Kneževa večera - Analiza pesme

Autor - narodna pesma
Književni rod - epika
Književna vrsta - epska narodna pesma Kosovskog ciklusa

Kako mu i sam naziv kaže, ovaj ciklus pesama opeva događanja vezana za Kosovski boj. Čini se da je ovo najmalobrojniji ciklus srpskih epskih pesama.

Ujedno, verodostojnost ovih pesama se najčešće dovodi u pitanje, jer se smatra da je narodni pevač nepravedno optužio Vuka Brankovića za izdaju. Odnosno da je mit o njegovoj izdaji najviše baziran upravo na ovoj narodnoj pesmi. Pretpostavlja se da je ova pesma, ipak nastala po završetku Kosovskog boja, te da je jedina "krivica" Vuka Brankovića ta što je ostao živ. Upravo tu je činjenicu, smatraju brojni istraživači, nraodni pevač uzeo kao osnov na kome je posle nastao mit da je Vuk Branković izdao kneza Lazara i Srbiju.

Za sve pesme koje pripadaju ovom ciklusu je karakteristično prisustvo dva glavna motiva: izdaje i herojske pogibije.

Mesto i vreme radnje - Radnja epske narodne pesme Kneževa večera se odvija u gradu Kruševcu, ali na tajnom mestu, u noći uoči boja na Kosovu (28. juna 1389. godine).

Epska narodna pesma Kneževa večera predstavljena je kao sinonim biblijske Tajne večere. Upravo ova pesma se smatra najbitnijim trenutkom čitave drame koja je vezana za boj na Kosovu.

Narodni pevač uvodi čitaoca u radnju opisom mesta održavanja večere, te nabrajanjem zvanica.

Zaplet lektire Kneževa večera nastaje u trenutku kda knez Lazar podiže pehar te nazdravlja junacima, obraćajući se poznatom junaku epske narodne tradicije, Milošu Obiliću. Veliki srpski knez Lazar otvoreno pokazuje da smatra da će ga upravo Miloš Obilić izdati u boju, čime se aludira na Judinu izdaju.

Miloš reaguje vrlo burno na ovu kneževu opasku, te kaže da zna da njemu izdajnik "sjedi uz koljeno", aludirajući na Vuka Brankovića.

Kulminacija epske narodne pesme Kneževa večera je trenutak kada Miloš Obilić daje zakletvu da će u boju ubiti turskog sultana Murata, ne bi li dokazao da nije izdajnik. A kako kaže, ako se vrati živ iz boja, on će lično ubiti izdajnika, odnosno Vuka Brankovića.

Na samom početku lektire Kneževa večera prikazuje se mesto održavanja ovog čuvenog događaja. Knez Lazar nazdravlja junacima i ostalim zvanicama i za svakog ima reči hvale. Međutim, smatra da će ga najhrabriji među njima, Miloš Obilić izdati sutradan u Kosovskoj bici. Miloš dostojanstveno zahvaljuje knezu Lazaru na rečima hvale, ali je uvređen njegovim mišljenjem o izdaji i zavetuje se da će ubiti turskog sultana Murata. Uz to kaže da ukoliko bude preživeo bitku, lično će presuditi jedinom izdajniku među njima, Vuku Brankoviću.

U epskoj narodnoj pesmi Kneževa večera pobrojani su svi tadašnji srpski junaci i gospoda. Knez Lazar o svakome od njih govori po nešto.

Mada, glavni junaci su praktično Miloš Obilić i Vuk Branković. Oni su u ovoj lektiri predstavljeni kao potpune suprotnosti. Miloš je junak, a Vuk gospodin.

U senci jednog od glavnih junaka epske narodne pesme Kneževa večera su, pak dvojica junaka: Kosančić Ivan i Toplica Milan.

__________________________________

Kneževa večera - Analiza pesme

Pesma Kneževa večera ima središnje mesto u ciklusu pesama o Kosovu - opisuje atmosferu neposredno pred boj. Ova kratka pesma sadrži više motiva i to usložnjava kako sadržinu tako i smisao pesme. Motiv izdajnika i izdajstva, ključno pitanje, nemir i nespokojstvo kneza Lazara, na prvom je mestu i čini srž pesme. Po tome ona podseća na biblijsku priču o Isusu i Judi. Na ovaj motiv nastavlja se motiv nesloge i podele, naglašeno prisutan u pretkosovskim pesmama. Stiče se utisak da je narodni pesnik bio opsednut ovim motivom jer je baš to smatrao glavnim uzrokom kosovskog poraza. Motiv viteštva je ustaljen motiv kosovskih pesama i nezaobilazan u onim pesmama u kojima se pojavljuje ličnost Miloša Obilića. Najzad, tu je i ključni motiv žrtvovanja - svesno odlaženje u smrt za zemlju, veru i vitešku čast. Tako je ova pesma ušla u temelje kosovske legende o izdaji i žrtvovanju.

Kompozicija pesme

1. Uvod - mesto i prilika: Kruševac i kneževa slava.

2. Opis sofre: slika ugleda i društvenog ranga pojedinaca iz feudalnog sloja (gospoda - gospodičići).

3. Kneževa zdravica.

- Isticanje svojstava gostiju, ali i njihovog mesta u kneževim očima i srcu.

- Obraćanje Milošu Obiliću.

4. Miloš Obilić odgovara na kneževu zdravicu.

- Odgovor knezu.

- Obraćanje Vuku Brankoviću.

- Obraćanje celom skupu - zavet.

Osnovni kompozicioni princip na kome je građena ova pesma jeste KONTRAST, ANTITEZA - ređanje motiva ili slika po suprotnosti, po onome što ih razlikuje:

Lazareva beseda (zdravica) - Miloševa beseda (zdravica)

Miloš junak: - Miloš izdajnik:

Ako ću je napit po junaštvu - Zdrav, Milošu, vjero i nevjero!

napiću je vojvoda Milošu - Prva vjero, potonja nevjero!

vernost - nevernost<br>odanost - izdajstvo

junaštvo - kukavičluk

otvorenost - pritvornost

Miloš - Vuk

gospoda - gospodičići

iskazivanje (ispoljavanje) - ćutanje (sakrivanje)

Ovaj princip komponovanja uslovio je isticanje snažnih kontrasta, napetu atmosferu, snagu verbalnog obračuna, lepotu viteštva i moralne čistote.

Verbalii sukob - Pesma je prilično statična - nema razvijene radnje koja podrazumeva dinamiku i kretanje, promenu ambijenta, preokrete, delovanje junaka, dramske sukobe, priču. Ima samo jedan događaj (kneževa večera), jednu situaciju (večera kod kneza), dva aktera - kneza i Miloša. Ima i sukoba, ali je to verbalni sukob između kneza Lazara i Miloša Obilića.

Atmosfera je napeta iz dva osnovna razloga:

- došlo je do verbalnog sukoba između kneza i njegovog miljenika Miloša; najmučnije u tom sukobu je atak na vitešku čast Miloša Obilića;

- sukob prati mukla tišina koja deluje mučno: kada se udara na čast jednoga viteza, svi ćute.

Ćutanje prisutnih u toj mučnoj situaciji može se objasniti na više načina.

- Psihološki: kneževe reči su izazvale iznenađenje, svi prisutni su bili u šoku zbog tako oštrih reči na Milošev račun, zavladao je muk.

- Običajno: nije dolično upadati knezu u reč, još manje priliči suprotstavljati se jačem u korist slabijeg (u hijerarhijskom smislu) ili, pak, napadati već napadnutog.

- Umetnički: narodni pevač nije hteo da razvija i time rasplinjuje događaj, zadržao se na ključnim motivima - motivu izdaje i motivu junaštva. To je urađeno svesno kao objašnjenje razloga što je bitka izgubljena na Kosovu. To je istovremeno i začetak kosovske legende.

Dve replike (zdravice, besede), Lazareva i Miloševa, imaju više usmerenja. Lazareva zdravica je u prvom delu upućena svim gostima ("Kome ć' ovu čašu nazdraviti") a pri kraju samo Milošu Obiliću ("Zdrav, Milošu, vjero i nevjero"). Milošev odgovor ima tri pravca:

knezu: Vala tebe, slavni knez Lazare!

Vuku: A prokleti Vuče Brankoviću!

gospodi: A tako mi boga velikoga.

Nije slučajno narodni pevač dozvolio Milošu Obiliću da izgovori tako dug odgovor knezu i prisutnoj gospodi: on je junak i vitez koji je nevino osuđen za izdaju koju nije učinio i neće učiniti.

Snažna psihološka i emotivna napetost karakteriše ovu pesmu od trenutka kneževog obraćanja Milošu Obiliću. Atak na čast takvog junaka kakav je Obilić, deluje mučno, šokantno i zastrašujuće. Milošev siguran i razložan odgovor, otvoreno obraćanje knezu Ti Vuku, te zavet da će ubiti Murata, polako smiruju napetost, šok popušta, prisutni kao da su odahnuli pod utiskom da je Miloš viteški otrpeo uvredu. Poslednje Miloševe reči da će Vuka odneti na Kosovo "kao žena kuđelj' uz preslicu" naglo ublažavaju napeti muk, lagano izazivaju komešanje i osmehe, makar i prikrivene zbog ozbiljnosti situacije. Narodni pevač ume da najmučnije i najteže situacije zapahne svežinom blagog humora.

Pesma o Obiliću - Po naslovu bi ovo bila pesma o knezu, ali je večera samo povod i prilika da se predoči stameni lik Miloša Obilića. Knez Lazar je domaćin ali i najveći uglednik. Odmah do njega su dva značajna velikaša Jug Bogdan i Vuk Branković. Pored njih su devet Jugovića. A tamo negde pri dnu sofre sede ostali vitezovi nižega ranga u feudalnoj hijerarhiji: Miloš Obilić, Kosančić Ivan i Toplica Milan. Razlog večere je konačan dogovor pred boj, ali se ona pretvorila u verbalni sukob Miloša i kneza Lazara. U svojoj zdravici knez gradacijski ređa goste po različitim merilima vrednosti: starještvo, gospodstvo, milost, lepota, visina, junaštvo. Ovde su tri vrednosti ključne: starještvo (Jug Bogdan), gospodstvo (Vuk Branković) i junaštvo (Miloš Obilić). Ako je junaštvo na kraju, ne znači da mu knez pridaje najmanji značaj. Naprotiv, najistaknutije su dve vrednosti: starještvo (godine, iskustvo, mudrost) i junaštvo. Da je tako, pokazuje kneževa zdravica. On nazdravlja Milošu junaku jer je on po toj osobini iznad svih prisutnih. Ali će knez kao najistaknutija ličnost Srbije i najodgovorniji čovek u teškom vremenu, načet sumnjom u mogućnost izdaje, podstaknut od drugih (Vuk), uz zdravicu iskazati i prekor:

Zdrav, Milošu, vjero i nevjero!

Prva vjero, potonja nevjero.

Rečima "prva vjero" knez izražava svoje uverenje u Miloševu dotadašnju odanost, izražava svoje dotadašnje poverenje i poštovanje. "Potonja nevjero" je izraz sumnje koja nagriza kneza, prekor svom miljeniku što misli na izdaju. Međutim, u knezu nije utrnula njegova naklonost prema Milošu, ljubav i poštovanje prema najvećem junaku - poklanja mu pehar u znak dotadašnjeg uvažavanja i poštovanja. Tragika kneževa je u njegovim osećanjima čoveka koji će biti izdan, u razočaranju u onoga koga je cenio i voleo i, najzad, u zabludi. Najveća tragika je pravljenje greške u neznanju i zabludi. Veličina kneževa je u odavanju poštovanja dotadašnjem Milošu - poklanjanje pehara je izraz ljubavi i žaljenja što je, kako se njemu činilo, izgubio najvećeg i najvernijeg junaka. U tom činu kneževom ne treba videti praštanje - nema praštanja kao što nije bilo ni izdaje - ona tek treba da se dogodi.

Kneževa večera jeste, ali umesto da ona ukaže na izdajnika, ukazala je na junaka, zato je ovo pesma o Miloševom viteštvu i junaštvu. Miloš Obilić je oličenje viteštva (dostojanstva i časti) i žrtvovanja za zemlju, veru i sopstvenu čast koja je dovedena u pitanje kneževom zdravicom. Njegova veličina je u snazi da izdrži poniženje i u spremnosti da delom pokaže svoje viteštvo. Na kneževe reči Miloš reaguje

brzo - Skoči Miloš na noge lagane.

s poštovanjem - Pak se klanja do zemljice crne

odštetno - Ač' ne vala na takoj besjedi.

uvereno - Ja nevjera nikad bio nisam, nit' sam bio, nit ću ikad biti.

sigurno - Nego sjutra mislim u Kosovo za hrišćansku vjeru poginuti.

otvoreno - Nevjera ti sjedi uz koljeno ispod skuta pije ladno vino, a prokleti Vuče Brankoviću!

viteški - Sjutra jeste lijep Vidovdanak, viđećemo u polju Kosovu ko je vjera, ko li je nevjera.

junački - No ću otić 'sjutra u Kosovo, i zaklaću turskog car Murata i staću mu nogom pod gr 'oce.

duhovito - Uhvatiću Vuka Brankovića, vezaću ga uz to bojno koplje, kao žena kuđelj' uz preslicu, nosiću ga u polje Kosovo.

Pitanja, zadaci, vežbe

1. Slavu slavi srpski knez Lazare.<br>Car uzima zlatan pehar vina.

- Kako razumete ovo različito titulisanje Lazara i kao kneza i kao cara? 

__________________________________

Kneževa večera - Analiza pesme

Slava moga gospodara i moja je slava,
tajna moga gospodara i moja je tajna

Slavu slavi srpski knez Lazare
U Kruševcu, mjestu skrovitome.
Svu gospodu za sofru sjeda,
Svu gospodu i gospodičice.

Od kneza - cara Srba, koji će sutra izaći u boj a danas mu je slava, ništa se drugo niti može očekivati, niti se šta drugo moglo dogoditi. Uoči same bitke gospodar to čini: sa svojim najvernijima i najbližima, slavi svoju slavu.

Kneževa Večera, (pesma iz koje su navedeni stihovi), koja bi se slobodno mogla nazvati i "Kneževa slava", predstavlja u celokupnom kosovskom pevanju važan, isključivo srpski detalj. Naime, cela pesma jeste slika srpske slave. Pred boj, svi su okupljeni na "mjestu skrovitome". Iako je to mnogim tumačima dalo priliku da se ogledaju u tvrdnjama da se ovde radi o "poslednjoj večeri", to ipak tu nije slučaj. Niti je narodni pevač, niti je naš Knez bio toliko arogantan, da bi Kneza ili ovaj sebe, podigao na nivo Hrista. I pevač i Knez slave i priznaju Hrista, baš kroz taj sveti čin, tako što Knez slavi slavu. Svemu je postojao znao se i zna se red, kod onih koji red drže. U ratu i na bojištu, slava se slavi večerom, nikada ručkom. Obično kada se sve po frontu pritaji. I slavi se tako da mnoštvo ne zna gde, da ne bi zlo rata zadesilo one koji slave. Znači, u trenucima ratnog stanja nacije, Knez i njegovi najbliži, našli su tajno mesto da bi se na njemu okupili u činu gde moraju da budu bez oružja. Otuda je mesto tajna. Svoju slavu Srbin slavi uvek.

I bas kao na pravoj slavi, tu je sve kako treba. I zdravica je iskreno duboka, dostojna tragike nacionalnog trenutka. Zakletva junaka, heroja samo može da bude njegovom smrću poništena, jer je zakletva na slavi. A ko je na slavi bio proklet, uklet je i proklet baš kao Vuk Branković.

O tome je (bila?) srpska slava i o tome "Kneževa večera".

Sa knezom su bili svi njegovi i "gospoda" ali i "gospodičići". Slava se ne slavi sa svakim. Otuda je nauk bio među starinama upućivan mlađima: pozovi ti svakog dobronamernika u kuću i podeli sa njim večeru i toplinu doma, ali slavu... slavu svako mora dobro da zna s kime i zašto deli.

Na slavu ima ko se zove, ima ko se pozove, a ima ko je jednom pozvan i za svagda su i sva kolena njegova pozvana. I nijedna od ovih grupa nije saćinjena od svakoga.

Ako bi dobronamerni neznanac na dan slave u kući potražio vode, bilo se dužno da se posluži kao za slavu, ali nije mogao da se stavi za slavsku trpezu. Ako bi, kako je bio običaj, Cigani svratili da čestitaju, bili bi ugošćeni kako dolikuje i torbe im napunjene, ali nisu mogli za trpezu. S kime se i kako slava delila, propisala je istorija i tradicija, a one su starije od ma kog protokola i dnevnih potreba "uređivanja" slave, da bi se opčinila prostota ili kakav bogati, "važan" gost.

Sve su se ove stvari, ako bi se gde, u kojoj kući desile, prepričavale kako bi služile za nauk, nauk očuvanja slave odnosno, očuvanja i održanja nacije.

Slava je bila i ostala tajna. A tajna se, ni jedna, ne deli sa svima; a kamoli tajna slave. Na slavi svako može slobodno da govori, jer koji su tu, oni su koji ni u čemu i nikada ne treba jedni drugih da se boje. A domaćin je garant toga svima, od te slave pa do naredne na kojoj će se sresti. Jer, slavu podeliti sa nekim značilo je i znači, gde se slava drži kako dolikuje, podeliti tajnu hrišćanstva, podeliti tajnu krsnog imena. Znači podeliti tajnu imena koje je u osnovi svega. A ime Njegovo, pod pečatom je i pod zakonom svete zapovesti: - I ne uzimaj uzalud imena Gospodina Boga svojeg. (2 Mojs. 20, 7.)

Mnoštvo je sklono da, u ovo naše smutno vreme, brani stav kako se slave danas slave zavisno od sela ili kraja. Pa tu ima mnogih pametnijih i od popova i od crkve, a jos više, od onih koji su uspeli, uz sve tragedije, sramote i poruge ipak da obdrže i sačuvaju istinski red. Bilo je jedno strašno vreme; - doba kada nije bio čojek ko nije brata ubio. Nadamo se da je prošlo. Ali pre bratoubistva, kao odrednice doba i naroda, desilo se djedoubistvo. U tom velikom ratu likvidirani su starci, oni čuvari tajni o kojima su i crkveni ljudi pitali njih. Ta masovna likvidacija bila je važna njemu da bi im on jedini bio otac, otac važniji od oca. Ovima sto su ostali živi, ponuđeno je kao jednako: i slavsko prase - jagnje, i prvomajsko prase - jagnje. Tako smo, kada se pokazalo da baš nisu odrzivo krdo, preko crvenih prasića stigli ponovo do slavskih, stigli smo do današnjeg priličnog haosa u tome kako ko slavi slavu. Danas su se malo pobrkali elementi savremenog paganizma, prvomajski i avnojevskih praznoverovanja, a ovde u emigraciji i koktel partija, sa dostojanstvom i tajnom slave, pa slava često izađe kao (negde i bukvalno) bahanalija. Sta reći o tome da ljudi prilagođavaju slavu vikendu? Pomeraju dan sveca, kako bi ga prilagodili svojim dnevnim potrebama ili pak prijateljima, kako bi isto društvo praznovalo više dana. Ili o onome koji je za svoju slavu poveo drugove da ih časti, ni manje ni više nego u strip-tiz bar? Ili o onome koji je otisao na odmor pa kada se vratio, pošto mu je slava pala u dane kad tu nije bio, zakazao slavu, da se proveseli sa društvom? Šta o onima koji redovno slave pretvaraju u preglasne pijanke uz urlike: - Nek se čuje da mi je slava?

Već čujem glas iz davnine: - Polako ljudi. Slava nije da se obeleži! Slava je da se prizove, da se priseti. Da se seni okupe iz davnina, opet oko tog istog i povodom toga jednog sveca, čiji je dan. Taj jedan jedini dan. Da sva minula pokolenja kuće u tom danu opet budu tu, zajedno.

Za slavu, na dan slave, niko iz kuće ne radi, deca ne idu u školu i ništa se ne obavlja što je posao. Bez obzira na "gubitke". Niti se u dan sveca - slave, kuća napušta, radi bilo kakve skitnje ili posete drugome, ni zarad njegove slave. Iz kuće ode neko, da predstavlja kuću, ali domaćin drži slavu. Ustaje i leže sa svojim svecem. (Stoka se nije puštala u pašu, već bi se samo poranila u oborima i štalama.) Držiao se dan Bogu kroz praznovanje Njegovog sveca životom kao celodnevnom molitvom svecu zaštitniku.

Već čujem caršijska pitanja, ko sam i šta sam ja da drugima kažem šta će i kako će da rade. Radim to zbog mnogih drugih, koji negoduju, prepričavaju pa čak i gnevno neodobravaju mnoge postupke svojih sunarodnika. Jer sve što se ipak radi, oni koji rade govore da rade u naše srpsko ime, jer oni kažu da se to kod nas tako radi. (Bože oprosti im, ne znaju šta rade!) Uglavnom iz svoga ne znanja, iz svoje tužne duševne unesrećenosti (bolesne taštine), poneki i iz svoga bezobrazluka, takvi svojim postupcima šire o nama laž. Neka oni drže svoje bahanalije i ono što oni zovu slavama, neka oni sebe zovu i takvi Srbima, mi ćemo samo prošaputati što i rekoh: - Bože, oprosti im... Mi nećemo Bogu dokazivati ko jeste, a ko nije Srbin, Bog to zna. A mi, znamo svoje. Eto ko sam ja ("Opet se onaj Gaja pravi pametan!"), da drugima kažem šta će i kako će da rade.

Pomenuo sam na početku kad je bila reč o tajnom mestu, da Knez i njegovi najbliži nisu bili naoružani. Isto su tako, postoje svedočanstva, srpski oficiri za vreme Prvog svetskog rata proslavljali slavu svojih drugova, na frontu, uz večeru i bez oružja. A znate li kolike su slave u poslednjih 10 godina po Beogradu provedene sa mnoštvom elegantnih gostiju, koji su na sebi imali u tregere zategnuta oruzja o ramenima? Bog vidi i ispod versaći odela. Zaluda je da markica čuva od greha. Neka se niko ne zanosi kada pita: zašto nas zlo ne ostavlja na miru? Ostavilo bi zlo nas, ali mi se ne ostavljamo zla, niti zlo teramo od sebe...

Slava je tajna, prvo domaćinova pa onda i svih ukućana...

Na slavama se zaricalo, na slavama su sklapane zavere. Samo sa slavom kao sa tajnom mi postojimo. Pet stotina godina po dubovima i jarugama u zbegovima i bez igde ičega, mi smo držali svoje slave kako dolikuje i kako se drži. Sve naše bune i ustanci začeti su na našim slavama.

Nesameriv je greh praviti budalaštinu od slave.

Zato, kada palite svoju slavsku sveću (koji kandilo) setite se, spomenite se, od toga plamena pošlo se u polje Kosovo (davno ili nedavno, više nije važno). Od toga plamena, u svom pretku, koji je otišao sa knezom Lazarem, i vi ste se uputili smrti kroz dobrovoljno prolivanje krvi, da bi se pridodala krvi Hristovoj. Jer, uz pravila o slavi ide i važi i danas ono: slava moga gospodara i moja je slava...

Umesto kakvog zaključka navešću svoju pesmu:

SRPSKA SLAVA

Ako budemo mogli i poslednjim dahom da kažemo:
- Mi smo izdržali! Slavu slavili! Neka i naša deca izdrže. Neka slavu podrže. Blago nama!
Ako ne izdrže nasa deca ... Teško našim grobovima. Naše će spomenike uzidati u kamenje nečijih koliba. Ali još teže unucima naše dece. Oni će, biti robovi.

Radovan Gajić

_________________________________

Kneževa večera

Slavu slavi srpski knez Lazare
u Kruševcu, mjestu skrovitome.
Svu gospodu za sofru sjedao,
svu gospodu i gospodičiće:
s desne strane starog Jug-Bogdana,
i do njega devet Jugovića;
a s lijeve Vuka Brankovića,
i ostalu svu gospodu redom;
u zastavu vojvodu Miloša,
i do njega dv'je srpske vojvode:
jedno mi je Kosančić Ivane,
a drugo je Toplica Milane.

Car uzima zlatan pehar vina,
pa govori svoj gospodi srpskoj:
"Kome ć' ovu čašu nazdraviti?
Ako ću je napit po starještvu,
napiću je starom Jug-Bogdanu;
ako ću je napit po gospostvu,
napiću je Vuku Brankoviću;
ako ću je napit po milosti,
napiću je mojim devet šura,
devet šura, devet Jugovića;
ako ću je napit po ljepoti,
napiću je Kosančić-Ivanu;
ako ću je napit po visini,
napiću je Toplici Milanu;
ako ću je napit po junaštvu,
napiću je vojvodi Milošu.

Ta nikom je drugom napit neću,
već u zdravlje Miloš-Obilića!
Zdrav, Milošu, vjero i nevjero!
Prva vjero, potonja nevjero!
Sjutra ćeš me izdat na Kosovu,
i odbjeći turskom car-Muratu!
Zdrav mi budi, i zdravicu popij,
vino popij, a na čast ti pehar!"
Skoči Miloš na noge lagane,
pak se klanja do zemljice crne:
"Vala tebe, slavni knez-Lazare!
Vala tebe na tvojoj zdravici,
na zdravici i na daru tvome,
al' ne vala na takoj besjedi!
Jer, tako me vjera ne ubila,
ja nevjera nikad bio nisam,
nit' sam bio, niti ću kad biti,
nego sjutra mislim u Kosovu
za rišćansku vjeru poginuti!
Nevjera ti sjedi uz koljeno,
ispod skuta pije ladno vino:
a prokleti Vuče Brankoviću!
Sjutra jeste lijep Vidov danak,
viđećemo u polju Kosovu
ko je vjera, ko li je nevjera!
A tako mi boga velikoga,
ja ću otić sjutra u Kosovo,
i zaklaću turskog car-Murata,
i staću mu nogom pod gr'oce!
Ako li mi bog i sreća dade
te se zdravo u Kruševac vratim,
uvatiću Vuka Brankovića,
vezaću ga uz to bojno koplje -
kao žena kuđelj' uz preslicu,
nosiću ga u polje Kosovo!"