretne crte često upućuju na osobine junaka; karakterne osobine junaka često se otkrivaju na posredan način, uz pomoć predmeta koji ga okružuju, sredine, ambijenta, zbivanja u prirodi, itd.

 

Tip je karakterističan (tipičan) predstavnik jedne društvene grupe (sloja, profesije). U njemu su sadržane najbitnije crte te grupe, vrline ili mane su dostigle najviši stepen, te ga to čini reprezentativnim. Pisac oblikuje tipičnog junaka tako što od velikog broja pojedinaca iste grupe preuzima osobine (karakterne crte, navike, način ponašanja) i pripisuje ih liku koga upravo oblikuje. Tako su nastali tipovi tvrdica, hvalisavca, junaka, izdajnika. Epska pesma je izgradila veliki broj tipskih likova kao oličenje narodnih težnji za slobodom, pravdom, čojstvom: junak bez mane i straha (Miloš Obilić, Boško Jugović), izdajnik (Vuk Branković), zaštitnik (Marko Kraljević), vitez (Banović Strahinja), nasilnik (crni Arapin).

 

Postupak umetničkog oblikovanja ljudskog lika u književnom delu naziva se karakterizacija. Pisac se služi različitim sredstvima i umetničkim postupcima u stvaranju lika pa se govori o više tipova karakterizacije. Kada pisac izriče sudove o junacima, o njihovim postupcima i karakteru (to je redak i nepoželjan postupak), reč je o direktnoj karakterizaciji. Samokarakterizacija se javlja u slučajsvima kada junak izriče sudove o svome karakteru i procenjuje svoje postupke. Indirektna (posredna) karakterizacija ostvaruje se kroz monolog, dijalog, opis psihološkog stanja, postupak junaka, jezik, opis enterijera i eksterijera. Monolog junaka (u prvom je licu: "Zar ja uvek moram da praštam...") otkriva misli i namere, karakterne crte, shvatanja, raspoloženje, unutrašnje borbe. Opisom psihološkog stanja (u trećem je licu, narator saopštava o čemu junak razmišlja: "Pitao se zar on uvek mora da prašta...") otkriva se karakter junaka. Da bi se junak iskazao svojim postupcima, pisac ga dovodi u različite situacije koje podstiču reagovanje i ispoljavanje. Jezik junaka i način izražavanja otkriva društveno poreklo, zanimanje, obrazovanje, temperament i karakter (verbalna karakterizacija). Prostor u kome junak živi ili se kreće, ambijent oko njega, predmeti koji ga okružuju, zbivanja u prirodi - rečito govore o junaku, njegovom karakteru, raspoloženju, kulturi, navikama (metafornčka karakterizacija). Simbolička karakterizacija je postupak otkrivanja ka rakternih osobina ili navika imenima u čijem leksičkom značenju je sadržan simboličan smisao ili aluzija: Gvozden, Radenik, Andrija, Mirjana, Smrdić, Uzlović, Naćvar, Vrtirep.

 

Fabula i siže književnog dela

 

Fabula je logični, uzročno - posledični tok radnje u prostoru i vremenu. Situacije su poređane hronološkim redosledom proizilazeći jedna iz druge. U nekim proznim vrstama fabula je glavni element kompozicije i osnovni činilac koji održava čitaočevu pažnju kao u istorijskim, avanturističkim i kriminalističkim romanima. Međutim, u modernoj prozi dvadesetog veka fabula se sve više zapostavlja, a samim tim i radnja; čitalac stiče utisak da se ništa ne događa.

Siže je način organizovanja fabule. U nekom proznom delu (ali i epskoj pesmi i epu) situacije su poređane hronološkim redosledom po prirodnom toku razvoja radnje. U tom slučaju se podudaraju fabula i siže: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7... U drugom slučaju situacije iz fabularnog niza nisu poređane hronološkim redosledom, nego novim, sižejnim redosledom: 1, 4, 2, 5, 3, 6, 7... Dok je u fabuli uspostavljen prirodni i logični redosled situacija, u sižeu je umetnički redosled: pojedine situacije, epizode ili segmenti događaja izmešteni su iz svog mesta u logičnom redosledu i dobili su novo mesto u sižejnom redosledu sa određenom umetničkom funkcijom. U Ranim jadima Danila Kiša epizoda "Ulica divljih kestenova" po svom prirodnom (logičnom) redosledu treba da dođe na kraju, ali je stavljena na početak dela dobivši funkciju ekspozicije.

 

Radnja u književnom delu

 

Radnja je niz međusobno povezanih događaja u prostoru i vremenu. Ona je suštinsko obeležje nekih žanrova: epske pesme, pripovetke, romana, drame. Epska poezija je bila nezamisliva bez zanimljive i manje ili više razvijene radnje. Između pripovetke i novele postoji bitna razlika u tome što je u prvoj radnja neophodna a u drugoj ima sporedan značaj. Radnja unosi dinamiku u prikazani svet, omogućava delovanje i ispoljavanje likova, čini pripovedanje napetim i zanimljivim. U pripovednom delu postoji centralna radnja koja se proteže kroz celo delo. Nosioci ove radnje su glavni likovi. Sporedne ili epizodne radnje ostvaruju se u posebnim celinama koje se nazivaju epizodama. Manje kompozicione jedinice, i jedinice zbivanja, jesu situacije - to su jedinice pripovedne celine u kojima dejstvuje jedan ili više likova. Daljim razlaganjem situacije dolazi se do motiva kao najmanje kompozicione jedinice, atoma pripovedne strukture.

 

Radnja se ponekad usporava ili zaustavlja; to smiruje pripovedanje i čitalac može da predahne od napregnutog praćenja zbivanja i događanja. Postupak usporavanja ili zaustavljanja radnje naziva se retardacija. Sredstva retardiranja radnje su najčešće opisi, pisma, dokumenti, opisi psihološkog stanja, monolozi. Svaki događaj počinje, razvija se, teče i završava prolazeći kroz niz razvojnih faza koje karakterišu kako događaje u realnom životu, tako i događaje opisane u književnom delu. Te razvojne faze su ekspozicija, zaplet, kulminacija, peripetija i rasplet.

 

Kompozicija književnog dela

 

Kompozicija je način na koji je neko delo složeno, sklopljeno, organizovano.

Spoljašnja kompozicija podrazumeva organizovanje književnog dela na delove i poglavlja, činove i scene, knjige i pevanja, strofe i stihove.

 

Unutrašnja kompozicija podrazumeva: razvijanje radnje kroz niz faza; učestalost i preplitanje opisnih, narativnih, dijaloških i monoloških segmenata; raspored i razvijanje motiva u lirskoj pesmi; gustina statičnih i dinamičnih motiva u pripovednom delu; raspored i međusobni odnos likova.

Spoljašnja kompozicija dostupna je vizuelnom opažanju i lako se uočava; unutrašnja kompozicija uočava se pažljivim čitanjem i analizom svih elemenata književnog dela. Svako delo ima specifičnu kompoziciju. Na jedan način je komponovana novela, na drugi pripovetka. Način komponovanja romana zavisi od vrste: na jedan način se komponuje roman hronika, na drugi psihološki roman, na treći filozofski, itd. Prostor, vreme, događaj i lik, kao osnovne supstance epske poezije i proze, bitno određuju način komponovanja. Veliki prostor i vreme nameću velike, razvijene kompozicije romana epopeje. Brojnost likova povlači veliki broj epizoda što razgranava priču i vodi u epsku širinu.

 

Motiv u književnom delu

 

Kao književnoteorijski pojam, motiv ima kompoziciono i tematsko - istorijsko značenje. U kompozicionom smislu motiv je najuža tematska jedinica koja se dalje ne može razlagati. Ovi motivi su statični ili dinamični. Statični motivi sadrže opise situacija, stanja, raspoloženja, osećanja, atmosfere, ambijenta, predmeta. U pripovednom delu oni usporavaju ili zaustavljaju događajni tok. U funkciji su opisivanja likova, enterijera i eksterijera i opisa pojedinih predmeta u prostoru i vremenu. Dinamičii motivi imaju značajnu ulogu u izgrađivanju fabule pripovednog ili dramskog dela, epske ili pripo- vedne pesme, epa ili speva. Pokreću zbivanje i uspostavljaju kontinuitet u razvoju radnje. S obzirom na ovu funkciju, mogu da budu glavni i sporedni - vezani za glavnu ili sporednu radnju.

 

U tematsko - istorijskom smislu motiv ima tri značenja.

 

1. Pojavljivanje istih motiva u delima različitih epoha i naroda. To su opšti ili večiti motivi koji se javljaju u književnostima raznih naroda od antičkih vremena do danas: ljubav, smrt, sloboda, porodični odnosi, sukob generacija. Poznati večiti motivi su:

- motiv umrle drage (motiv Lenore),

- nedozvoljeni odnosi između roditelja i dece (Edipov motiv),

- motiv večitog lutalice (ahasferovski motiv),

- privrženost mestu u kome se živi (antejevski motiv),

- motiv izbavitelja (mojsijevski motiv),

- motiv osvetnika (hanibalovski motiv), itd.

 

2. Osećanja i ideje koji se često ponavljaju u delima jednoga pisca: samoća, teskoba, nemir, noć, pesma, mesečina, magla, đavo, oči, san, snevanje, pogled, itd.

 

3. Podsticajni agens za stvaranje i za oblikovanje određene književne građe; on se utvrđuje odgovorom na pitanje šta je pisca pokrenulo, podstaklo, inspirisalo da napiše pesmu, priču, roman ili dramu.

 

Kod nekih pisaca je karakteristično stalno vraćanje istim motivima ili temama - kod Borisava Stankovića se često obrađuju motivi nesrećne ljubavi i "žal za mladost". Ovde je reč o monomotivu. Kada se neki motiv (slika, predmet, reč) stalno ponavlja u jednom delu ili u više dela istoga pisca, onda je reč o lajtmotivu. To je u romanu Na Drini ćuprija Ive Andrića motiv mosta: na kraju svakog poglavlja, koje je obično zasebna epska celina sa svojom temom i opisanom ljudskom sudbinom, pojavljuje se motiv mosta. Vreme i ljudske sudbine se smenjuju, ali most ostaje i dalje u središtu života male kasabe dajući mu svoj pečat. Lutajući, večiti ili opšti motivi javljaju se u delima više pisaca, u delima iz različitih književnosti i epoha: lutaju iz jednog vremena u drugo, iz jedne književnosti u drugu. Večiti su ili opšti baš zato što su prisutni i aktuelni u svim vremenima, jer su bliski svim ljudima. To su motivi ljubavi, smrti, sreće, pravde, slobode, junaštva, dostojanstva, časti, itd.

 

Misli i ideje u književnom delu

 

Književno delo nije samo skup umetničkih slika predmeta i pojava svakodnevne stvarnosti, nego je i skup bogate emotivnosti i razvijene misaonosti: književnim delom uvek se upućuje neka misao, ideja, poruka. Između predmeta umetničke obrade (teme) i stava prema predmetu obrade (ideje) postoji čvrsta sprega i preplitanje. Osnovna ideja je u izboru teme i u načinu obrade, odnosno u piščevom odnosu prema njoj. Odabrana tema treba da ilustruje neki stav, gledište, shvatanje. Tek kada se analizuju upotrebljena umetnička sredstva, može se shvatiti poruka koja proizilazi iz celokupne strukture dela i prenosi se na čitaoca.

 

Poruka se može osetiti iz načina izgradnje sižea, vođenja fabule, komponovanja, oblikovanja likova. U kraćim oblicima, pesmi na primer, nosilac poruke može da bude neki deo umetnički oblikovane stvarnosti, neki predmet. I reč sa pomerenim značenjem postaje nosilac poruke: jablan kod Jovana Dučića, dolap kod Milana Rakića, grm kod Vojislava Ilića, itd.

 

U delu se nađu dve različite idejne zamisli koje se međusobno isključuju: subjektivna i objektivna ideja. Subjektivna ideja sadržana je u piščevoj koncepciji i postavljenom umetničkom cilju, a objektivna ideja sadržana je u književnoj građi, u celini prikazanog sveta. U romanu Nečista krv Borisava Stankovića vodeća ili subjektivna ideja jeste ideja o nečistoj krvi: pisac nastoji da pokaže da se nečista krv vekovima taložila u žilama predstavnika jedne porodice i da je ona uzrok nesrećne sudbine lepe Sofke. Građa koja je Stankoviću poslužila da uobliči pripovedne tokove, izgradi siže i oblikuje likove, ponudila je drugačije viđenje uzroka nesrećne Sofkine sudbine: oni su u društvenim promenama koje su uzdrmale ustaljene odnose u društvu i položaj bogataških čorbadžijskih porodica (objektivna ideja dela). U ovom slučaju subjektivna ideja nije naškodila delu. Naprotiv, podstakla je pisca da uoči teško primetne trenutke psiholoških nemira, da otkrije snažne unutrašnje borbe i lomove, te da stvori prvi moderni psihološki roman u srpskoj književnosti.

 

Rekli su - Dolaze mi i pitaju me: kakvu sam ideju hteo da ovaplotim u svome Faustu? Kao da ja to sam znam i kao da to mogu reći... Lepo bi to zaista bilo kad bih pokušao da tako bogat, šarolik i u najvećoj meri raznolik život, koji sam prikazao u svome Faustu, nanižem na tanku vrpcu jedne jedine ideje na koju bi se moglo svesti celo delo. Gete

 

Ideja je uvek prva misao koja pokreće pisca da zapiše prve redove i ispiše svoje delo do kraja. To je misao koja je stalno prisutna u delu i prožima ceo njegov organizam. Dok čita, čitalac ne traga za idejom, ne misli na nju. U njemu ostaju tragovi čitanja: neko iskustvo, saznanje, doživljaj, utisak, vrednost, lepota, osećanje. Kada je delo pročitano, shvaćeno i doživljeno, shvaćena je poruka. Ono ne može biti shvaćeno i doživljeno a da nije shvaćena i vodeća misao njegova, suštinska poruka.

 

Jačina zračenja poruke i njena prijemčivost menjaju se vremenom. Ako je ideja opšte - ljudska, ako je ideal svevremen, poruka ima isto značenje za sve ljude u svim vremenima. Poruka koja nosi boju vremena, sa proticanjem vremena trpi promene: čitaoci različitih epoha pronalaziće različite smislove, značenja, poruke. Dela koja odražavaju samo jedan kulturni ili istorijski trenutak, koja zastupaju samo jednu tezu i imaju jasno naglašenu tendenciju, gube umetničku draž i brzo zastarevaju jer ne mogu da izazovu interesovanje kod čitalaca.

 

Tema književnog dela

 

U uobičajenom značenju tema je predmet umetničke obrade u književnom delu, ono o čemu se govori. To je neki predmet, pojava, ličnost, događaj, sudbina, osećanje, raspoloženje. Pisac se opredeljuje za određenu temu zato što oseća da ima šta da kaže o njoj, da iznese svoje viđenje, doživljaj, stav; da predoči misli, osećanja i raspoloženja. Saznavanje (otkrivanje) teme, odnosno odgovor na pitanje "Šta je tema ove pesme?", nije jednostavan zadatak. Nekada se tema lako otkrije iz naslova dela, nekada iz prvih stihova pesme, ali je često to mnogo teže i složenije: treba pažljivo pročitati delo, uočiti sadržinu, shvatiti zbivanja i fabularne tokove, proceniti i razumeti junake i njihove međusobne odnose i tek tada se može jasno ukazati tema književnog dela, glavna i sporedna tema i njihov međusobni odnos. U određivanju teme valja biti oprezan: "predmet obrade", koji se obično lako uočava, često nije tema dela i nije u njegovom smislu i značenju. To što se u prvom susretu sa delom ukazalo kao predmet ili tema dela, samo je povod da se iskažu misli, stavovi, stanje duha, osećanja, raspoloženja. Na primer, dolap i vranac u pesmi Dolap Milana Rakića samo su povod da se peva o čoveku i njegovoj sudbini, o životu i njegovom smislu. Pesma Grm Vojislava Ilića nema doslovno značenje: grm je simbol čoveka i pesnika, njihovog opstajanja na vetrometini života. Slap Dobriše Cesarića je pesma o pesničkom doprinosu pojedinca i pojedinačne pesme. Septembar Stevana Raičkovića je pesma o mukama i tegobama stvaranja.

 

Tema proizilazi iz motiva, često se svodi na motiv, a motiv prerasta u temu. U pesmi Dva cvijeta u bostanu rasla osnovni motiv je ljubavna čežnja, a to je i tema pesme. Motiv je najmanja tematska jedinica. Umnožavanjem motiva (dodavanjem dopunskih, umetnutih i sporednih motiva), nastaje motivski kompleks koji čini temu. U pesmi Paun pase ima više motiva (ljubav, rastanak, ljubavna čežlja, tuga zbog nemogućnosti sastanka) koji konstituišu temu: "tuga i bol zbog rastanka".

Uvođenjem više dopunskih i sporednih tema ili podtema nastaje tematski kompleks koji čini tematiku. Termin tematika ima trojako značenje:

 

1. Oblast iz koje je uzeta građa za umetničko oblikovanje

2. Niz pojedinačnih tema u širim pripovednim ili dramskim delima.

3. Specifične (karakteristične) teme koje se javljaju u stvaranju jednoga pisca.

 

Tema književnog dela i naslov mogu da budu u uzajamnoj vezi: iz teme proizilazi naslov kao sinteza ili poenta sadržine. U nekim delima, međutim, naslov ne proizilazi neposredno iz teme, u labavoj je vezi sa njom, ili se na nju uopšte ne naslanja i nema nikakve veze sa njom. U Čehovljevoj noveli Tuga naslov direktno proizilazi iz teme i sadržine, naslov i tema se podudaraju. U Lazarevićevoj pripoveci Prvi put s ocem na jutrenje naslov je samo posredno u vezi sa temom. Ako je sadržina pripovetke Mitrovo propadanje i Maričina borba da muža spasi i vrati porodici, naslov ne proizilazi iz nje. Ali, on se ipak naslanja na nju, na onaj trenutak kada otac prvi put u životu ide sa sinom na jutrenje. Taj trenutak je za dečaka bio snažan doživljaj iz više razloga: otac se vraća normalnom životu; ide u crkvu kao i svi ljudi. Pozivajući sina, izražava pažnju i ljubav što ranije nije činio. Sve je to Mišu ozarilo beskrajnom srećom. Zato taj trenutak Miša ne može da zaboravi. I kada god se seti toga jutra iz svoga života, seti se i svega onoga što je tome prethodilo.

 

Građa književnog dela

 

Svoje umetničke svetove pisac oblikuje iz građe koju nalazi u svome iskustvu, u stvarnosti oko sebe, ili je izmišlja. Zato se govori o iskustvenoj, dokumentarnoj i imaginarnoj građi. Iskustvena građa je sadržana u piščevom iskustvu; to je ono što je stečeno življenjem i delovanjem, što je sastavni deo sopstvenog životnog iskustva. Dokumentarnu građu čini sve ono što je rezultat saznavanja života i stvarnosti, ono što postoji kao činjenica stvarnosti pre nastanka književnog dela, ali i posle njegovog završavanja. To su kazivanja, anegdote, predmeti, pojave, procesi, dokumenti, književna i umetnička dela, naučni spisi, novinski članci, itd. Imaginarna građa je sve ono što pisac, zahvaljujući razvijenoj stvaralačkoj mašti, nadgrađuje na iskustvenu i dokumentarnu građu: on mora da izmisli likove, situacije, opise, monologe, dijaloge, tok svesti. Iskustvena i dokumentarna građa ne ulaze u delo u neprerađenom obliku već doživljavaju umetničku transformaciju. Ponekad se građa unosi u "sirovom" obliku (pismo, članak iz novina, dnevnik, oglas, sudski spis, itd.) ali se skladno uklapa u strukturu dela i podređuje umetničkoj funkciji.

 

Struktura književnog dela

 

Književno delo je složeni organizam sastavljen iz različitih elemenata, ali su svi oni dovedeni u skladan odnos, u uzajamnu povezanost i uslovljenost, u jedinstveno umetničko delovanje. Pri "običnom" čitanju ne mogu se osetiti ili zapaziti svi strukturni elementi književnog dela, ali pri analizi oni se posebno razmatraju (izučavaju) u njihovoj umetničkoj funkciji i utvrđuje njihovo mesto u ukupnoj umetničkoj vrednosti dela.

 

U najbitnije elemente strukture književnog dela spadaju: građa, tema, misli i ideje, motivi, fabula, siže, književni lik, pripovedanje, opisivanje, dijalog, monolog, polilog, kompozicija, jezik.

 

Pored uočavanja navedenih strukturnih elemenata, nauka o književnosti ukazuje i na slojevitost strukture književnog dela. Najčešće se govori o sloju zvučanja, sloju značenja, sloju predmetnosti (svet dela) i sloju [ematizovanih aspekata (nepopunjenih mesta koja čitalac popunjava u toku čitanja). Na ove slojeve ukazao je Roman Ingarden, poljski filozof i estetičar.

 

Razumevanje, saznavanje i doživljavanje književnog dela

 

Svrha čitanja književnog umetničkog dela jeste da se ono razume, da se spozna smisao i umetnički doživi sadržina. Razumevanju, saznavanju i doživljavanju književnog dela prethodi prvi utisak, prva impresija. Pod tim se podrazumeva dojam koji delo ostavlja na čitaoca u trenutku ostvarivanja komunikacije. U prvom utisku prisutna je čitaočeva svest o tome da li mu se delo sviđa ili ne sviđa, ali i jasan sud o razlozima dopadanja ili nedopadanja. To je istovremeno i prvi, ali ne konačan i potpun doživljaj dela. Proces javljanja prvog utiska možemo da uporedimo sa sledećom situacijom. Slušamo izražajno čitanje ili recitovanje pesme; slušanje ostavlja na nas utisak; istovremeno smo obuzeti izvesnim osećanjima i raspoloženjima - ushićenje, zadivljenost, saosećanje, tuga. Neposredno iz takvog duševnog stanja koje je stvoreno u nama izvire doživljaj pesme, njene sadržine i poruke - umetnički doživljaj.

 

Trenutak ostvarivanja komunikacije jeste trenutak "otvaranja" dela prema čitaocu: ima određeni utisak o delu, počinje da se ukazuje smisao, na tragu je ideje vodilje. Otvaranje dela prema čitaocu biva postepeno: obično kada se malo odmakne u čitanju ili kada se čitanje ponovi. Kada će doći do otvaranja dela, zavisi od vrste i prirode dela, od obima, od načina kazivanja, ali i od psihološke i intelektualne spremnosti čitaoca.

 

Prvi utisak (impresija) o delu i njegovom svetu samo je podsticaj za dalje čitanje ili za produbljeno čitanje (analizu, interpretaciju ili kritičku ocenu). Prvi utisak nije i potpuni umetnički doživljaj dela, koji podrazumeva prethodno razumevanje i saznavanje. Pod razumevanjem se misli na uspostavljanje potpune komunikacije između književnog dela kao pošiljaoca poruke i čitaoca kao primaoca poruke, a samim tim i jasno sagledavanje sadržine i strukture dela. Razumevanje je put za saznavanje sveta književnog dela i shvatanja njegovog smisla. Tek onda kada se potpuno otvori pred čitaocem (razumevanje i saznavanje), književno delo može da deluje na osećanja, raspoloženja i intelekt čitaoca. U tom trenutku ostvaren je potpuni doživljaj dela.

 

Književno delo i čitalac

 

Književno delo se potvrđuje i opravdava svoje postojanje tek u susretu sa čitaocem. Francuski esejista Moris Blanšo je rekao da knjiga biva knjigom tek kada se čita: bez čitanja ona ne postoji. Do susreta sa čitaocem knjiga je samo predmet; u susretu sa čitaocem ona oživljava i započinje svoje kazivanje pleneći bogatstvom misli i osećanja.

 

Čitaočevo opredeljenje da se posveti književnom delu ima različite podsticaje. Delo se čita da bi se ispunilo vreme i na najbolji način iskoristilo. U čitanju se nalazi zadovoljstvo usled zadovoljavanja različitih duhovnih potreba. Na čitanje podstiče i radoznalost podstaknuta nekim razgovorom, ali može da bude i stalna osobina čitaoca. Viši nivo čitanja je svesna težnja da se sopstveno iskustvo obogati i proširi duhovni vidokrug. Ovo čitanje je po pravilu plansko, sistematsko i kontinuirano. Čitalac već ima odnegovan čitalački ukus i ume sam da odabere delo za čitanje.

Čitanje je uslovljeno subjektivnim činiocima - ličnim osobinama čitaoca. Ali, čitanje je uslovljeno i vremenom, odnosno političkim, poetičkim i duhovnim kontekstom. Svako delo različito se čita u vremenu u kome je nastalo i u vremenu posle nekoliko decenija ili vekova. Razlika je u kvalitetu razumevanja i doživljavanja. Dešava se da delo u svome vremepu nije shvaćeno jer je slikom sveta i misaonošću otišlo dalsko ispred vremena. Tek kasnije, kada duhovni razvitak društva dostigne određeni stepen, delo će naći svoje čitaoce koji su u stanju da ga shvate i dožive.

U susretu književnog dela i čitaoca odvija se dvostruki proces delovanja: književno delo utiče na čitaoca obogaćujući njegova saznanja, osećanja i estetsko uživanje; ali na drugoj strani, i čitalac utiče na književno delo: ono se stalno menja i preobražava pod dejstvom čitaočeve svesti i psihe. Delo prima u sebe smislove koje dotle nije imalo, počinje da zrači značenjima koje je primilo od čitaočevog duha ili njegovog vremena. Između dela i čitaoca uspostavlja se odnos uzajampog delovanja i uticaja, uzimanja i davanja: književno delo se upija u svet i dušu čitaoca, a čitalac u delo utiskuje deo sebe, učitava svoje iskustvo, osećanja, raspoloženja i doživljaje.

 

U procesu čitanja često dolazi do poistovsćivanja (identifikacije) čitaoca sa junakom književnog dela. Ono nastaje u trenutku kada dođe do smanjivanja emocionalnog odstojanja između junaka i čitaoca i kada čitalac zbivanja opisana u delu doživljava kao svoja. Efekt poistovećivanja najpotpunije se ostvaruje kada je glavni junak istovremeno i nosilac naracije. Veoma snažna identifikacija javlja se u susretu istovetnih iskustava i istovetnih emocionalnih stanja čitaoca i junaka dela. Proces identifikacije ostvaruje pozitivne moralne i vaspitne efekte delovanja književnog umetničkog dela na čitaoca.

 

Vrednosti književnosti

 

Šta je vrednost?

 

Vrednost je ono što zadovoljava ljudske potrsbe u materijalnom i duhovnom smislu (materijalne vrednosti, moralne vrednosti, kulturne vrednosti, književne vrednosti). Vrednost je unutrašnje svojstvo književnog dela kao estetskog predmeta. Ono sadrži veliki broj neknjiževnih i književnih vrednosti.

 

Neknjiževne vrednosti su društvene, religijske, vaspitne, moralne, filozofske, saznajne. One su sastavni deo organizma književnog dela i posledica su društvenog porekla književnosti. Neknjiževne vrednosti se ne mogu odstraniti iz književnog dela. Međutim, one nisu relevantne za vrednovanje umetničkih kvaliteta književnih dela: bez obzira na obilje svih neknjiževnih vrednosti, bez književnih (umetničkih, estetskih) vrednosti nema književnog dela.

 

Književne vrednosti su samo one vrednosti koje su imanentne književnom delu kao umetničkom ili estetskom predmetu - to su estetske vrednosti, one vrednosti koje se doživljavaju kao lepo. To su primarne vrednosti književnog umetničkog dela i one su prevashodni predmet ocenjivanja umetničkih vrednosti.

Sve vrednosti književnosti mogu se svesti na estetske, moralne i saznajne vrednosti.

 

Estetske vrednosti

 

Čovek je počeo da stvara umetnost da bi izrazio svoj doživljaj lepote, ali i da bi kod drugog podstakao uživanje u lepoti.

 

Književnoumetničko delo svojom estetskom komponentom razvija kod čitalaca estetska osećanja, smisao za lepo, prijemčivost za estetske vrednosti, sposobnost doživljavanja, razumevanja i vrednovanja književnog umetničkog dela. Stalno i pažljivo čitanje dela dobrih pisaca pomaže da se učs jezik i stil, da se vaspitava i izoštrava ukus, izgrađuje kritički sud i sposobnost procenjivanja i vrednovanja književnog dela.

 

Estetsku funkciju književno delo ostvaruje celinom svoga delovalja: njegova lepota ogleda se u načinu izlaganja sadržine, u formi i načinu njenoga ostvarivanja, u jeziku i stilu, u iskazanim osećanjima i raspoloženjima, u predočenim mislima i idejama.

 

Moralne vrednosti

 

Književno stvaranje je od najranijih vremena podsticano ljudskom težnjom ka dobru - humanističkom i moralnom. Dobro je ono što služi čoveku, što ga čini čovekom, oplemenjujući ga i usmeravajući prema novim duhovnim vrednostima. Samim svojim predmetom obrade (čovek, život i svet) književnost je upućena na moralne probleme. Bilo da se govori o čoveku, njegovom intimnom svetu, misaonim preokupacijama i ličnoj sudbini; bilo da se govori o društvu, društvenim zbivanjima i odnosima; ili da je reč o nekim univerzalnim temama života, čoveka i sveta (problem dobra i zla, lepog i ružnog, moralnog i nemoralnog, niskog i uzvišenog, tužnog i veselog) - dobro se nameće kao najbitnije pitanje i izbija u prvi plan umetnosti reči. Moralne teme inspirišu anonimnog pevača lirske i epske pesme, balade i romanse, epova. Moral pojedinca, moralne krize i sukobi pojedinca sa samim sobom u središtu su interesovanja moderne proze od Tolstoja (Ana Karenjina) i Dostojevskog (Braća Karamazovi, Zločin i kazna) do Andrića (Travnička hronika), Crnjanskog (Seobe), Selimovića (Derviš i smrt) i Ćosića (Deobe, Vreme zla). Moral pojedinca uslovljen je ne samo čisto individualnim i unutrašnjim impulsima nego i društvenim činiocima, pa je pojedinac ogledalo društvenog morala ili izraz moralne krize društva. Društveni moral je tema književne umetnosti od njenih početaka, da bi vremenom neke književne vrste preuzele na sebe zadatak razobličavanja društvenog morala. Taj zadatak su najpotpunije ispunjavali komediografi, ali i lirski pesnici i romansijeri. Šaljiv, ironičan i satiričan odnos prema manifestacijama društvenog morala iznedriće mnoge satirične vrste čija će britka oštrica udarati po svemu što je nehumano i što vređa ljudsko dostojanstvo.

 

Književnost ne predočava samo etičku sliku vremena i pojedinca nego i nudi određeni etički stav. Junaci se bore i stradaju za neki moralni ideal; negativne osobine pojedinca i društva izazivaju osudu; ukazuje se na visokomoralne vrednosti: humanost, čestitost, pravdu, poštenje, čast. Slikajući pozitivne prnmere i negativne pojave, književnost pruža čoveku (čitaocu ili gledaocu) mogućnost da sagleda sebe i svet oko sebe i da se odredi prema onome što je negativno i nemoralno. U tome je smisao katarzičkog (pročišćavajućeg) delovanja književnosti: čitalac ili gledalac doživljava oslobađanje od onoga što je negativno a prihvata pozitivne moralne norme. Ružno i nemoralno izaziva kod čitaoca ili gledaoca reakciju i osudu i zato slike mračnog, ružnog i nemoralnog imaju izuzetno moralno dejstvo na čoveka.

 

Saznajne vrednosti

 

Ono što književnost čini osobenom i specifičnom, aktuelnom i popularnom, jeste njena širina zahvatanja predmeta kojim se bavi. To ne može ni jedan drugi oblik društvene svesti, niti neka od umetnosti ili nauke. Književnost je sintetičan oblik društvene svesti: dok ostali oblici društvene svesti posmatraju čoveka samo u nekoj od fizičkih ili duhovnih manifestacija njegovog bića, dotle književnost prikazuje čoveka u svim njegovim manifestacijama i ispoljavanjima. Dok se psihologija bavi psihom, logika mišljenjem, etika moralom, biologija telesnim sastavom i funkcijama organizma - književnost prikazuje čoveka sveobuhvatno. Tako je i sa prirodom, životom, svetom. Veliki broj nauka bavi se prirodom, ljudskim društvom i njihovom prošlošću. U književnom delu sve je dato na jednom mestu. Događaji i likovi opisani u Ljudskoj komediji Onore de Balzaka jesu izmišljeni, ali su sasvim mogući, verovatni i prepoznatljivi jer su oblikovani na osnovu građe koju je pružila društvena stvarnost toga vremena. Zato čitanje ovoga ciklusa romana omogućava čitaocu da potpuno upozna francusko društvo u prvoj polovini 19. veka. Čak i avanturistički romani Aleksandra Dime i istorijsko-avanturistički romani Valtera Skota, knjige koje se vrlo lako i sa velikim zanimanjem čitaju, svojom slikom epohe, mentaliteta i karaktera, obogaćuju čitaočevo iskustvo i znanje. Klasični društveni roman 19. veka, ali i roman 20. veka, bogata su riznica istorije, geografije, filozofije, etnografije, psihologije i etike. Sve je to dato na posredan način, kroz umetničku sliku, lako i prijemčivo. Napor čitanja naučne literature (veliki broj knjiga, težak naučni stil, stručna terminologija) zamenjen je zadovoljstvom čitanja književnog umetničkog dela koje ne nudi ništa manje od stotine knjiga iz istorije, geografije, sociologije, filozofije, psihologije, itd. Činjenice sadržane u romanu usvajaju se usputno, spontano i nenametljivo, ali je usvajanje olakšano i time što se svet romana prima emotivno, često sa dubokim doživljavanjem likova, zbivanja i atmosfere.

 

Književnost pomaže čitaocu da dublje i bolje upozna svoju ličnost i svet koji ga okružuje. Čitanje književnih dela, praćenje sudbina junaka, praćenje događaja i zbivanja, upoznavanje atmosfere sredine i vremena omogućava čitaocu da shvati sebe, razreši svoje nedoumice, odgovori na pitanja koja ga muče, razreši konflikte sa okolinom. Svet književnosti je sinteza vekovnih iskustava pojedinaca i zajednice: u jednom romanu sadržana je ogromna biblioteka ljudskih znanja, u kratkoj lirskoj pesmi sadržano je mnogovekovno emotivno iskustvo.

 

Odnos nauke i književnosti prema stvarnosti

 

Predmet književnosti su čovek, priroda i društvo, dakle ono što nazivamo stvarnost, objektivna stvarnost, koja postoji izvan nas i nezavisno od naših htenja, želja, shvatanja i osećanja. Ta ista stvarnost (čovek, priroda i društvo) predmet je različitih nauka: istorije, geografije, sociologije, etnografije, biologije, psihologije, filozofije, etike, logike, itd. Između književnosti i nauke postoji razlika u odnosu prema činjenicama stvarnosti, u načinu prikazivanja predmeta i pojava stvarnosti i u načinu upotrebe jezika kao sredstva za oblikovanje književiog i naučnog teksta (dela).

 

Odnos prema činjenicama stvarnosti - (na primer, odnos prema vremenu, prostoru, događaju ili ličnosti) različit je u nauci i književnosti. Nauka činjenicama prilazi objektivno, proučava ih tačno i precizno, niti šta dodaje niti šta oduzima, tačnost je podložna proveri. Književnost slobodno koristi činjenice stvarnosti, te su činjenice podređene umetničkoj funkciji i prilagođene prirodi i strukturi književnog dela, u prikazivanju predmeta i pojava stvarnosti ima dograđivanja i odstupanja. Ova dograđivanja i odstupanja proizvod su piščeve stvaralačke imaginacije koja predmetima, pojavama, ličnostima i događajima udahnjuje život, čini ih uverljivim i prijemčivim, boji ih subjektivnim viđenjem i emocionalnim tonom. Dok istorija vreme, događaje i ličnosti prikazuje objektivnim nizanjem činjenica na osnovu dokumenata i pri tom nastoji da ne izneveri istinu, književnost ima drugačiji pristup. Ona će koristiti dokumenta i činjeiice ali samo u onoj meri koja je u skladu sa umetničkom namerom i prirodom dela. Iz mase činjenica uzima samo one koje se uklapaju u koncepciju dela; unosi izmene u građi, dodaje činjenice koje nemaju istorijsku podlogu ali se dobro uklapaju u siže priče; unosi stvarne likove ali im daje novu, umetničku dimenziju, koja će kod čitalaca pokrenuti emocije i obogatiti doživljaj. Istorijski događaj prikazan u književnom delu dobio je nove konture, epizode i situacije; istorijska ličnost prikazana u književnom delu jeste stvarna ličnost, ali je ovde dobila ili drugo ime, ili neke nove osobine, ili je od stvarnog i istorijskog zadržala samo ime a sve ostalo je izmišljeno (fiktivno): doživljaji, razmišljanja, dijalozi (Žan Davil u Travničkoj hronici Ive Andrića, Živojin Mišić u Vremenu smrti Dobrice Ćosića, Mića Popović u Toplim pedesetim Pavla Ugrinova). Sve ovo odstupanje od stvarnog, dograđivanje pojava, predmeta i događaja, stvaranje situacija i atmosfere, oblikovanje duševnog sveta, oblikovanje monologa i dijaloga - omogućava piščeva razvijena stvaralačka imaginacija (mašta). Bez razvijene mašte nema dobroga pisca. Bez učešće stvaralačke mašte nema književnog umetničkog dela. Mašta služi da se stvore uverljive situacije, slike i likovi. Ona se koristi odmereno i pažljivo kako bi oblikovani svet bio verovatan i uverljiv. Pusti li se mašti na volju, stvaraju se neverovatni svetovi, situacije i bića kakvi ne postoje u ljudskom iskustvu: iakao, raj, rat zvezda, marsovci, vile, divovi - to je neverovatan i fantastičan svet.

 

U načinu prikazivanja predmeta i pojava stvarnosti - postoji bitna razlika između nauke i književnosti. Nauka im pristupa parcijalno, sa aspekta svoga predmeta proučavanja. Čovek je biološko, društveno, duševno i misaono biće pa je predmet mnogih nauka: biologija proučava građu i fiziologiju čoveka; istorija njegov razvitak i delovanje kroz vreme i u određenim istorijskim okolnostima; sociologija proučava mesto i položaj čoveka u društvenoj zajednici; psihologija proučava psihički život; logika se bavi mišljenjem; etika izučava moralne probleme; filozofiju zanimaju duhovni i egzistencijalni problemi čoveka, itd. Književnost prikazuje čoveka svestrano, u svim vidovima njegovog života i delovanja - kao fizičko, delatno, duševno i misaono biće. Dok će istorija prikazati Žana Davila, Živojina Mišića i Miću Popovića u određenim istorijskim okolnostima, književnost će predočiti njihovo delovanje, duševni svet, misaone preokupacije, strepnje i strahove, intimna razmišljanja, radosti i patnje.

 

Rekli su - Li Hant - Poezija počinje onde gde činjenica, obična ili naučna, prestaje da bude samo to, i počinje da pokazuje jednu dublju istinu; to jest, vezu koju ima sa svetom emocija, i njenu moć da stvori imaginativno zadovoljstvo. Zapitamo li baštovana, na primer, koji je ono cvet što vidimo tamo, on odgovara "ljiljan". To je obična činjenica. Botaničar kaže da je to cvet iz roda Nexandria monogynia. To je naučna činjenica. To je "gospođa vrta", kaže Spenser; i tu počinjemo da imamo poetsko osećanje njene lepote i ljupkosti. "Ljiljan je Biljka i cvet svetlosti", kaže Ben Džonson; i poezija nam tada pokazuje lepotu cveta u svoj njenoj misteriji i sjaju.

 

Ivo Andrić - Suočen sa svetom, sa ljudskim životom, književnik proniče u suštinu životnih pojava i u njima pronalazi neki dublji i trajniji smisao. On nije samo slikar objektivne stvarnosti nego i njen tumač, pa njegovo delo uvek predstavlja jasno izraženu čovekovu sviest o svetu i životu.

Dok se nauka služi pojmovima, književnost se služi umetničkim slikama i likovima. geograf će klimu primorja prikazati suvim činjenicama i brojkama, a pesnik će to dočarati umetničkom slikom punom sunca, zvukova, mirisa i boja (Vladimir Nazor: Cvrnak) dok će geograf zimu na Jastrepcu prikazati golim činjenicama - brojkama o visini snega, trajanju zime, temperaturi, pisac će to slikovito i uverljivo dočarati samo jednim opisom zimskoga dana (Dobrica Ćosić: Daleko je sunce); dok će filozofija svojom terminologijom i komplikovanim načinom izražavanja izložiti problem otuđenja, književnost će ovaj problem jasno i upečatljivo predočiti kroz umetnički lik otuđenog čoveka (Franc Kafka: Proces ili Alber Kami: Stranac).

 

Dok nauka stvarnosti prilazi objektivno, književnost joj prilazi subjektivno. Slika stvarnosti u umetničkom delu uvek je pomerena, preobražena, jer je to viđena i doživljena stvarnost u skladu sa psihološkom i emotivnom strukturom ličnosti pisca. Istovremeno, ta slika stvarnosti je i izraz odnosa pisca prema njoj: on ne samo da prikazuje, nego i izražava svoj odnos prema onome što prikazuje. Zato stvarnost u književnom delu nije objektivna stvarnost, nego subjektivna, umetnička stvarnost. Predmet objektivne stvarnosti dobija u umetničkom delu novi lik i smisao: oblak nije više samo činjenica atmosfere nego je izraz (ili slika) piščevog viđenja stvarnosti, čoveka i života, ili, tačnije, izraz piščevih osećanja i raspoloženja (Dobrica Cesarić: Oblak, Antun Gustav Matoš: Jesenje veče) grm nije isto u stvarnosti i pesmi - u stvarnosti je samo predmet, u pesmi je široka lepeza simboličnih značenja: čovek na vetrometini života, pesnik neshvaćen od društva (Vojislav Ilić: Grm).

 

Nauka i književnost služe se istim sredstvom za oblikovanje - jezikom. Međutim, upotreba jezika je različita. U nauci je jezik jasan, precizan, jednoznačan i hladan ("Crni oblaci donose nevreme"). U književnosti se jezik, odnosno reč, ne koristi u osnovnom značenju, nego u pomerenom, prenesenom značenju ("Olovne i teške snove snivaju/oblaci nad tamnim gorskim stranama"); reči se dovode u neočekivane spregove koji deluju iznenađujuće, slikovito i mnogoznačno ("hladna tišina", "šušte zvezde"); reč nije hladna nego je obojena osećanjima ili raspoloženjima a sama glasovna struktura reči u skladu je sa njenim značenjem (sumorno, tuga, klikće, romori).

 

Fikcija - Izmišljanje, zamišljanje, stvaranje uz pomoć stvaralačke imaginacije. Fikcija i fikcionalnost su bitno obeležje umetnosti reči, jedan od faktora koji lepu književnost odvaja od drugih oblika kojima je jezik sredstvo oblikovanja. Izmišljanje je rezultat rada piščeve mašte, ostvareno je verovatno i uverljivo jer je zasnovano na stvarnosti. Fikciju u fikcionalnoj književnosti ne treba shvatiti kao izmišljanje u funkciji stvaranja irealnog, neverovatpog i neobičnog (dakle fantastičnog), nego u funkciji stvaralačkog oblikovanja iskustvene i dokumentarne građe. Jedno je stvaranje neobičnog, čudnog i čudesnog (fantastika), drugo je stvaranje verovatnog i prepoznatljivog sveta (fikcija).

 

Odlike književnosti


Književnost se razlikuje od ostalih oblika društvene svesti po nekim bitnim, specifičnim karakteristikama: fikcionalnost ili izmišljenost, specifičnost oblikovanja, posebna upotreba jezika i estetičnost.

 

Najbitnija osobenost, koja književnost odvaja od ostalih oblika društvene svesti, jeste fikcionalnost ili izmišljenost. Iako književnost ima za predmett sasvim konkretne činjenice kao što su čovek, priroda i društvo, iako građu uzima iz stvarnoga sveta, oni mu služe samo kao polazište za umetničko oblikovanje, ali u toku stvaralačkog procesa doživljavaju transformaciju. Starne činjenice mašta dograđuje, preuobličava, daje im nove dimenzije, stavlja ih u nove odnose i zavisnosti. Na taj način, dajući građi specifičan oblik i sadržinu, pisac stvara nove svetove, svetove umetničkih dela. Treba uvek imati na umu da svet koji je pisac stvorio u umstničkom delu nije identičan svetu od koga je pisac pošao i iz koga je uzimao građu. To je svet koji se razlikuje od svih postojećih svetova, univerzalni svet koji postoji u univerzalnom vremenu.

 

Druga karakteristika književnosti je specifičnost komponovanja i uobličavanja. Bogatstvo književnoumetničkih oblika i raznolikost njihovog unutrašnjeg strukturiranja doprinose da književna umetnost ostvari najrazličitije forme u stihu, prozi i drami.

 

Posebna upotreba jezika bitna je odlika književnosti. Ona prilazi jeziku na poseban način: stvaralački i istraživački. Stvaralački, jer otkriva nove mogućnosti jezika, stvara nove reči, uobličava sintaksu, izgrađuje stil; istraživački, jer traga za novim značenjima i smislovima, stavlja reči u takve kontekste da one dobijaju neočekivana značenja i počinju da zrače novim smislovima.

 

Estetičnost je još jedna odlika književnosti kao umetnosti reči: čitanje književnog umetničkog dela izaziva osećanje lepog i uživanje.

 

Priroda i smisao književnosti

 

Naziv i pojam književnosti

 

Poreklo naziva književnost nalazimo u reči knjiga: sve što je izraženo rečima i uobličeno u celinu (knjiga) imalo je zajednički naziv književnost. Pod tim se podrazumevala celokupna stvaralačka delatnost kojoj je jezik osnovno izražajno sredstvo. Dok su se drugi stvaraoci (umetnici) služili bojama, linijama, tonovima, kamenom, drvetom i drugim materijalnma da bi izrazili svoj doživljaj sveta i života, pisci su se služili jezikom. U antičkoj Grčkoj i Rimu nije pravljena razlika među delima koja su plod stvaralačke delatnosti pomoću jezika. Ali velika produkcija nametala je potrebu da se jasnije postave granice među pojedinim oblicima duhovne proizvodnje koja se oblikuje u reči. Tada je izvršeno prvo razlikovanje književnih, istoriografskih. filozofskih, teoloških i naučnih spisa. Danas pojam "književnost" ima dvojako značenje. Književnost u širem smislu obuhvata umetničku književnost (beletristiku ili lepu književnost i književnonaučnu prozu), ali i proizvode koji nastaju u procesu proučavanja književnosti: književnu kritiku, istoriju književnosti i teoriju književnosti. Književnost u užem smislu obuhvata samo ono što se naziva beletristika ili lepa književnost (poezija, proza, drama) i književnonaučna proza: dnevnik, putopis, reportaža, pismo, memoari.

 

Za književno stvaralaštvo koriste se različiti nazivi. Česta je paralelna upotreba pojmova književnost ("savremena srpska književnost", "narodna književnost") i literatura ("u savremenoj srpskoj literaturi Ivo Andrić zauzima istaknuto mesto", "nesumnjiv je njegov doprinos našoj literaturi"). Međutim, reč "literatura" ima i uže značenje: spisak knjiga, bibliografija pročitanih knjiga i drugih naučnih radova. U staroj Grčkoj reč poezija prvobitno je označavala stvaralaštvo u muzici i književnosti (poiesis = stvaralaštvo), da bi kasnije označavala samo književno umetničko stvaranje. Ovaj pojam se dugo, pa čak i danas, koristi za označavanje umetničke književnosti. On, ipak, ima uže značenje: stvaranje u stihovima. U današnjoj nauci o književnosti koriste se pojmovi umetnička knjnževnost, umetnost reči, književnost, ali se sve više ustaljuje naziv knjnževnost. U tom značenju on se koristi i u ovoj knjizi.

 

Nastanak književnosti

 

Književnost nastaje iz potrebe da se izrazi zadovoljstvo, raspoloženje, radost, tuga i bol. Jedna od potreba je i želja da se saopšte viđenja i doživljaji, koji nalaze oslonac u subjektivnim stanjima duha. Značajno mesto u književnom stvaranju zauzima i potreba da se čovek oslobodi unutrašnje tenzije i psihološkog tereta. Potreba za lepim stalni je čovekov pratilac i njoj pripada zasluga što je umetnost uopšte u stalnom razvoju. Potreba za lepim leži u osnovi smisla i svrhe umetničkog i književiog stvaranja.

 

Književno stvaranje podstiče i želja da se iskažu misli, pogledi i stavovi, koji su se uobličili pod uticajem određenih psiholoških ili socijalnih okolnosti. Postanak mnogih književnih vrsta podstaknut je željom da se ostvari neki moralni, politički ili umetnički cilj, ali i željom da se izrazi protest, nezadovoljstvo ili razočaranje. Jasno je da ovakva htenja (da se ostvari određeni cilj ili izrazi nezadovoljstvo) mogu da dobiju naglašen pečat subjektivnosti, ideološke obojenosti i umetničke isključivosti.

 

Književnost kao umetnost

 

Književnost je proizvod čovekove stvaralačke delatnosti kojom se iz materijala koji pruža stvarni svet oblikuje izmišljeni svet, umetnički svet u kome važe specifične zakonitosti. Za književnost se kaže da je umetiost reči jer je reč osnovno sredstvo za oblikovanje umetničke slike stvarnosti ili čovekovog duhovnog sveta. Reč u književnosti ima specifičnu upotrebu i funkciju, bitno različitu od ostalih vidova stvaranja pomoću reči. Ovde ona dobija nova značenja i sadržine, postaje bogatija i mnogoznačnija, pruža mogućnost za različita sagledavanja.

 

Književnost je i oblik društvene svesti. Dok ostali oblici društvene svesti (pravo, filozofija, nauka, itd.) imaju parcijalni karakter, posmatraju čoveka u samo nekoj od manifestacija njegovog bića, književnost ima sintetičan karakter jer posmatra čoveka kao sveukupnost društvenih odnosa u svim njegovim manifestacijama i ispoljavanjima -i sa fizičkog, i sa delatnog aspekta. Ali predmet književnosti nije samo čovek nego i priroda i društvo: njihovim prikazivanjem postaje ogledalo ideja, osećanja i shvatanja pojedinca, epohe ili naroda. Ona je sinteza znanja i iskustva, kulture i tradicije, običaja i verovanja - najpotpunija istorija materijalne n duhovne kulture jednoga naroda.

 

Književno umetničko delo

Kazivanje, kazivači i oblici kazivanja u književnom delu

Književni lik u strukturi književnog dela

Fabula i siže književnog dela

Radnja u književnom delu

Kompozicija književnog dela

Motiv u književnom delu

Misli i ideje u književnom delu

Tema književnog dela

Građa književnog dela

Struktura književnog dela

Razumevanje, saznavanje i doživljavanje književnog dela

Književno delo i čitalac

Vrednosti književnosti

Odnos nauke i književnosti prema stvarnosti

Odlike književnosti

Priroda i smisao književnosti

loading...
10 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Književno delo

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u