Francesco Petrarca - Kanconijer

Frančesko Petrarka - Kanconijer

Kanconijer (Canzoniere) je zbirka od 366 pjesama (317 soneta, 29 kancona, 9 sestina, 7 balada i 4 madrigala) posvećenih voljenoj ženi Lauri. Zbirka se sastoji od dva dijela: prvi je dio nastao za Laurina života, a drugi poslije njezine smrti. Pjesme su raspoređene tako da postižu kronološki tijek pjesnikove ljubavi, ali isto tako i njegov duhovni razvoj od čisto fizičkih do duhovnih stremljenja.

U liku Laure, Petrarca je ostavio ne samo spomenik voljenoj ženi već i trajni simbol težnje prema nedostižnoj ljepoti koja se pred kraj Kanconijera sve više pretvara u nebesku. Kanconijer je značajan i po tome što prvi put u povijesti pjesništva bilježi i iznosi čovjekov unutarnji svijet doživljaja.

Petrarkin sonet

Talijanski ili petrarkin sonet oblik je pjesme od dva katrena i dvije tercine s najčešćim rasporedom rima: abba abba cdc cdc.

Petrarkizam

Diljem Europe pjesnici oponašaju Petrarcu po osnovnim motivima i osjećajima. Petrakisti uzdišu za voljenom ženom, koja je uzvišena i nedostižna, ljubav je za njih bol i patnja, ali i inspiracija za umjetničko stvaranje. Hrvatski su petrarkisti Šiško Menčetić, Džore Držić, Hanibal Lucić i Mavro Vetranović.

__________________________________

Za života gospođe Laure

DA BI SE MENI ČASNO OSVETIO
(Per fare una leggiadra sua vendetta)

Da bi se meni časno osvetio
i u jednom danu niz uvreda sprao,
Amor luk snova uze krišom, kao
čovjek, što je žrtvu zamijetio.

Krepost se uz srce bješe stisla tako
da bi ga uz oko zaštitila bolje,
kad udarac smrtni siđe tamo dolje,
gdje se vršak strijele odbijao lako.

Al uzbuđena zbog napada prva,
ne imađaše vremena ni snage,
da se u tom jadu s oružjem odhrva,

il da me povuče – domišljata, smjela -
iz toga jada na brijeg misli drage,
kao što bi sada to uzalud htjela.

- ovom je pjesmom Petrarca opisao svoje osjećaje u trenutku kada se zaljubio u gospođu Lauru.

I BIJEL I SIJED STARČIĆ JEDAN KREĆE
(Movesi il vecchierel canuto e biancho)

I bijel i sijed starčić jedan kreće
od slatkog gnijezda, gdje mu život prođe,
pa prestrašena obitelj kad pođe,
pomišlja da oca više vidjet neće,

a zatim skupiv svu snagu što ima
za krajnje dane, savladav svu bolju,
koliko može jača dobru volju
i skršen od ljeta, pognuv se ka tlima,

dolazi u Rim, pun vjerskoga glada,
da bi mu mogo Njegov lik da sine,
lik koga i na nebu još se vidjet nada.

Tako i ja tražim, gospo, lik vam, jao,
u drugima, da me za njim želja mine,
te da bih ga pravog, živog ugledao.

- starac pred smrt odlazi u Rim vidjeti Veronikin rubac. Njegova mu vjera pomaže savladati sve teškoće na putu. On vjeruje u Veroniku i uzvisuje ju baš kao što uzvisuje i Lauru jer je već počeo svoju ljubav smatrati duhovnom. Na kraju pjesme počinje svoju ljubav tražiti u drugim ženama.

NE NALAZIM MIRA, A ZA RAT SAM MLITAV
(Pace non trovo, et non ho da far guerra)

Ne nalazim mira, a za rat sam mlitav,
plašim se i nadam, plamtim komad leda,
sad me svod uza se, sad na zemlji gleda
i stišćem prazninu i grlim svijet čitav.

Amor, što me drži svezana sred uza,
ne smatra me svojim, nit mi omču driješi,
neće da me smakne, nit da me se riješi,
ne voli me živa, stran sam mu bez suza.

Bez očiju vidim, bez jezika zborim,
poginuti žudim i tražim spas neki,
sam sam sebi mrzak, za ostale gorim.

Hranim se jadom, plačući se smijem,
smrt su mi i život jednako daleki,
gospo, vi ste krivi nevoljama tijem!

- ovaj je sonet preveo na hrvatski jezik Petar Zoranić (16. st.) u pastirskom romanu Planine. Prijevod je dosta slobodan, kao i Mažibradićev, pa je danas teško upotrebljiv. Zato je taj sonet prevoditelj ponovno preveo.

_________________________________

Poslije smrti gospođe Laure

NAJLJEPŠE LICE, ŠTO GA SVIJEST JE ZNALA
(Discolorato hai, Morte, il píu bel volto)

Najljepše lice što ga svijest je znala,
ti ublijedi, Smrti; divne oči zgasi,
a vez tijela – što ga sto ljepota krasi -
s jedinstvenom dušom, ti si potrgala.

S pokretom jednim sve mi blago strada,
najljepše riječi, što ih iko začu,
prisili na šutnju; ja ostah u plaču,
pa svud oko mene bol s dosadom vlada.

Žaleći me jadna zbog tolike tuge,
kadikad me tješit moja gospa stane,
osim te utjehe živeć nemam druge.

Dokle ona zbori licem sjaj joj igra
od kojeg bi srce s lakoćom da plane
u čovjeka ko i medvjeda i tigra.

- Petrarca sanja da ga Laura tješi. U cijeloj se pjesmi obraća Smrti kao nekoj osobi i prigovara joj što je uzela Lauru.

MISLI SE MOJE SADA ONOJ DIŽU
(Levommi il mio penser in parte ov'era)

Misli se moje sada onoj dižu,
koje ovdje nema, a srce je ljubi,
pa u trećem krugu, kojeg zlato rubi,
ja je opet vidim još ljepšu i bližu.

Za ruku me uze i reče: - U krugu
ovome još ćeš sa mnom skupa biti,
ne vara li nada, moro si se biti
zbog mene s jadom, snoseć mnogu tugu.

Umrijeh prije reda, ne razumije glava
ljudska moja dobro, što ti srce voli
ostalo je dolje i sakriva trava. -

Čemu maknu ruku, zašuti u sjaju?
Uz te riječi čiste, što liječe sve boli,
umalo da i ja ne ostah u raju.

- ovaj sonet ide u red najljepših Petrarkinih soneta. De Sanctis ga je neobično mnogo cijenio. To je jedna od onih pjesama po kojima je Petrarca i danas u talijanskoj lirskoj poeziji nedostižan uzor.

JA IDEM PLAČUĆ DANE, PROŠLE, TAVNE
(I'vo piangendo i mici passati tempi)

Ja idem plačuć dane, prošle, tavne,
potrošio njih sam, smrtna mi je bila
ljubav, ne poletjeh, a imađah krila,
da izvedem s njima, možda, čine slavne.

Ti, što mi poznaš krivnje zle i gadne,
vladaru neba, besmrtan, nevidljiv,
spasi krhku dušu, put zlu joj je vidljiv
i milošću svojom digni je, kad padne.

I jer stalno življah u oluji, boju,
nek spokojan umrem, da odlazak časni
otkupi na zemlji praznu mlakost moju.

Ostatku dana od kojih još stradam
ko i blizoj smrti pomogni, ne kasni,
ti znaš da u tebe ja se samo nadam!

________________________________

Lassare il velo o per sole o per ombra

Nosite, gospo tu koprenu krasnu
na suncu i u sjeni,
otkad žudnju vidjeste u meni
s koje mi svako ino htijenje zgasnu.

Dok slatke misli u sebi sam krio,
što željama su slomile mi pamet,
lice ve? vi?ah samiloš?u sjati;
al kad vas Amor upozori na me,

Kose je plave veo obavio,
a nesta pogled koji ljubav prati,
Što vrh sveg od vas žu?ah sad mi krati

taj veo tako kleti,
što, na smrt moju, i zimi i ljeti
o?iju divnih krije svjetlost jasnu.

Pjesnik primjećuje da ga Laura ne voli. Laura je odbila Petrarcu kada je vidjela da ju on voli. Pjesnik je to prikazao tako da je rekao kako se je ona veom sakrila. Tim veom je sakrila svoje oči koje pjesniku najdraže kod Laure. Pjesnika su najviše privlačile njene oči, koje su njemu bile poput sunca (svjetlost koja mu daje život, snagu...). Stilske figure koje se pojavljuju su metafora i epitet.

Rima
1. kitica – abba
2. kitica – abcd
3. kitica – abb
4. kitica – aab
- c iz 2. kitice se rimuje s b iz 3. kitice i a iz 4. kitice

Questa anima gentil che si disparte

Ta blaga duša što putovat treba
u drugi život, prije hore zvana,
bude li tamo dužna ?ast joj dana,
u najdi?nijem bit ?e dijelu neba.

Izme?u Marsa stane li i tre?e
svjetlosti, Sunce pasti ?e u sjenu,
jer da bi mogle gledat lijepost njenu,
blažene duše njoj hrlit sve ?e.

Pod ?etvrtim li svodom bude stala,
tri ostale ?e manje lijepe biti,
a samo njoj ?e pripast ?ast i hvala;

u petom krugu ne?e boraviti;
znam, bude li se dalje uspinjala,
Jupitera sjaj ?e i svih zvijezda skriti.

Analiza - Petrarca shvaća da će Laura umrijeti prije nego što bi trebala. Pjesnik je diči. Prikazuje ju kao svjetlost, što je i prije već činio pošto je svjetlost često upotrebljavana za prikaz idola, moći, predmeta obožavanja i slićno, te govori kako će ta svjetlost sjati jače od svih ostalih odnosno da će sva ostala svjetla pasti u sjenu. Naravno to govori da će se desiti samo ako joj bude dana čast koju ona u njegovim mislima zaslužuje. Stilske figure koje se pojavljuju su gradacija, hiperbola i epitet.

Rima
1. kitica – abba
2. kitica – abba
3. kitica – aba
4. kitica – aba
- a iz 3. kitice se rimuje s b iz 4. kitice
- b iz 3. kitice se rimuje sa a iz 4. kitice

Quanto piu m'avvicino al giorno extremo

Kako se bliže moji zadnji časi,

a život ljudski redom kratko traje,

vidim da vrijeme ni hipa ne staje

i lažna nada pomalo se gasi.

Mislima velim: o ljubavi niti

zborit ne smijemo, jer u svakom trenu

snijeg kao novi nestaju i venu

snage nam tijela; mirni ćemo biti:

s njim će sve nade prestati da žive,

s kojih smo bili u zabludi dugo,

sve što veseli, boli, srdi, plaši;

te ćemo spoznat da često i drugog

privlače stvari lažljive i krive;

uzalud da su uzdisaji naši.

Pjesnik primjećuje da neće još dugo živjeti. Život svakog čovjeka je prekratak. Vrijeme uvijek teče i niti na trenutak se ne zaustavlja pa tako pjesnik gubi "lažnu" nadu koja ga je do sada tješila. Petrarca shvaća da u svakom trenu ima sve manje i manje energije za život i da ju nesmije rasipati. Govori da će s prestankom gibanja, odnosno kada napuste svoje tjelo, nestati svi osjećaji. Zadnju kiticu se može protumačiti na više načina. Jedan način bi bio da je ono što oni sada govore, još prije smrti, uzaludno jer uzaludno jer će postojati uvjek oni drugi koje privlače krive stvari bez obzira na to što oni kažu, a drugo je da njihovi uzdisaju nakon što umru su uzalduni, odnosno uzaludno im je to što se čude krivim stvarima koje drugi rade i mole boga da to zanemari. Od stilskih figura pojavljuje se kao i uvijek epitet.

Rima
1. kitica – abba
2. kitica – abba
3. kitica – abc
4. kitica – abc
- a iz 3. kitice se rimuje s b iz 4. kitice
- c iz 3. kitice se rimuje s c iz 4. kitice

Dolce mio caro et precioso pegno

O slatki znače, milo moje blago,

što Raj te čuva, Narav mi te diže,

ah, sućut tvoja zašto kasno stiže,

života moga potpora i snago?

Bar u snu tvojeg viđenja sam prije

dostojan bio; sad puštaš da patim

pomoći lišen: ta tko mi je krati?

A znam da srdžbe tamo gore nije:

zbog koje ovdje srca milostiva

stradanjem drugog katkada se slate,

te Amor svladan u svom carstvu biva.

Ti što me vidiš i ćutiš mi muke,

i jedina mi možeš skončat jade,

prikazom svojom stišaj mi muke.

Laura je mrtva i raj je čuva. Pjesnik je tužan jer je više niti u snu ne vidi kao prije pa se zapitao zašto bi to Laura njemu napravila kada u raju nema srdžbe. Pjesnik misli da je Laura jedina koja vidi njegove muke i da mu ona jedina može pomoći da ih se riješi ako mu se prikaže. Djelomično je u pravu jer ako pati za njom najbolje će mu trenutno pomoći da mu se prikaže, no onda će još više patiti kada mu se za stalno prestane prikazivati. On si sam jednini može pomoći. Mora sam prihvatiti da je više nema u ovom životu te krenuti dalje sa svojim životom. Od stilskih figura se javlja epitet.

Rima
1. kitica – abba
2. kitica – abca
3. kitica – aba
4. kitica – aba (iako nije prava jer se potpuno ista rije? pojavljuje)

Dicemi spesso il mio fidato speglio

Zrcalo vjerno govori mi moje,

duh trudan, koža izborana cijela

i oslabljena snaga, spretnost tijela:

Ostario si, očevidno to je.

Valja da Narav svi slušaju ljudi

jer vrijeme ne da sporit snagu njenu.

Ko voda vatru što gasi u trenu,

tad se iz duga, mučna sna probudih:

i vidim da nam život leti bijedan

i da nam kob je samo jednom sklona;

i usred srca glas mi zvoni jedan

Od nje što lijepih lišena je spona,

al, živa, bila stvor je izvanredan,

te svim je slavu, mnim, uzela ona.

Pjesnik vidi svoj odraz u zrcalu i shvaća da je star i slab. Petrarca se probudio i shvatio da život prolazi i da je bijedan, no još uvijek čuje u svome srcu glas Laure te se prisjeća kako je bila "izvanredna". Stilske figure koje su upotrebljene su hiperbola i epitet.

Rima
1. kitica – abba
2. kitica – abbc
3. kitica – aba
4. kitica – aba
- a iz 3. kitice se rimuje s b iz 4. kitice
- b iz 3. kitice se rimuje s a iz 4. kitice

Dojam o djelu - Soneti koje sam pročitao mi se nisu previše dopali zbog pjesnikovog stava prema Lauri. Nikako ju ne može preboliti što je pomalo iritantno, pogotovo ako se pokušate staviti u njenu poziciju. Ona ga ne želi no Petrarca ju voli i nakon što umre i još uvijek ju veliča iako ga ona nikada nije voljela. Često se pojavljuje hiperbola što dokazuje da pjesnik pretjeruje s ljubavlju prema Lauri. Iako bi neki mislili da to govorim jer se nisam zaljubio i slično, to nije točno jer Petrarca, čak i nakon što mu je Laura pokazala da nije zainteresirana za njega, ju je nastavio obožavati. Štoviše Laura do kraja svog života nije promijenila mišljenje, kao i Petrarca.

__________________________________

Francesco Petrarca - Kanconijer

Književni rod - lirika
Književna vrsta - ljubavne pesma

Osnovna tema dela Kanconijer jeste ljubav. Ona prava, iskrena, platonska ljubav jednog muškarca prema ženi koju vidi kao ideal i kao večitu inspiraciju. Ona je za njega idečna žena... muza.

Delo Kanconijer je posvećena Petrarkinoj ljubavi prema jednoj ženi. Kao što je većina vas čula, verovatno, Petrarkina muza se zvala Laura. Međutim, još dok je Frančesko Petrarka bio živ postojali su sumnjivci koji su tvrdili da Laura zapravo ne postoji, već je plod pesnikove fikcije. Tako su mislili jer je opisana kao savršenstvo. Naravno, Petrarka je negirao to tvrdeći da Laura zaista postoji. Sad na vama ostaje da verujete ili ne verujete, to jest da Lauru posmatrate kao stvarnu osobu ili kao privid, odnosno plod piščeve mašte. Oni koje je zanimala analiza stvaralaštva velikog pisca su, ipak došli do zaključka da Laura jeste postojala i da je reč, zapravo o izvesnoj Lauri de Noves. Kako je napredovala dalja analiza podataka, tako se došlo do zaključka da je ta Laura de Noves 1325. godine postala supruga grofa Uga de Sada, čime je definitivno postala nedostižna velikom piscu.

Delo Kanconijer je, kao što smo naveli zbirka pesama. Nju čini ukupno 366 pesama, od kojih je najviše soneta. Da budem oprecizni, delo čini: 317 soneta, 29 kancona, 9 sestina, 7 balada i 4 madrigala. Ovde ćemo samo napomenuti da sonet koji je svojstven Petrarki ima 2 katrena, to jest strofe od po četiri stiha i dve tercine, to jest strofe od po tri stiha. Što se rime tiče, ona je u katrenima takozvana obgrljena, a u tercinama ukrštena.

Vrlo je važno da vaša interpretacija dela Kanconijer bude razumljiva, a da bi bila što jasnija i bolja interpretacija, bitno je da vam analiza ovog dela bude jasna. Lektira Kanconijer jeste obimna, ali ako želite da vaša analiza i interpretacija pomenutog dela, a samim tim i sastav koji ćete izvesno imati budu što bolje urađeni, nesumnjivo ga morate pročitati.

Pomenuta lektira Kanconijer govori o platonskoj ljubavi koju Frančesko Petrarka oseća prema jednoj ženi za koju zna da mu je nedostižna. Inače, delo Kanconijer je poznato i pod nazivom Rasute rime  ili samo Rime i, kako se veruje upravo ovo delo je imalo izuzetno veliki uticaj na pesnike koji su sebe nazivali "petrarkistima".Čitavo delo prati razvoj ove ljubavi u pesnikovoj duši od trenutka kada ju je spoznao, to jest od trenutka kada je ugledao svoju muzu. Laura je večita pesnikova inspiracija i on je vidi i doživljava kao savršenu ženu. U njoj je spojena i unutrašnja i spoljašnja lepota.

Lektira "Kanconijer" je podeljena u dva dela. U prvom delu je opisan period od prvog susreta, pa do perioda neposredno pre nego što je Laura umrla. Drugi deo opisuje osećanja velikog pesnika nakon smrti voljene žene.

Inače, svaka pesma je celina za sebe i vrlo je razumljiva, bez obzira što je pisana pre više od pet vekova. Zato je vrlo bitna analiza dela, jer svako ko pročita delo "Kanconijer", doživljava ga na drugačiji način. Neko u njemu vidi skup Petrarkinih osećanja, koji je podeljen u delove, dok neko drugi vidi njegov pokušaj da napiše svojevrsnu istoriju jedne ljubavi.

U suštini, lektira "Kanconijer" opisuje osećanja i razmišljanja jednog čoveka, koja su izazvana ljubavlju prema jednoj ženi. Ali, napominjem da je reč samo o platonskoj ljubavi, koja nije uspela da se materijalizuje i koja ostaje nedostižna za velikog pesnika.

Delo "Kanconijer" je obojeno različitim osećanjima, od sreće i ushićenja do tuge i žalosti za prerano izgubljenom, voljenom ženom. Laura je gotovo u svakom trenutku prikazana kao idealna žena: dobra, lepa, pametna, produhovljena, krase je sve najlepše i fizičke i psihičke osobine, koje jednu ženu mogu da krase. Zato i ne čudi što su čak i Petrarkini savremenici pomislili da ju je on izmislio. Ali, na prvom mestu je, ipak opevana njena fizička lepota.

Iako u osnovi govori sve lepo o njoj, u pojedinim trenucima Frančesko Petrarka vidi Lauru kao razlog svoje propasti, te je prikazuje neretko kao spoj suprotnosti: dobrog i lošeg. Ona je u njegovim očima savršena, ali zna da bude i gorda i ponizna.

Svakako, analiza dela "Kanconijer" jasno pokazuje da Frančesko Petrarka gaji jaka osećanja prema ovoj ženi, ali je isto tako svestan da ih ne može ostvariti.

Ono što je posebno zanimljivo, kada je u pitanju analiza i interpretacija dela "Kanconijer" jeste da Petrarka u drugom delu više ne govori toliko o Lauri, već misli o njoj u pojedinim trenucima zamenjuje mislima o postojanju Boga. Lektira "Kanconijer" se i završava molitvom koju Frančesko Petrarka upućuje Bogorodici, sa željom da mu podari večnim mir.

Ostavivši iza sebe i ovo delo, Frančesko Petrarka je ostavio svojevrstan spomenik jednoj ženi, njegovoj ljubljenoj i voljenoj Lauri. Ova lektira zapravo predstavlja simbol nedostižne ljubavi, nedostižne lepote, koju je Frančesko Petrarka na kraju dela poistovetio sa nedostižnom ljubavlju prema lepoti koja je za mnoge vernike ovekovečena u majci Gospoda našeg isusa Hrista, Bogorodici. Da ne bi bilo zabune, nije reč o običnoj, fizičkoj lepoti, već o onoj duhovnoj, koja je često golom oku nevidljiva.

Kao što i sami pretpostavljate, delo "Kanconijer" ni u kom slučaju ne može biti prepričano. Zato vam svakako savetujem da ga pročitate. Samim tim ćete ga bolje shvatiti, pa će vaša analiza i inerpretacija dela "Kanconijer" sigurno biti bolja, a nakon toga i sastav koji ćete imati da pišete na temu ove lektire. I nemojte da vas obeshrabri kada vidite koliko je obimna lektira "Kanconijer", jer se ovo delo prilično lako čita.

Takođe, ono što je jako dobro kada je ova lektira u pitanju, jeste što se ne mora čitati redom, mada vam ipak preporučujem. Uzevši u obzir da se svaka pesma u ovom delu može posmatrati i razumeti kao pojedinačna pesma, ako baš nemate želju da pročitate cel odelo, možete pročitati i samo pojedine pesme. Mada, opet kažem svakako vam preporučujem da pročitate ovo Petrarkino delo.

Nakon čitanja, možete početi da razmišljate o tome kako bi izgledala vaša analiza i interpretacija dela "Kanconijer". Tek kada vam se sve pročitano, i delo i analiza i interpretacija slegne uglavi, možete početi sa pisanjem sastava na temu ove lektire.

Najčešća tema sastava kada se obrađuje lektira "Kanconijer" jeste ili lik Laure, kao savršene žene ili Petrarkina osećanja. A to vam ne može preneti niti jedna analiza ili interpretacija dela, bez obzira koliko je dobro napisana. Jer, ne možemo isto doživeti neko delo, recimo vi i ja. Što zbog različitog načina razmišljanja, različitog životnog doba, različitih navika koje smo stekli... Baš iz tog razloga je uvek preporučljivije pročitati neko delo, jer jedino tada ćete znati da li se nečija analiza ili interpretacija koju ste možda pročitali na internetu podudara sa onim što ste vi doživeli dok ste čitali to isto delo. Jedino tada vam može biti od koristi da, uopšte čitate analizu ili interpretaciju koju je radio neko pre vas. Uz to, verujem da vam onda neće pasti napamet da tražite prepričano delo, jer ćete i sami znati o čemu se radi.

_________________________________

Frančesko Petrarka i Laura - Neka je blažen dan, mesec i doba

Petrarkin šezdeset prvi sonet je najviše podražavan od potonjih pesnika petrarkističke škole. Pesnik peva o bezmernoj sreći zbog susreta sa Laurom i ljubavi koja se u trenu probudila. Iskazivanje potpune sreće i zadovoljstva ima ton blagosiljanja i zahvaljivanja svemu što je doprinelo nastajanju ljubavi koja će ga pratiti kroz ceo život.

Ljubav više nije prozračna i apstraktna, ona je konkretna i ovozemaljska. Konkretizuju je Laura kao predmet ljubavi i pesnik kao subjekt ljubavnih osećanja. Tako je ljubav spuštena sa apstraktnih visina u konkretan život; od uopštene ljubavi došlo se do ljubavi konkretnih jedinki; to je sada zemaljska ljubav bliska i razumljiva svakom čoveku. I u ovoj ljubavi susreću se suprotnosti:

zemaljsko - nedostižno

telesno - duhovno

konkretno - nedokučivo

blisko - daleko

Suština ovih suprotnosti je u tome što ovu ljubav ne prate reči (razgovori), susreti, dodiri. Ona je satkana od misli, snova, ushićenja, čežnji, zanosa, nemira, nespokojstva, uzdaha, tuge, bola - to je čista, neostvarena, platonska ljubav.

Kompozicija pesme

Pesma ima spoljašnju kompoziciju tipičnu (i vizuelno prepoznatljivu) za sonet: dva katrena i dve tercine. Svaka strofa je samostalna sadržinska i smisaona celina. Unutrašnja kompozicija pesme određena je izborom i rasporedom motiva, odnosno motivskom strukturom.

Motivska struktura

1. strofa

Sadržina (značenje): Ljubavno osećanje

Osnovni motiv: Blaženstvo

Tematski motivi: Oka dva

Dopunski motivi: vreme, mesto

2. strofa

Sadržina (značenje): Ljubavna patnja

Osnovni motiv: Blaženstvo

Tematski motivi: Patnja

Dopunski motivi: luk, strela

3. strofa

Sadržina (značenje): Ljubavna čežnja

Osnovni motiv: Blaženstvo

Tematski motivi: Glasovi

Dopunski motivi: uzdah, žudnja, suze

4. strofa

Sadržina (značenje): Pesma o ljubavi

Osnovni motiv: Blaženstvo

Tematski motivi: Hartija

Dopunski motivi: Misao

Svaka strofa sadrži osnovii motiv oko koga se okupljaju dopunski motivi: oka dva (objekat ljubavi i ljubavno osećanje), patnja (ljubavna patnja), glasovi (ljubavna čežnja) i hartija (pesma o ljubavi). Raspored je prirodan, motivi su poređani na principu proizilaženje. poslednjeg iz prethodnog - objekat ljubavi i ljubav, ljubavna patnja, dozivanje ljubavi, opevanje ljubavi. Svi pojedinačni motivi, nosioci sadržine i značenja svake strofe ponaosob, samo su ilustracija osnovnog motiva pesme koji je i nosilac teme. Osnovni motiv prožima sve strofe i okuplja ih u sadržinsku, emotivnu i smisaonu celinu - to je motiv blažen(stva) istaknut tako što je dobio mesto na početku prvog stiha svake strofe. Prema tome, tema pesme je snažno osećanje sreće i zadovoljstva zbog doživljene, iako neostvarene, ljubavi. Ona se ostvarila na stvaralački način - pretočena je u veliki broj soneta posvećenih gospođi Lauri. U prvoj strofi se izražava pesnikova sreća što su se dogodile okolnosti koje su omogućile da on sretne ovu prelepu ženu i da ga istog trenutka sputa (zarobi) pogled "oka dva". Primećuje se pesnikova zagrcnutost: toliko ga obuzima ushićenje i osećanje potmule sreće, toliko iz njega bujaju reči da se pretiču i guraju mešajući se i unoseći nered. U prvom stihu su DAN, MESEC i DOBA. Prve dve su jasno određene sa jasno označenim vremenskim segmentima; treća je neodređena - može da označava vremenski segment manji od dana ali i veći od meseca. U drugom stihu su GODINA, ČAS, TRENUTAK i VREME. Ovde je jasno definisan samo jedan vremenski segment: godina. Ostali segmenti su neodređeni, sa različitim kvantumom trajanja. "Čas" i "trenut" se mogu shvatiti kao sinonimi - kao označitelji najkraćeg vremenskog segmenta. Opet još jedan segment koji nema jasno određen kvantum vremena: "vreme" - može da označava i najmanji segment (tren), ali i neograničeno trajanje vremena ka prošlosti i budućnosti. Ovaj "nered" u ređanju vremenskih odrednica umetnički je motivisan (opravdan) iz dva razloga: ukazuje na bujicu osećanja koja su obuzela pesnika i ima ritmičku funkciju. Ređanje odrednica logičkim redosledom bilo uzlaznom (od manje ka većoj) bilo silaznom linijom (od veće ka manjoj) delovalo bi monotono i prozaično. Ovako poređane odrednice, u "neredu", ostvaruju izvanredan umetnički efekat - to je efekat izneverenog očekivanja: posle "meseca" očekuje se "godina" a dolazi "doba"; "čas" i "trenut" našli su se između "godina" i "vreme". Ovaj efekat izaziva misaoni potres, a smenjivanje malog i velikog vremena dinamizuje lirsko kazivanje. Na isti način su upotrebljene i odrednice KRAJ i MESTO, koje međusobno korespondiraju kao odnos opšteg i posebnog, šireg i užeg. Dok odrednica "kraj" ima opštije i nedefinisano značenje, odrednica "mesto" ima jasno značenje: ne označava naselje nego stajno mesto na kome se nalazila prelepa Laura u trenutku njegovog nailaska. Izražavanje beskrajne sreće ispunilo je skoro celu prvu strofu poput široke ekspozicije u priči. Ne slučajno: nabrajanje onoga što je zaslužno za pesnikovu sreću ima i psihološku funkciju. Stalno odlaganje predočavanja razloga tolike sreće pojačava čitaočevu tenziju očekivanja. Između prvog i drugog dvostiha primetna je sadržinska udaljenost, ali su stihovi u dvostihu čvrsto naslonjeni jedan na drugi, odnosno predstavljaju sintaksičko-intonacione celine:

I lepi onaj kraj i mesto gde me

zgodiše oka dva, sputaše oba.

Predmet koji izaziva ovu bujicu sreće predočen je tek u poslednjem stihu strofe: to su "oka dva". Sadržina sintagme "oka dva" može se shvatiti dvojako, ali to ništa ne smeta da se ona shvati kao prvi od četiri ključna motiva pesme i kao nosilac teme. Sintagma "oka dva" ima doslovno značenje: Laurine oči su tako snažno delovale na pesnika da je on ostao prikovan na mestu: ona je obuzela njegovu misao i srce. Ova sintagma ima i pomereno, metonimijsko značenje:

OKA DVA = LAURA.

Dok prva strofa izražava ushićenost što se dogodila ljubav i beskrajna sreća (ima, dakle, afirmativni karakter), drugu strofu ispunjavaju negativna (teška, neprijatna) osećanja - patnja i bol (rana). Međutim, pesnika i te patnje čine srećnim jer ljubav i patnja su neodvojivi - taj spoj, ma koliko isključiv, sladak je (mio). I luk i strele (simbol ljubavi: Amorsve strele), rane koje su one napravile i koje su duboke, do srca", ne padaju teško. Ljubavni bol dolazi od pređašnjih osećanja, od čežnje, od nemogućnosti sastanka, neizvesnosti, od nemogućnosti da ljubav bude uslišena. Patnja je potvrda ljubavi a čežnja je izraz napora da se ljubav zadrži i ostvari, ili pak, da traje makar i takva - neuslišena. Ljubav je snaga koja održava život, podstiče misao, budi stvaralački (pesnički) potencijal.

Pesnik je srećan i zbog svih onih reči ljubavi (GLASOVA) koje je upućivao gospođi Lauri uz uzdahe, žudnju i suze. Glasovi su učvršćivali pesnikovu ljubav, ulivali su nadu u bliski susret, još više jačali želje. Bezbrojni glasovi, uzdasi, žudnje i suze, stalno prisustvo Laurinog lika i imena u mislima i srcu, učinili su da pesnik oseti toplinu koja greje i njegovu ljubav, da oseti nežnost koja ga obuzima pri pomenu gospinog imena - "ime Gospe moje", reći će pesnik. Ova srođenost je proistekla iz činjenice da je pesnik živeo sa Laurom u mislima i svojim pesmama. Kako je ona postajala tema sve većeg broja pesama, tako mu je postajala bliža, NjEGOVA.

Pisanje u slavu Laurinu, koje je moguće i zato što je njegova misao samo "njena i ničija više", što u toj misli nema mesta ni za koga, nadoknada je za neostvarenu ljubav. Krug je zatvoren ali je u njemu trajanje kroz večnost: Laurina lepota - pesnikova ljubav - pesma u slavu gospođe Laure. Ako su lepota i život za vreme (prolazni), ako je ljubav ostala neostvarena i neuslišena, ostala je pesma da traje u večnost i u njoj Laurina lepota i pesnikova ljubav. Prolaznost i neizvesnost prevladani su stvaranjem.

Ljubav je ovde podsticaj za stvaranje: da nije bilo Laure, ne bi bilo ljubavi; da nije ljubavi, ne bi bilo zanosa i ushićenja; da nije ovih raspoloženja ne bi bilo potrebe za iskazivanjem ljubavnih osećanja; tada ne bi bilo ni ove pesme, ni cele zbirke. Zbog toga pesnik, iako je ljubav neuslišena, iako se pretvorila u san i čežnju, nema reči prekora: ljubav prema Lauri je probudila u njemu stvaralački nemir i pokrenula stvaralački (pesnički) potencijal: ljubav je u Petrarki probudila pesnika. Poruka pesme je u njeiim poslednjim stihovima: ljubav prema Lauri obuzela je potpuno pesnikova osećanja i misao, pa je obuzela i njegovu poeziju - ljubav se kroz pesmu oplemenjuje i ovekovečuje.

Versifikacija

Pesma je ispevana u obliku soneta, lirskog oblika koji je nastao u Italiji a Petrarka ga usavršio i učinio da postane vrlo popularan u svim evropskim zemljama. Sonet ima strogo određen oblik koji se uglavnom zadržao od Petrarke do danas uz manja odstupanja u nekim književnostima: četrnaest stihova raspoređenih u dva katrena (strofa od četiri stiha) i dve tercine (strofa od tri stiha). Raspored rima je karakterističan:

U katrenima tercinama

doba - A - Vežu

vreme - B mane

gde me - B - me

oba - A - sežu

U trenucima

koje - C - pišem

broja - D - moja

moje - C - više

Rima je glasovno podudaranje završetka dva ili više stihova. Primeri iz ove pesme pokazuju izvesna odstupanja (PIŠEM - VIŠE) - to dolazi otuda što se u prevodu i prepevu ne mogu da sačuvaju sve versifikacijske osobenosti originala. Stih je jedanaesterac sa cezurom posle petoga sloga:

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11

NEKA JE BLAŽEN // DAN, MESEC I DOBA

5//6

Ovakva struktura stiha je dominantna: svi su stihovi u pesmi jedanaesterci, ali cezura nema isto mesto - pomera se iza šestog sloga:

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11

I LEPI ONAJ KRAJ // I MESTO GDE ME

6//5

Savršeni sonet mora da ostvari ujednačenost rime, strukture stiha, polustihova i mesta cezure. Ne znači da ovaj Petrarkin sonet nije savršen. U originalu (na italijanskom jeziku) jeste savršen ali u prevodu i prepevu neminovno dolazi do odstupanja usled razlika u prirodi među jezicima. Nije jednostavno da se u prevod i prepev tačno prenesu sadržina, misao, ritam i stih. Usled toga su za jezičku, stilsku i versifikacijsku analizu u školskoj praksi najpogodniji stihovi srpskih pesnika.

Frančesko Petrarka i Laura - Neka je blažen dan, mesec i doba - verzija 2

Frančesko Petrarka i Laura - Neka je blažen dan, mesec i doba - verzija 2 pdf

__________________________________

Frančesko Petrarka i Laura - Oči o kojim tako toplo zborih

Šezdeset prvi sonet je nastao u vreme najvećeg ljubavnog ushićenja, u fazi Petrarkinog ljubavnog romana kada su osećanja počela da se pretaču u pesme. U prvom planu lirskog pevanja je osećanje blaženstva koje je obuzelo pesnika, ljubavne patnje i žudnje, transformacija ljubavi u pesmu. Laura se spominje na posredan način u samo dva motiva: "oka dva" i "ime Gospe moje". Ništa o tome šta je tako snažno očaralo pesnika, koje su to telesne ili duhovne lepote. Sasvim prirodno, jer to je pesma iz prvog ciklusa, nastalog za života gospođe Laure. Pesnik peva o ljubavnom osećanju a ne o osobi koja je to osećanje probudila.

Dve stotine devedeset drugi sonet pripada drugoj grupi pesama posvećenih Lauri, koje su nastale nakon njene smrti. U njima dolazi do bitnih promena u tematskim opredeljenjima i emotivnom tonu. Ova pesma to najbolje ilustruje.

Sadržina pesme oblikuje dve jasno odelite smisaone i emotivne celine: prvu čine katreni, drugu tercine.

U prvoj celini dominira svetlost lepote. Tu je niz motiva koji ističu detalje lepote voljene žene. U prvoj strofi su OČI, RUKE, STOPALA i DLANI.

Motiv očiju je vodeći, one su prva slika sećanja na dragu osobu koje više nema; oči su i vezni motiv sa prethodnim pesmama pa i sa pesmom šezdeset prvom u kojoj je motiv "oka dva" jedini konkretni motiv lepote gospođe Laure: "Oči o kojim tako toplo zborih". Dok je motiv očiju refleks na pesme u kojima je opevano pesnikovo ushićenje i sreća, preostali motivi su u funkciji objašnjenja:

Zbog kojih svetu ostadoh po strani

i samom sebi strancem sebe stvorih.

Ljubav prema Lauri obuzela ga je celog, iz te ljubavi je potekla pesnička inspiracija - sebe je posvetio Lauri i pesmama, potpuno je zaboravio da oko njega postoji svet i život u njemu. U njemu ništa drugo osim ljubavi nije postojalo, znao je samo za ljubav i Lauru kao da u njegovoj ličnosti i duši nema ni misli, ni osećanja, ni želja - taj drugi svet njegove duše ostao mu je potpuno nepoznat i stran.

U drugoj strofi su samo dva nova motiva koji osvetljavaju lepotu gospođe Laure: UVOJCI KOSE i SMEŠAK. Ove slike su bogate, raskošne, obasjane svetlošću:

Uvojci kose čista sjajna zlata

blesak smeška anđeoskog, štto je

na zemlji nebo satvorio moje.

Slika uvojaka kose je plastična, vizuelno bogata, skoro opipljiva: "uvojci kose" dočaravaju raskošnu bujnost, a u sadejstvu sa novim osobinama koje pridnosi poredbeni član "zlato", ostvaruje bogate svetlosne prelive i odsjaj. Sama reč "zlato" upućuje na dragocenost, vrednost, lepotu; epiteti koji je prate ovo značenje dopunjuju i obogaćuju novim osobinama - ČISTOTA (bez primesa koje bi narušile lepotu) i SJAJ. Intenzitet svetlosti (lepote) dostiže vrhunac u slici "blesak smeška anđeoskog": BLESAK - snaga, iznenađenje, očaranost, obasjavanje; ANĐEOSKOG - nežnost, nevinost, toplina. SMEŠAK se nadnosi nad pesnika kao nebo koje je samo njegovo, koje je bliže i toplije od svekolikog neba.

Poslednji stih drugog katrena donosi naglu promenu koja stvara utisak loma, survavanja, kidanja:

Na zemlji nebo satvorio moje,

sad sve je samo pregršt gluvog blata

Svetlost lepote prve poetske celine ovog soneta, koja se ujezgrila u ljubavno nebo, naglo se gubi. Nestajanje je snažno istaknuto. Prilog SAD naglo preseca emotivni i misaoni tok prisećanja na nežnost i lepotu, D snažno odzvanja kao nagoveštaj nečega drugog što je teško i bolno. Izraz SVE JE SAMO utire stazu za ulazak u svet nove slike koju će doneti tercine. SVE JE isključuje mogućnost izuzetka, nadanja da je nešto ostalo od one svetlosti i lepote. SAMO pojačava to brisanje i svojom podignutom i otvorenom intonacijom naglašava sumoran kraj: PREGRŠT GLUVOG BLATA - sve je pretvoreno u ništa, onolika lepota se pretvorila u blato. U drugoj celini dominira SENKA TUGE. Osnovno osećanje - tuga i bol, ključno saznanje - život je potpuno obesmišljen, bez cilja, bez svrhe. Takvo saznanje nameće i promenu u stvaranju - mesto sreće i ushićenja dolazi plač.

Posle pada svetlosti i lepote u "pregršt gluvog blata", ne dolazi utihnuće, pad u bespomoćnost i mirenje. Naglašena je suprotstavljenost kraja drugog katrena i početka prve tercine:

Sad sve je samo pregršt gluvog blata;

*

no ipak živim, što mi žalost stvara,

bez onog svetla, milog mi toliko

u buri, kad je brod bez kormilara.

Ovo "no ipak živim" nije prkos smrti, nego je samo konstatacija životne činjenice: ona je nestala u "pregršt gluvog blata" a on je ostao da "ipak" živi. Ovaj "ipak život" stvara samo žalost jer teče bez nje: svetlo njene lepote i svetlo tople ljubavi ispunjavali su smisao njegovog života i određivali mu pravac - stvaralački. Sada, kada nje nema i kada nema svetlosti, on se oseća izgubljenim i nesigurnim. Izgubljeno svetlo ljubavi je i izgubljena životna svetlost: mesto svetlog neba došao je sumor; ljubavna pesma radosti i ushićenja već je presahla. Sada nastaje elegična pesma tuge i bola za umrlom Laurom. Smrt Laurina nije mogla da pokoleba pesnika - stvaralaštvo i dalje ima smisla jer je posvećeno njoj.

Ovaj sonet je na izvanredan umetnički način sažeo pesnikov život i bol u jedan trenutak, trenutak kada se smenjuju svetlost i tama, život i smrt, ljubav i tuga. Prolaznosti ljudskog života suprotstavlja se trajanje pesničke reči.

Blažen - Koji izražava osećanje najveće sreće i zadovoljstva; koji ispoljava osećanja najveće sreće i najvećeg zadovoljstva; koji je obdaren najvećom srećom; koji čini srećnim i spokojnim; koji je u stanju potpune sreće.

Pitanja, zadaci i vežbe

1. Izvršite versifikacijsku analizu 292. Petrarkinog soneta - vrsta stiha s obzirom na broj slogova, struktura polustihova, mesto cezure, rima.

__________________________________

Oči o kojim tako toplo zborih jedan je od soneta iz Petrarkinog slavnog Kanconijera, tačnije, ovo je 61. sonet iz zbirke i 292. pesma. Ovaj sonet napisan je na vrhuncu Petrarkinog ljubavnog zanosa kojeg je osećao prema svojoj Lauri. Sonet pripada drugom ciklusu Kanconijera, stoga znamo da je nastao nakon Laurine smrti. U pesmi vidimo pesikove uspomene na Lauru i na tematskom i na emotivnom planu.

Pesmu takođe možemo da podelimo na dva dela. Prvi deo čine dva katrena, a drugi dve tercine, što je i inače forma soneta. Osim po broju stihova, ove dve celine razlikujemo i tematski. U prvom delu pesme pesnik opisuje lepote svoje drage, sve ono čega se seća o njoj, a drugi dio otkriva da je sve to samo sećanje i da je stvarni osećaj koji sada prožima lirskog subjekta zapravo žalost.

Pesma započinje motivima "oči", "ruke", "lice", "stopala" i "dlan". Pesnik nabraja atribute svoje voljene, ali bez bilo kakvih dodatnih opisa. Ovi motivi su sami po sebi dovoljni da izraze pesnikovo obožavanje Laure. U ovim prvim stihovima opisane su samo oči; one su te o kojima pesnik, kako kaže i sam naslov, "tako toplo zbori". Ostali motivi definisani su kao oni zbog kojih je pesnik celoga života živeo kao stranac, ne samo naspram sveta, već i samoga sebe:

zbog kojih svetu ostadoh po strani
i samom sebi strancem sebe stvorih.

Pesnik ovom strofom hoće da kaže kako se zbog Laure otuđio od sveta. Sve što mu je ikada trebalo i bilo dovoljno je ona. Druga strofa nastavlja misao prve. Počinje motivom "uvojka kose" koji je opisan metaforom "čista sjajna zlata", a sledi ga motiv "smeška", kojeg opisuje metafora "anđeoskog".

Ali druga dva stiha druge strofe donose prevrat. Lepota Laurine kose i smeška odjednom tamni pred njenom smrću. Tu simboliku vidimo u stihu "sad sve je samo pregršt gluvog blata". Božanski prikaz Laurine lepote zamenjen je surovom činjenicom da je ona sada pod zemljom, te je i sama postala zemlja.

Četvrta strofa, posve izmjenjene atmosfere naspram prve dve, iskazuje pesnikovo mirenje sa sudbinom: "No ipak živim, što mi žalost stvara". Lepe motive Laurinih atributa zamenio je motiv "žalosti", što je simbolika za tugu koja je zamenila Lauru u Petrarkinom srcu nakon što je devojka umrla. Motiv devojke izrečen je u simbolu motiva "svetla". Pesnik kaže da je ona svetlo "u buri kad je brod bez kormilara".

Poslednja strofa još je i mračnija od prethodne. Kao da su tuga i očaj posve preuzeli atmosferu i ideju pesme:

Nek ljubavna mi pesma svrši tu se,
presahnu žica uma svakolikog,
a citra moja u plač obrnu se

Vidimo motive kraja, ali od njih su još mračniji motivi "presahle žice uma" i "citre" koja plače. Lepotu prve dve strofe posve su preuzele mračne slike gubitka. Ovde vidimo koliko se prva polovina pesme jasno razlikuje od druge na više razina – tematski, idejno, po motivima, a najviše po atmosferi.

Primećujemo da u pesmi nema mnogo stilskih figura. Pesnik se koristi tek metaforom, simbolima i pokojom usporedbom da bi dočaravao svoje misli i poetično ih izrazio. Svejedno, pesma moćno prikazuje lepotu ljubavi i bol gubitka, a sve u četiri strofe po nekoliko stihova.

Rima u pesmi je obgrljena, a stihovi su jedanaesterci, što pridonosi ritmičkoj stabilnosti pesme.

Frančesko Petrarka i Laura - Oči o kojim tako toplo zborih

Oči o kojim tako toplo zborih,
i ruke, lice, stopala i dlani,
zbog kojih svetu ostadoh po strani
i samom sebi strancem sebe stvorih.

Uvojci kose čista sjajna zlata
i blesak smeška andjeoskog,
što je na zemlji nebo satvarao moje,
sad sve je samo pregršt gluvog blata.

No ipak živim, što mi žalost stvara
bez onog svetla, milog mi toliko u
buri kad je brod bez kormilara.

Nek ljubavna mi pesma završi se tu,
presahnu žica uma svakolikog,
a citra moja u plač se obrnu.

________________________________

Franceco Petrarca, talijanski pjesnik i latinski pjesnik, rođen je 20. 07. 1304. u Arezzu. Umro je 18. – 19. 07. 1374. u Arqua kraj Padove. Sin je prognanoga firentinskog notara koji se 1312. preselio u Avignon, tadašnje papinsko sjedište. Studira pravo u Moutpellieru i Bologni (1323.).

Petrarca ostao je upamćen kao preteča pokreta poznatog kao humanizam, koji je, zapravo predstavljao svojevrsnu želju da se obnovi klasična starogrčka i starorimska kultura. Ali, iznad svega  Francesco Petrarca je ostao upamćen kao pisac čuvenog dela "Kanconijer". Ovaj italijanski pisac je stvarao dela na narodnom i na latinskom jeziku, a u njegovim delima se oseća bitan uticaj filozofije i to najpre filozofije morala i one koja istražuje unutrašnje biće čoveka. Takođe, primetan je Ciceronov uticaj, te Senekin i Avgustinov.

Analiza ukupnog stavralaštva Francesco Petrarca jasno pokazuje da je on pokušavao da svojim delima pokaže da između nekadašnje antičke i tadašnje hrišćanske misli postoji kontinuitet. Baš iz tog razloga se često može čuti da je filozofija Francesco Petrarce takozvani "hrišćanski humanizam".

Ono po čemu je Francesco Petrarca naročito specifičan jeste način stvaranja. Naima, pažljiva analiza njegovih rukopisa je pokazala da je on zapravo puno puta, nanovo iščitavao svoja dela, ispravljajući ih i doterujući ih. Kako se pretpostavlja, to je činio zato da bi svoja dela doveo do savršenstva, a posebno je obraćao pažnju na ona dela koja su napisana na latinskom jeziku. Kao što smo rekli, Frančesko Petrarka je pisao i na latinskom i na narodnom jeziku, međutim mnogo je više pažnje obraćao na dela koja je stvarao na latinskom jeziku, verujući da će mu ona doneti slavu. Ali, kao što to obično biva, dogodilo se suprotno, te su ga proslavila dela koja je napisao na narodnom jeziku.

Nakon što je napisao poemu Afrika, Francesco Petrarca je ovenčan lovorovim vencem. A napisao je, pored čuvenog dela Kanconijer između ostalog i dela : Pastirski spev, Pokajnički psalmi, Pisma u stihu, O samotnom životu ( rasprava ), O pobožnoj dokolici... Delo u kome se može naslutiti mnogo o intimi, to jest unutrašnjem biću velikog pesnika jeste Moja tajna.