Jevgenij Zamjatin - Mi

Inžinjer po struci, profesor Politehničkog instituta u Petrogradu, Zamjatin pisac je mogao sa izvanrednom ubedljivošću da nam dočara složenu mašineriju kosmičkog broda. Oko pola veka je samo prošlo a horizont znanja, interesovanje Bazarova i ambijent u kome živi D-503 su neuporedivi. Matematičke formule, reaktivni motori, akumulatorski toranj, staklo, beton i metal kao građevinski materijal prvi put statiraju u ruskoj književnosti. Međutim, njegovo idejno prilaženje toj građi može se gledati i kroz tekst tehničkog besmisla koji isključivo vredi kao parodija: - Ovde smo, razumete li, dobili čvrst okvir sa podupiračima i čvorni momenti daju pritisak na kvadrat.

Roman - Mi nije samo naučno-tehnička fantastika; on je pre svega socijalno-satirična fantastika. Okamenjeno blagostanje, rajska ravnoteža utopije nisu mogli da uživaju naklonost pisca Zamjatina, izrazitog dijalektičara za koga je svet sagrađen na neprekidnoj borbi, dinamici, koliziji. Slika budućeg sveta nikako nije mogla biti utopija, za njega bi to bilo stanje entropije, stanje sleđeno, koje se ne razvija, ne kreće napred. Možda je njegovo groteskno prikazivanje vizije budućeg sveta isforsiralo jedan opšti pesimistički ton prisutan u romanu. A. Voronski u svome eseju o Zamjatinu kaže: - Roman ostavlja težak i strašan utisak. Napisati umetničku parodiju i prikazati komunizam kao superkasarnu pod ogromnim staklenim zvonom nije novo: tako su se odavno vežbali protivnici socijalizma - to je utaban i neslavan put - Zamjatinova satira ne bi bila tako retka, tako ubedljiva, tako mobilizirajuća da je data u lepršavom, - žizneradosnom tonu. Čitav problem oko Zamjatinovog pesimizma je u tome što je roman nastao u jedino mogućem i u isto vreme najnepogodnijem trenutku. Napisati takav roman 1920. godine, u Rusiji, u doba entuzijasta, fanatika, stvarnih realizatora ljudske sreće značilo je svrstati se u redove jetkih nevernika. Onda je to bila jedina realna ocena.

Ova knjiga deluje proročki, vidovito. To je primarna, najjača impresija. Zamjatin, veliki poznavalac prirodnih nauka, govoreći o Velsovim mitovima i fantaziji, daje sam ključ za razumevanje ovog utiska: - Velsova fantastika je fantastika možda samo danas, a sutra će već postati život. Utoliko pre što možemo reći da su se mnoge Velsove fantazije - već ostvarile, jer Vels ima čudan dar da vidi budućnost kroz neprozirnu zavesu današnjeg dana. Uostalom, to je netačno: čuda ovde nema više nego što ga ima u diferencijalnoj jednačini koja nam dozvoljava da unapred kažemo gde će pasti granata ispaljena tom i tom brzinom; čuda ovde nema više nego što ga ima u pronicljivosti astronoma koji predskazuje da će pomračenje sunca biti tog i tog datuma. Ovde nije mistika - nego logika, ali samo logika drskija, dalekometnija od obične. Nesumnjivo da je Zamjatin posedovao isti dar, da se izuzeo iz tekućih imperativa, da je procese laboratorijski, analitički, sa strane gledao i da nam je umetnički pružio sliku sveta, koju smo mi kasnije uglavnom upoznali.

Tablica množenja je mudrija, apsolutnija od drevnog Boga: ona nikada - shvatate li: nikada - ne greši. I ništa srećnije ne postoji od cifara koje žive po skladnim, večitim zakonima tablice množenja. Ni kolebanja, ni zabluda. Istina je jedna, i put istine je jedan; i ta je istina - dva puta dva, i taj istiniti put je - četiri. I zar ne bi bio apsurd kad bi ove srećno, idealno pomnožene dvojke - počele da misle o nekakvoj slobodi, tj. jasno - o grešci?...

... Mislio sam: kako se i moglo desiti da drevnim ljudima nije padala u oči sva apsurdnost njihove književnosti i poezije? Ogromna, veličanstvena snaga umetničke reči - traćila se potpuno uzalud. Prosto smešno: svak je pisao što mu padne na pamet. To je isto tako smešno i apsurdno kao i činjenica što je more kod drevnih ljudi puna 24 časa tupo udaralo o obalu, milioni kilogramometara sadržanih u talasima - odlazili su samo na zagrevanje osećanja kod zaljubljenih. Mi smo iz zaljubljenog šapata talasa dobili elektriku, od zverke koja štrca besnu penu napravili smo domaću životinju; a isto tako smo ukrotili i osedlali nekada divlju stihiju poezije. Sada poezija nije više bezočni slavujev zvižduk: poezija je - državna služba, poezija je - korist.

Naše čuvene "Matematičke None": zar bi mogli bez njih u školi tako iskreno i nežno da zavolimo četiri računske radnje? A "Trnje" - taj klasičan primer: Čuvari su trnje na ruži koje čuva nežni Državni Cvet od grubih dodira... Čije će kameno srce ostati ravnodušno kad vidi nevina dečja usta kako tepaju, kao molitvu:

Ružu zli dečko zgrabi.
Trn se u ruku zabi.
Nestaško - jao, jao,
plačući je otrčao.

A "Svakodnevne Ode Dobrotvoru"? Ko se neće, kad ih pročita, pobožno pokloniti pred samopožrtvovanim radom tog Broja nad Brojevima? A mučni, crveni "Cvetovi Sudskih presuda"? A besmrtna tragedija "Zakašnjenja na posao"? A priručna knjiga "Stanice o polnoj higijeni"? Čitav život, u svoj svojoj složenosti i lepoti - zauvek je iskovan u zlato reči.

Naši pesnici više ne lebde u sedmom nebu: oni su se spustili na zemlju; oni sa nama idu u korak uz zvuke strogog mehaničkog marša Fabrike muzičkih instrumenata; njihova je lira - jutarnje šuštanje električnih četkica za zube i stravičan tresak varnica Dobrotvorovoj Mašini, i veličanstveni eho himne Jedinstvenoj Državi, i intimno odzvanjanje kristalno-blistavog noćnog suda, i uzbudljiva lupnjava roletni koje padaju, i veseli glasovi najnovije kuvarske knjige, i jedva čujni šapat uličnih membrana.

Naši su bogovi ovde, dole, s nama - u Birou, u kuhinji, u radionici, u klozetu; bogovi su postali kao mi: ergo - mi smo postali kao bogovi. I mi ćemo, moji neznani planetarni čitaoci, doći k vama da bismo vaš život učinili božanstveno razumnim i tačnim, kao što je naš...

Sutradan sam se ja, D-503, javio Dobrotvoru i ispričao mu sve što mi je bilo poznato o neprijateljima sreće. Zašto li mi je ranije to moglo izgledati teško? Ne razumem. Jedino objašnjenje: moja predašnja bolest (duša). Uveče tog istog dana – za istim stolom sa Njim, sa Dobrotvorom – sedeo sam (po prvi put) u čuvenoj Gasnoj sobi. Doveli su onu ženu. U mom prisustvu je trebalo da da svoj iskaz. Ta je žena uporno ćutala i osmehivala se. Primetio sam da ima oštre i vrlo bele zube i da je to lepo. Onda su je uveli pod zvono. Lice joj je postalo veoma belo, a kako ona ima tamne i velike oči – bilo je to vrlo lepo. Kad su ispod zvona počeli da izvlače vazduh – ona je zabacila glavu, zatvorila oči; stisnute usne – to me je na nešto podsećalo. Gledala me je, grčevito se držeći za naslone fotelje – gledala je dok joj se oči nisu sasvim zatvorile. Onda su je izvukli, pomoću elektroda brzo povratili i ponovo stavili pod Zvono. To se ponavljalo tri puta – a ona ipak nije rekla ni reči. Drugi, koji su privedeni zajedno sa tom ženom, bili su časniji: mnogi od njih su počeli da govore još od prvog puta. Sutra će se svi oni popeti uz stepenice Dobrotvorove Mašine. Ne treba odugovlačiti jer je u zapadnim kvartovima još – haos, jauk, leševi, zveri, i na žalost, znatna količina brojeva je izneverila razum. Međutim, na 40. bulevaru je uspela montaža privremenog zida od visokovoltnih talasa. I ja se nadam da ćemo pobediti. Još više: ubeđen sam – mi ćemo pobediti. Jer razum mora da pobedi.  

... Imao sam prilike da čitam i čujem mnogo neverovatnih stvari o onim vremenima kada su ljudi živeli još u slobodnom tj. neorganizovanom, divljem stanju. Ali najneverovatnije mi se uvek činilo upravo ovo: kako je tadašnja, makar i embrionalna vlast, mogla dozvoliti da ljudi žive bez ičega nalik na našu Tablicu, bez obaveznih šetnji, bez tačnog regulisanja rasporeda jela, kako je mogla dozvoliti da ustaju i odlaze na spavanje kad im dune u glavu; neki istoričari čak kažu da su u to doba na ulicama po svu noć gorela svetla, da se po svu noć ulicama hodalo i vozilo.

Eto, to ja nikako ne mogu da razumem. Ma kako da je bio ograničen njihov razum, ipak su morali da shvate da je to bilo pravo, sveopšte ubijanje – samo lagano, iz dana u dan. Država (humanost) branila je da se osudi na smrt pojedinac, a nije branila da se ubijaju milioni napola. Ubiti jednog, tj. smanjiti zbir ljudskih života za 50 godina, – to je zločinački, a smanjiti zbir ljudskih života za 50 miliona godina – to nije zločinački. Pa zar to nije smešno? Kod nas će taj matematički moralni zadatak rešiti za pola minuta bilo koji desetogodišnji broj, a kod njih to nisu mogli – svi njihovi Kantovi skupa (zato što se nijedan Kant nije dosetio da izradi sistem naučne etike, tj. zasnovane na oduzimanju, sabiranju, deljenju, množenju).

A ovo – zar nije apsurd što je država (smela je sebe da nazove državom!) mogla da ostavi bez svake kontrole seksualni život. Ko je, kad je, i koliko je hteo... Potpuno nenaučno, kao životinje. I kao životinje su nasumice rađali decu. Zar nije smešno: poznavati voćarstvo, živinarstvo, ribarstvo (imamo tačne podatke da su oni sve ovo znali) i ne umeti doći do poslednjeg stupnja te logičke lestvice; detarstva. Ne dosetiti se naših Materinskih i Očinskih Normi. Tako je smešno, tako je neverovatno, da sam eto napisao, a plašim se: odjednom ćete me vi, nepoznati čitaoci, proglasiti za pakosnog šaljivca. Odjednom ćete pomisliti da prosto hoću da vam se podsmevam i da vam sa ozbiljnim izgledom pričam krajnje budalaštine....

... Svako jutro, sa šesterokotačnom tačnošću, u jedan te isti tren, u jednu te istu minutu – mi, milioni,ustajemo kao jedan. U jedan te isti tren, jedinstveno milionski započinjemo posao – jedinstveno milionski ga završavamo. I slevajući se u jedinstveno, milionoruko telo u jednoj istoj, Tablicom određenoj sekundi – prinosimo kašike ustima – izlazimo u šetnju i idemo u slušaonicu...

... sad će sesti beli, mudri Pauk – Dobrotvor u beloj odori, koji nam je mudro svezao ruke i noge dobrotvornim mrežama sreće. Ali, evo završilo se to Njegovo veličanstveno silaženje s nebesa, bronca himne je ućutala, svi su seli...

Čuvari su – trnje na ruži koji čuvaju nežni Državni cvetić od grubih dodira...

... već su tu, u našim redovima: oni odmah mogu otkriti numere koji padnu u zabludu i spasiti ih od daljnjih lažnih koraka, a Jedinu Državu od njih samih...

... ona sliči na svoje ime: desetak centimetara niža od Majčinske Norme – zato je sva okruglasta i ružičasta O – usta – otvorena u susret svakoj mojoj reči. I još: okrugli, bucmasti nabori na zaprešću – kakvi bivaju kod dece...

... na kraju naše četvorke - nepoznata mi muška numera - nekako dvaput izvijena, poput slova S. Svi smo bili različiti

Na njegovoj znački je blesnulo: S-4711 (naravno, zašto je on od prvog trenutka bio za mene povezan sa slovom S: to je bio vizuelni utisak neregistrovan svešću)

A između svojih prozračnih, kao od blistavog zraka satkanih zidova – živimo uvek na videlu,večno okupani svetlošću. Mi nemamo što skrivati jedni od drugih. K tome to još i olakšava težak zadatak i uzvišen trud Čuvara...

Na bulevaru sam se, prešavši na drugu stranu, osvrnuo: u svetlom, potpuno prožetom suncem, staklenom bloku kuće – tu i tamo videle su se tamnoplave, neprozirne kocke spuštenih roletna – kocke ritmičko tajlorizirane sreće...

Otvorio sam teška, škripava, neprovidna vrata – i mi smo u mračnom prostoru bez ikakvog reda ( to se kod njih nazivao "stan"). I sti onaj čudan "kraljevski" muzički istrument – i divlje,  neorganizovano, ludilo – kao tadašnja muzika – šarenilo boja i oblika... izobličene epilepsijom, ne
uklapajući se ni u kakve jednadžbe – linije nameštaja... Teško sam podnosio taj haos...

'Sunce... nije bilo naše, pravilno raspoređeno po zrcalnoj površini uluca: bili su to nekakvi živi komadići, mrlje što neprestano trepere, zaslepljivale su oči, u glavi se vrtelo...

I sve to se kreči, migolji, šušti, pod nogama baca se nekakvo čupavo klupko a ja skamenjen,ne mogu ni koraka – zato što pod nogama nije ravnina – shvaćate, nije ravnina – već nešto odvratno-meko, podatno, živo, zeleno, elastično...

Rukopis je - moj. I dalje - isti rukopis, ali - na sreću, samo rukopis. Nikakve groznice, nikakvih besmislenih metafora, osećaja: samo činjenice. Zato što sam zdrav, savršeno, potpuno zdrav. Smešim se – ne mogu, a da se ne smešim: iz glave su izvukli nekakav iver, u glavi je lako, prazno...

Drugi dan ja, D-503, javio sam se Dobrotvou i ispričao mu sve što mi je bilo poznato o neprijateljima sreće. Zašto mi se to ranije moglo činiti teškim? Neshvatljivo. Jedino objašnjene: moja prethodna bolest (duša)...

__________________________________

Jevgenij Ivanovič Zamjatin rođen je 01. 02 1884. godine u varošici Lebedjan udaljenoj oko trista kilometara južno od Moskve. Otac mu je bio sveštenik i direktor osnovne škole, a majka profesorica muzike. Posle školovanja u rodnom gradu Jevgenij Ivanovič Zamjatin u gradu Voronežu završava gimnaziju i dobija zlatnu medalju za uspeh. Na univerzitetu u Sankt - Peterburgu upisuje politehničke nauke, brodogradnju 1902. godine. Priključuje se boljševicima odmah po dolasku na studije. Zbog toga ima silne neprilike sa carskim režimom, tako da je 1906. godine uhapšen i deportovan u rodni grad. Uprkos zabrani ilegalno se vraća u Sankt –Peterburg da bi završio studije. Prvu priču Sam objavio je u časopisu " Obrazovanje" i ona je prošla nezapaženo. Prvi literarni uspeh doživeo je kada je objavio pripovetku Srez koja je nastala dok je bio prognan. Jevgenij Zamjatin je vrlo rano definisao svoj odnos prema književnosti, prvo pripadnošću grupi Serapimova braća, a zatim i slikovitim opisivanjem razlike između realista i svog shvatanja literature označivši svoju poziciju kao neorealizam. Vrlo slikovito i precizno podvukao je razliku: - Na kraju krajeva šta je realizam? Ako sopstvenu ruku pogledate pod mikroskopom naići ćete na grotesknu sliku: drveće, jaruge i kamenje umesto dlačica, pora...

Ne samo što je umeo da sagleda stvarnost, prepozna u njoj grotesknu i mučnu budućnost kojoj je jedino oružje reč, a koristio ih je bez obzira na posledice, znajući takođe i primenjujući to saznanje u svojim pričama i romanima ( napisao dva, Mi i nedovršen Bič božiji ) da "svet u životu održavaju jeretici" i da "ako jeretika nema, onda ih treba izmisliti".

U vreme Prvog svetskog rata zastupao je antiratne internacionalne pozicije. Njegova antiratna priča Na kraju sveta bila je razlog 1914. godine da carske vlasti uhapse ne samo autora, Zamjatina, već i izdavača i zaplene časopis Zavet u kome je priča objavljena. Poslali su ga na Sever i suđeno mu je za podrivanje poretka i uvredu ugleda oficira carske Rusije. Posle oslobađanja Boravak na Severu je bio je podsticaj da napiše priče Sever i Afrika.

Odličan inženjer koji je tvrdio da mu je pisanje hobi i koji je pored priča pisao i članke, objavljivao ih u socijalističkim časopisima, pod stalnom je prismotrom prvo carske, a kasnije i Lenjinove i Staljinove cenzure. Jevgenij Zamjatin je 1916. godine poslat u Englesku da nadgleda izgradnju ledolomaca koje su ruske vlasti naručile. Proveo je tamo godinu dana, prevodio Džeka Londona i H. G. Velsa, napisao Ostrvljane. Vraća se u Rusiju krajem 1917. godine, nastavlja da radi na izgradnji tada već sovjetskih ledolomaca i dobija poziv od Maksima Gorkog da se angažuje u odabiru i objavljivanju dela iz engleske i američke književnosti u okviru projekta Svetska književnost.

Zamjatinova priča Pećina biće objavljena 1920. godine. Priča govori o tadašnjoj svedenosti života građana SSSR na očajnu bitku da se snađu samo za hranu i ogrev, kao u vreme dok su ljudi živeli u pećinama. Roman Mi biće objavljen 1921. godine i zabranjen odmah. Biće to prva delo koje je zabranio Glavlit, strašna sovjetska cenzura, ništa manje represivna u Lenjinovo vreme koja će u Staljinovo doba doseći čak cifru od 100 poznatih zabranjenih literarnih dela, i što je najgore, pisci su životima platili svoju imaginaciju, svoju istinu, kao Bulgakov, Mandeljštam...

Nakon što je roman Mi objavljen u Njujorku 1924. godine Jevgenij Zamjatin je postao "đavo" u sopstvenoj zemlji, kao i drugi pisci čije knjige su objavljene u inostranstvu. Bio je osuđen na "književnu smrt" poput Bulgakova, Piljnjaka, Bunjina, Dovlatova, Aksjanova, Ahmatove, Remizova... Nakon pisma koje je uputio J. V. Staljinu i u kome je opisao svoj nepodnošljiv položaj dozvoljeno mu je da napusti domovinu, 1931. godine, zajedno sa suprugom.

Pored priča i romana Jevgenij Zamjatin je napisao i knjigu uspomena Lica, pisao je drame, a i scenario za film Na dnu Žana Renoara, po delu Maksima Gorkog.

Mi roman Jevgenija Zamjatina čija je osnovna ideja izložena još u Ostrvljanima, a smatra se i pretečom Hakslijevog romana Vrli novi svet (objavljen 1931. godine), Orvelovog romana 1984 (objavljen 1949. godine) objavljen je u Rusiji tek 1988. godine i nalazi se među sto knjiga u ediciji Tamizdat.

Jevgenij Ivanovič Zamjatin umro je u Parizu 10. 03. 1937. godine.