Đorđe Aničić - Smena

 

Iz knjige Smena o obaranju američkog F-117A

 

Ponižen sam kao čovek i oficir

 

Potpukovnik RV i PVO Đorđe S. Aničić je za vrme NATO bombardovanja 1999. godine bio zamenik komandanta čuvenog 3 raketnog diviziona (3. rd. PVO), rukovalac gađanja na raketnom sistemu S-125M "NEVA". Učesnik je u obaranju aviona F-117A, i oficir sa najviše sati borbe sa Nato avijacijom.

 

Aničić je odlikovan ratnim odlikovanjem od strane Predsednika države, a jedini je od borbene posluge koji nije unapređen u viši čin, za obaranje "nevidljivog". Posle rata, mimo Zakona o VJ smenjen je sa dužnosti i postavljen na formacijsko mesto nižeg čina (kap. I kl.-major). Ko se to, s kojim pravom i zašto igrao srpskim oficirom?

 

Petak 26. 03. 1999.

 

U 02.00 moja smena je došla na tehniku na vatrenom položaju. Više umorni nego ranije, nenaspavani, prljavi, ratno neiskusni. Jedino što mi se mota po glavi je saznanje da moramo biti veoma oprezni i taktički pokušati da uradimo nešto. U pitanju su sekunde i mnogo znanja skoncentrisanog u kratkom vremenu. Važno je da svako odradi svoj deo posla. Jedino tako – timski.

 

Svako se nosi sa svojim mislima i osećanjima. Koji je danas dan rata? Prebrojavamo naglas. Od srede ujutru, do danas, spavali smo svega nekoliko sati. Bedan mi je posao. Učio sam školu da nosim čizme. Još se nisam umio, osećam smrad svoga znoja, noge su mi u vodi. Čizme su potpuno nove, ali već se osećaju na znoj. Između prstiju na nozi je blato. Vreme prolazi, a ja, rukovalac gađanja, kao u transu posmatram jednolično okretanje crte određene dužine na osmatračkom radaru. Sa Operativnog centra Komande 250. brigade PVO hrabre nas da je potpukovnik Bacetić komandant 7. raketnog diviziona sa smenom oborio jedan avion. Kad je svanulo radili smo na tome da osposobimo imitator radarskog zračenja. Imamo kabla za oko 500 metara od centra vatrenog položaja. Jebem ti vosjku koja nema ni kabla, a mora da ratuje sa NATO paktom. Komandiru voda veze, rezervnom potporučniku Miodragu Stojanoviću naređujem da ode u Ašanju na šumsko gazdinstvo i da kako zna i ume obezbedi 50 stabala bagrema dužine 4,5–5.0 metara, prečnika 30–45 santimetara. Treba da budu sirovi. Idealna zaštita od "harma" – protivradarske samonavođene rakete. Te balvane ćemo poređati oko stanice za vođenje raketa i tako štititi ljude za vreme borbenog rada. Smenjujemo se sa borbenim smenama na svakih 8 sati. Dani je u smeni od 10.00 do 18.00. Moja smena će ih zameniti od 18.00 do 24.00. Posle toga ćemo se menjati na svakih 6 sati. Posle smene u 10.30 bio sam u logoru. Dobio sam poruku na pejdžer da se hitno javim majoru Srbislavu Popoviću, operativcu iz Komande 250. rbr PVO. Iz Zadruge mogu da se javim samo civilnom linijom, a one su prebukirane. Sat vremena sam pokušavao i sa farme (Zemljoradničke zadruge) i iz "Termomonta" u Šimanovcima, gde imaju tri civilne linije, i jedva sam uspeo da dobijem dati broj.

 

Pukovnik Lazović, komandant 250 raketne brigade, mi je uzbuđenim glasom rekao da su iznad vatenog Ponižen sam kao čovek i oficirpoložaja dva "miraža" i da obavestim ljude da se sklone iz kabine, jer će izginuti. Našao sam jednu "ladu nivu" i odvezao se do vatrenog položaja da obavestim Danija i ljude da su ugroženi. Po dolasku na položaj zatičem prazne kabine, a Dani je sa smenom izvukao telefonsku vezu duž kanala stotinak metara od tehnike gde su sedeli i posmatrali avion. Bio sam iznenađen što su tu, a ne na tehnici, nisam komentarisao. Laknulo mi je ali sam mnogo rizikovao. Avion je bio otprilike 500 m iznad vatrenog položaja i jasno se video. Nismo imali laki prenosni sistem sa ramena na vatrenom položaju jer sam sve rasporedio u krug oko nas na daljinama 10–15 kilometara. To je bilo prvo što sam naučio. Moramo imati neposrednu PVO zaštitu samog položaja bez obzira što su te jedinice isturene oko nas. Po upotrebi sredstava namena im i jeste da obezbede prevođenje raketne tehnike u borbeni i marševski položaj jer su jedinice tada najranjivije, bez mogućnosti da se brane. Sumnjali smo da je snimio položaj i da ćemo te noći sigurno biti tučeni. Kasnije se ispostavilo, kao pravo čudo, da nije uočio raspored jedinice. Možda je mislio da je lažni položaj. Strahovali smo. Kabina je postala mesto isčekivanja i strepnje. Maskirano je sve. Bio sam u borbenoj smeni, na komandnom mestu u stanici za vođenje raketa. Za vreme neprijateljskog naleta u vazduhu poletela su i dva naša MIG-a 29, koji su azimutom 270 išli na Tuzlu. Sa komandnog mesta (Operativnog centra 250. rbr PVO) upozoravaju nas da ne dejstvujemo po njima. Stalno usaglašavamo azimut i daljinu da ne dođe do greške. Uvek je veoma komplikovano usaglasiti sadejstvo lovačke avijacije i raketnih jedinica. Vrhunski obučena posluga u svoju zonu pustiće svoje lovce, a dejstvovati po neprijateljskim. Pratio sam ih. Posluga se pitala kako to da su naši, a odoše za Tuzlu. Na 70–80 km od nas vazdušnom linijom su nestali. Na komandnom mestu 250. rbr. PVO jedino verujemo pukovniku Lazoviću, pukovniku Stankoviću i majoru Popoviću. Ostali nas svojim načinom rada opasno ugrožavaju, nemaju ni malo samoinicijative u radu i robuju knjiškom načinu rada.

 

Na Aničićevu inicijativu i zamisao 3. rd. PVO je prvi u 250. rbr PVO primenio je mimo materijalne formacije balvansku zaštitu sredstava na vatrenom položaju. Zaštita je obezbeđena već treći dan rata. Drugi dan rata ukazao je na potrebu da vatreni položaj mora biti branjen lakim prenosnim sistemima PVO što ću kasnije i sprovesti u delo. Kao rukovalac gađanja ispratio je na osmatračkom radaru P-18 poslednji let pilota MIG-29 Zorana Radosavljevića i Slobodana Perića.

 

Subota 27.03.1999.

 

Ponovo neprekidno dežurstvo po smenama. Bio sam u kabini do 12.00 časova. Po dolasku u logor oko 12.30 časova pokušao sam da zaspim. Samo što sam utonuo u prvi san, probudio me je kurir u komandi, Kosta Ćurčić, vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka. U kancelariji me je čekao major Srboljub Popović iz Komande Brigade. Doneo je usmenu naredbu.

 

Premoren sam, u glavi mi je haos. Osećao sam da je samo fizički prisutan, a njegov glas mi je nerazgovetno dopirao iz daljine. Zamisao Komande Brigade je bila da od 14.00–20.00 časova sa svake od tri lokacije, sa imitatorom radarskog zračenja zračimo po 20 minuta. Zračimo 20 minuta sa jedne lokacije, pomerimo se na drugu, zračimo 20 minuta, idemo na treću lokaciju, sa nje zračimo 20 minuta, i tako u krug do 20.00 časova, kada počinje nalet i signal: "Vazdušna opasnost." Dakle, zračiti sa lokacija:

 

- Subotište (lokacija 1), azimut 270º,

- Pećinci (lokacija 2), azimut 270º,

- Dobrinci (lokacija 3), azimut 230º.

 

Zračiti sa lokalnog puta i posle toga postaviti imitator na osnovni položaj za svoje potrebe. Razmišljam koga da pošaljem na zadatak. Popović kaže da bi trebalo da idem ja sa poslugom, jer najbolje poznajem lokacije, bio sam oženjen iz Pećinaca. Javljam Daniju, koji je na položaju sa smenom, da ću povući imitator radarskog zračenja sa položaja i da ću sa vozačem Lukićem i operatorom imitatora vodnikom Radivojevićem otići na zadatak, te da ću kasniti u smenu. "Vraćam se oko 20.00 časova i tada ću ti sve ispričati." Obišao sam po jednom, sa Lukićem i Radivojevićem, sve tri lokacije, poštujući dogovor i naređenje. Retki automobili, koji su prolazili, znatiželjno su nas posmatrali i brzo se udaljavali. Po povratku na prvu lokaciju, sišao sam u Pećincima kod Lukija, vlasnika lanca prodavnica po selima pećinačke opštine, da probam da nabavim baterijske lampe i uloške za njih. Lukić i Radivojević su nastavili sa radom sa onih pozicija kao prvi put. Ulošci su se istrošili pre neku noć, prilikom prevođenja sredstava. Ako treba da prevodiš tehniku, kupi uloške. Uvek je tako bilo, starešine su ih kupovale same. Beda. Dao mi je 15 uložaka od 4,5 volta, a baterijske lampe nije imao. Pokušaće da nabavi. Potpisao sam mu račun za uloške. Račun u ovo vreme!? Mi ratujemo, a on misli kako refundirati lovu. Zašto je ovo više moj rat od njegovog? Treba mu račun da pravda lovu kod Štaba Opštine.

 

U logor smo stigli oko 19.30. Nije bilo vremena da još jednom obiđemo sve tri lokacije. Smena mi je počela i trajaće od 18.00 do 24.00. Večerali smo. Sirena je najavila vazdušnu opasnost. U 20.30 stižemo na vatreni položaj: ja da zamenim Danija, a Lukić sa vodnikom Radivojevićem da postavi imitator zračenja. Prilazim stanici za vođenje raketa. Poznata buka agregata i rad stanice za vođenje raketa. Na mesečini se vide rakete na lansirnim rampama. Rakete su na pripremi za lansiranje. Ulazim u kabinu stanice za vođenje raketa. Na mestu pomoćnika rukovaoca gađanja sedi major Boris Stoimenov, pomoćnik komandanta za tehniku. Slušalice sa mikrofonom za vezu sa Operativnim centrom Komande Brigade su mu na glavi. Dani, na mestu rukovaoca gađanja, drema oslonjen na blokove za upravljanje radom lansirnih rampi, bočno od pokazivača osmatračkog radara. Vremenska baza osmatračkog radara okreće se ujednačenom brzinom. Nema blizu ciljeva u vazduhu. Ima ih na većim daljinama na raznim azimutima. Major Stoimenov ustaje kako bih ja seo, prepušta mi slušalice za vezu sa Komandom Brigade i pomera se iza oficira za vođenja raketa. Ostatak borbene posluge, četiri starešine i vojnik zapisničar, na svojim su mestima. Moja smena. Kad Dani za koji trenutak ode iz smene, ja ću sesti na mesto rukovaoca gađanja, a major Stoimenov na mesto pomoćnika rukovaoca. Po navici iz predhodnih dana, Dani i ja razmenjujemo informacije o najnovijim događajima iz smene i jedinice. Ukratko mu kažem šta sam radio to popodne, a on meni, i dalje dremajući, šta je on radio. Imitator radarskog zračenja još nije povezan i spreman za rad.

 

Odjednom na pokazivaču osmatračkog radara, na azimutu 195 uočavam cilj, na daljini od 23 kilometara. Sledeći krug na osmatračkom radaru jasno ukazuje da nam se avion približava. Kažem: "Dani, ovaj ide na nas!" Dani je otvorio oči, pogledao u ekrani i nezainteresovano pratio situaciju. Odraz nam se približavao. Avion je bio na 14–15 km, kad je Dani naredio: "Azimut 210, traži!" Kao pomoćnik rukovaoca gađanja, tog momenta sam naredio: "Antena!" Komandir baterije počeo je da navodi oficira vođenja po azimutu i mesnom uglu na cilj – levo, levo: stop!, desno, gore, gore: stop! – antena. Uključio je zračenje osmatračkog radara. Tog momenta počinje igra mačke i miša. Ko će biti brži i spretniji. Oficir za vođenje, okrećući tri točkića istovremeno, pokušava da nađe cilj. Zračimo više od desetak sekundi neuspešno tražeći cilj. Naređujem: "Prekini traženje – ekvivalent!" Posle nekoliko trenutaka, Dani ponovo naređuje novi azimut traženja 230, a ja momenat zračenja. U vazduhu se oseća adrenalin. Ovaj put oficir za vođenje uspeva da vidi cilj na svoja dva ekrana, ali nikako iz više pokušaja ne može da ga poklopi sa presekom horizontalnog i vertikalnog markera. Točkići samo škljocaju – mora da ih gurne od sebe, poklopi cilj u presek ta dva markera. Tog momenta kad je cilj u preseku markera, mogu da počnu da ga prate operatori ručnog praćenja – po ravni F1 i F2 na svojim pokazivačima. Tada su stvoreni uslovi da oficir vođenja prati cilj po daljini, a operatori ručnog praćenja da vode lansirane rakete na cilj koji je u preseku markera. Cilj beži i vrši manevar. Ponovo je vreme zračenja predugačko i ponovo naređujem: "Prekini traženje – ekvivalent!" Posle nekoliko sekundi pokušavamo isti postupak, treći put na azimutu 240. Veoma brzo, posle nekoliko sekundi oficir vođenja pronalazi cilj i izveštava da je cilj u manevru. Točkići oficira vođenja škljocaju, operatori ga gube. Vreme zračenja je ponovo dugo i taman kada sam hteo da naredim: "Prekini traženje – ekvivalent", operator praćenja Dragan Matić je uzviknuo: "Daj ga! Daj ga! Imam ga!"

 

Energično je okretao svoj točkić, pokušavajući da dovede odraz od cilja na sredinu ekrana. Uspeo je. Operatori praćenja su uspeli da poklope cilj sa krstom – presekom dva markera i time obezbede uslove za lansiranje raketa. Drugi operator za praćenje Dejan Tiosavljević izveštava da je cilj velike odrazne površine. Tog momenta kažem Daniju: "Vodi računa da nije mamac da nas ne zajebu." Kroz glavu mi je prošla misao ratnih iskustava iz Iraka kada su združene snage na bespilotne letelice kačili ugaone reflektore i time povećavali odraznu površinu. Borbena posada iračana je mislila da se radi o pravom avionu i počinjala da zrači nišanskim radarom. Tog momenta lovci u vazduhu su hvatali lokaciju radara-nišana, a onda iz zasede sa strane eliminisali raketnu jedinicu protivradarskim raketama. Oficir za vođenja Muminović izveštava – stanica prati cilj, cilj u dolasku, daljina 13 kilometara. Istovremeno operatori izveštavaju – po F1 pratim cilj, po F2 pratim cilj. Dani je komandovao: "Cilj uništi, metod t/t lansiraj!" Oficir vođenja Senad Muminović stiska dugme za lansiranje raketa. Potmula eksplozija. Startni motor prve rakete je zaurlao. Stanica za vođenje raketa se zaljuljala Start prve rakete, i posle 5 sekundi i druge. Oficir vođenja izveštava: "Prva lansirana – prva zahvaćena (operatori praćenja po ravni F1 i F2 počinju da vode raketu na cilj), druga lansirana – druga nije zahvaćena (ne postoji mogućnost vođenja raketa). Daljina 13 kilometara." Operatori po F1 i F2 stabilno prate. Ustajem sa mesta pomoćnika rukovaoca gađanja i posmatram poslednje kilometre leta rakete na ekranu operatora praćenja. U tački susreta rakete i cilja vidi se svetlosni blesak na ekranima pokazivača. Cilj je uništen. Vreme uništenja u 20.42. Avion smo našli na 6 km visine. Usledio je protivraketni manevar i oboren je negde sa 8–10 kilometara visine. Ostale parametre oficir vođenja nije ni očitao, radilo se o sekundama. Ceo proces je trajao oko 23 sekunde.

 

Posle toga panika u vazduhu – nigde ni jednog cilja. Na komandnom mestu 250. rbr PVO majoru Janku Aleksiću, iz odseka za tehniku 250. rbr PVO, na njegov zahtev, diktiram sastav borbene posluge koja je izvršila bojevo gađanje. Dani je komandovao samo metod vođenja, a ja ga sada pokrivam i po odredbama Pravila gađanja izveštavam, način lansiranja, utrošak raketa, način aktiviranja bojeve glave raketa, osnovne parametre uništenja cilja. "Svaka čast, legende!", otelo se Aleksiću. Isto mi, posle desetak minuta, traži i pukovnik Dragan Stanković, načelnik Štaba 250. rbr PVO. Diktiram mu ponovo sve. Vojnik Davor Bložić, zapisničar borbenih dejstava, zapisao je istoriju u dnevnik borbenih dejstava. U kabini radost. Čestitamo jedni drugima i ljubimo se. "Bićemo najjači divizion u Brigadi. Imaćemo dva pukovnika", rekao je Dani, dok smo jedan drugom čestitali. Sa komandnog mesta Brigade usledila je, 30 minuta posle lansiranja, komanda: "Priprema za marš." Javljam u logor da vozači doteraju vozila i da dođe ljudstvo. Tehniku treba što pre premestiti na naredni vatreni položaj, u reon sela Prhovo. Dok vozila i ljudi iz logora ne dođu, borbena posluga je prevodila tehniku iz borbenog u marševski položaj. Premoren sam. Nisam spavao već dva dana i noć. Kažem Daniju da idem u logor da spavam, jer za prevođenje nisam potreban. Odlazim prema Ekonomiji. U logoru mi major Boško Dotlić, pomoćnik komandanta za pozadinu, priča da je čuo start prve rakete i da je iz kancelarije istrčao napolje. Video je vizuelno sve. Ulazak rakete u oblake, čuo eksploziju i video ogromnu vatrenu loptu koja je padala. Njemu se čini da je i druga raketa otišla na cilj. Sumnjam u to, jer nije bilo zahvata – mesto odakle operatori počinju da upravljaju letom rakete. Znam da je otišla putanjom kosog hica i zabola se negde u neku sremsku oranicu.

 

Olupina od aviona je pala u atar sela Buđanovci. Oduševljenje je vladalo u narodu okolnih sela. Svi su nas posmatrali sa velikim poštovanjem.Sticajem okolnosti Dani je bio rukovaoc gađanja, jer sam ja zbog obaveza oko imitatora radarskog zračenja došao oko 20.30 na vatreni položaj. Gađala je moja smena. Borbena posluga, koja je izvršila bojevo gađanje, bila je u sastavu:

 

- potpukovnik Zoltan Dani, rukovalac gađanja,

- potpukovnik Đorđe Aničić, pomoćnik rukovaoca gađanja,

- kapetan I klase Senad Muminović, oficir vođenja raketa,

- vodnik I klase Dejan Tiosavljević, operator ručnog praćenja po F1,

- stariji vodnik I klase Dragan Matić, operator ručnog praćenja po F2,

- potporučnik Darko Nikolić, komandir baterije,

- vojnik Davor Bložić, zapisničar borbenih dejstava.

 

U stanici za vođenje raketa nalazio se i major Boris Stoimenov, koji je u mojoj borbenoj posluzi bio pomoćnik rukovaoca gađanja. Čekao je da Dani ode iz smene.

 

Na vatrenom položaju na drugim sredstvima na obezbeđenju borbenih dejstava bili su:

 

- stariji vodnik I klase Đorđe Maletić, na izvorima napajanja i vojnik;

- na osmatračkom radaru P-18: vodnik I klase Vladimir Ljubenković i vojnik;

- na centru veze ppor. Miodrag Stojanović, komandir voda veze i vojnik;

- na imitatoru radarskog zračenja: vodnik Igor Radivojević i zastavnik Radisav Jović.

 

U logoru na radio-vestima Studija B u 22.00, čujemo da smo oborili F-117A, avion "stelt" tehnologije, ponos NATO pakta i Ratnog vazduhoplovstva Amerike. Uzbuđenje u svetu. Avion koji je udarna igla RV Amerike za početak narednog veka. Šok u javnosti, u Pentagonu i Vašingtonu. Izvukli su pilota. Došla su tri helikoptera "apača" sa specijalcima. Potporučnik Darko Nikolić, iz sastava borbene posluge, od predsednika Miloševića dobija Orden za hrabrost, a od komandanta RV i PVO, generala Spasoja Smiljanića dobija unapređenje u čin poručnika. Akademiju je završio pre godinu i po. Sjajan start mladog potporučnika. Dobro je, nije objavljena kompletna smena, ali svi znaju da ako ne budemo adekvatno nagrađeni i odlikovani to će biti velika prevara naroda i Vojske Jugoslavije. Euforija i moral znatno su porasli u jedinici. Pažnja je popustila, i napetost. Nestalo je grča. Povratila se vera da se nešto može uraditi. Premeštaj tehnike je bio vrlo brz. Za otprilike dva sata, tehnika je iz borbenog prevedena u marševski položaj i odvezena na novi vatreni položaj, u reon sela Prhovo. Napravio sam raspored i pravce posedanja položaja po osnovnim jedinicama.

 

Ko je srušio stelt? Komentar –analiza

 

- Raketna tehnika 3.rd.PVO je u pripravnost broj jedan (borbena posluga je na svojim mestima,sredstva su uključena,urađena je skraćena kontrola funkcionisanja stanice,data ocena ispravnosti,rakete su stavljene na pripremu) prevedena u 20.15 časova ,27 marta 1999 godine i o tome je izvešten OC (operativni centar) komande 250 raketne brigade protivvazdušne odbrane (250.rbr PVO)

- U 20.30 u stanicu za vođenje raketa (StVR) ulazim ja kao rukovalac gađanja

- Da nije dremao predhodni rukovalac gađanja Dani Zoltan bi ustao i izašao iz kabine jer je prostor u kabini vrlo skučen.Divizion nije bio u borbenom radu jer je bilo više ciljeva na osmatračkom radaru na većim daljinama (preko 50 km), van dometa raketne jedinice

- Zbog toga sedam na mesto pomoćnika rukovaoca gađanja umesto majora Stoimenova na stolicu odmah na ulasku u stanicu za vođenje raketa.Preuzimam vezu sa , OC komande 250 rbr PVO i osmatram ekran osmatračkog radara koji je u pravcu mog pogleda

- Iznenada na ekranu osmatračkog radara na azimutu 195 i daljini 23 km uočavam tri cilja.Posle nekoliko okretaja antene uveravam se da idu ka nama i na 18km od StVR kažem: "Dani ovi idu na nas".

- Na 14-15 km Dani naređuje posluzi da traži cilj nišanskim radarom

- Zračimo preko 10 sekundi i ja posluzi naređujem prekid traženja

- Dani posle nekoliko sekundi ponovo naređuje traženje cilja

- Posle desetak sekundi neuspešnog traženja cilja ja ponovo komandujem posluzi prekid traženja cilja

- Dani posle nekoliko sekundi ponovo naređuje traženje cilja

- Iz trećeg pokušaja je oficir vođenja Muminović Senad uspeo da uhvati cilj nišanskim radarom i time stvori uslove da se lansiraju rakete. Presudnu ulogu u tom delu odigrao je operator ručnog praćenja cilja po F-2 Matić Dragan

- Dani je naredio da se lansiraju rakete

- Izveštavanje komande 250 rbr PVO o dejstvu diviziona ide po unapred definisanim radnim mestima.Samo zato što sam sedeo na mestu pomoćnika rukovaoca gađanja prilikom diktiranja sastava borbene posluge koja je srušila stelt sebe sam stavio u tu ulogu bez obzira što sam bio rukovalac gađanja kao i Dani Zoltan i što smo obojica komandovali poslugom. Formacijsko postavljenje nema nikakve veze sa ulogom u borbenom radu i to mnogima nije jasno.

 

Pouka  

                                                                                                                      

Na prvom bojevom gađanju 3rd. PVO definisao sam način upotrebe borbene tehnike na osnovu koga će Uprava PVO posle rata promeniti Pravilo gađanja. Znatno je skraćen ciklus gađanja u odnosu na predratni period i kompletne borbene radnje završavali smo za manje od 25-30 sekundi i drugo cilj je puštan duboko u zonu sigurnog lansiranja.Očito da je u borbenom radu nedostajao podatak o visini cilja.Taj problem je rešen uzimnjem u obzir mogućnosti dejstava po visini (domet) ostalog naoružanja PVO koje je bilo disperzivno raspoređeno svuda oko nas.Zajedno sa Muminovićem definisao sam nulu traženja cilja u vazduhu po mesnom uglu odnosno po visini.Na taj način su oficiri vođenja za samo par sekundi pronalazili cilj,ali ovo pravilo nije važilo ako bi se neko od nato pilota spustio niže (u praksi retko). Tada se proces traženja usložnjavao. To je jedan od razloga uspeha 3. rd. PVO na ratištu i mera koja je omogućila da jedini ratujemo svih 78. dana rata bez gubitaka u ljudstvu i tehnici.

 

Stereotip

 

- Bivši komandant je javno rekao i više puta ponovio da je izvršio modifikaciju na raketnom sistemu (osmatračkom radaru) i da je ta modifikacija omogućila da stelt bude vidljiv u vazduhu. Po izlasku iz štampe ratnog dnevnika "Smena", sam sebe je demantovao u dokumentarnom filmu "Nevidljiva smena" i kroz naredne intervjue
- Sada zastupa malu tehničku inovaciju.
- Javno je rekao da je znao da je stelt u vazduhu i da to nije hteo da saopšti borbenoj posluzi da se ne bi uplašili-a dremao je

 

- Po njegovoj analizi datoj medijima avion je oboren za 18 sekundi. Ovo vreme je bez ikakve stručno-tehničke opravdanosti.Koga interesuje može sam da izračuna vreme obaranja stelta iz trećeg pokušaja:
- vreme traženja cilja,prelazak na praćenje i stabilisanje pratećih sistema 8-9 sekundi
- vreme izdavanja skraćene naredbe za uništenje cilja 1 sekunda,
- vreme leta rakete do cilja pri prosečnoj brzini rakete od 750m/s je 16sek (susret rakete i cilja je bio na 12 km daljine).Ovo vreme bi bilo duže za 5 sekundi da je druga raketa imala zahvat.

 

Ponedeljak 29.03.1999.

 

Neprekidno dežurstvo. Smenjivanje smena svakih 6 sati. U smeni smo svaku noć od 00.00 do 06.00, pa 6 sati odmora, od kojih zaista spavam jedva dva ili tri sata, pa ponovo dežurstvo. Potpukovnik Dragovan Matijević, moja "klasa", mi je doneo deo oborenog aviona za uspomenu. Rekao mi je da je kod nekog cigana Ručka, u Buđanovcima, ostavio deo krila F-117A, dužine 3 metra i izduvnik gasova za našu ratnu jedinicu, kao ratni trofej.

 

Za vreme odmora, ne mogu da se koncentrišem ni na televizor ni na novine. Sa Muminovićem razgovaram zašto smo tek iz trećeg pokušaja otkrili cilj (Stelt F-117A). Računamo domet i mogućnosti topova, "praga", "boforsa", "igle", "šila" i ostalog oružja po visini. To što je njima van domašaja, za nas će biti početak traženja cilja po mesnom uglu. Izmerili smo tu visinu, okrećući točkić mesnog ugla kod oficira vođenja raketa. "Zapamti vrednost. To je za tebe nula traženja. Prenesi to drugom oficiru vođenja Jankoviću." Na taj način trebalo bi znatno smanjiti vreme traženja...

 

Sreda 31.03.1999.

 

Smenu sam sa poslugom završio u 6.00. Spava mi se. Za vreme menjanja na vatrenom položaju kažem Daniju da smo po naređenju sa Operativnog centra 250. rbr PVO u više navrata zračili nišanskim radarom i tražili krstareće rakete. Ludost kako se rizikuje, a praktično bez ikakvih mogućnosti da "tomahavk" bude otkriven. Teoretski, mogućnost postoji, ali u uslovima veoma kratkog zračenja ta mogićnost je svedena na nulu...

 

Četvrtak 01.04.1999.

 

Kapetan I klase Darko Raščanin, sa komandnog mesta Operativnog centra 250. rbr PVO, traži da na daljini 30 km vršimo otkrivanje ciljeva nišanskim radarom. Rekao sam mu: "Ti si lud, to ne dolazi u obzir. Otkrivam se, a nemam mogućnost da pucam"...

 

Noćas su srušili stari most u Novom Sadu, između Petrovaradina i Novog Sada. Rugova je u razgovoru sa Miloševićem u Beogradu izjavio da treba prekinuti bombardovanje i sesti za pregovarački sto...

 

...Pita me zašto je Lazović sav izlomljen na VMA. Rekao sam da nije nastradao u borbenim dejstvima, već da je imao saobraćajku pre neki dan, kad je, posle bombardovanja, išao za Sremčicu, Jedino mi nikako nije bilo jasno zašto je komandant Brigade, onako umoran, kao što smo i mi, seo u "opela" i sam ga vozio. Postoji formacijski vojnik vozač, koji je odmoran i koji se ne određuje na druge dužnosti. Vozio je velikom brzinom, sleteo s puta i žestoko se povredio. Auto je uništen. Jebeš "opel", glavno da je njemu dobro...

 

Subota 03.04.1999.

 

Noćas je, 44 godine posle Drugog svetskog rata, gađan Beograd, gađani su i Republička vlada i Republički SUP, sa osam krstarećih raketa. Ne zna se da li ima žrtava. Jedna je pala na 30 metara od Porodilišta – polupana su stakla. To je veliki šok za mlade žene i bebe. NATO je zaista fašista. Pre neki dan postavljeni su novi generali. Nekakva je gužva u vrhu. Stojanče Tomić, "klasa", kaže mi da pojedinci, iz političkog vrha, pored familija, u skloništa sklanjaju i svoja kola...

 

... U 21.40 pukla je čaša na filteru za prečišćavanje goriva na agregatu osmatračkog radara. Prešli smo na drugi agregat, pojavljuju se na nebu lokatori u 21.30...

 

... U 23.10 sa osmatračkog radara mi javljaju da je otkazao i drugi agregat. Izvestio sam o tome potpukovnika Blagojevića na Operativnom centru 250. rbr PVO. Ljutito mi je odvratio: "Đole, jebaću te! Gde baš sada?" U vazduhu nije bilo ciljeva. Prepotenko. "Lokator br. 2" (kako ga svi zovemo, jer je alkoholičar). Poslaću ga prvom prilikom u pizdu materinu. Rekao sam mu: "Što se tiče agregata", "pokušaćemo da rešimo problem. Nisam ga ja sjebo. Znaš li ti šta je otkaz tehnike?!" Nikad mi nije bilo jasno kako neko za koga se zna da konzumira alkohol može da se nađe na mestu sa koga odlučuje o ljudima i njihovim životima. Kako da znam da je trezan i da nije mamuran?! Za to neko debelo treba da odgovara, a ne da se iživljava nad potčinjenim jedinicama i rukovaocima gađanja. U 23.38 tražio je da se uključim nišanskim radarom u sektor od 350º do 0º. Treba da tražim helikopter u reonu reke Save. Za našu stanicu to nije reon reke. Odbio sam. U tom pravcu smo i juče tražili helikopter nišanskim radarom 10–12 sekundi i nema šanse da nađemo nešto. Srba mi je rekao: "Idi onda kući." Slušalicu mu je uzeo pukovnik Stanković i naredio da pretražimo taj sektor u anteni sa zračenjem. Niko ti ne veruje, a sujete su čudo. Stalni odrazi su jaki i oficir vođenja ne vidi ništa. Komandovano sam posluzi fiktivno. Ovo je velika glupost koja je naređena. Neće helikopter leteti dolinom reke tako visoko da ga ja vidim. Dolinom reka dolaziće nisko i helikopter i "tomahavk". U suprotnom, ne treba mu reka. Šta radi trupna PVO, ako mi moramo da tako nisko tražimo cilj? Na kojoj visini može da leti helikopter? Sva oružja mogu da ga gađaju, a oni upotrebljavaju nas. Mi smo namenjeni za nešto drugo. Šta reći,neznanje ili čisto iživljavanje...

 

Nedelja 04.04.1999.

 

Na dežurstvu smo od 06.00 do 12.00. U 9.30 dobijamo signal: "van pripravnosti" i odmah počinje prevođenje tehnike u marševski položaj. Noćašnja smena je imala dva cilja. Grupni cilj na 15 km i jedan na 8 km. Zračili su u dva-tri navrata i tražili cilj, ali ga nisu otkrili. Treba sesti i razmotriti zašto. Vodnik Ljubenković, operator osmatračkog radara, ih je imao na pokazivaču radara, a major Dotlić i kapetan Golubović, na stanici, kažu da je cilj jako mali, kao tačka. Zašto su gubici u kablu tako veliki? Ljubenkoviću treba što pre pomoć još jednog starešine. Dani je noćas, umesto da ide u smenu, poslao majora Dotlića, pomoćnika za pozadinu. Počeo je da se ponaša drugačije. Juče, kad sam bio na kupanju kod Žike, upravnika Zadruge, kaže mi da mu je Dani rekao da je od pre neki dan pukovnik. To je dakle to! Otuda promena u ponašanju. Čoveku, koga je upoznao pre neki dan, saopštio je novost, a krije od svojih najbližih saradnika. Koji je razlog?! Slučajan nije...

 

Ponedeljak 05.04.1999.

 

U smeni sam sa svojom ekipom od 24.00 do 08.00. U 01.00 Stanković je naredio da se na predajniku komandi podigne visoki napon i da budemo spremni, jer su lansirane krstareće rakete. Oko 02.00 počeo je veoma masovan nalet avijacije. Vratili smo se na isti položaj i Danijeva smena je zračila oko 45 sekundi na krstareće i helikoptere. Ništa nisu našli. Kada će neko "gore" shvatiti da na donjoj granici mogućnosti sistema nije moguće otkriti cilj, koji leti visinom oko 100 metara. Šta rade topovi, "prage", "boforsi","strele" na putanji leta krstarećih, koje dolaze dolinom reka, autoputem, prugama? Dani mi je rekao da se i on posvađao sa Stankovićem zbog toga. Znali su da smo tu i jedno vreme oko zone na daljinama od 20 do 22 km, bilo je oko 10-tak ciljeva sa raznih azimuta. Smireno smo reagovali. Čekali smo da neko uđe u zonu. Pipkali su kao riba plovak i čekali da se oglasimo jedinicom – nišanskim radarom. Na većim daljinama (30– 35 km), bio je nov prsten aviona. Rampe su stalno bile na pripremi i postojala je opasnost da ostanemo bez raketa. Imitator radarskog zračenja nam je, u jednoj situaciji, puno pomogao i oterao dvojicu, dok smo mi bili usmereni na drugu dvojicu. Sa suprotnog azimuta, jedan nam je ušao na 16 km i dok smo okrenuli antene, pobegao je. Otkrivani su na visinama od 5 do 8 km...Situacija je bila izuzetno ozbiljna i teška. Muk je vladao u kabini. Svestan situacije u kojoj sam se nalazio, pukovnik Stanković je naredio da ako pokušaju da uđu, okrenem na jednog i pucam bez obzira da li ga imam u zahvatu ili ne. Pokušali smo da u tri ili četiri navrata zračimo po 10 sekundi i otkrijemo cilj, ali nismo uspeli. Noćašnju smenu treba upamtiti po težini radova... Rekao mi je i to da su Đokića pogodili, da ima trojica povređenih i da je poginuo Tepavac. Ne znam čoveka, a to je izgleda prvi starešina iz 250. rbr koji je poginuo. Slava heroju! Mogli smo ja i moja smena biti na njegovom mestu. Hvala Bogu što smo prošli neoštećeni. Oko 07.00 razgovarao sam sa pukovnikom Pauljevićem, koji je došao u ispomoć 250. rbr PVO, i rekao mu da prenese demagozima na komandnom mestu da nema šanse više da zračim i tražim helikoptere i krstareće rakete. Neka angažuju kopnenu vojsku, neka zatvore pravce sa "strelama", "šilom", "iglama", "boforsima" i šta sve imaju, i neka se jebu. Nađite način da osvetlite moguće pravce nailaska krstarećih raketa po dubini i visini. Poređajte topove i sva ostala sredstva, a nas pustite da ratujemo sa avijacijom. Svi demagozi, koji misle da mogu neka dođu, sednu i neka zrače i rade kako znaju i umeju. Niko iz Komande Brigade nije došao da ratuje u divizion, gde se gine i puca. Jedini oficir, koji je otišao u jedinicu svog "klasića" potpukovnika Noskova, bio je potpukovnik Gojko Vučić... Omršavio sam. Primećujem to po rupama na kaišu...

 

... Potpukovnici Bajić, Koman i major Stančić došli su oko 17.30 da montiraju kameru na nišanski radar, kojom se vidi još sat i po posle zalaska sunca i isto toliko pre svanuća. Objasnili su nam u kom propusnom opsegu gađati zbog svetlosnog bleska. Starešine su me izljubile, uz reči: "Bravo, starešino, ušao si u legendu. Sjebo si im sve poslove prodaje. Sa Saudijskom Arabijom su imali ugovor o isporuci 40 komada." Bajiću sam rekao ako ikako mogu da što pre naprave daljinski upravljiv imitator radaskog zračenja. Mnogo je važno zbog brzine odrade. Može da sačuva glavu.

 

Sada je starešina u zaklonu i kada mu komandujem da imitatorom zrači na novom azimutu, on mora da otrči do sredstva zaokrene na komandovani smer, dotrči nazad u rov i tek onda zrači. Rov je na stotinak metara od sredstva. Primitiva. Postoji li adekvatniji izraz. A moglo je biti drugačije. Kako oficir vođenja okreće nišan sinhronizovano da se pomera i imitator. Veoma jednostavno i jeftino. Godinama se ne ulaže u vojsku. Svi hoće uspeh. Čime? Praćkom?! A i ovi naši kao da ne znaju kako i na koji način radimo... U vremenu od 20.00 smo u pripravnosti br. 1, do 24.00, do kraja smene...

 

Posmatrao sam na ekranu orgijanje nad Novim Sadom. Setio sam se voljenog grada... Kapetan I klase Muminović, oficir vođenja i vodnik Tiosavljević su priznali da su bili u velikom grču prethodne noći. Tiosavljević kaže da kad je pogledao u moj ekran i video koliko ima ciljeva oko nas, da mu je pozlilo i da se okrenuo prema svom ekranu i više nije smeo da gleda u moj... Posle jučerašnjeg dana, kada sam rekao pukovniku Pauljeviću da se više ne zajebavaju i da nećemo stanicom tražiti krstareće rakete i helikoptere, situacija se popravila... Osećam da me posluga gleda sa velikim poštovanjem i poverenjem. Izvršavaju svaku naredbu. Svesni su da smo tim i toga da samo vrhunski obučen i uigran tim može nešto uraditi i sačuvati glavu. Čudno je kako čovek u tim izuzetnim situacijama sačuva mirnoću, kako nema straha i koliko je sve usmereno na hladnokrvno donošenje odluka...

 

Četvrtak 08.04.1999.

 

... Moj život i moje vreme sada idu drugim putem. Putem preživljavanja i opstanka. Pričam im za Muminovićevu ćerku. Senad je rekao Duletu Lupulovu da je on kao oficir vođenja lansirao na F-117A, a ovaj Senadovoj ženi. Žena je iz daleka rekla ćerki i sinu. Kad se čuo sa porodicom, ćerka ga je pitala: "Je l' istina to što priča mama?".

 

Odgovorio joj je da ima istine. "Ako je to istina, tata, ponosim se s tobom do neba", rekla mu je ćerka. Ima samo 11–12 godina. Setio sam se sina. Da li je on ponosan na mene...

 

Subota 10.04.1999.

 

... Sinoć, kada je bio general Bane Petrović, Dani je dobio čin pukovnika. Pročitana je naredba. Bio sam u smeni. Nije mi se kao zameniku komandanta pohvalio. Znao je to još onog dana kad je general Biga doveo rusku delegaciju. Žika je bio u pravu. Otuda znači promena njegovog ponašanja! Čestitali smo mu svi. To je trinaesti dan posle obaranja "nevidljivog". Sledeći smo mi na redu, ne znam samo u koje vreme...

 

... "Nemačka je na nogama", javlja radio. "Jeljcin je naredio okretanje raketa na nemačku teritoriju. Rusija neće dozvoliti pokoravanje Jugoslavije i ulazak kopnenih snaga. Šreder je stopirao dalje prikupljanje oružanih snaga Nemačke za angažovanje u Jugoslaviji. Madlen Olbrajt je izjavila da je Jugoslavija poligon za ispitivanje NATO-a za 21. vek."...

 

... Ležem da spavam posle večere i Dani me budi oko 23.30. Vratio se sa sastanka. Brigadi je priznat samo jedan avion, i to onaj naš... Doneo je i časopis "Vojska", broj 4 i 5. U jednom od njih, valjda broju 5, sam i ja i naša jedinica koja je oborila avion. Svi smo pod drugim ratnim imenima. Ja sam Anđelko Đorđević. Toša, pukovnik iz školskog centra je na sastanku skinuo čin pukovnika i dao ga Daniju. Od večeras Dani ima i čin na uniformi. Kaže mi da i svi ostali dobijamo činove, medalje, odlikovanja i šta ti ja znam šta još. Kažem mu da se od toga ne živi. Prvo treba sve ovo preživeti, a o slavi naknadno, u neko mirno vreme. Kaže mi da smo mi jedinica koja je najviše mobilna. Do sada smo se premeštali pet puta, a i sutra ćemo, ako Bog da. Sutra je Uskrs. Na sutrašnji dan sam rođen pre 41 godinu, 13.04.1958. Datum se ne poklapa, a nedelja i Uskrs da. Neko večeras reče: "Deca su ukras sveta", a ja dodajem: "Imamo i mi decu."...

 

Nedelja 11.04.1999.

 

U smeni smo od 00.00 do 06.00 Poneo sam brojeve ratnog izdanja "Vojske", br. 4 i 5 u kabinu. Svi iz smene čitaju o nama. Smejemo se ratnom imenu Dragana Matić – Taško Načić. Poručnik Nikolić menja sijalicu "zapret" na drugoj lansirnoj rampi. Pomaže mu kapetan Muminović da nešto ne zajebe. Tehnika nam čuva glavu, moramo i mi nju. Poštovanje je uzajamno. Ulećemo u pripravnost br. 1. Na ekranu, sa azimuta 330º i od nule do trideset na visini od 6 km, posmatram osam ciljeva. Idu na nas. Još su daleko. Predajnik komandi je uključen i dato napajanje na rampe. Čekamo u zasedi. Postali smo strpljivi lovci. Velika igra živaca. Veliki ulog – naši životi za oboren avion NATO-a. Pilot će se ionako katapultirati. Možda ga uhvate, a možda ne. Mi možemo biti samo gubitnici. Ili, ako prođe, uslediće neko novo razaranje i nove žrtve. Da li to ljudi znaju? Da li znaju oni koji su nas do juče omalovažavali? Znaju li koliko nas živaca, strepnje i drhtaja košta noć?

 

Noć, koja njima možda apsolutno ništa ne znači. Negde su na sigurnom, razmišljaju ko zna o čemu i izbegavaju vojnu obavezu. Sutra će takvi biti najglasniji.Šta bi mi svi dali da smo opušteni kao oni? Zašto ja ovu zemlju više volim nego oni? Sve je nezrelost i glupost. Nisam ogorčen, samo razmišljam u ovim noćnim satima dok ne zazvoni telefon i obaveste me da idu na nas. Ne znam da li ću voleti telefon do kraja života. Život na zvuk. Organizam se opusti, a onda zategne kao struna. Mozak ne. Kuca li uopšte moje srce? Često razmišljam o tome. Ne čujem ga. Možda i ne treba?! Možda je postalo malo, pa su mu ove grudi postale velike i široke?! Junaci naših dana.

 

Glupo je boriti se za ideale. Naš ideal je sloboda i slobodna zemlja. Jeljcin je rekao da ne da Jugoslaviju. Ko se to sve sa nama igra i kolika je cena? Čija smo mi to moneta? Istina sporo prodire u svet. Šta je za koga istina? Samo da prođe rat, da zapalim ocu i majci sveću. Znam da me čuvaju. Osećam kako me oči peckaju. Da li je to trenutak slabosti? Ostao sam sam.Mnogo smo mi mali, ali i mali čine čuda. Čuda se često dešavaju. I ovde će se desiti čudo, pre ili kasnije, u to sam ubeđen. Opet žvaćem žvaku. Možda slučajno, možda ne. O tom ću razmišljati posle rata. Šta li mi radi sestra u Italiji? Najvažnije je sačuvati živce. Treba se što više družiti i pričati, smejati se. Pokušati se opustiti. Sve je to lepo rečeno i privid. Stvarnost je nešto drugo. Noć je naš grč. Veliko naprezanje psihe i tela. Noćas, pa noćas je već Uskrs. Najveći hrišćanski verski praznik. Sa mnom je na vezi na osmatračkom radaru vojnik Radovanović. Umiruje ga moj glas. Osećam to. Da li njegovi sada znaju gde je i šta radi? Verovatno ne znaju. Saznaće jednog dana. Jednog dana svi ćemo imati o čemu da pričamo. Respektuju nas mnogo, ali i pokušavaju da ubiju. Jebeš respekt! Život je zaista najviša kategorija. Koliko je borbe potrebno da bi se sačuvao?! Samo u nekim trenucima čovek može da kaže da mu nije stalo do života. Opasnost rađa druga razmišljanja. Mnogo sadržajnija i iskrenija.

 

Zastavnik Jović kaže mi večeras da će se posle rata demobilisati. Posmatram ga i u njemu vidim sve nas. Strah je prirodna stvar. Osećam se kao deo prirode. Pitanje je samo kako ko kontroliše strah. Vremenska baza radara miruje. Da li je to znak da poštuju naš Uskrs? Leteli su na svoj, leteli i ubijali. Ko su zaista oni? Veliki vernici?! Koje to Božije i crkveno pravilo do sada nisu pogazili? Jutro je daleko. Dva sata je. Uvek ista priprema za noćnu smenu. Šlem, baterijska lampa, beležnica – moj ratni dnevnik. Dve pakle cigareta. Jedna u bluzi, u desnom džepu, a jedna u prsluku, u levom. Navika, ili sujeverje. Ista stolica, ista poza. Samo se situacija u vazduhu razlikuje. Boris Stoimenov drema. U momentu nameštanja tela u neki lepši položaj pita me: "Šta rade ovi gore?" "Ništa", kažem mu. "Uskrs je danas"."Da, da", potvrđuje on sanjivo. Gori svetlo samo kod mene. Ostali su u polumraku, uz ujednačeni zvuk kabine i grejalice. Veza miruje. Okružen sa pet telefona i devet veza sedim sa svojim mislima.

 

Noskov je sa jedinicom otišao u Pančevo da sa Mijovićem brani Azotaru. Prsten je suviše mali. Ostali čuvaju druge pravce. Iza mene je Đević. Fruška gora, moja velika ljubav, ostala je sada suviše blizu i izvor mojih velikih briga. Nadam se da me neće izneveriti. Odatle iskaču i idu na nas. Daljina oko 30 km. Suviše blizu za odbranu od masovnog naleta, a sa druge strane još jedna moja velika ljubav – Novi Sad, grad mog detinjstva, spava snom nemirnim i razrušenim. Zračenje na nišanskom radaru ne smemo da proveravamo, a to nam je nišan. Valjda je sve u redu. Dani mi večeras kaže da je Đokić držao sve vreme visoki napon na predajniku. Mogu li da otkriju frekfenciju na ekvivalentu? Za ovih 17–18 dana rata mi smo zračili nišanskim radarom u trajanju od nekoliko minuta. Od toga 25–30 sekundi prilikom obaranja F-117A. Životi su sekunde, i za nas i za njih.

 

Mnogo više za nas. Slušamo vesti u 03.00. Kažu da je u 15.45, negde kod Prizrena, oboren jedan avion. Dodaju da je, u 00.15, kod Bačkog Brestovca, kod Zrenjanina, protivvazdušna odbrana pogodila još jedan avion. U današnjim novinama piše da 19 zemalja, koje učestvuju u napadu na SRJ, imaju preko 900 miliona stanovnika i spadaju u red najbogatijih zemalja sveta. Nas ima oko 10–12 miliona, znači jedan na devedeset. Svaka čast. U proteklih 7–8 godina, naša zemlja je izmučena sankcijama, spada u red najsiromašnijih zemalja Evrope. Sačuvaću ove ratne brojeve "Vojske" Moram ih pokloniti sinu. Čiji ja život živim i ko gospodari njime? Zaista mi je život roman. Znam da svako misli tako o sebi i verovatno tako i jeste, ali ono kroz šta sam ja prošao, mnogo me je ojačalo. Kamo sreće da nisam toliko jak. Gubitak oca, krvavi raspad Jugoslavije, sankcije nezabeležene u istoriji, raspad braka, gubitak majke pred rat i sada rat.

 

... Volf se igra tetrisom ili tako nečim. Telefonska slušalica i komande na njoj. Mladost. Moja mladost to nije imala. Njegova ima rat. Svako nešto ima. Valjda je to karma. Nekad sam u školi dobro pisao teme iz srpskog (tadašnjeg srpskohrvatskog). Kažu da samo napaćena duša lepo piše. Onda ja zaista, sledeći tok misli i treptaj duše, imam o čemu da pišem. Bezbrižnost je davno nestala. Sećam se često detinjstva. Poredim ga sa detinjstvom Popove dece. Nikad neće biti pravi ljudi. A možda i hoće. Onda je moje mišljenje o spartanstvu pogrešno. Zaista je tačno da onako kako si ti odgajan, tako i ti odgajaš decu. Verovatno je iz toga izbačena lucidnost i pogrdnost reči, izraza i postupaka, jer ipak smo mi daleko pismeniji od naših roditelja. Životno, verovatno nismo.

 

Zapalio sam cigaretu. Volf, takođe. Obojica smo zauzeti, samo drugim stvarima. Ja pisanjem, on igricama. Trošimo vreme i život. Ravnodušno, kao da je nečiji tuđi. Volfovi prsti spretno barataju dugmićima. Cigareta mu je u kraju usana. Nepravilno diše. Konačno dugi dim, i otresanje pepela. "Odmaraj pluća i čuvaj zdravlje", mislim u sebi o njemu. Dugmići neće pobeći, biće neki drugi i neki novi. I opet ispočetka. Pod prigušenim svetlom pokazivača oficira za vođenje raketa. Četiri i dvadeset je. Možda je moguće da su oni poleteli na početku smene da nam požele srećan Uskrs i vratili se u bazu?! Nisu toliko humani. Možda nas poštuju?! Motiv?! Šta je njegov motiv da poleti? U nekoj mašini, ma kako se ona zvala i baci bombe na tekovinu nekog naroda. Ne vredi o tome razmišljati. Kad bi lopov razmišljao mojom logikom, ne bi bilo lopova. Smena nam je došla u 8.00 časova. U 9.00 dobijamo pripremu za marš. Cirkus ponovo kreće i mi kao učesnici u njemu ponovo premoreni i neispavani. Idemo u reon sela Karlovčić... Sredstva su stigla. Razvoze se. Preparkiravamo kabinu za vođenje više puta, kabl od nišanskog radara je kratak. Mesto za njegovo postavljanje nije nivelisano. Treba da dođu mašine i poravnaju teren. Zovem ih.Određujem mesto gde će biti imitator zračenja. Objašnjavam zastavniku Joviću kako da radi sa njim. Sporo ide ovo premeštanje. Raketaši moraju da premeštaju lansirnu rampu. Kablovi su kratki, Maletić je premestio kabinu za napajanje sa druge strane stanice za vođenje zbog postavljanja balvana oko nje. Na krov kabine se stavlja gruntozaštita. Zaštita koju koristi posluga raketne baterije oko rampe kako bi zaštitili kablove od vatre koja se javlja prilikom starta rakete. Za vreme rata prvi put je stavljamo. Inženjerci su nam napravili zemljanu zaštitu – grudobrane oko sredstava. Nije loše, s obzirom koliko je brzo rađeno. Nisam spavao od prethodne noći. Ceo dan, cela noć i opet ceo dan do 00.00. Popodne smo se slikali. Baterije, ekipa koja je gađala i ostali. Oko 21.30 još uvek nismo prešli u pripravnost br. 1. Trgovčević mi sa Operativnog centra javlja da je oko nas i iznad nas bespilotna letilica na visini od 200 metara. Ako je ona, to znači da nas je snimila i otkrila. Ne plašimo se protivradarske rakete nego bombi. To nam je najveća pretnja. Imamo kvar na tehnici. Premošćavamo sve mikroprekidače na osmatračkom radaru. Baterija za vođenje je rasprostrla šeme. "Batalite, ljudi, šeme, kvar je najverovatnije u kablaži." Na kraju se to ispostavlja. Gubili su uzalud vreme.

 

Kiša rominja čitav dan. Orjentaciju stanice za vođenje rade vodnik Tiosavljević i Radivojević. Komandiri nisu prisutni, svaka čast. Komandujem da dođu u stanicu. Nije im pravo. Kapetan Golubović mi kaže da nije spavao od jutros. "Moja smena nije od juče ujutru, pa šta?!" Nišan smo u više navrata orijentisali. Umor čini svoje. Zato se i greši tamo gde se inače obično ne bi grešilo.Ljudi su nervozni i iscrpljeni. Smirujem ih. Hladna glava pravilno razmišlja, usijana nikad.U 22.55 zove me Blagojević i daje mi signal za pripravnost br. 1. Kažem mu: "A ko te izvestio da smo spremni?" "Pre pola sata ti je ostala samo orijentacija." Valjda zna da posle orijentacije treba odrediti uglove baze i postaviti rakete. Rekao sam mu: "Reci im gore da ću izvestiti čim sve bude gotovo." Kaže mi da ne pitaju oni, nego on. Koja je moja procena i kad će biti gotovo. "Pada kiša i ljudi su umorni. Kad bude gotovo, izvestiću te".Što samo mene zove kad ima komandanta. Danas popodne su dolazili potpukovnici Đuro Duvnjak i Martin Đuriš iz 250. rbr PVO. Traže jednog oficira vođenja da ide za Obrenovac. Dani i ja ne damo nijednog čoveka, a i nemamo viška. Čekamo samo da Roksandić postavi rakete na rampe i da izvestimo da smo gotovi. Možemo da ratujemo. Mnogo se radilo, uz mnogo problema. Nije ovo mobilno. Muke su to tantalove. U 23.30 sam izvestio Blagojevića da smo u "kecu". Kaže: "Jesi li umoran, druže? Sigurno su ti ljudi premoreni?" Kažem mu da nismo spavali 36 sati i da smo prevodili u veoma lošim meteo-uslovima. "Znam, razumem te, druže, pozdravlja te tvoj drug." Ostao sam u čudu. Pre samo pola sata rekao mi je nešto sasvim drugo. Ne interesuju ga ljudi. "Pa ko ga onda uopšte interesuje?", pitao sam sebe. Tako se, Srbo moj, ne ratuje. Ljudi su osnova, potencijal i vrednost. Bez njih ne možeš ništa. Ako njih izgubiš u bilo kom pogledu možeš da ideš gde hoćeš. Motivisani ljudi su čudo...

 

Ponedeljak 12.04.1999.

 

... Maletić mi kaže da nije fer da samo Nikolić i Dani dobiju činove, a Nikolić još i odlikovanje. Ne treba dozvoliti razdor i podelu među ljudima. Kažem im da idu na to da nas čuvaju i da zato i ne objavljuju naša imena i ne dižu u zvezde. Kad prođe rat, a osećam da će to uskoro biti, bićemo svi adekvatno nagrađeni...Neko reče: "U svakom selu, dva do tri dana." "U Sremu ima 125 sela. Jebiga. Pa kad će onda rat stati." Svi se smeju. Svakim danom rata strepnja i strah su sve manje prisutni.

 

Vesli Klark je izjavio da ih je u NATO-u sve iznenadila žilavost PVO, taktičke radnje i postupci... Nebo je čisto, plavo, sa pokojim belim oblačkom, koji kao da želi da naruši to plavetnilo. Odjednom mi se učinilo tako lepo. Moje. Slobodno. Tako uvek i treba da ostane. Zemlja se skoro osušila. Ne gacamo po blatu. Nema još doktora Đukića da previje Muminoviću prste i donese Maletiću kremu za noge. Ima rane po nogama od čizama i znoja... Obrad, amaterski slikar, hoće da Daniju i meni pokloni sliku obaranja F-117A. Nije mu jasno kakve su to rakete i kako izgleda avion koji smo oborili...

 

Utorak 13.04.1999.

 

... Pobogu, danas mi je 41. rođendan. Ulazim u 42. godinu života. Nije malo, a nije ni puno. Najbolje godine. Mada za onog čije su, svake godine su uvek najbolje... Dobijam poruku na pejdžer: "Tata, čestitam ti rođendan". Vlada...

 

... Da li se na ovim prostorima brani Evropa i svet, ljudsko dostojanstvo i sloboda, međunarodno pravo i Ujedinjene nacije? Velike misli, velike tvorevine, a u stvari sranje i obična farsa. Diktat. To je prava istina i redosled stvari u svetu. Ponovo traženje dela tuđeg neba i tekovine nekog naroda. Ko je sledeći na redu? Ko će sledeći plakati, čuvati mostove i strahovati? Kako bih voleo da samo deo patnje ovog naroda osete na zapadu tvorci novog svetskog poretka. Koja to majka rađa i kakva je to krv? Živeti na nesreći drugih ljudi. Oni su veliki nevernici. Nema to blage veze sa životom. Sve je prokleti novac. Roba kao i sve druge, ali zbog nje se ratuje i gube glave. Ludost... U 23.40 pripravnost br. 1. Imamo cilj na azimutu 270, daljina 85. Para. Posle toga dobijamo signal vazdušna opasnost – idu "tomahavci". Ko je noćas na meti? Nepogrešiva memorija vodi balvan metala i eksploziva da uništi nešto i negde u nekom gradu, koji je sada zaživeo sirenama i žurbom ka skloništima...

 

Sreda 14.04.1999.

 

... Oko 15.00 u kabinu dolazi pukovnik Stanković. Pozdravlja se sa svima. Razgovaramo između ostalog i o tome koliko je apsurdno da mi stanicom tražimo helikoptere i krstareće rakete. Svaka reka uz svoju obalu ima vrbe i topole. Zašto ranije nije traženo da mornarica zatvori reke, a kopnena vojska pravce sa lakim prenosnim sistemima, "pragama" i "boforsima". PVO radi kao sumanuta, a ostali mrse muda. Zajebavaju se i dosađuju po selima. Traži od nas da divizionu iz Obrenovca damo jednog oficira za vođenje... Dani se raspričao pred laicima o taktici upotrebe i o tome kako smo oborili avion. Pratio sam TV program i samo ponekad odobravao kad bi od mene tražio neku potvrdu... Slavu jedinice je uzeo na sebe. Kompletno... Muka mi je od prisvajanja uspeha celog kolektiva. Izuzetno je prefrigan, kompleksaš. To nam je posao. Pivo je učinilo svoje.

 

Čovek ne zna da stane. Svima se hvali kako je oborio avion, mi kao da ne postojimo. Kako li se tek ponaša kad nema nikog prisutnog od nas... Konstatujem da pitanje obezbeđenja vatrenog položaja nije na dovoljnoj visini. Predlažem da izvršimo pozivanje streljačkog voda i od njih stvorimo ekipu za hitne intervencije i borbu protiv diverzantsko-terorističkih grupa (DTG)... Danas Dani nije bio u smeni od 16.00 do 00.00. Slučajno ili ne, ali u zadnje vreme posle svakog zračenja sa nišanom, on ne ide u narednu smenu. Sinoć smo zračili i tražili cilj. Danas ga je u smeni menjao Dotlić, kao i prošli put... Blagojević me zove i pita imam li šta na osmatraču dvojci. "Nemam, kako da imam kad znaš da je neispravan. Rade ljudi na otklanjanju kvara." Čim smo došli, poslao sam Stoimenova na radar. Traži mi cev 6M15P. Nemamo je ni ovde ni u kabini rezervnih delova. Kažem Ljubenkoviću da proba da nađe neku polovnu. Prijemnik nije dobar. Vidim to po odrazu Fruške gore. Nije ni jedna trećina kakva treba da bude. Blagojević pizdi. Kažem mu: "Dođi ovamo, raketaš si. Sedi i radi kako god znaš i umeš." Odjednom shvata šta traži od mene. Kaže: "Đole, nemoj da se ljutiš. Požuri, blizu su ti jako. Hajde, ja ću te navoditi." Komandujem da se uključi visoki napon na predajniku komandi i priprema na rampe. Upozoravam ga da vodi računa kad mi bude davao azimut u odnosu na Vučkovića, da me ne zajebe. Sudbina smene je u njegovim rukama... Nemam jebenu cev, a ratujemo sa NATO-m. Ej, da znaju koja ih praćka ruši. Srce i mozak protiv kompjutera...

 

Kod Prizrena su NATO avioni raketirali kolonu povratnika Šiptara. Ceo svet je objavio fotografije i snimke. Ratujem sa umobolnim ljudima. Ruše tvorevine koje su starije i od njihovog postojanja. Glib je dubok. Zabrinjava odbrana. Jedinice PVO eliminišu jednu po jednu. Nema ko da ti čuva leđa i na koga da se osloniš. Polako ulaziš u vrtlog iz koga će se izvući onaj ko bude najviše imao sreće.

 

Noćas smo u dva navrata po 10 sekundi radili sa imitatorom zračenja. Narod koji ne hrani svoju vojsku, hraniće tuđu. Godinama ništa nije ulagano u vojsku. Standard je pao, plate neredovne i pljuvanje po starešinama i Vojsci Jugoslavije. Sada, svi očekuju čuda. Čuda su se već uveliko dogodila – ratujemo preko dvadeset dana i još smo žilavi i čvrsti. Pitam se samo dokle. Dokle će srce, taj tihi čovekov saputnik i vlasnik moći da izdrži? Svako na svoj način podnosi otkucaje i rane. Patriotizam je velika stvar, ako je u većini. Da li će ovo ujediniti narod ili će narod opet biti ovca, kao mnogo puta do sada, za šišanje. Moja intima nije zadovoljna. Znam da će najveću cenu platiti narod i mi zajedno sa njim. Mnogi ljudi u ovoj zemlji spavaju kući, čuvaju ženu i decu i mnogo kvalitetnije žive nego što ću ja ikada. Jebem ti pravdu i politiku, i ludost i rat. Kroz istoriju ispravljamo krive Drine. Ponosni smo, a i sam sam takav. Poginuo bih za istinu, ali možda je moglo i drugačije. Sada se nema kud... Umesto krađe i lopovluka, bolje da su u vrhu razvijali vojsku. Ovakva politika je i morala da dovede do rata. Ne interesuju me namere. Vidim samo učinke i posledice, a posledice su velike i katastrofalne. Moja generacija je izgubila pravo na život.

 

Razrušena zemlja, daj Bože da gubici u ljudima nisu veliki. Kosovo gori. Na Kosovu je sve počelo, na Kosovu će se sve i završiti... Svaki život ponaosob više vredi od mosta, tehnike ili bilo čega. Onaj jebeni "Lokator", Blagojević, neki dan mi reče, posle prevođenja sredstava: "Mene ljudi ne interesuju." "A ko te interesuje, Srbo, ljudska bedo i pederčino?" Sto batina po tuđem turu nije ništa. Nikad nije ni bilo, niti će biti. U 05.40 čujem se sa pukovnikom Stankovićem. Pitam ga šta ima novo. Kaže mi ništa dobro. "Šta je sa vašim osmatračem noćas bilo?" Kažem mu da ga je moja smena zatekla u kvaru. "Juče je radio." "Jeste juče, ali nije noćas", kažem mu. "Ne misliš valjda da nama nije u interesu da bude ispravan, misliš li da volimo da nas vi navodite?" "Blagojević kaže da su to smetnje." "Ma kakav Blagojević, valjda on sedi "gore" kod tebe, a ne ovde. Šta je onda Ljubenković podesio na kraju?" "Čućemo se, ne mogu sada da ti pričam telefonom." Znači da verovatno ima gubitaka u ljudima. Bombu mogu da vode na bilo koje sredstvo. Lakše je izaći na kraj sa protivradarskom. I to je postalo luksuz. Birati čime ćeš biti pogođen. U svakom slučaju protivradarskom "Harmom"... Stanković pita imam li mreže za maskiranje. "Samo onu koju si juče video i koja je postavljena – ostalo je sve trulež". "E, jebi ga", kaže uz uzdah. "E, jebi ga ti", pomislih ja. To treba nekog pitati. Zašto smo ovde gde jesmo, zašto radimo to što radimo, a ništa nam nije pruženo. Jebem ti ponovo državu i vojsku. Jedno ide s drugim i nerazdvojni su. Sad nas svi veličaju i hvale i uzdaju se u nas. Uzdanica je lepa ako je potkovana, a ako nije onda se bat mnogo manje čuje od otkucaja srca. Da li su naša srca postala jedno? Možda, ali samo dok smo ovde. Posle toga, svako će otići na svoju stranu i zaboraviti otkucaje zajedničkog velikog srca. Takav smo mi narod. To sam rekao Daniju. Moramo se uzajamno čuvati i poštovati posle rata. On je uveliko svojim ponašanjem već sada pokazao koliko razmišlja samo o sebi i svom uspehu. Mi smo već sada na margini...

 

Četvrtak 15.04.1999.

 

... U vremenu od 18 do 19 časova pričam sa Aleksićevim sinom Miroslavom. Znam ga kao dečačića iz Skoplja. Priča mi o životu u zajednici, o razlazu sa ženom i ljubavi prema ćerkama. Znam da mu je teško i puštam ga da priča. Taj put sam i sam prošao. Znam vrlo dobro šta treba reći, a šta ne. Ranjen je, ali je psihički jak. I eto dokaza da je svet mali. Posle toliko godina, on je u rezervi kod mene. Njegov otac mi je kao mladom oficiru bio komandant. Sad sam ja njemu.Prošao je dosta toga teškog. Dete vojnika. Pošten. Nije baraba. Prodorne, plave duboke oči. Oćelavio je. Stasao je u pravog muškarca...Počinju borbena dejstva po zoni naše odgovornosti negde oko 23.30. Javljaju mi da se u daljini čuju avioni. Jedno vreme na radaru nismo imali ništa. Kao da je ceo ekran crna rupa. Pokušavamo sve režime rada radara, idemo i na sirovu sliku, menjamo uglove antena – ništa. Ništa ispod 30 kilometara se ne vidi. Pratim ciljeve do 30 km sa svih strana ka nama, i onda kao da potonu u more. Ovo je sada klasično ometanje. Sada, kada mi radar treba, ja ga nemam. Kao da su potonuli u rupu. Blagojević me pita imam li šta. "Nemam ništa blizu, jebem im mater!" Kaže mi:

 

"Đole, nemoj da psuješ, sve se snima." "Milina", pomislih u sebi. "To je jedino merodavno za kraj rata, ako neko bude imao intres da sluša. Znaće se ko je šta radio, a ko je činio gluposti".

 

Tepavac mi javlja da sa azimuta 70 preko nas ide avion prema azimutu 210. Ja ga radarom ne vidim u odlasku. Cela smena je popizdila. Sedimo ovde danima i ništa da uđe u zonu. A sada kad je ušao, siguran da ispod njega nema ništa, mi ne možemo da pucamo. Rizikujem ljude i sredstva, radeći sa nišanskim radarom i tražeći cilj po uputstvu koje mi je dao Tepavac. Bože, bio mi je okrenut leđima, idealna šansa da ga kaznim, a mi ga nismo našli...

 

Petak 16.04.1999.

 

... Odlazim sa Kostom na vatreni položaj Jakovo, prema Boljevcima. Nisam bio otkad je tučen one prve noći rata. Sve miruje. Kao da ništa nije bilo. Samo spolja tako izgleda. Zgrada je čitava, ali je mnogo srče od stakla. U stražari ima izbijenih prozora. Dočekuje nas vojnik Brković. Tu je još jedan vojni obveznik, Predrag, ne znam mu prezime, i sin od Mome stolara.Dole, skladišta raketa izgledaju jezivo. Bomba ili "tomahavk" ušao je sa severa u naše skladište. Batajničkog skladišta nema, kao da nikad nije postojalo. Svuda su delovi betona i raketa, zemlje i armature.

 

Bože, kako je armatura bila jaka. Kao da si došao na groblje. Skladišta mi izgledaju mala. Preko puta ima nekoliko rupa od startovanja i zabijanja raketa u zemlju. Izgledaju kao rupe lisice ili jazavca. Kako su rakete male, i sve u delovima. Svuda ih ima. Efa-pas čuvar je bila na starži. Malo je oprljena. Uplašila se i pokidala sajlu. Napustila je stražarsko mesto. Tu smo sahranili osamdeset raketa. Kako su mi drage. Kao da sam izgubio nešto lično i drago. Bože, kako je tužno i sumorno. Priroda u cvatu. Ozelenila je trava i procvalo voće. Proleće, a ničeg nema. Svuda okolo razbacano kamenje i zemlja. Oči su mi se zamaglile. Odlazimo do mesta nišanskog radara. Direktan pogodak. Krater 4–5 metara u prečniku, dubine oko 3 metra. Lažni radar – gomila otrcane gume i nagorelog metala. Bunkeri su nedirnuti, izuzev što je malo otpao malter...

 

Subota 17.04.1999.

 

... Po glavi mi se mota neki mrtvac. Ne vidim lik niti znam ko je, samo je tu. Poželeo sam da zapalim roditeljima sveću. Kolika je sad trava u dvorištu mog detinjstva i mladosti? Dve eksplozije na azimutu 180. Daleko. Nije daleko, mislim ja. Sve je to blizu i sve je to naše. Iživljavaju se. Eh što nemamo nešto što puca dalje, pa da napravimo veselo veče. Da imamo, verovatno rata ne bi bilo. Ovako odvraćanja od agresije nije bilo, znaju jako dobro čime raspolažemo. Čujem da će obustaviti vazdušne udare ako Milošević da ostavku. Ko su oni da mi kažu ko će ovde da bude predsednik?

 

... Kažu da deca najviše gena povuku na babu i dedu. Ne znam samo sa čije strane. U svakom slučaju, ja imam ličke i bosanske krvi. Izgleda dobitna kombinacija. A odrastao i vaspitan u Sremu. Drčna, ponosna i nepokorna krv. Ali, vidim da ima dosta meni sličnih. Ne damo da nam se iko meša u našu kuću... Pada mi na pamet misao što nismo barem rakete iz skladišta raketa razvukli po položaju na tehnološkim kolicima, ne bi bilo nikakve štete na njima. Neiskustvo. Poslušali smo Komandu Brigade i nismo izvršili disperziju – razmeštanje raketa. A sve smo bili obezbedili: i mesto, i raspored, i obezbeđenje. Mi smo mislili kad grune na vatrenom položaju, od njega neće ostati ništa.

 

Samo nam je falilo da rakete startuju i polete prema selu ili gradu. U stvari, rat se zaista uči. Kamo sreće da ga niko nikad ne uči. Šta ostane od tela, kad onako bude razoren beton i čelik? Skladišta sam doživeo kao nešto što je živo... Smešteni smo u vrtić. Dirnule su me male VC šolje i pregradni zid, visine oko 1,5 metar, pa mali umivaonici i nisko postavljena ogledala. Naša mladost i dika. Naša deca i buduća pokolenja. Možda će se sećati rata. Pa da, i oni su ratna deca. Danas je došla jedna curica. Ohrabrila se. Slatka kao šećer. Uredno podšišana, pravilnih crta lica, crne kose i znatiželjnih očiju. Upala je među nas u jednoličnu zelenu boju uniforme. Procvrkutala je da je i njen tata vojnik. Dao sam joj vojničke bombone. Ona i ne zna da tata ne voli što je vojnik, da bi verovatno voleo da je zagrli i poljubi i pomiluje njenu mekanu, dečiju kožu. Ona je ponosna. "I moj je tata vojnik", kaže, nesvesna svih opasnosti naprezanja i borbe da bi ona odrasla slobodno.

 

Njenog tatu ne može niko zameniti. "I on je vojnik", kaže tako nežno i ponosno... Poručnik Stojanović, komandir veze, obezbedio je radio-stanicu od druga preko radio-amatera u Beogradu. Naredio sam mu to pre desetak dana Treba da odemo po nju. Najverovatnije sutra. Smestićemo je u stanicu i biti samo na prijemu. Slušaćemo radio-amatere i imati kompletne informacije o situaciji u vazduhu, od njih kao osmatrača vazdušnog prostora na celoj našoj teritoriji. U miru su to za nas radili naši osmatrači, koje smo isturali 20 do 30 kilometara od tehnike, na očekivanom pravcu naleta avijacije...

 

Nedelja 18.04.1999.

 

Oko 2.30 zvoni telefon u vrtiću. Javlja se Dani. Ne znam o čemu razgovaraju. Šeta jedno pet minuta po sobi, a onda budi Boru Crnobrnju. Nešto mu šapuće. Bora se brzo sprema. U polusnu sam. Pitam Boru šta je." Pogođena je petnaestica – radar za merenje visine leta". Kaže mi: "Đole, hajde sa mnom da ne idem sam." Spremam se brzo i idemo za Petrovčić mojim "kecom".

 

U Deču nema ulične rasvete. Prolazimo kroz vatreni položaj Putnika i njegovih topova – 20/3 mm. Upozoravaju nas da vozimo polako i bez svetala. Stižemo u Petrovčić. Ispred nas, sa rotacionim svetlima, stižu vatrogasci i milicija. Gase požar. Radar je u plamenu. Gomila gvožđa... Pored radara zatičem ovalno telo rakete, u dužini oko jednog metra, poprečnog preseka oko 30 santimetara. Jedan deo vrha zaboden u zemlju – "harm". Ne diramo i tražimo da dođu pirotehničari, vojna policija i patolozi... Vučković je uzbuđen. Švajsuje cigarete. Ovo mu je prvi gubitak ljudi za vreme rata, od Bosne, pa na ovamo. Oseća grižu savesti. Kaže da je od Operativnog centra Brigade tražio da radar – petnaestica, uopšte ne treba da radi, jer on vidi sve u vazduhu. Petnaestica je opasna. Radi u talasnom području, kao naš nišanski radar. Priča da je u prvom naletu oterao Smiljića na spavanje, negde oko 22.30 U drugom naletu, oko 01.30, pa nadalje pukovnik Stanković mu je sa Operativnog centra naredio da petnaestica mora da radi... Da li je neko pripremio i obučio Smiljića da ne zrači u kontinuitetu, nego da bude u radu i samo po zahtevu da se uključi. Posle toga da ide ponovo u pasivni način rada. I tako po potrebi u krug. Nešto slično što mi primenjujemo na borbenoj tehnici. Sumnjam. Sam to sigurno nije znao da primeni. Plaća se ceh neznanju.

 

Ponedeljak 19.04.1999.

 

... Uveče, uz večeru, Barvalac mi je doneo 12 ugaonih reflektora za prevremeno aktiviranje radio-upaljača bojeve glave protivradarskih raketa. Postavio sam ih u paru oko vatrenog položaja, na udaljenosti 50–80 metara od centra. Tehnika je posle prevođenja ispravna... Balvani su nejednake dužine i štrče iznad stanice za vođenje. U slučaju da doleti "harm", iz bilo kog pravca, može da udari u balvan i da eksplodira iznad naših glava. Zato sam naredio da se skrate oni koji suviše štrče...

 

Utorak 20.04.1999.

 

... Zvao me je Armuš. Nacrtao sam mu kako da napravi nosače ugaonih reflektora, a sad me pita za visinu. Objašnjavam mu da moraju da budu što viši. Napraviće visine negde oko 6 metara. Pita koliko komada? Kažem dvanaest. Pomaže nam mnogo taj čovek... U 12.38 Stoimenov zove ženu u Smederevo i ona mu kaže da su poginuli Blagoje Radić i Robert Lajčak neku noć, kad su pogođeni Smederevci. Celo Smederevo bruji, a mi o tome nemamo pojma. Kriju od nas, kao da će neko od nas pobeći, komentariše Maletić. Ostali ćute. Gušterišu se na aprilskom suncu. Svako udubljen u svoje misli. Sa položaja se vide jakovački silosi. Sužena je odbrana grada... Razmišljam o tome koliki će se produbiti jaz između ljudi na vlasti i naroda posle rata. Stizaće krediti i pomoć, ali će biti krađe i lopovluka. Ko će ovoj "smeni", i drugim "smenama", platiti, i kako, ovo vreme uz buku i strepnju u polumraku? Smena je svuda gde je ispravna tehnika. Život je postao smena.

 

Minimalan broj ljudi na tehnici zbog minimalnog gubitka. Opravdano i realno... Voleo bih da sam video Smiljićevu pločicu. Imao ju je sigurno, čim je Vučković ima. Ona sigurno nije izgorela. Problem je verovatno bio da se nađe u onoj gomili metala i drveta u zgarištu i pepelu. Plaćen je danak neznanju. Znalo se područje rada radara P-15. Zašto je onda radio nezaštićen i ko je naredio takav rad? Taj je krivac za Gajićevu i Smiljićevu smrt. Vučković je to znao i na vreme upozoravao. Tražio je da se iz radara izvuče pokazivač. Zakasnio je, na žalost roditelja i rodbine poginulih... Samo zato što sede u "višoj kući" neki prave greške čime ne ugrožavaju svoj život, nego nečiji tuđi. Zato što imaju više godina i samim tim više zvezdica. Ko je taj ko je zadužen za radare brigade i zašto je u tim uslovima dozvoljen rad?... Ko će, u stvari, imati satisfakciju od saznanja? Kako nekom reći da mu je sin poginuo uludo, tuđom greškom. Jedinica je na terenu upućena sama na sebe. Ko nas je zaštitio balvanima, ko nam pravi nosače ugaonih reflektora, ko nam seli balvane, ko nam radi na imitatoru zračenja itd.? Sve sami. Oni su tu da nam komanduju – unosno zanimanje i još su ljuti i besni. Hijerarhija i sve je sakriveno. I istina i pravda i znanje i ljubav. Vreme loših ljudi i poltronstva, produkt vremena u kome živimo. Beda od života. Rat nije za mnoge. Mnogi ne shvataju... Kaže, traži te jedan čovek i hoće da te čuje. Bio je potpukovnik Davidović, personalac u Korpusu.

 

Posle uobičajenih pozdrava, koji je počeo sa: "Gde si, legendo?!" Pitao sam ga za unapređenje ljudi iz smene koja je gađala. Kaže mi da ništa i nikakav predlog nije došao iz Brigade. Sinoć je baš o tome razgovarao sa pukovnikom Vukosavljevićem i generalom Karanovićem. "Zar je moguće, Davide?", pitam ga, "pa i za Danija i Nikolića nije došlo iz Brigade, pa su unapređeni a Nikolić je i odlikovan." "Brigada nije imala pojima za Danija. Predložio ga je Bane Petrović. Verovatno mu je zahvalio što ga je pre rata vodio na pecanje na ribnjak "Živača", kod Rančića prema Progaru." "Ubacite papir u mašinu i pošaljite predlog i predložite isto što i za Nikolića i za Danija." "Moraću to uraditi"...

 

... Dani kaže da je rešio da kompjuter iz mobilizacijske sobe smesti na sigurno, a to je kod njega kući. "Pa kako ćemo mi da radimo?", pitao sam ga. "Snaćićemo se." Neverovatno. Ko je ovog i zašto postavio na mesto komandanta. Gledam u Crnobrnju. Ovo je za hapšenje. A mi ćemo poštu kucati pisaćom mašinom, ko početkom veka. Profiterstvo je počelo... Počinju smicalice i glupost. Dani izigrava velikog šefa po selima, unapređen je i za ostale ga boli uvo. Na moje insistiranje da predložimo stimulativne mere i za ostale učesnike događaja, kaže mi da nema potrebe i da će to Brigada uraditi. Ja ostajem pri svome, jer mi je Davidović rekao da predlog mora poteći od nas. Bora mi kaže da se iskreno nadao da će stići naredbe za sve. Rekao je to i Stankoviću. Zaista neverovatne stvari. Da smo kod Huseina, dobili bi silne dolare. A ispade da nas naši ne jebu za suvu šljivu...

 

... Pročitao sam danas naređenje generala Smiljanića, komandanta RV i PVO, gde kaže da je obišao četvrti i peti raketni divizion. Primedbe su da se maršuje danju, da nema inžinjerisjkog uređenja vatrenih položaja, da je deo starešina i vojnika neobrijan i da se ne maršuje u koloni. Bože, koje gluposti... Van pripravnosti smo uvek od brigade dobijali od 9 do 11 sati pre podne, a gotovost za dejstvo oko 19 časova istog dana. Ako jedinica mora da bude spremna za borbena dejstva uveče, a ne sme da maršuje danju, kako može da bude spremna za 19.00?...

 

Sreda 21.04.1999.

 

Predlog stimulativnih mera,

dostavlja : Komandi 250. rbr PVO

 

Na osnovu rezultata borbenih dejstava od 27.03.1999. godine kada je nad našim vazdušnim prostorom oboren simbol NATO avijacije i vojne tehnologije za 21. vek avion stelt tehnologije F-117A, ukazujemo na propuste pretpostavljene komande... Do sada su stimulisane sledeće starešine:

 

- potpukovnik Zoltan Dani unapređen je u čin pukovnika,

- potporučnik Darko Nikolić, unapređen je u čin poručnika i odlikovan od strane predsednika SRJ Ordenom za hrabrost.

 

Predlažemo i za ostale starešine i vojnike unapređenja i odlikovanja:...

 

... Neverovatno da smo na ovakav način morali da dođemo do svojih prava i jednakosti, ako smo uopšte jednaki. Danija nema da potpiše sva dokumenta – poštu prema Komandi Brigade. Kao i mnogo puta do sada, potpisujem ja. Kao zamenik komandanta imam pravo na pečat...

 

Petak 23.04.1999.

 

... Analiziramo borbeni rad po vremenima i naletu. Prisutni su Dani, Stoimenov, Golubović, Dotlić, Roksandić i ja. Na raketni divizion dolaze tri pare sa međusobnim razmakom od 120 stepeni. Klasičan način neutralisanja PVO jedinica. Saznajem da je po Smederevcima dejstvovano avio bombama. Bili su skoro skroz ukopani. U predajniku komandi je nađen geler težine 1,5 do 2 kg. Protivradarskom je dejstvovano po Draganiću. Imali su balvansku zaštitu, kao i mi. Negde se provukao jedan geler i ranio Šilju u nogu. Nije strašno. Bombe su jebene. To je znak da su locirani, snimljeni i obeleženi... Najveći problem je određivanje visine do cilja. Kada bismo imali tačan podatak, borbena dejstva bi sigurno bila daleko uspešnija. Predlažem da sa Stojanovićem odem u Beograd i da preko astronoma probamo da nabavimo neki uređaj. Primaju nas izuzetno prijatno, profesor Ninković i geofizičar Perović. Trude se da nam pomognu. Svratili smo do Srećka Morića, predsednika Udruženja radio-amatera. Nemaju cigarete. U gradu se teško nabavljaju. Ostavljam mu boks "partnera". Presrećan je. Stupamo u vezu sa radio-amaterom Draganom, na Ceru. Ima stacionarnu opremu. Za nas beskorisnu. IC uređaj, koji ima ne može da zadovolji daljine koje su nama potrebne. Na kraju, oko 16.00 časova nalazimo teodolit u "Energoprojektu". Drže nam obuku do 17.30. Dobro smo ukapirali. Pitanje je samo optičke vidljivosti. Za vreme svetlih noći približava 25 puta... Noćas su gađali TV u Takovskoj. Tužno. Pogođena je još jedna tekovina ovog naroda. Nemamo podatke o žrtvama kojih sigurno ima...

 

Ponedeljak 26.04.1999.

 

... Grupa za hitne intervenicije je formirana. Komandir je Tepavac, zamenik je Aleksić. Brojaće 16 ljudi. Obuka je počela. Naoružao sam je sa dva snajpera, tri "zolje", dva puškomitraljeza, "strelom 2M", jednim "škorpionom", svakoga sa po dve bombe. Svako je, mimo ovoga, zadužio automatsku pušku... Obišao sam kapetana Cvetića i njegovu bateriju. Bave se sitnim stvarima i nisu u stanju da reše najelementarnije. Popunio sam ih sa dvojicom novih ljudi. Sve što su tražili, rešio sam veoma brzo. Aca, harmonikaš, Cvetićev vozač, kaže mi: "Svaka ti čast, strašno si sposoban. Ljudi te obožavaju." Strelci, koji su van grupe za hitne intervencije, od sada će biti na obezbeđenju logora kod kapetana Tomovića...

 

Utorak 27.04.1999.

 

... Oko 22.00 časa odlazim prema Ogaru. Kod farme me stopiraju dvojica vojnika. Stajem im. Jedan ćuti i izlazi u centru Bečmena. Drugi će, posle Petrovčića, izaći na svom vatrenom položaju. Sa sobom nosi pušku. Popio je malo. Otac mu ima rak. Sestra se upravo porodila. Sa puškom je bio u gradu. Zove se Radovan. U Bosni je ratovao četiri godine. Pravi ratnik. Zaustavila ga vojna policija. "Bežite, bre od mene!" Nudi me cigarom. Ne odbijam. Jebiga, još nisam nišku pušio "drinu". Stižemo. Hoće da me vodi do svoje "prage" ili "boforsa" i da mi pokaže deo od krstareće. "Suvenir", kaže. "Daće tebi potpukovnik pravi suvenir." Dajem mu deo od F-117A. Ljubi me kao brata. "Jaro, živio ti meni sto godina. Ajde, bolan kod mene na rakiju i kafu." Odbijam, jer žurim. Grli me i ljubi kao najrođenijeg. Osetio sam da mi je veoma blizak. Da li zbog uslova života ili vođenja rata?! Ili zato što nam je noć saveznik ili protivnik na istom zadatku?! Uvek je sirotinja ratovala. Setio sam se Knjige o Milutinu.

 

Osećam da je veoma lako steći poverenje ljudi. Treba sa njima deliti i dobro i zlo. Biti energičan, brzo i jednostavno rešavati probleme. Bez filozofije, ljudi to vole i cene. Srba, moj drug iz gimanzije, jednom mi reče da sam se zajebao što sam otišao u Vojnu akademiju. Kaže mi: "Veoma lako komuniciraš sa ljudima. Napravio bi čudo u civilstvu." Stižem u logor, vozeći veći deo puta bez svetala. Prolazim kroz vatreni položaj topova i neću da ih demaskiram...

 

Četvrtak 29.04.1999.

 

... Po dolasku u logor, zatičemo grupu iz vojne ustanove "Dedinje" Kažu da su ih poslali iz Generalštaba. Doneli su pečenje i kolače. Kad sam se pojavio, Dani me je pristojno predstavio. Sa njima su muž i žena, koji su iz Nemačke doneli lekove u vrednosti 10.000 DEM. Muškarac mi priča kakvo, je, uopšte, raspoloženje naših ljudi u Nemačkoj i na Zapadu. Medijska kampanja je ogromna. Ponosni su na nas što smo tako hrabri i što se držimo...

 

Petak 30.04.1999.

 

... Noćas oko 03.00 časa probudio me je Bora svojim saopštenjem da su naši upravo pucali i da je video vatrene predmete kako padaju. Skačem i obojica izlazimo ispred škole. Neposredno po izlasku, iznad naših glava se začulo šištanje "Harma", a potom strahovita eksplozija u pravcu položaja. Odmah smo pomislili na ljude. Sedamo u auto i krećemo ka pravcu eksplozije. Pre skretanja udesno, na krivini u Petrovčiću nailazimo na jeziv prizor. Betonska bandera je presečena i kao da ju je neko premestio u stranu, sa mesta gde je do malopre bila. Nagnuta je. Po putu mnogo delova crepa, trave i zemlje. Počinju da se skupljaju ljudi. Ima povređenih. Stakla i srče na sve strane. Avion je pucao na nas protivradarskom raketom "Harm". Raketa je išla na mamac, imitator zračenja. Ulazna kapija od dvorišta jedne kuće je ubačena u trem. Mnogo razbijenih prozora. Srećom, na ulici tada nije bilo nikog. Povređeni su samo srčom stakla. Nema povreda od gelera. To je deveti put da nas gađaju.Odlazim do ulaska na vatreni položaj i od grupe za hitne intervencije zovem Dotlića, koji je sa smenom u kabini. Pitam ga treba li mu pomoć, i hoće li da dođem. Ne treba, saopštava mi. Daje izveštaj na komandno mesto Brigade šta je rađeno. Pitaju ga za rezultat gađanja. Crnobrnja kaže da je pogodak. Osmatrači na "S-2M" i Tepavac videli su gađanje. Prva raketa je eksplodirala u reonu cilja, video se gust crni dim i avion kako odlazi. Angažovan je i naš doktor oko pružanja pomoći povređenima. Stigla su i kola hitne pomoći iz Surčina...

 

U premeštanje krećemo oko 08.00. Idemo u očekujući reon za Mihaljevce, a vratićemo se i posesti reon sela Karlovčić. Davno sam ustroio da je tehnika u toku dana locirana na više mesta, a kad počne prevođenje u borbeni položaj, tačno se dolazi i po utvrđenom redosledu poseda novi položaj... General Karanović kaže da su gađali bombom Mijovićev divizion i da su ga snimili ranije. "Vodite računa o tome." Dajem im delove F-117A. Presrećni su. Pričam Karanu o grešci prilikom stimulisanja starešina. "Sve je to išlo mimo mene", kaže mi on, "prvo ste vi u državi morali biti odlikovani i unapređeni, pa tek onda ostali."... Problem sa navoženjem nišanskog radara je veliki. Bili smo na ovom položaju. Izuzetno je podvodan. Starešine su ukopavale držače – točire, i po 30 santimetara. Sad, kako god ga zatrpaš i navedeš radar, on tone. Ne možeš ga navesti kao što je bio, a kabl predajnika komandi ne dozvoljava drugo mesto. Komarci su nesnosni. Ima ih na hiljade. Rojevi. Prosto ne možeš da gledaš. Rupa za provlačenje kabla predajnika komandi je bila zatrpana. "Još jedno veliko iskustvo da se ne poseda već posedan položaj"... Zastavnik Žugić hoće da ide da šlepa "zila". "Ostani tu dok ne zaštitiš sredstva. Pošalji majstora Goluba-binketa da ga šlepa i rešava." Ljut je. U stvari, gleda da se što pre skloni sa položaja. "Zemljo, ti ne znaš kad mene nema tamo, kakvo je stanje!" Sprema se nevreme i kiša se spustila. Grmi i seva. Mokri su mi bluza i prsluk. Dolazim sa Kostom po jakom pljusku u logor...

 

Potpukovnik, inžinjerac, Nikola Stanisavljević, danas je izgubio dvojicu ljudi. Uređivali su novi položaj kod Bogatića. Naišao je avion i gađao ih. Još nije siguran da su mrtvi, ali je strašno neraspoložen. Posle sinoćnjeg pucanja i onih rana, krvi i mrtvog psa u Petrovčiću, kao da sam ravnodušan. Posle Smiljića i Gajića. Posle... Karan danas kaže da ga je našla majka Roberta Lajčaka. "Kuka žena koliko može. Iza njega su ostale dve ćerkice. Traži materijalnu pomoć. Traži sredstva za život. Gde mene nađe", kaže nam Karan. "A koga će, generale? Koga će naći ostale majke, žene, sestre i deca? General si, čoveče. Rešavaj", kažem u sebi. Vidi se kao dan, da njega niko ništa ne pita. Samo odmahuje rukom. Kao da kaže: "Kad bi znali da 'gore' jebe lud zbunjenog, da li bi se tako trudili i radili?"...

 

Kapetan Golubović i poručnik Nikolić otišli su za Rusiju...  

 

Komentar

 

- Osmislio sam kako da izgledaju nosači ugaonih reflektora, koje visine da budu i kako da se postavljaju ugaoni reflektori na njih. Reflektori koji treba da izazovu prevremeno aktiviranje bojevih glava PSR-a. Brigada je preporučila da se kače na grane najvišeg drveća oko sredstava. Mi smo ratovali u ravnici, često na poljani bez ijednog drveta i za nas je to uputstvo bilo neprimenjljivo.

 

- Komanda brigade nas ne obaveštava o gubicima u drugim divizionima što je davalo prostora raznim nagađanjima i predpostavkama

 

- Bezpotrebni gubitak života posluge radara P-15. Zračenje u kontinutetu značilo je sigurnu smrt za poslugu. Komanda brigade ne reaguje na upozorenje komandira kapetana Vučkovića da nema potrebe da P-15 radi. Osionost, neznanje i totalna nebriga za ljude.

 

- Komanda brigade nije predložila stimulativne mere za poslugu koja je oborila "stelta". Sprečavala je napredovanje oficira sa visokim činovima. S druge strane komandant diviziona Dani nije imao potrebu da se bori za ljude. Bio je nezainteresovan jer je unapređen Predlog brigadi je poslat na moje insistiranje. Trebalo je eliminisati mene. Piloti su uveliko bili stimulisani za hrabrost, ali neuspeh. Niko od raketaša nije nagrađen zato što je zračio nišanskim radarom. A opasnosti su potpuno iste. Piloti su bez ikakvog razloga bili elita u odnosu na nas, a rat će voditi samo PVO. Za ceo rat lovačka avijacija je imala samo 9 a/p (avio poletanja) u trajanju od par sati.

 

- Komandant jedinice, Dani Zoltan, odneo je jedini kompjuter iz jedinice kući, a ja sam za naše potrebe po Beogradu tražio drugi. Sa tim sam upoznao,uz prisustvo oficira bezbednosti, načelnika štaba brigade Stankovića, kasnije i komandanta brigade Lazoviću i niko nije reagovao niti preduzimao mere. Znali su da je Dani Zoltan dobar sa generalom Petrovićem i plašili su se. Kako drugačije objasniti ovaj javašluk. Da li je to značilo da je u divizionu ozakonjen lopovluk i da je mogao da uzme ko šta hoće?

 

- Iz zapažanja komandanta RV i PVO vidno je potpuno nerazumevanje situacije na terenu, dokaz koliko ne poznaje raketnu tehniku i problematiku jedinice.

 

- Moj pokušaj da dodatno poboljšamo borbeni rad upotrebom teodolita.

 

- Tehnika je pre prevođenja i posedanja novog vatrenog položaja locirana na više mesta zbog rastresitog rasporeda i lakšeg maskiranja. Definisao sam tačna vremena dolaska jedinica na novi položaj u cilju prisustva što manjeg broja ljudi i tehnike na vatrenom položaju prilikom posedanja.

 

- Još od posedanja položaja u reonu sela Prhovo, kada smo jedva izvukli živu glavu, znali smo da se ne treba vraćati na korišćen položaj. Krajem aprila naša komanda nas tera da ponovimo grešku. Rezultat-ogromno utrošeno vreme, vrlo teško posedanje i fizički zamor ljudstva

 

- O porodicama poginulih pripadnika nema ko da brine, niti da im olakša svakodnevne životne probleme. To je prisutno i dan danas. Srbija nema kult poštovanja palih niti svojih živih heroja.

 

Subota 01.05.1999.

 

U panciru se osećam kao kornjača. Žulja oko vrata. Svi smo zalepljeni i ušmurani. Šlemovi su na glavi. Erkondišn radi, ali je u kabini jeziva zapara. Smrdim sam sebi. 04:55 je. Gluvo i najgore doba. Smena drema. Budan sam. Čuvam sebe i njih. Drago mi je da smo tako povezani i da su spokojni sa mnom...

 

U 19:45 nam sa Operativnog centra javljaju da kod Mesne zajednice u 21:15 neko treba da sačeka generala Veličkovića... Po ulasku u kabinu, razgovaramo sa njim o taktici primene, o stvaranju podkovice i zasedi.

 

Političari dugo godina nisu ulagali u vojsku. Jedno vreme su se pitali treba li im vojska uopšte. Ulagano je u policiju, koja nije u stanju da uhvati pilota kad mi oborimo avion. Čudna država i čudne odluke. Kažemo mu da nam ratno vazduhoplovstvo, ovakvo kakvo je, i ne treba. Gde su sada piloti? Veličković nam noćas kaže da je prva u državi trebala biti odlikovana i unapređena smena koja je oborila F-117A. "Prvi put je to neko uradio u borbenim dejstvima. Ponosni smo zbog toga"... Oko 23:00 sa Operativnog centra nam naređuju da uključimo osmatrački radar – dvojku, i da ide cilj na nas. Prevodimo rakete na pripremu br. 1 i zračimo sa osmatračem. Imamo cilj na daljini 18 km i ide prema nama. Približava se i na 15 km, naređujem traženje cilja. Počinju uhodane borbene radnje. Veličković ćutke posmatra poslugu u radu. Zračimo 10-tak sekundi i prekidamo. Nismo našli ništa. Još jedan bezuspešni pokušaj. Bože, koliko nam fali podataka o visini. U to se sad i Veličković uverio. Kaže da smo brzo i naivno izgubili visince. Na licu mesta je video borbene radnje, ne samo kad nas. "Pišite, sve pišite, ko vam šta komanduje, šta osećate, borbena dejstva, stanje tehnike. To će puno značiti." Nije mogao predpostaviti da taj njegov savet sada dat, ja odavno primenjujem...

 

Nedelja 02.05.1999.  

 

... Oko 22:30 u kabinu ulazi general Slavko Biga sa ppukovnikom Milenkovićem i još jednim majorom. Hoće da nas slikaju kamerom za istoriju, sa pancirima i šlemovima na nama. Posle obavljenog posla razgovaramo o svemu. General nije upoznat sa stimulacijom posluge. "Jebo te Rim, pa oni 'gore' nemaju pojma za smenu koja je srušila F-117A. Niti su mislili da nagrađuju unapređuju i odlikuju. Sramota!" Popizdio sam tog momenta. Svaki sekund u borbenom radu, svaki minut, svaki sat, svaki dan ili mesec dana, glava je smeni u torbi, a oni se zajebavaju. Biga je raketaš. Shvata koja je to nepravda. Nivoi ne funkcionišu. Svu protivvazdušnu borbu su prebacili na PVO, odnosno na Korpus PVO. Opet novo iskustvo. Jasno i glasno general mi kaže. "Balansiraš između naređenja i stvarnosti i čuvaš živu glavu." Ko onima "gore" da veruje? Ko veruje da oni čuvaju više našu glavu od svoje? To je i neprirodno. Odavno to znam. Samo gutam i mislim, odnosno tešim se.Biga nas je slušao i razgovarao o svemu sa nama, ne samo kao general, nego kao čovek i raketaš. Video je i čuo koje se sve gluposti prave... Rekao sam mu da se njima slika servira drugačija, da se jednom za sva vremena mora prestati sa obmanama da mi sve možemo.

 

Počinjem da sumnjam u broj oborenih aviona Brigade. Kako to da od svih aviona oborenih prikazaše samo naša dva?! Nešto tu smrdi i nije u redu. Lažemo sami sebe, ali i narod. Voleo bih da nisam u pravu. Noćas sam shvatio veliku stvar. Svi izgleda život mnogo više cene, nego mi ovde na terenu. Mi smo veliki hazarderi. Po prirodi ne volim kocku. Po završetku smene, Biga ide sa mnom... Dani me budi u 05:30, kaže da se premeštamo, jer smo otkriveni. "Kako, kada?" Ne zna ništa više da mi kaže. Ustajem. Ljudi već prevode. Pa noćas smo negde oko 22:00 završili. Napor postaje veliki. Biga noćas kaže da bi odmarao ljude i tehniku. Karanović, Veličković, Biga, trojica generala za tri noći. Svako ima svoju viziju i taktiku sa, naravno, našim glavama na šahovskom polju. Mnogo mi nedostaje pecanje i pčelarstvo – nema uloga ljudskih glava... Dani, Bora i Dotlić spavaju dok ja pišem iskustva, muke i probleme. Pišem ratni dnevnik. Pišem o delu svog života. Dok smo napuštali vatreni položaj, Danija zovu na mobilni da obustavi dejstvo S-2M. "Kako kad mi je sve povučeno? I veza i ljudi. Kako da sada obavestim.?" U slučaju bilo kakvog incidenta, jebe se onom "gore". Jednostavno bi rekao da je preneo naređenje. Bog blagoslovio vezu i fotelju. Posle rata ću i ja drugačije. Razmišljaću o sebi...

 

Utorak 04.05.1999.

 

... Noćas, prilikom skidanja i pripreme za spavanje, video sam da Dani ima crn mali pancir, koji se nosi ispod odela. U kabini oblači drugi. Čuva se. Žestoko se čuva. Mora da ga je nabavio od supovaca, samo za sebe – ko zna kad?! Boli me spoznaja da mi ga ni jednom nije ponudio, a nismo zajedno u smeni. Nisam mu bitan. Moja eliminacija je davno počela i oseća se na svakom koraku... Sreća je mnogo važan faktor. Diskutuju starešine smene da ću im biti komandant posle rata i da ću ih ja zajebavati. Smešimo se svi. "Đole", kaže, "nemoj da zaboraviš." "Mi smo ratni drugari", kažem im, "to se nikad ne zaboravlja."... Prilikom posedanja dečkih vinograda sinoć u noći približavao nam se kombi sa dugim svetlima i obasjavao vatreni položaj. Istrčao sam pred njega. U njemu su bile neke starešine. Počeo sam da vičem na njih. "Šta treba da oštetim kombi na letnjem putu?", kaže mi jedan. "Jebo te kombi, ošteti ga, slupaj ga, radi sa njim šta znaš, samo nemoj da osvetljavaš tehniku", rekao sam mu. Prepoznaje me. Kaže ti si Aničić. Ja ga ne znam.Izvinjava mi se...U 11:55 dobijamo pripravnost br. 1. Blagojević je na Operativnom centru. Izlazimo na pun režim za pet minuta. Pukovnik Stanković je kod pilota. Čujem njihovu komunikaciju. NATO napada Valjevo. Ima ih dosta. Čujem radio-amatere. Dobijamo zabranu dejstva, poleteo je naš MIG-29. Ide u susret njima. Imam ga na ekranu na azimutu 180°. Levo od njega je para negde na 190°, daljina 65 km. Pripremamo imitator zračenja za rad. Osilili su se, majku im jebem, pa po unutrašnjosti lete danju, a na gradove idu noću, zbog protivvazdušne odbrane. Štitimo jedan od naših diviziona. Treba da zračimo nišanskim radarom i da ga pokrivamo. Sa imitatorom radimo u tri navrata po 10 sekundi. I to na azimutu 100° i dva puta na 210°. Amateri javljaju da je jedan avion oboren iznad Valjeva i da se vidi padobran pilota. "Bravo, Vojsko Jugoslavije", odjekuje sa radio-stanice u kabini. Presrećni smo. Samo da nam se drugar vrati. Svaka čast ovom potezu i ovoj taktici. Zbunjeni su nema šta i za tili čas nebo je čisto. Blagojević me pita vidim li ga.

 

Zadnji put MIG-29 sam video na azimutu 210°, daljina 45 km. Zovem naše osmatrače. Osećam da nešto nije u redu, ali ne znam šta. Oko 12:10 čuli su zvuk aviona, ali ga nisu videli. Bože, samo da je naš i da je u povratku. Ako je još tačno da je oborio jednog, onda mu svaka čast. Svrstao se u red heroja. PVO ga je pokrivala. Verovatno je kod njega postojao dvostruki strah. Od naših i od njihovih... Televizija "Vujić" je snimila obaranje aviona i to odmah prikazala. Slušamo radio vesti. Senad diže palac uvis. Prva liga. Samo što je rečeno da ga je oborila PVO. Nije ni važno...

 

Saznao sam tužnu vest, koje sam se pribojavao. Pilot MIG-29 je poginuo danas kod Valjeva. Letelica, koja je oborena, i što su videli radio-amateri kao i padobran sa katapultiranim pilotom, bila je naša. U dubini duše sam znao da je tako, ali sam hteo da verujem vestima u 14:00. Više to nisu objavili. Niti su prikazali snimak oborenog aviona. Tiosavljević je zvao ujaka. Ovaj mu je rekao da su oznake na avionu ruske. Sve je bilo kristalno jasno...

 

Sreda 05.05.1999.  

 

... Večeras mi pada na pamet ideja da zakažemo sastanak sa predsednikom Opštine Pećinci i sa svih 16 sekretara MZ. Puteve bi noću trebalo zatvarati. Uvesti seoske straže. Bezbednost jedinice zaista mora biti na prvom mestu... Sinoć sam, za vreme večere, razgovarao sa Mikom Stojanovićem. Pokušao sam da mu razbijem strah. Ne želi da ide u smenu sa Danijem. Hoće sa mnom, ako već mora... Muminović čita knjigu. Boris po običaju drema Sinoć, pre smene, pade mi na pamet još jedan razlog zašto ne bi trebalo da ponovo posedamo već posedane položaje. Može neko u grudobrane ili oko vatrenog položaja da postavi lokatore. Dani je doneo preko 230 paklica cigareta u rinfuzu. Ako kupiš dve, jedna ide badava za vojsku. Dao mu je Luki. A ovaj je njima obećao agregat od 15 konja za liniju za proizvodnju testenina i sokova. Mora i nama da dâ sokove. Pogodba je da ako nama zatreba agregat da ga odmah uzmemo. Ko zna koje su to varijante u igri i ko tu sve profitira. Sumnja ostaje u svakom slučaju. Šta će to Daniju... Večeras sam od Tiosavljevića čuo da je general Veličković na nekom od informisanja u Pančevu rekao da na Zelenom vencu može da sakupi raketaša koliko hoće, a pilota ne može. Što se toga nisam setio neko veče kad je bio ovde, da nam dovede te raketaše da nas zamene, a mi da idemo kući. Neko ide kući, a to nismo mi – verovatno su to piloti, koji će kraj rata dočekati negde u nekoj kući ili rupi, uz karte i "sekiraciju" kako su nemoćni.Jebeš šah, kad si glup i ne znaš da igraš... Večeras sam, sticajem okolnosti, razgovarao sa jednim rezervistom, koji je dete razvedenih roditelja. Suze su mi u očima. Da li ću ikad očvrsnuti i ojačati kad su deca u pitanju. Priča bez kraja. Okean... Slušam vesti u 07:00. Klinton je u Evropi. Posetiće u bazi i trojicu vojnika koje je Milošević oslobodio. A naš Predsednik nije primio ekipu koja je oborila F-117A. Sramota. O tome posle rata...

 

... Poslali smo odavno predlog stimulativnih mera za oboreni F117-A. Do sada nema nikakve reakcije Brigade, a Davidović iz Korpusa mi reče da se to po priritetu rešava i veoma brzo. Matijević kaže da se razmatralo i da mu se čini da mog imena nigde nema i da je poslato Korpusu. Tog momenta sve mi se zacrnelo pred očima, iz mene je potekla bujica besa, srdžbe, nemoći, povređenosti i nezadovoljstva. Sve nepravde ovog sveta kao da me prate u stopu. Ne mogu da se kontrolišem, ulazim u vrtić, gde saopštavam Daniju da od danas ne računa na mene, da je to nepravda odavde do neba. Vičem, uzbuđen sam. "Ja ne ratujem za odlikovanja i čin, ali ako u ekipi ima šest starešina i vojnik i da je za sve otišao predlog, samo ne za mene, onda je to za mene završeno!" Skidam pištolj i čin i predajem Daniju. Svi ćute pognute glave. Shvataju veličinu nepravde. Jedan junak odbrane više ne postoji. Anoniman je, kao što je i bio – Anđelko Đorđević. Dani kaže da ne razume zašto se uzbuđujem, da će sve biti u redu i da mi ne ratujemo za činove i odlikovanja. "Slažem se sa tobom, ali zašto si ti onda prihvatio čin pukovnika?! Izigravaš pozera! Svima se predstavljaš kao komandant jedinice koja je oborila F-117A, a mi nešto skrivamo identitet jedinice! Pričao si da si unapređen pre nego što se išta znalo!" Kaže da nije istina. "Istina je, i nemoj da te suočim sa čovekom. U kući u Ogaru kod Žike, koji nema pojma o činovima, pričao si i hvalio se kako si unapređen!" Ćuti Shvata da znam. Sasuo bih mu još hiljadu drugih istina u lice, koje znam o njemu, ali se u poslednjem momentu kontrolišem. Dok bljujem vatru iz sebe i oslobađam se energije, šetam po vrtiću i ne mogu da verujem da je to istina. Svi ćute, a on piše,piše verovatno svaku moju izgovorenu reč. "Pa zar sad i u ratu rade veze? Zašto je stimulisan odmah potporučnik Nikolić,koji ima godinu i po radnog staža, a svi ostali, osim vojnika i Tiosavljevića, imaju preko 15 godina teškog života raketaša iza sebe?" Nepravda zbog koje bih umro da mogu istog momenta. Nikad nisam mogao da se adaptiram na neistinu i laž, na poltronstvo i pozerstvo, kao i na profiterstvo. Sa svim tim sam okružen. Nije ovo sredina za mene. Suviše sam pošten.

 

Izvinjavam se ljudima zbog izliva srdžbe. Potpuno me razumeju i kažu mi da sam u pravu. Matija, "klasa", mi kaže da se smirim i da će sve proveriti. Zove Đuriša, personalca u Brigadi, i pita ga šta je sa predlozima i spiskovima. On, kao ne zna da li je i moje ime među njima. Javlja mu se Stanković i Matija mudro, politički, pita za imena, hteo bi kad je već ovde da informiše ljude. Stanković mu odgovara da su spiskovi otišli onako kako smo mi predložili našim predlogom stimulativnih mera. Na tom spisku sam i ja. Ja sam pisao naredbu i predlog. Ne verujem nikom dok lično ne vidim papir. Crv sumnje me nagriza. Najradije bih otišao odavde u pizdu materinu, 42 dana rata, blata, prljavštine, rada, nespavanja, razmišljanja i ratovanja... Diskutujemo o profiterstu. O nameštaljkama. Za mnoge je rat počeo nestankom struje. Koja ironija života.Mnogi su napustili Beograd...

 

- Kroz izlaganje generala Veličkovića dolazimo do spoznaje kakav je odnos vrha države prema vojsci. Ne čudi onda neulaganje u vojsku.

 

- U savremenim ratovima slabija strana nije imala mogućnost upotrebe svoje lovačke avijacije u odbrani zemlje. Libija je svoju ratnu avijaciju sklonila u Sudan, Irak u Iran, a naša lovačka avijacija je poletala zna se sa kakvim ishodom. I pored toga aero klub zvano vazduhoplovstvo i dalje je dominantno u V i PVO bez ikakve opravdanosti. Jaka PVO je garant mira malih zemalja.Avijacija je namenjena za odbranu i odmazdu. Ni jedan od ta dva segmenta odbrane niti je bila niti danas može da izvrši.I dalje se neki zaluđuju u opravdanost ulaganja u savremenu avijaciju.

 

- General Veličković je pre rata izjavljivao da će u slučaju rata poleteti na čelu pilota u susret neprijatelju i komandovati iz vazduha. Naravno to se nije dogodilo.Komletan rat van Kosova i Metohije iznele su jedinice PVO na čelu sa raketnim jedinicama.Koliko su raketne jedinice podcenjene govori izjava komandanta RV i PVO da će do raketaša u slučaju potrebe doći na Zelenom vencu. To će kasnije potvrditi mnogi piloti što je dokaz da je u tom ambijentu sistematski podcenjivan rod raketaša.

 

- Veličković preporučuje da se vode zabeleške koje su vrlo značajne za posleratne analize.Na žalost vojnoj sredina prijaju zabeleške koje je veličaju i ne dodiruju ni jedan segment javašluka, a bilo ga je mnogo.

 

- Trenutak slabosti generala Biga Slavka i prikaz stanja kakva je konfuzija u vrhu države. Nivoi ne funkcionišu.Drugi general koji to saopštava.

 

- Trojica generala za tri dana u jedinici-tri taktike upotrebe, a ni jedna ne primenjiva niti bilo ko od njig odlučuje u tim trenucima.

 

- Do izražaja dolazi nekolegijalnost Dani Zoltana koji pancir koristi samo za svoje potrebe ne dajući ga nikom iz borbene posluge kako bi se zaštitio.

 

- Na osmatračkom radaru, kao rukovalac gađanja, 4. maja 1999. godine Aničić ispraća poslednji let pilota potpukovnika Milenka Pavlovića, komandanta 204. lap. Posle toga do kraja rata neće poleteti ni jedan naš lovački avion.

 

Predsednik SAD Klinton za vreme posete Evropi, posetiće vojnu bazu Nato-a u Nemačkoj i razgovaraće sa trojicom vojnika izviđačke jedinice SAD-a, uhvaćene na Kosovu od strane naše vojske, a koje je Milošević oslobodio. Dokaz kako uređen sistem poštuje pojedinca i kako se odnosi prema njemu. Borbenu poslugu koja je srušila Stelt nikad niko iz predpostavljenih komandi, od brigade pa naviše, nije primio i čestitao na uspehu i podvigu.

 

Četvrtak 06.05.1999.

 

... Dani i ja diskutujemo o svemu. Kažem mu da prema meni ne može da se ophodi kao prema drugima. Sve znam i o svemu odlučujem. Mrzim pozerstvo. Shvataš li da sam na granici izdržljivosti. Ti se zajebavaš, a sav teret jedinice nosim ja. Uključi se čoveče! Znaš li da sam smršao 10 kilograma. Ti eksploatišeš sve za sebe. Ko zna šta sve, i o kome pričaš u Komandi Brigade. Koliko je tvoje mišljenje merodavno. Mi nemamo pravo ni da znamo, a kamoli da nam je pružena mogućnost da se branimo...  

 

Petak 07.05.1999.

 

... Javljeno je da Dani u 15:00 mora biti na starom mestu na sastanku u Komandi Brigade na Ibarskoj magistrali, a u vezi stimulativnih mera. Lavina se pokrenula. Ako je to način da se reši problem, onda neka se diže prašina. Želim da se izborim za svoju istinu i svoju pravdu. Ako je ekipa legenda onda želim tu i svoje ime, jer to zaslužujem. Na kraju krajeva, tu mi je i mesto, jer sam radio svoj posao u okviru borbene smene. Pre nego što je Dani pošao na sastanak, pitao me da li postoji zakonski osnov za moje unapređenje u čin pukovnika, s obzirom da sam potpukovnik postao pre manje od godinu dana. "Zar postoji zakonski osnov za Nikolića ili za nekog drugog?", pitao sam ga. "Unapređenje u ratu ide mimo mirnodopskih pravila i po posebnom pravilniku." "Dobro tražićemo za sve isto", kaže on. Nisam znao da za izvršenje nekog herojskog dela treba zakonski osnov. Glupost i ironija. Osećam da hoće na svaki način da me eliminiše. "Neka bude odlikovanje, umesto unapređenja", predlaže mi. Ne pristajem. "Šta dobiju ostali, hoću i ja. Kako za istu stvar izvršiti različitu stimulaciju. Tim kad pobedi, svaki pojedinac dobija isto priznanje. Nema razlike Ne želim prljave igre." "Dobro", kaže Dani i odlazi. Kaže mi jutros, kad smo ustali, da me se mora čuvati. "Pa, zar si mislio da spadam u kategoriju glupih ljudi?", pitam ga. On odlazi, navodno, da izvidi položaj.

 

Jutros je negde išao i treba mu "kec". Danas pošta da ide mojim službenim "kecom" i tako redom. Igra je počela. Kako da me potceni i uzme auto, ali na finjaka. Jasno mi je to. Ćutim. Ne shvata da ovakvim ponašanjem seče granu na kojoj sedi. Jedinicu držim ja, on je figura, koju niko ne poštuje. Počeću i ja da se bavim politikom, a ne samo viteštvom... Danas su u Nišu u po bela dana bacili kasetne bombe na pijacu. To je zaista divljaštvo. Boris kaže da je dolazeći večeras iz Krnješevaca video dvininu rampu i stanicu. Posedaju vatreni položaj u reonu Šimanovaca. Muminović konstatuje da je lud ko ih je poslao da posednu položaj sa koga je pucano. Pucali smo mi na F-117A, onog slavnog dana, 27.03. u 20:42. Datum, čas i minut za istoriju...

 

Subota 08.05.1999.

 

... Ujutru me budi Kosta sa duplom srednjom kafom. Posmatram Danija koji je ustao i prelistava poštu. Čekam da mi kaže rezultate jučerašnjeg sastanka, ali ga ništa ne pitam. Dotlić dolazi oko 08:10. Tada Pozer, drugačije ga više neću zvati, vrši informisanje nas dvojice. Stoimenov je u smeni kao rukovalac. Ovog trenutka sve mi je nevažno. Čekam ono o čemu sam celu noć razmišljao. Kaže mi da ćutim i da ne pišem prigovor. U činu potpukovnika nisam proveo 2/3 vremena (on kao jeste, nema pojma o "Zakonu o Vojsci Jugoslavije"), te nisam završio Komandno-štabnu školu i da mnogo emotivno sve to primam. Da sam se zamerio Blagojeviću. "Kakve veze ima moje zameranje sa Blagojevićem, u odnosu na ono što je smena uradila?" Dodaje da sam ja potpisao predlog stimulativnih mera, a ne on. "Kako si ti mogao da potpišeš, kad nikad nisi u jedinici. Jesi li mu rekao da je to tvoja odluka. Što te nije pitao i za druge izveštaje i dokumenta, ko ih je potpisao? Zna li on da imam pravo na pečat. Zavist je u pitanju." "Sruši avion i dobićeš čin", kaže. "Ne mogu da verujem da je to rekao. Znači ja nisam bio u posluzi? Gde sam ja onda bio?" Teraću svoju pravdu pa makar izašao iz Vojske... Dani mi kaže danas prvi put, a to nikom do sada, navodno, nije rekao. "Jeste sedeli smo jedan pored drugog, ali ti si mislio da je bespilotna ili mamac." "Pa šta, čoveče. To sam ti rekao kad je operator izvestio da je cilj ogroman. To je bilo veoma važno upozorenje, o kom ti nisi razmišljao. Mogao sam da mislim bilo šta. To je samo dokaz da smo radili zajedno i da sam bio tu. Da sam radio svoj posao u okviru borbene posluge. Jesi li im rekao da si ti dremao i ko je video cilj? Jesi li im rekao da sam dvaput prekidao borbene radnje i zašto?"... Ostaje zatečen. Sve vreme razgovora, Dotlić je samo ćutao oborenog pogleda. Vidi da je u pitanju nepravda. "Nije u pitanju čin, čoveče, u pitanju je princip." Kad sam ja krenuo u Deč, Dani je krenuo u Kupinovo kod Barvalca. Naravno, znao sam da laže. Barvalčevi vojnici spremaju u Kupinovu građu za sklonište. Dotlić je zvao Barvalca, trebao mu je Dani. Nije bio tamo, niti je dolazio...

 

Nedelja 09.05.1999.

 

... Probudio sam se nenaspavan. Umoran. Rešavam poštu. Pišem naređenje da se donesu delovi oborenog aviona F-16. Žugić je nosioc zadatka. Regulišem stražu i pišem svoj prigovor na dodeljene stimulativne mere. Počinje moja borba i na drugom frontu. Prva u smeni može da mi uzme život, a druga zdravlje i energiju. Redovnim putem borim se protiv linije komandovanja. Linije, na kojoj sam odkad sam završio Akademiju i o kojoj znam kako funkcioniše. Tu nema pravde. Pravda je višak zvezdica na ramenu, a samim tim i pravo odlučivanja. Greške se teško priznaju. Nema mesta emocijama. "Istina je negde u vazduhu i, kao takva, ne postoji" čuo sam često. Dani javlja da je odlučio da se jedinica premesti. Koja glupost! "Nemaš ti pravo da odlučuješ o tome mimo Komande Brigade", kažem mu. Noćas je on bio na komandnom mestu i tražio da se premestimo.

 

Ovde u reonu sela Mihaljevci smo se najduže zadržali. Od nedelje do nedelje. Nedopustivo dugo. Idemo nazad u reon Karlovčića, ali ne na isti položaj. Pravilo je: posedane položaje više ne posedati. Postoji zvanično naređenje... Prigovor je zaživeo onog momenta kad su stimulisane sve starešine iz borbene posluge koja je oborila F-16. Od dve borbene posluge svi su stimulisani, jedino ja nisam. Kako užasno izgleda uporedni pregled spiska ljudi i dužnosti iz dve borbene posluge. Pored mog imena, pravougaonik stimulacije je prazan...

 

... Mnogo kasnije, početkom juna meseca Dani mi se javlja od kuće na komandno mesto. Zvali su ga da do 15:00 dostavi predlog stimulativnih mera povodom dana vojske 16.juna Predlozi sa obrazloženjem moraju biti u Komandi Brigade sutra do 10:00. Procenat je sledeći: 15% za oficire; 8% za podoficire i 3% za vojnike.Ne zna koje stimulativne mere su u pitanju. Predao je sledeće ljude:

 

Za oficire:

 

potpukovnik Đorđe Save Aničić,

major Boris Vasila Stoimenov;...

 

... Predlog za moje odlikovanje ide mimo onog prigovora za F-117 A, za koji jedino vojnik i ja nismo dobili ništa. Odlikovanje je priznanje za moj dosadašnji rad. Strašno!...

 

... Na noć 07 - 08. 05. 1999. godine bombardovan je Beograd i pogođena je sa tri bombe Kineska ambasada. Protesti Kineza u celom svetu, ispred američkih ambasada. To više nije kolateralna greška. To je namera. Jahači apokalipse i dalje provociraju ceo svet. Kao da hoće da se rat proširi i na ostale zemlje Balkana i sveta. Savet bezbednosti je veoma blago reagovao. On je odavno samo sluga NATO pakta. Izgleda da će rat potrajati više nego što je iko očekivao...

 

Dani me ne zove od jutros. Obratio mi se sa: "Gde si prijatelju?!" Ćutao sam. Valjda je shvatio da to više nismo, niti ćemo ikad biti. Prijatelji se cene i čuvaju. Izdao me je na prvoj krivini... Više neću potpisati ni jedan akt pošte iz principa. Neka ga Slavko nađe i neka on stoji iza svakog akta. Sa poštom je došlo naređenje iz 250. rbr PVO da komandanti jedinica moraju biti na komandnom mestu od 22:00 do 04:00. Videću koliko će Dani ispoštovati to naređenje. Ja ću insistirati na tome...

 

Ponedeljak 10.05.1999.

 

Dotlić je u sobi. Leži i odmara se. Dajem mu da pročita prigovor. Posle čitanja mi kaže da je u početku mislio da samo tražim čin pukovnika. "Nije to, Boško, u pitanju, u pitanju je princip." "Apsolutno si u pravu", kaže mi sada. "Mi Srbi smo mnogo glupi. Znamo samo da ratujemo, dok svi ostali vuku političke poteze i izvlače korist." Rekao sam mu za naš kompjuter, i kod koga je, i za agregat. "Dani je to uradio." Zapanjeno me gleda. "Sad su i meni jasne neke stvari", kaže mi. "On izbegava smenu i dežurstvo." Kažem mu i za naređenje, ko treba da dežura od 22:00 do 04:00. "Znači, on ne izvršava naređenje predpostavljene komande?!" "Ne želim ni da ga palim ni da širim negativnu energiju.

 

Želim samo da počne da razmišlja i da se čuva. I ja o svemu nisam razmišljao, pa vidi šta sam doživeo. Koliko poniženja. Ako ni pred kim drugim, ono pred samim sobom." Dotlić od muke uzima pivo da popije i kaže: "Sve si ti, Đole, u pravu. Mi smo budale. Pogledaj samo smenu generala u ratu i ko je postavljen za načelnika bezbednosti pri Vrhovnoj komandi. Ima li Srba u drugim državama na tako visokim vojnim položajima?" "Možda i ima, ali ja zaista ne znam", kažem mu.

 

Razgovarali smo o ratu u Bosni. Iste stvari i odnosi prema ljudima se ponavljaju... U Mihaljevcima Dani i ja pričamo do 22:30. Obrazlaže mi i ubeđuje da ne šaljem prigovor. Posle rata on će po svemu sudeći otići iz jedinice, a ja ću primiti divizion. Mi nismo deca Brigade, čin kao čin mi ništa ne znači. To je samo ogromna moralna satisfakcija, koju moram da ispoštujem. Možda grešim, ali biti komandant raketnog diviziona bez principa i nije neka dika. Ako treba ja ću biti pčelar. Poražen na taj način sigurno neću nikad biti i neću odustati od namere. "Ja se ne slažem da pišeš. To je prisiljavanje da te nagrade." "Dani, kako ne shvataš? Nikog ne prisiljavam. Hoću samo da dobijem ono što ste vi dobili i što mi pripada. Ništa više i ništa manje od toga. Boli me šta neko misli o meni.

 

Nije ovde nagrađeno mišljenje nego delo. Pogotovo ako mišljenje dolazi od ljudi koje niko ne ceni, a iza leđa javno kažu ko ga jebe on je alkoholičar i tome slično. Ja kažem u lice, kad me neko bez razloga uvredi. Tu smo isti. Njegova uvreda i moj odgovor. Imam sva prava kao i bilo ko drugi." Kaže mi da budem strpljiv. "Šta ja to čekam?", pitam ga. Zašto da o meni rasuđuju nemoralni ljudi? Neću, to nikad moći podneti... Poslaću generalima Banetu Petroviću, Slavku Bigi, Ljubiši Veličkoviću, Spasoju Smiljaniću. Ako ne bude rezultata, ići ću do samog Vrhovnog komandanta ili Vrhovnog vojnog suda. Ako ništa ne uradim, onda ova država ne treba ni da postoji, jer nema nikakvih moralnih vrednosti...

 

- Aničić upozorava komandanta jedinice Dani Zoltana da se ukljiuči u jedinicu i da radi svoj posao.

 

- Dijalog gde se trguje stimulativnim merama. Pre odlaska u komandu brigade Dani pokušava da ubedi svog zamnika, drugog rukovaoca gađanja sa "Stelta" da ga predloži za odlikovanje, a sve ostale za unapređenje. Da li je tu zvanično počela ili je već uveliko trajala eliminacija potpukovnika Aničića? Na ruku želji Dani Zoltana da se ne unapredi Aničić išao je i stav brigade. Čudi spoznaja da sa Aničićem niko iz predpostavljene komande nije po pitanju rušenja "Stelta" razgovarao. Šta je ko radio i kakav je čiji doprinos?Očito je ovakva situacija pogodovala i oficirima na čelu komande brigade koji su imali svoju računicu. Iz ratnog dnevnika se vide banalna opravdanja koja suštinski nemaju vezu sa događajem, a koja se navode kao razlog zbog čega Aničić ne može biti unapređen u čin pukovnika. Na kraju krajeva u vojsci postoje službena akta koja regulišu unapređenja u ratu. Zašto ih Brigada u ovom slučaju nije primenila?

 

- Prisutna je upornost Dani Zoltana u ubeđivanju da Aničić ne piše prigovor na dodelu stimulativnih mera. No kad je prigovor učinjen nije mu ostalo ništa drugo nego da ga prosledi. I onda paradoks. Aničić traži sasvim opravdano da bude stimulisan kao i ostatak borbene posluge-unapređenjem u viši čin. Dani prosleđuje pozitivno jer drugačije nije ni mogao. Zašto je onda bio protiv prigovora i zašto ga je ubeđivao da prihvati odlikovanje? Logično je bilo da se on kao komandant izbori za svog saborca. Očito je krčio put samo za sebe i na sve načine sprečavao napredovanje svog zamenika. Na sreću potpukovnik Aničić je ostavio neoborivo svedočanstvo o dešavanjima u 3. rd PVO tokom NATO agresije, na veliko zadovoljstvo ostalih članova borbene posluge.

 

- Dani je prilikom odlučivanja o stimulativnim merama u komandi brigade za obaranje "Stelta" za Aničića predložio odlikovanje, a za sve ostale unapređenje. Slagao je svog zamenika i dezinformisao komandu brigade po pitanju načina rušenja stelta i doprinosu drugog rukovaoca gađanja bez koga "Stelt" ne bi bio srušen. Komanda brigade nije postupila po ovom predlogu nikad. Ostavila je svog oficira da se dodatno psihološki iznuruje izbegavajući čak i objašnjenja.

 

- Iz uporednog pregleda dodeljenih stimulativnih mera vidi se nedoslednost raketne brigade. Na istom random mestu potporučnik je odlikovan i unapređen, a major dobija medalju. Analiza radnih mesta je vrlo interesantna.Ko je to,kako i zašto izvršio procenu koji avion je teže srušiti u vazduhu te tako nagrađivao ljude?

 

- Predlog za Aničićevo odlikovanje od strane predsednika države povodom dana vojske ide mimo prigovora za "Stelt" F-117A, za koji jedino vojnik i on nisu dobili ništa. Odlikovanje je,kako reče Dani, priznanje za dosadašnji rad. Odlikovanje koje je protokolarno i koje ne utiče na dalje vođenje u službi. Koliko stvarnost odudara od posleratnih izjava Dani Zoltana da se zalagao i borio za ljude iz svoje jedinice. Baronisanje je bilo i u toku je i dan danas.

 

Utorak 11.05.1999.

 

... Obaveštavam Stankovića o prolasku aviona iznad nas. Radar još ne zrači. Pauza nekoliko sekundi, i tek onda Stanković mi kaže da uključim zračenje. Osmatram vazdušni prostor. Ima dosta ciljeva i lepo se vide. Po nekoj životinjskoj intuiciji obraćam pažnju na paru na azimutu 175°. Na daljini su oko 40–41 km. od nas. Na toj daljini kruže oko nas sve do azimuta 45°. Sa azimuta 15° pojavljuje se, takođe, para na istoj daljini i sa azimuta 30°, vidimo jedan cilj ispred ova četiri, bliže za 10-tak kilometara.

 

Naređujem zaokret antena na 30°. Antene su usmerene. Cilj se približava, odnosno kompletna formacija od pet komada, na istim azimutima i istom međusobnom rastojanju. Dolazi do 18 km, i naređujem dizanje visokog napona nišanskog radara. U sledećem okretu antena, cilj je na 15 km, i naređujem njegovo traženje. Oficir vođenja Janković ga traži sigurno 10-tak sekundi. Ne nalazi ga. Naređujem prekid zračenja. Posle pet sekundi, naređujem ponovo traženje cilja. Daljina do njega je sada 8–9 km. Uzaludna dva pokušaja predaje na ručno praćenje. Operatori ga vide na ivici ekrana i ne mogu da ga dovuku do sredine. Suviše je blizu i velike su uglovne brzine. Dosta već zračimo. Opasnost od protivradarske rakete je velika. Naređujem prekid traženja cilja. Prošao je delić sekunde iza toga, kada se čuje potmula eksplozija. Gađali su nas i ta raketa je pala veoma blizu nas. Kabina se zatresla, ispunila mirisom dima i prašinom. Polako, kao da neko zavija, nestaje struje i ostajemo u mraku. Očekujem drugu raketu. Nema je. Veze sa Operativnim centrom su u prekidu, a i unutrašnje, ne mogu nikog da dobijem. Otvaramo vrata od kabine. Sve je na svom mestu.

 

Ostajemo 10-tak minuta na sredstvima. Diskutujemo o tome zašto ga oficir vođenja nije našao. Ponovo pokušavam da uspostavim vezu, ali uzalud. Naređujem napuštanje tehnike. Svi odlazimo u pancirima. Starešine smene pitaju me na koju stranu da idemo. Bilo gde, samo što dalje, jer postoji mogućnost povratka aviona. Tada bi nas sigurno tukli laserskim bombama. Bože koliko smo mi blesavi. Nas smo šestorica posle eksplozije sedeli u kabini i diskutovali o tome kako to da ih nismo našli na 15 km i bliže, sve do 12-og kilometra. Masa ljudi, ili velika većina, doživela bi nervni slom ili bi bila velika bežanija. Mi smo u ovom smislu postali mašine... Odlučujem da sa Jankovićem i vojnikom sa kabine raspodele napona obiđem tehniku i vidim i uverim se u eventualna oštećenja. Imitator zračenja po prvi put nije radio. Kada je trebalo, vodnik Denčev nije znao da upali agregat.

 

Radili smo bez zaštite, a to je moglo biti kobno za tehniku i ljude... Glupost, koja se plaća životima.Bunker sa kabinom i stanicom za vođenje nije oštećen, nišanski radar stoji čitav, rakete su na rampama,ostale su na velikom uglu zbog pripreme raketa i traženja cilja. Deluju zastrašujuće uparene i vrhovima okrenute u vis. Idemo prema osmatračkom radaru. Vidim ogroman krater. "Jebo te, nije valjda bomba napravila to čudo." Ubrzo se uveravamo da je to rupa odakle je uzimana zemlja za grudobrane kabine. "Pa, gde je onda pala protivradarska?" Na ivici velike rupe, jedno pet metara od kutije za vezu. Zato su nam veze pokidane i ne rade. Delovi od kablova i glava kablovskih razbacani su na sve strane. Pogodili su kablažu prema osmatračkom radaru. Zato je nestalo struje, veze i radarske slike. Delovi "harma" nalaze se svuda u žitu... Gađani smo negde oko 14:20–14:25... Svratio u stanicu za vođenje po beležnicu i cigarete; u panciru sa šlemom i bluzom u ruci krenuo sam ka grupi za hitne intervecije. Dočekuju me zbunjeni i srećni. "Ima li povređenih, jesu li svi živi?", pita neko, a na usnama ista pitanja i ostalih. Videli su sve vizuelno. Bilo je strašno.

 

Mi u kabini, toga nismo bili svesni, jer nismo videli golim okom. Kažem da nema, da je sve u redu i da idem do prvog telefona. Skidaju pancir sa mene, uzimaju šlem i bluzu i sve pakuju u "keca", parkiranog pored živice. Tepavac mi kaže da je ispalio jednu "strelu", da je avion izvršio manevar, a S-2M otišla na vatreni mamac. U dubini duše znam da je za avion S-2M lako rešiv problem. Dobra je za bespilotnu letilicu, mamac ili krstareću. Svojim pucanjem Tepavac, komandir grupe za hitne intervencije, potvrdio je moju ideju zaštite vatrenog položaja. Možda nam je spasao život... Milojica traži Danija. Dajem mu brojeve svih telefona i oba mobilna. Našli su ga veoma brzo. Njima je rekao da će doći za 1–2 sata u jedinicu, a meni javlja da se nalazi kući i ako ga budu tražili da kažem da je tu negde. Dok ga navodno tražim da mu javim, a on će se Stankoviću javiti od kuće, kao da je sa nama. Ako nešto treba, on će mi javiti."Jebo te Rim." Pita me jesam li ja radio, na moj potvrdan odgovor, kaže: "Svaka ti čast. Preživeli smo i trinaestu raketu." "Nema veze", kažem mu. "Meni je 13 srećan broj"...

 

Četvrtak 13.05.1999.  

 

... Mika Stojanović, komandir veze, propušio je pre neki dan, od dana kada je smestio majku u bolnicu. Kad je pročitao moj prigovor, kaže mi da sam oštar i dodaje: "Sve je i u vojsci trulo, kad se ovo dešava." ... Starešine su nezadovoljne. Ostala su samo tri raketna diviziona. Zašto nas ne pojačavaju ljudima kojima je tehnika uništena, da se i mi malo odmorimo? Vrućina je nesnosna.

 

Mokar sam do gole kože. Rat se odužio i ovakva taktika nema više nikakvog smisla. Nema više odbrane Beograda i mogu da prođu kuda hoće. Zašto nas onda naši i dalje ovako iznuruju?

 

Vojnik vodi planšetu. Kome ona uopšte treba. Jedan potencijalni mrtvac više. Jebem ih u pamet i procenu. I onako svaku procenu gađanja donosi rukovalac gađanja ne gledajući u planšetu... Dani dolazi oko 00:00 da me zameni. Priča da je bio u Šimanovcima kod potpukovnika Podovca. "U sred dana bacili su dve bombe na njegovu tehniku." "Čuo sam danas avion i detonacije", kažem mu. "Jedna je uništila P-kabinu, a druga radar. Sreća da tog momenta nikog nije bilo u P-kabini ni na radaru. Radarac je bio na izvoru napajanja, a ostali su bili u bunkeru. Deo gelera prošao je kroz cev dužine 10-tak metara i oštetio A-kabinu." Jebo procenu Brigade. Od ranije poznat položaj. Obeležen kao meta, uređen u miru. Mi pucali sa njega. Kao da su samo čekali da se ponovo posedne i da se onda uništi tehnika. To su i uradili veoma temeljno...

 

Subota 15.05.1999.

 

... Senad Muminović se nervira, čitajući članak Lazanskog, koji kaže da je F-117A otkriven radarski nekom drugom jedinicom i da je njihova zasluga veća nego raketne jedinice, koja ga je oborila. "Kad prođe rat pisaću mu koliko je glup i koliko nema pojma"... Vojnik Đorđević se plaši da bude planšetista. Takvu pojavu moramo sprečiti da ne izgubimo čoveka, a da ne pređe kao kuga i na ostale vojnike. Mnogo je važno ne izgubiti ga. Malo sam neobavezno popričao sa njim. Rekao samu mu da služi vojni rok u elitnoj jedinici, da će imati o čemu da priča rodbini i prijateljima kad se rat završi. O tome kako su do sada oborena dva aviona...

 

Nedelja 16.05.1999.

 

... Blato je svuda oko nas. Na nogama imam gumene čizme. Gacamo do autobusa po žitu i blatu, kroz mrak i tamu. Ponekad neko upali baterijsku lampu. Mrkla je noć. Kiša pada. Sa tehnike smo 45 minuta išli do asfalta i autobusa. Katastrofa. Ljudi komentarišu da je bolje biti na tehnici i 16 sati, nego ići po blatu. Senad je pao. Psuje. Autoput je prazan. Lukić vozi pod dugim svetlima. Da smo na Kosovu, ovako se ne bismo vozili. Mogu i ovde da nas raketiraju. Velika opasnost i mogućnost. Ne treba izazivati sudbinu. Udaljenost vatrenog položaja i logora u Deču je 22 km. U logor stižemo oko 01:20.

 

... Prelistavajući poštu, Dani je došao i do redovnog unapređenja za Ljubenkovića u čin starijeg vodnika. Kaže sad će ići predlog za vanredno unapređenje. Sad, znači, apsolutno nema veze što u činu nije proveo 2/3 vremena, da bi bio unapređen. Meni je rekao da nisam proveo 2/3 vremena u činu potpukovnika, pa je to smetnja mome unapređenju. Različiti aršini za isti slučaj. On je, u stvari,jedan od kreatora moje nesreće, to je sad više nego jasno. Konkurencija i eliminacija. Ugušiću ga istinom i radom... A za istinu ću se boriti svim raspoloživim sredstvima i ići do najviših institucija. Boriću se kroz sistem. Želim odgovor na jednostavno pitanje. "Zašto?"

 

Ponedeljak 17.05.1999.  

... Cele noći je izuzetno hladno. Juče smo pokisli i to se sad suši na nama. Gumene čizme su hladne od blata. Čarape mi se izuvaju i hodam bos u čizmama. Jeziv osećaj. Smena spava dubokim snom. Prepušio sam i muka mi je...

 

... Dok sam bio u Deču, čujem avione. Jedan ostavlja crn dim i gubi visinu. Jasno je da je pogođen. Verovatno "šilo". Presrećan sam. Posle toga ide još jedan. Razmak je 1–2 minuta. Vidi se lansiranje "strele" ili "šila". Crn dim iza njega i sunovrat u ambis. Nema padobrana. Kasnije saznajem da je Tepavac pucao iz "strele S-2M". Verovatno je drugi video obaranje svog kolege i zaboravio na oprez. Nije aktivirao toplotne mamce i "strela" ga je pogodila. Velika stvar. Trenutak nepažnje i izgubio je život. Možda se radilo o sekundama. Isto kao i kod nas. Dolazim nazad u Bečmen. Rus i Anđelković su na sredstvima. Bio je nalet...

 

... Došao je i pukovnik Dragan Stanković. Sedi na terasi za stolom sa Crnobrnjom. Idealna prilika za razgovor. Pitam Stankovića kad ću na razgovor kod komandanta Korpusa. Kažem mu da pošteno radim i da ne ratujem zbog odlikovanja, već iz ubeđenja. U stvari, prepričavam ono što sam već napisano. Crnobrnja me podržava. Stanković kaže da ima grešaka. "Zašto ne ispravite grešku ako je ima". Nema odgovor. "Šta će vam na Operativnom centru ljudi, koji su alkoholičari i koji treba da odlučuju o našim životima". Kaže Stanković da se mora izanalizirati učešće svakog. "Slažem se, ali ako su svi iz borbene posluge stimulisani unapređenjem u viši čin, zašto bi ja bio izuzetak". Pita me jesam li ja poslao pismo u Generalštab. "Jesam i Bigi i svima ću i ako ne bude rešenja, ja ću se demobilisati, ali ćete vi ostati bez jednog čoveka. Poštenog čoveka." "Postoji opasnost da bude puno visokih činova, pa da posle rata nemaju postavljenje i izgube posao", kaže mi. "Mani me, Dragane, savesti i brige šta će biti posle rata. Što ti brineš o tome? Tražim jednakost i od toga neću odustati. Zapamti to." "Mi u Beogradu nemamo ništa protiv tebe." "Sumnjam", rekao sam. "Ovde se gine i dobijaju činovi, a ne u Beogradu. Ako ima onih koji nam zavide, pošalji ih u kabinu da ratuju i dobijaju činove". Crnobrnja pita da li postoji zakonski osnov za moje unapređenje. "Nema to veze, Boro. Rat je, a "Službeni vojni list", br. 3 iz 1995. godine, to reguliše"...

 

... Dolazi domaćin i prekidamo razgovor. Ne diskutujemo više. Kodeks oficira. Bora i on odlaze na položaj, a ja idem da čestitam i izljubim Tepavca za avion. Još jedan dokaz opravdanosti postojanja grupe za hitne intervencije, čiji sam tvorac...

 

... Perem ruke i umivam se. Dani me zove na ručak, kao da je on domaćin. Milo mi je što sam Draganu sve rekao i što i u RV i PVO znaju, a i u Generalštabu. Potporučnik Nikolić je odmah odlikovan i unapređen. Dani nekoliko dana kasnije. Izborio sam se za ostale ljude iz smene. Sada se borim za sebe. Dani je bio protiv predloga za ljude. Rešiće Brigada. Nije im padalo na pamet...

 

... Dugo sam, sve do pada mraka, šetao oko grudobrana i razmišljao o ljudskoj sudbini i nameštaljkama. Tešim se da se nepravda prema meni mora ispraviti. Pojedinac protiv organizacije. Može li se dobiti ova bitka? Sa padom mraka, ušao sam u kabinu. Oblačim pancir. Prevode nas u pripravnost br. 1 u 21:45. Vita nam je rekao da ih zovemo kad budemo u pripravnosti br. 1, kako bi Rus gledao borbeni rad. Došli su posle 45 minuta i zauzeli mesto u kabini. Došli su Anđelković, Pera Đorđević, Viktor i Dani. Dani je pijan kao letva. Sedeo je malo pored mojih nogu i izašao napolje. Do kraja smene se više nije vraćao u kabinu. Izašao je oko 23:00. Ko zna gde je povratio svoju pohlepu i svoju nesreću. Tužan čovek. Uz put ga ne srećem. Dotlić me je zamenio sa smenom u 00:00. U logoru nema Danija. Pitam Kostu da li je dolazio. "Nije", kaže. Zovem Dotlića u kabinu i kažem mu da šefa nema u logoru i da pošalje nekog vojnika napolje i vidi da nije pao. Hladno je i ima puno bara. Ako je pao, onako pijan smrznuće se. Dotlić kaže: "Ma boli te k...c. Ćuti đe si." Odlazim da se istuširam i čujem posle 15 minuta zvuk telefona i smeh Koste. Primio je signal od Dotlića – "Orao pao". Pitam ga šta je. Prenosi mi Dotlićev signal i ja se smejem. Ležem da spavam. Okupan i umoran odmah sam zaspao...

 

- Način rada koji je borbenim poslugama čuvao život. To je bila igra mačke i miša, Davida i Golijata u kojoj su ulozi bili životi. Impresionira posvećenos radu, hladnokrvnost i hrabrost posluge.

 

- IRZ (imitator radarskog zračenja) nije bio u funkciji i tu su bili najbliže da eliminišu 3. rd. PVO. Harm je eksplodirao 30-35 metara od posade.

 

- Lansiranje S-2M od strane grupe za neposredno osiguranje vatrenog položaja spaslo je život posluzi na vatrenom položaju. Pogađanje aviona od strane komandira grupe Tepavca.

 

- Situacija u kojoj Dani Zoltan obmanjuje komandu brigade o svom prisustvu u jedinici. Ovakvih situacija obmana je bilo vrlo često. Niti smo mi u jedinici znali gde je taj čovek i šta radi niti komanda brigade. Jedno je sigurno, jedinica nije imala nikakve koristi od njegovog odsustva. Sve upućuje na klasičnu zloupotrbu.

 

- Brigada je svojim radom izgubila raketni divizion "Dvina". Zamisao posedanja poznatog položaja dovela je do njegovog uništenja,a mi ih o tome upozoravamo od početka rata.

 

- Dijalog Aničića sa načelnikom štaba Stankovićem. Opet je sve nedorečeno i izbegava se suštinski odgovor na pitanje zašto jedino on nije unapređen.

 

- Komandant jedinice Dani u alkoholisanom stanju. Takvo stanje je bilo često i to je bio jedan od razloga sukoba sa zamenikom komandanta. Naravno to će samo biti jedan od razloga da se ne dežura na borbenoj tehnici. Ima dosta vatrenih položaja na kojima nije dežurao iznalazeći stalno razloge za to.

 

Utorak 18.05.1999.

 

Ujutru u 07:30, budi me Dani da idem u smenu. On najavljuje da ide u izviđanje. Dosta mi je više tvog izviđanja. Odvedi inžinjerce neka rade svoj posao. Počeo je da ujeda. Još je mamuran od sinoć i zato je besan. Kažem mu da to nije u redu. Juče smo te menjali zato što smo imali goste.

 

Danas ideš u izviđanje. Kad ti uopšte dežuraš. Stalno nešto izmišljaš. Zajebi ti to. Odeš u izviđanje i nema te ceo dan. Ja treba da ratujem, da uvezujem jedinice, odrađujem poštu i rešavam sve probleme. Tebe nigde nema.

 

Crnobrnja ćuti. "Šta ima veze što je Stoimenov gore na tehnici kao rukovalac gađanja. Koliko puta je tebe menjao. Jesmo li mi bilo šta rekli. Sad odjednom ne može. Ne interesuje me šta radiš, ali ima da dežuraš kao i mi." Vidi da je preterao. Pita ko je udario "keca" u branik? "Nemam pojma." "Saznaj ko je." "Nemam nameru. Ja ga nisam svakome davao, kao ti. Nisam policajac, niti imam vremena."

 

... U 15:40 krećem ka vatrenom položaju. U smeni sam od 16:00. Nailazim na pripravnost br. 1, sa raketama na pripremi. Moćno i sablasno deluju. Stoimenov je tu kao rukovaoc gađanja, a Danija nema. Pitam je li dolazio? Kaže da nije. Dani, stvarno, nije normalan čovek. Mojoj sumnji nema kraja. Pa rekao je da ide "gore", kad sam ja polazio na zadatak. Frka je na Operativnom centru. Ima ciljeva oko nas. Nemam ih na radaru. Bacetić radi sa mnom. Nalet je bio žestok. Matić je zvao iz Beograda. Danas je slobodan, interesuje se za drugare. Svi smo dobro. U 17:30, dobijamo pripravnost br. 2...

 

... Rus je oduševljen našim radom. On je navikao da se zone preklapaju raketnim sistemima po dubini. Rusi su "Nevu" izbacili iz upotrebe. Posmatra ciljeve svuda oko nas i naš način rada. On je drugačije zamišljao. Raketne jedinice poređane kao na frontu i pokrivaju sve visine i različite domete, a sa druge strane napad avijacije protivnika...

 

... Vojni obveznik Živković je došao u kabinu da se javi kući. Čovek, koga sam prvu noć po njegovom dolasku, našao sklupčanog u ragastovu vrata ulaza u školu u Mihaljevcima. Ne mogu da zaboravim preplašen izraz njegovog lica i reči upućene meni: "Đole, vadi me odavde!" Sada je drugi čovek. Shvata situaciju. "Valjda će brzo da se završi", kaže. Kući svi kod njega plaču i kažu da je dobro što se javio. Sinovi su mu završili školu. Jedan vrlo dobar, a drugi odličan. Barem nešto lepo...

 

Sreda 19.05.1999.

 

... Došao je potpukovnik Milenković sa "pragom", na koju je postavljena raketa sa MIG-29. Genijalna stvar. Razgovarali smo dugo o taktičko tehničkim karakteristikama i načinu upotrebe. Obišli smo i izabrali položaj za njega. Starešina, koji ostaje sa nama, na "pragi" je zastavnik Cvija. Dobar čovek. Ljudina.Praktično kao da imamo "strelu" ili "iglu" dometa oko 20 km. Ne zrači, što je velika stvar...

 

... Oko 13:05 došao je pukovnik Stanković. Sutra od 08:00 do 10:00 treba u uređenoj učionici Osnovne škole u Bečmenu da budu uručene medalje i odlikovanja našim ljudima... Rekao sam mu da sutra hoću da razgovaram sa generalom Petrovićem. Da smo mi Srbi budale. Drugi vode politiku, a mi ratujemo. Kompjuter iz jedinice je kući kod Danija, a mi obijamo pragove po Beogradu da ga nabavimo. O planiranoj upotrebi agregata, o pozerstvu. O tome da ne dežura na tehnici. "Popričaj sa Dotlićem i Borom." Gleda me bledo. Može li da veruje? "Ovo ti pričam kao drugaru. Znamo se dugo. Uostalom, ako nije tako, što sve poslove obavljate sa mnom?!"

 

... U smeni sam od 16:00 do 00:00. Ništa posebno se ne dešava. Černomirdin je otišao oko 22:30. Ispratili su ga NATO lovci. Nebo je odjednom postalo čisto... Ja sam u 23:00 počeo da skidam pancir, da se malo prodišem od sparine. Obukao sam bluzu, opasao pištolj. U pripravnost br. 2 prevedeni smo u 22:50. Konstatujemo kako ne pamtimo kad smo u ovo vreme bili u pripravnosti br. 2. Prosto neverovatno.

 

Iznenada nas u 24:00 prevode u pripravnost br. 1. Spremni smo za borbeni rad. Uključujem zračenje na osmtračkom radaru i na ekranu vidim jako puno ciljeva na daljinama od 10 do 12 km od nas. Iz pet pravaca idu na nas. Nišanski radar još nije spreman. Puštam prvi prsten i idem na drugi, koji je na daljini 25 km od nas. Cviju zovem i dajem mu cilj na azimutu 110° do 120°. Dogovorili smo se da, ako budem u situaciji, prvo da ja pucam, a on da bude u zasedi dalje. Čim krenu na mene onda on da puca bez ikakvog zračenja. Moramo postići iznenađenje. Mi usmeravamo na azimut 180°. Cilj je na daljini 17–18 km. Naređujem dizanje visokog napona na nišanskom radaru i na daljini od 15 do 16 km – antena. Veoma brzo, za nekoliko sekundi, formacijski oficir vođenja Janković pronalazi cilj. Mali okret točkića po azimutu i mesnom uglu i cilj je doveden u centar. Ide u manevar. Točkići su škljocnuli – gurnuti od sebe. Predaja na praćenje.

 

Operatori praćenja ga prihvataju i posle stabilisanja pratećih sistema posle dve do tri sekunde naređujem: "Cilj uništi sa dve, metod vođenja, način aktiviranja bojeve glave, utrošak raketa, način lansiranja." Zaglušujući pisak, paljenje startnih motora i prva raketa startuje – poleće sa rampe, posle pet sekundi odlazi i druga. Oficir vođenja izveštava parametar, visina, brzina, prva zahvat, druga zahvat, vođenje normalno. Daljina 14 km. Tiosavljević komentariše. "Jebo te, šta je ovo?" Odraz od cilja je bio ogroman na pokazivaču operatora praćenja. Prva eksplozija rakete u reonu cilja, druga eksplozija, daljina 13 km, azimut 180°. Naređujem skidanje visokog napona i ekvivalent.

 

Školsko gađanje.Smena nam je došla na vreme. Pokucali su na vrata. Borbeni rad je u toku. Rekao sam im da sačekaju ispred stanice. Sada je velika opasnost, dve smene ljudi su na vatrenom položaju. Mi ne možemo da se izvučemo jer je nalet u toku i zamenimo mesta. Dotlić je malo zakasnio i stajao dva do tri minuta kod kabine raspodele napona i posmatrao lansiranje. Video je sve vizuelno. Sa Operativnog centra Brigade od Obrenovca najavljuju helikoptere. Zastavnik Cvija je, takođe, pucao sa "pragom", posle nas.Javlja mi da nema više raketa i da ide u premeštanje. Slažem se sa njim.Dotlić ulazi u kabinu i staje između oficira vođenja i operatora praćenja...

 

... Avioni na nas naleću u talasima iz tri pravca. Posle lansiranja nemamo više indikaciju da je lansirna rampa, sa koje je pucano, ispravna. Nešto se dogodilo sa njom. Kao da znaju za to avioni su se uskomešali i kompletan nalet, najjači od početka rata, od kako sam ja u smeni, ide na nas.

 

Sa azimuta 205°–235°, kao da znaju da mi je tu zona zabrane (nemoguće lansirati, jer bi se oštetila sopstvena tehnika). Sa azimuta 300°–330° i 150°–180°. Aviona "milion" u vazduhu. Komandujem pomoćniku rukovaoca gađanja azimute zračenja imitatorom. Oko nas prava košnica. Stojanović odbrojava rad na imitatoru – dužinu zračenja. Komande mu nisu odsečne i kratke. To moramo izanalizirati. Bukvalno se samo šetamo sa jednog cilja na drugi i zračimo po pet sekundi, jer nema vremena za duže. Stanicom za vođenje – nišanskim radarom, idemo na jednu grupu, a imitatorom zračenja na grupu koja dolazi sa azimuta zone zabrane. Treća grupa aviona u vazduhu je nepokrivena. Ponovo naređujem traženje cilja i imamo paru u odlasku na daljini 14 i 18 km. Sa druge strane, nama iza leđa u zonu ulazi cilj na daljini 15 km. Nemamo vremena da gađamo u odlasku. Idemo na ovog u dolasku. Kako smo ga ozračili tako se na ekranu pojavljuju pasivne smetnje, kojima je cilj pokriven, i oficir vođenja izveštava da ga ne vidi. Naređujem skidanje visokog napona. Dalje smo kompletan nalet do 01:30 radili sa imitatorom. Avijacija je dolazila do granice uništenja i nije ulazila u zonu dejstva. Na Operativnom centru Brigade je Luka Trgovčević i kaže mi: "Ako budeš mogao ti radi, ali se čuvaj da te ne zajebu." Kažem mu da me pusti da radim i da me ne zove često, jer je velika frka. "Vidim", kaže,"želim da ti pomognem, otkud znam vidiš li sve."

 

Stanković je, posle pucanja, zvao i pita kakva je manifestacija po ekranima. Dajem mu oficira vođenja Jankovića da mu objasni šta je video. Prvi put smo uspeli da dovedemo i drugu raketu na cilj. Do sada nije ulazila u očekujući prostor i kao đule išla je putanjom kosog hica. Stanica je znači ispravna konačno i po drugom kanalu. Čujem Stankovića kako sa Operativnog centra brigade izveštava Korpus o dejstvu.

 

U vazduhu ima ciljeva na udaljenosti 30-tak kilometara od nas. Naređujem da se smena na brzinu zameni. Iz prethodne smene ostajemo Roksandić, Janković, Matić i ja. Oni su na sredstvima 24 sata, pošto su im zamene otišle kući. Sada je broj ljudi na vatrenom položaju znatno smanjen. Ne želim da odem dok traje nalet, jer nije fer prema Dotliću. To mi on i kaže. "Ti si počeo, radi do kraja." Odoleli smo. Smena je veoma profesionalno odradila svoj posao. Nešto se važno desilo u vazduhu, čim su se tako uskomešali. Matić mi kaže: "Đole, svaka ti čast, kako si bio hladan", a Dotlić me ljubi i kaže: "Svaka čast za rad sa imitatorom, veoma profesionalno. Ovo je za knjigu." Nalet je završen oko 01:30 i ja ostavljam smenu. Odlazim sam kroz đubrenjak prema selu. Oko mene mrak i tama. Razmišljam zašto nisu lansirali protivradarsku raketu na nas. Radili smo veoma kratko na anteni. Od momenta otkrivanja cilja do momenta uništenja prešao je samo četiri kilometra. Možda je to razlog. Nismo mu dali vremena. Bili smo mnogo brži od njega. Tepavac je sa ljudima kod prvih kuća na ulasku u selo. Kratko se zadržavam kod njih. Svi me ljube i čestitaju. Ogroman psihološki teret i fizički zamor polako jenjava. Ujutru idemo u premeštenje. To je više nego sigurno. Legao sam da spavam oko 02.30, posle brojnih popušenih cigareta. Taman sam zaspao, kad me je zvao Stanković da mi kaže da pored starešina, koje je nabrojao ranije u stroju, danas moraju biti i Radivojević i Ljubenković. "Kako, Dragane, sad da im nabavim uniforme?" "Ništa se ne sekiraj, doneću ih ja ujutru, kad budem dolazio." "Dobro", i spuštam slušalicu...

 

- Ponovo pokušaj izbegavanja borbenog dežurstva od strane komandanta jedinice. Interesantan dijalog komandanta i zamenika.

 

- Svojevrsno priznanje Rusa dato za hrabrost i način borbenog rada posluge

 

- Aničić upoznaje načelnika štaba 250. rbr PVO, Stankovića, da komandant diviziona ne radi svoj posao,da izbegava borbenu tehniku,da se alkoholiše i da je jedini kompjuter iz jedinice odneo kući. Reakcija je izostala.Dokaz koliko je zloupotreba komandne linije moguća.

 

- Izuzetna taktika upotrebe modifikavanog sistema RL-4M, rakete vazduh-zemlja tipa S-24 postavljene na Pragu.

 

- U opisanom borbenom radu, u noći 19/20 maj, primetno je komandovanje rukovaoca gađanja kompletnom borbenom poslugom. Vršeći analizu i upoređujući ovaj borbeni rad sa borbenim radom kad je srušen "Stelt" F-117A vidi se da su tada borbenim radnjama komandovala oba rukovaoca gađanja. Dani Zoltan nikad nije ispričao istinu koju zna borbena posluga. Sasvim drugu priču plasirao je u javnost i svu slavu preuzeo na sebe. Tim pričaama je oštetio ne samo drugog rukovaoca gađanja Aničića već i kompletnu borbenu poslugu.

 

Mnogo kasnije doći će se do vrlo pouzdanih podataka da je tu noć, 19/20 maj, pogođen strategijski bombarder B-2A tada vredan preko 2 milijarde dolara. Na žalost za njega nemamo materijalnih dokaza jer je pao na teritoriju Hrvatske. Brigadi je zvanično priznat ovaj pogodak i u spomen sobi brigade na mapi je to potvrđeno. Tako je Aničić postao jedini oficir koji je kao rukovalac gađanja učestvovao u obaranju oba stelt aviona F-117A i B-2A, a od ostatka borbene posluge podoficiri Dejan Tiosavljević i Dragan Matić ORP (operatori ručnog praćenja), Vladimir Ljubenković komandir osmatračkog radara (OaSt) i Đorđe Maletić komandir odeljenja izvora napajanja (OiN). Brigada je dobila orden narodnog heroja,a borbena posluga nije dobila ništa,bez obzira što je predlog zvaničnim putem poslat iz diviziona.

 

- Iz svega iznetog da se zaključiti ko je srušio američki "Stelt" program u celini.

 

- Iz akta o predlogu stimulativnih mera vidno je nepoznavanje sastava borbene posluge od strane Dani Zoltana.Majora Roksandića na rednom broju 2 (dva) naziva pomoćnikom rukovaoca gađanja,a on je fizički udaljen više od dva metra od rukovaoca gađanja.Kakav je to onda pomoćnik? Analizirajući dužnosti i obaveze pomoćnika rukovaoca gađanja i dužnosti komandira baterije koji radi na pultu priprema raketa dolazi se do zaključka da je bivši komandant pobrkao lončiće i poistovetio te dve dužnosti. One međusobno nemaju nikakve veze, ni po mestu lociranja ni po svojim dužnostima i obavezama. Postavlja se opravdano pitanje da li je neko ko ne poznaje elementarne stvari na raketnom sistemu Neva bio u stanju da ga modifikuje kako je to javno tvrdio. Dani Zoltan je školovan za raketni sistem "Volhov". Pravog pomoćnika rukovaoca gađanja Stojanovića (na rednom broju 4) koji sedi do rukovaoca gađanja on naziva pomoćnikom rukovaoca gađanja za rad sa IRZ-om. Upotrebljava termin koji ne poznaje Pravilo gađanja. Katastrofalno bi bilo da je ovako stvari posmatrala i komanda brigade prilikom odlučivanja o dodeli stimulativnih mera borbenoj posluzi koja je oborila F-117A. Da li je u pitanju neznanje?

 

Subota 29.05.1999.

 

... U 15:00 odlazim do centra veze. Javljam se u kabinu. Dotlić je u smeni. Kaže da će ostati do 18:00, a posle je naređeno da Dani bude od 18:00 do 06:00 sutradan. Znači treba da bude 12 sati. Neka,neka nadoknadi vreme koje smo mi dežurali. Odlazim do Cveje u Mihaljevce. Dani je tamo. Preneo sam mu šta mi je Dotlić rekao. Kad je čuo, ne bi mu pravo.

 

Odlazi na sprat kuće da nazove komandno mesto Brigade, da se sam uveri. Krivo mu i pobeleo je. Sve ono što je izbegavao, sada ga stiže. U duši mi je mir. Zamolio me je da odem od 18:00 do 21:00 da ga zamenim, jer mu je puno 12 sati. Pristajem. Činiću i ja tebi sitne ustupke, a zajebaću te na krupnim stvarima. Kao ti mene što si zajebavao...

 

Nedelja 30.05.1999.

 

... Popio sam kafu i otišao u smenu. Oko 07:00 stižem peške do položaja. Dani odlazi sa Bacetićem. Po njih je došao "pinc". Dotlić je juče posle 18:00 otišao kući. Dani i ja ćemo se menjati. U kabini je nesnosna vrućina, temperatura 37° do 38°. Smene se menjaju, a Dani ne dolazi. Ostajem preko celog dana u smeni. Prošlo je i 18:00 i 19:00, a njega još nema. Doručkovao sam oko 11:30, nisam ručao. Mislio sam da ću večerati na vreme. Živci su mi se uskomešali. Zovem Kostu i Acu i pitam gde je Dani. Kažu mi da je otišao od kuće sa potpukovnikom Bacetićem oko 18:30. Prošlo je 20:00 kada je došao. Popizdio sam. Došao je pederasto nasmejan. To me je potpuno izbacilo iz takta. Pitao sam ga ima li sat? Šta ima umesto obraza. Đon? Da je najobičnija pederčina. Došlo je do žestokog duela. Otišli smo ispred kabine raspodele napona. Stanica radi, tako da ljudi najverovatnije ništa nisu čuli. Slali smo jedan drugog u pičku materinu, i sve tako redom.

 

Ti si ortodoksna budala i čovek bez morala. Spavaš u kući kod ljudi, hrane te, a ti se nabacuješ Cvejinoj ženi. Budalo jedna. Znaš da je nezgodan i da ako čuje nećeš živeti duže od dva minuta. Ti si mrtav čovek.

 

Vukica mi je prošle noći rekla da je on lud. Bilo me je sramota. Kaže joj, da dok spava u krevetu, misli o njoj i miluje jastuk. Zamišlja da je ona pored njega. Gledao je njihov album sa slikama u njihovoj spavaćoj sobi i rekao joj da je mnogo lepa žena i da će joj uzeti jednu sliku za uspomenu. Čistio je sa njom ribu, sekao je i spremao ručak, i išao sa njom po povrće u baštu. Ona je popizdila i to mu je i rekla. "Imaš ti o kome da misliš i koga da miluješ, svoju Irenu. Ako kažem mužu, kako je lud, on će napraviti čudo." Kad sam to rekao Dotliću, ostao je nem i raširio oči. Rekao sam i Bori, koji je od juče kod nas. Bruka Vojsku i uniformu gde god se pojavi. Sve sam mu to skresao u lice i kako nije nikad u jedinici. Kako ne dežura i tako redom. Bacetić je sedeo na rudi kabine raspodele napona i samo ćutao. Kad nas je prošla huja, Bacetić kaže da se smirimo i budemo drugari. Koji drugari na moj račun?! Taj dan sam popušio dve pakle cigareta i nemam više. Bacetić ima. Uzimam od njega, a ne od Danija, koji mi nudi. "Od tebe mi ništa ne treba", rekao sam mu.

 

Odlazim sa vatrenog položaja rečima: "Sad si me video tu, i zapiši kad ćeš ponovo. Za dan, dva, petnaest dana, tri meseca. Ne znam." Kaže mi: "Idi kući, dva dana i odmori se, pa dođi." "I šta posle, da ne izlazim iz kabine kad dođem od kuće? Onda bih tu i spavao po tvome."

 

Po dolasku u logor, sve sam ispričao Bori i Dotliću. Jedem nešto bez veze, suvo.

 

Tog dana avioni su leteli kao ludi. Za 13,5 sati, koliko sam bio u smeni, bili smo svega, možda, 1,5 u pripravnosti br. 2. Sve ostalo u borbenim dejstvima. Toliko pokušaja, usmeravanja, zračenja. Gađali su nas sa tri "harma". Dva su eksplodirala: jedan na položaju K1, drugi na položaju K2. Sutradan smo Kosta i ja našli i treći, neeksplodiran u K2, 500 m od položaja, bio je zabijen kao kolac i virio iz žita. Nad zemljom je ostalo telo oko metar i po visine.

 

Ležem oko 22:30 ali ne mogu da zaspim "Đole, bilo bi dobro kad bi večeras u pasivnom režimu pucali", reče mi Laza. Osećao sam da će se tako nešto i desiti i da će se večeras zaista raditi. To mi samo tada nije bilo važno, jer je Dani toliko dugo kasnio. Išao je čovek na uviđaj eksplodiranih "harmova". Klasično izbegavanje kabine i dežurstva. Sve sam mu skresao u brk...

 

Ponedeljak 31.05.1999.

 

Svraćam kod Obrada. Ljubi me. Tu je smešten Tepavac sa svojim ljudima. Pokazuje mi sliku, koju je naslikao za mene. Tumači mi i četiri ocila. "Samo Sremac srušio sokola." Pune su mu oči suza. Samo da prođe rat pa da svi dođete kod mene...

 

Mika mi je dao izveštaj radio-amatera za 20.05. U "Ilustrovanoj Politici" je našao članak o oborenom B-2. Izdanje je izašlo iz štampe 29.05.1999. godine. Tu noć smo samo mi pucali. Ako je istina, zna se i ko ga je oborio. To je najskuplji avion na svetu. U Deču zatičem Boru. Kaže mi da idem u Ašanju i da tamo treba da se nađem sa Lazovićem. Odlazim tamo. Posle jedan sat ili jedan i po, dolaze Šumarac i Lazović u pratnji Bore. Seli smo u kancelariju. Pukovnik Lazović je kaže samo devet dana u ratu. Došao je na štakama. Bora je odradio svoje. Stiže i Dani prestravljen. Laza mi kaže: "Đole, da čujem u čemu je problem, kako mogu da ti pomognem?" Ispričao sam mu sve Danijeve marifetluke, gluposti, laži, izbegavanja smene, alkohol, pogođenost jedinice, kompjuter koji je odneo kući, žene, obraz. "Ništa ne radi. Ja to ne mogu da podnesem. Premoren sam. Suviše sam pošten i to me boli." Sva trojica su me slušala bez reči "Da čovek jednostavno postaje karijerista, da ne razmišlja o ratnoj jedinici, da ljudi nisu uz njega i da je počelo profiterstvo." Laza nas pita može li se to nekako prevazići. Da ratujemo mimo drugih i zato su i rezultati takvi. Da smo do sada 70 dana zajedno i da zaboravimo šta je sve rečeno u afektu. "Kako sada Komandi Korpusa da objasnim da vas dvojica nećete da ratujete više zajedno?" Pre toga je mene pitao kako se slažem sa Roksandićem, "klasom". Verovatno je hteo da smeni Danija, a meni za zamenika da postavi "klasu". To sam tek posle skužio. Dani je odgovorio da sam ja izuzetno pametan, vredan, radan i kvalitetan čovek i da bi on želeo da nastavi da radi sa mnom, ako ja to hoću. Osnovni je problem u tome što ja, kako on kaže, više nemam poverenja u njega. Nije ni slutio koliko je bio u pravu. "Kako mogu da imam poverenje u tebe, kad sve radiš samo za sebe", kratko sam razmišljao, pre nego sam Lazi odgovorio. Jedan od nas će morati otići i to će biti bum. Da znamo da je to sklanjanje sa tehnike, verovatno bi to bila potajna želja obojice. Ali, da odeš u drugu jedinicu, gde ne poznaješ kvalitet smene i ljude, to je već glupost. Odgovorio sam Lazi da mogu da nastavim sa njim da radim, pod uslovom da prestanu ova podjebavanja, da se okrene ratnoj jedinici i poslu, a ne pozerstvu i pederluku. Pružio mi je ruku i ja sam je prihvatio. Sa Lazom, Šumarcem i Borom sam razgovarao oko dva časa. Izašao sam napolje, a Dani je ostao. Razgovor sa njim je trajao oko pola časa. O čemu su razgovarali nikad nisam saznao. Posle toga, Laza je otišao. Pozdravio se sa ljudima. Ja sam za to vreme sa komandirima osnovnih jedinica regulisao redosled radnji.

 

Tehnika je ponovo krenula. Ovaj put preko Kupinova – Progara, za Boljevce. U Progaru me je Maletić, koji je vozio "kraza" i vukao agregat, propustio ispred sebe. Na izlazu iz sela, negde oko 22:00, iznad Koste i mene su propištala tri "tomahavka". Idu ka Beogradu. Prvo dva komada, a potom još jedan, posle odprilike minut ili dva. Visina nije bila veća od 100 m. Nikako. Pištanje, jeziv zvuk, bez osvetljenja motora. Zvuk i ništa više. Sad mi je jasno što S-2M ne može da ga zahvati. Nema po čemu. Jednostavno mrak i putujući vesnik smrti. Došli su dolinom Save, kao što sam davno rekao, na početku rata. Na vatrenom položaju sam ostao do 02:30.

 

Utorak 01.06.1999.

 

Koman je u stanici za vođenje raketa. Postavio je video, monitor, i kameru za snimanje ekrana pokazivača oficira vođenja. Prethodnu noć Danijeva smena je gađala u pasivnom režimu, koristeći termoviziju. Lansiranje je bilo u širokom snopu i kad su se rakete pojavile na ekranu nisu prešli na uski snop, cilj je ušao u oblak i operatori su ga jednostavno izgubili. Zato je bio promašaj. Nije Dani izvukao pouku od Đevića sa početka rata. Ista greška. Pretpostavio sam to. Ali, s druge, strane to je izuzetno dobro. Avijacija se razbežala, jer sad ne znaju šta imamo. Do jutra se nisu pojavljivali. Noćas, dok smo prevodili tehniku, bilo je dejstava, ali ne oko Beograda, izuzev onih krstarećih raketa...

 

Ovaj položaj je ukopanog tipa. Dani se angažovao na njegovom uređenju. Dobro je urađen. Jedino je rov za evakuaciju starešina iz kabine dugačak oko 25 m, dubine tri metra, ali je prav. Geleri imaju otvoren put ka ljudima. Rekao sam to Daniju i on mi kaže da sam duboko u pravu i da on o tome apsolutno nije razmišljao...

 

... Dotlić mi na smeni kaže da mu je Matić rekao da je noćas kod Pančeva, u nekoj ratnoj jedinici, poginuo general Ljubiša Veličković. Matiću je to rekao komšija, kad je bio kući. U nekoj našoj jedinica sigurno nije, verovatno je "Kub" u pitanju. Žao mi je čoveka, ako je istina. Žao mi je svakog čoveka. Smrt nije kazna. Valjda postoje i druge kazne? Jedan od retkih generala koji je bio u stanici za vreme borbenog rada. Često i kod nas...

 

... Negde oko 21:40 čuje se iznad nas brundanje 4–5 aviona, u razmacima od po nekoliko minuta. U vazduhu se vidi, kad sevne i posle desetak sekundi, čuje se jeziva detonacija. Tuku kasarnu u Obrenovcu. Bilo je ukupno četiri do pet eksplozija. Zašto naši ne rade? Sa Mikom, "pincom" odlazim do centra veze i tamo do 23:00 razgovaram sa momcima iz veze. Zadovoljan sam njihovim radom. Ponosni su što je neko iz komande došao da popriča sa njima. Drago im je. Tekuće stvari rešavaju u trku. Pozdravljam samoinicijativu. Drago im je što sam neposredan. Posle toga odlazim do Dimitrova na imitator zračenja. Tamo stvari nisu dobro. Tim odeljenjem ću se morati pozabaviti i rešiti probleme. Problemi su odnosi između vojnika. Dimitrov je suviše blag i neodlučan. Zato se pojavljuje Boris kao vođa, a vojska ga ne prihvata. Nemaju putne radne liste za agregat na imitatoru. Oko 01:30, vraćamo se u logor. Ležem da spavam. Dani je noćas radio sa imitatorom i zračenjem. Nisu našli cilj i zato nisu pucali. Struje nema u selu. Treba da se obrijem i okupam. Smrdim sam sebi. Katastrofa...

 

Sreda 02.06.1999.

 

U kabini je nesnosno, 35°. Znoj samo lije. Velika zapara Borisa sam poslao kod Ljubenkovića da popravi motor za spuštanje i dizanje antena osmatračkog radara...

 

Razmišljam danas. Ako smo zaista do sada oborili pet aviona sa 11 ispaljenih raketa onda je to uspeh bez presedana: F117-A, F-16, Si – harijer i B-2. Za peti ne znamo šta je. Po svim saznanjima radi se o još jednom F-117A. Mi smo svi zajedno zaista legende.

 

Četvrtak 03.06.1999.

 

Boško je u smeni od 06:00 do 13:30. Ustajem i onako bunovan i snen prolazim pored Danija, Koste, Ace, domaćina kuće Zokija i njegove žene Seke.Dani mi kaže da će mi nešto reći kad se vratim iz VC-a i umijem. Nešto lepo. Noćas dok je bio na komandnom mestu u smeni, čuo se sa Draganom. Predstavio se kao "Lasta", jer to i jesmo, i pitao ga ima li šta o oborenom B-2. "Kako da ne", rekao mu je on. Imam razgovor pilota i avaksa. Avion je pao u spačvanske šume kod Županje.

 

Petak 04.06.1999.

 

Pita me Dani, kako je najbolje gađati i u kojoj kombinaciji radaskog zračenja i termovizije. Izneo sam mu sve varijante i preporučio najpouzdaniju kombinaciju. U svakom slučaju mnogo manje će se zračiti i biće mnogo bezbednije...

 

Interventni vod je tamo. Smena koja nije na dužnosti. Pravi su džambasi. Kažu da su preko Zeca obezbedili restoran "Stenku", posle rata i dva induktorska telefona. Jedan za šank, a drugi za muziku, da ne ustaju. Pozvaće samo odabrano društvo. Danija nikako. Kažu bez devojaka i žena. Da se svi "ubijemo" od alkohola. Mene zovu "spirit" (duh). Ponosni su što su u ovoj jedinici. Oko 21:30 odlazimo Mika, "Klasa" i ja. Pokušaću da zaspim, mada ne verujem da ću moći. Bio sam u pravu. Nisam zaspao i neispavan odlazim na tehniku. Noćas sam u smeni od 00:00 do 06:00 časova...

 

... Matić mi kaže da rakete, kojima smo pucali na B-2, nose imena "Tanja" i "Ivana". Idući ka Zokijevoj kući, srećem Miku na autobuskoj stanici u Boljevcima. Čeka autobus. Ide kući... Dani je pre neku noć, za vreme smene, zvao Stankovića i rekao mu da ima neoborive dokaze da smo pucali na B-2A. Presrećan sam. Avion koji sam srušio sa smenom je jedan od strategijskih bombardera. Nosi 90 tona goriva i 34 tone eksploziva, 53–57 metara mu je raspon krila i dužina oko 24 metra, visok je 5,18 metara.Pod punim opterećenjem masa aviona je oko 190 tona. Avionima su davali imena po saveznim državama. Proizvedeno je svega 20 komada, a mi smo oborili jedan od njih "Tanja" ga je prva pogodila. Po običaju raketaša rakete se krste ženskim imenima dragih osoba...

 

- Prikaz moralnog lika komandanta koji se u kući domaćina koji ga je ugostio nemoralno ponaša prema njegovoj ženi. O tom moralnom liku je Željko Mirković snimio dokumentarni film "21 sekund", sa epskom metaforom o povratku ratnika kući u okrilje porodice.

 

- Aničić u prisustvu oficira bezbednosti diviziona i oficira bezbednosti komande brigade upoznaje komandanta 250. rbr PVO Lazovića sa neradom komandanta 3. rd. PVO Dani Zoltana, javašlukom u njegovom ponašanju, nebrigom za tehniku i ljude, o otuđenju kompjuter. Umesto da ga odmah smeni sa dužnosti iz nepoznatog razloga Lazović balansira. Zahvaljujući dobrim delom i Aničiću i njegovim pomirljivim stavom Dani Zoltan nije smenjen u ratu i krivično gonjen. No bilo kako bilo sa neradom komandanta 3. rd. PVO bili su upoznati i komandant i načelnik štaba brigade i oficiri bezbednosti. Ostaje tajna zašto niko ništa nije preduzeo.

 

- General Ljubiša Veličković poginuo je na vatrenom položaju kod Omoljice na raketnom sistemu Kub u 7-oj sekundi zračenja. Dokaz koliko je opasan boravak na raketnoj tehnici i koliko su bili neopravdani zahtevi da se produži vreme zračenja. General je po činu najstarija žrtva za vreme Nato agresije.

 

- Iz zapisa je vidno koliki značaj pridaju podčinjene jedinice kad ih članovi komande obilaze, podižu moral i rešavaju probleme

 

- Do jedinice dolazi informacija o mestu pada aviona B-2A. Potvrda iz redova radio amatera, snimak razgovora pilota i Avaksa-komandnog mesta. Posle izveštaja o oštećenju na avionu pilotima je naređeno da po svaku cenu moraju da napuste vazdušni prostor Srbije.

 

- Komanda brigade je upoznata sa dokazima o pogođenom avionu. Da li se to Dani počeo boriti za svog zamenika kome je u jednom momentu rekao: "Sruši avion i dobićeš čin".

 

Četvrtak 20.05.1999.

 

... Dani je došao veoma rano od kuće. Oko 06:03. Opet nije bio tu kad su se u jedinici dešavale velike stvari. Ljubi me i čestita. General Petrović je stigao oko 07:00. Sedimo Stanković, Petrović, Dani i ja. Samo što sam se probudio. Još se nisam ni umio.

 

Zavrnuti rukavi na košulji, na nogama papuče, neobrijan. Niko to i ne primećuje. Petrović kaže da se Brigada noćas mogla proslaviti. Da smo samo mi pucali i niko više. Hoće da smeni Noskova i Đokića. "Koja Brigada?", mislim se u sebi, "pa ostala su čitava samo tri raketna diviziona: Đokić, Noskov i mi." Misli da smo noćas oborili F-15, ali nema dokaza. Pucali smo tačno iznad rukavca Save kod Obrenovca. Moraće kaže da diže i MIG-21. Zna da će ljudi – piloti izginuti, ali šta se može. MIG-21 im ništa ne može. To zna i on. Kažem mu da sam tražio službeni razgovor kod njega. "Neka ide redovnim putem", kaže mi on. Noćas su gađali bolnicu Dragiša Mišović "Praćke" dobro rade. "E, moj generale, nemaš ti pojma koliko je srce potrebno. Pilot si ti i ne razumeš naš posao i problematiku", kažem u sebi...

 

... Pukovnik Stanković ne priča previše. Sad je popizdio. "Neko će sve ovo posle rata platiti. Samo PVO ratuje. Nemate pojma šta se radi. Traži se da zračimo duže i više. Da rušimo više? Šta nam to znači, ako izgubimo ljude i tehniku?", kaže. Mora da su pritisci ogromni iz "više kuća". Jasno se videlo koliko je popizdio i koliko je neraspoložen...

 

... Domaćin kuće dolazi i ljubi me. Čestita. Kasno smo počeli sa prevođenjem, oko 11:00. Trebalo je prvo da se završi ceremonija. Od 11 ljudi, koji su primili unapređenja i odlikovanja, osam je iz naše jedinice i trojica sa Kosova. Uspeh za pamćenje. Puštam jedno po jedno sredstvo i vozilo da se pakuje i odlazi sa vatrenog položaja. Nagomilavanja ne sme biti. Osmatrači vazdušnog prostora su oprezni. S-2M je kompletna na položajima. Dani odlazi u izviđanje. U 22:00 sam ga ponovo video. Saznajemo razlog otkaza druge rampe. Noćas je lansirano sa treće i četvrte grede rampe i raketa sa druge grede je, usled detonacije i velikog ugla lansiranja pala sa rampe. Krater koji je napravljen prilikom lansiranja je ogroman. Od detonacije, lansirna rampa, teška oko 13 tona, pomerila se 20-tak santimetara, sa osnovnog mesta. Izvestili smo Operativni centar, potpukovnika Samardžića o tome...

 

Subota 22.05.1999.

 

U smeni sam od 00:00 do 08:00. Nalet traje maltene celu noć. "Igranka" nad Obrenovcem. Zračimo sa imitatorom zračenja i navlačimo ih na nas. Dolaze kao muve na slatko. Problem je što primenjuju nešto novo i što više nisi siguran da je to cilj. Energetska slika cilja se uveća, ali ne znači da je cilj. To je nešto novo. Vuku mamce.

 

... Sa Operativnog centra javljaju da je divizion Noskova pogođen. Gađali su ga sa tri protivradarske rakete i sa pet bombi. Noćas oko 00:30. Prvo su na položaj bacili osvetljavajuću bombu, a onda su redom bombardovali sredstva.Biće nam dodeljen i raketni sistem "Kub", sa posadama. U centralizovanom upravljanju njima komanduje 250. rbr PVO, koja kao takva više ne postoji, a u decentralizovanom upravljanju komandujemo im mi...

 

Nedelja 23.05.1999.

 

... Imitator zračenja, koji je dobijen od Noskova, nije još postavljen u borbeni raspored i nije zaživeo. Pitam Danija zašto, kad sam otišao na stanicu da ga zamenim? Kaže da će rešiti. I na tome je i ostalo. Sve ja rešavam, a on kupi poene. Bilo gde može o bilo kome da kaže šta hoće, a da ti uopšte nemaš pojima o tome. Bez ikakvog saznanja i mogućnosti da se braniš. Trebalo bi uvesti da potčinjene starešine ocenjuju svoje pretpostavljene po raznim kriterijumima. Između ostalog: stručnost, odnos prema potčinjenima, poštovanje zakonskih normi i osećaj za rad sa ljudima. Ko tu ne dobije prolazne ocene, ne može biti na komandnoj dužnosti. Kako neko, zato što je komandant, može da radi sve ono što ne bi dozvolio nijednom svom potčinjenom? Time eksploatiše druge i sve se njemu pripisuje. To je žalosno. Sećam se priča starešina, dok im je Blagojević alkoholičar bio komandant. Ko je bio cenjen u jedinici i koliko se gajbi piva pilo za vreme borbenog dežurstva, u trajanju od sedam dana neprekidno. Šta je sa onim starešinama koji nisu bili u tom kolu?...

 

Ponedeljak 24.05.1999.

 

... Za dve smene, u trajanju od po 8 sati, svih 16 sam bio u pripravnosti br. 1. Premoren sam i budim se negde oko 11:40. Boško dolazi u 12:10. Sedimo i pričamo kako ćemo isto proći kao posle rata u Bosni. Borce niko živ neće zarezivati. To je tačno. Valjda ćemo imati neki dinar, a gde će oni silni ljudi kojima su razrušene fabrike? Od čega će oni živeti? Gde će se mladost zaposliti?...

 

... Dejan Tiosavljević razmišlja kako bi bilo dobro kada bi se blokovi operatora praćenja, oficira vođenja i k-dira baterije izvukli na rastojanja od barem 100 m od stanice za vođenje raketa.Posluga da se ukopa i zaštiti. Ako bi to bilo ostvareno, bilo bi super. Koliko bi se lakše išlo u smenu i bezbednije. Ovako stalno igramo mečki na rupi. Kako opasnost rađa ideje zaštite...

 

Utorak 25.05.1999.

 

Bude me u 04:30. Dotlić me zove i kaže da je bomba pala blizu centra veze i da treba poslati ljude da se vidi ima li povređenih.Odlazim na vatreni položaj.Na dvadesetak metara od centra veze, nailazim u šumi na jeziv prizor. Bomba je pala i napravila krater dubine 5–6 metara, možda i više, prečnika 15–20 metara. Prekrstili smo se svi, kad smo videli koliki je krater. Najverovatnije se radi o GBU-15. Težina bombe je negde oko 1100 kg, a bojeve glave, koliko se sećam, 465 kg. Pola tone. Šuma je iskasapljena. Drveće sa korenom iščupšano svuda uokolo. Udaljenst od tehnike i centra vatrenog položaja je oko 600–800 metara. Klasičan način uništenja jedinice. Vidljivost slaba. Dve ili tri grupe markiraju jedinicu na srednjim visinama, a 2 do 3 aviona se spuštaju nisko i idu na divizion. Geleri su teški po više kilograma. Kada je došao do rupe, Boško je uzeo lopatu i parče gelera i sahranio ga. Kaže, valja se...

 

... Dani mi reče da se priča da su između Batajnice, Ugrinovaca, Dobanovaca i Vojke nađeni ostaci velikog aviona sa osam ugljenisanih tela. Ako je to istina, onda nije ni čudo što toliko jure jedinice PVO. To sam ja sa smenom pucao iz Bečmena. Radi se o strategijskom bombarderu B-52. To je još jedan uspeh za istoriju. Mnogo bi me obradovalo da je tako...

 

... Odobren nam je početak marša u 20:00. Traže da budemo u pripravnosti br. 1 u 23:00. Izgubili su pojam o vremenu. Kao da ne znaju gde smo, gde treba da idemo i šta sve da uradimo da bi bili u pripravnosti br. 1. Totalno neraelno vreme, više nije ni ludost nego nečija velika glupost. U 21:00 otišlo je poslednje vozilo iz baterije za vođenje raketa. Sada treba da ide raketna baterija. Danas, dok smo razgovarali o taktici upotrebe Dani, Dotlić i ja, predložio sam da jaki imitator zračenja bude udaljen od nas 4–5 km i da ga prati slabiji, a mi na stanici da imamo drugi slabiji. Tako bismo bukvalno imitirali dve vatrene jedinice, a druga varijanta je da nas pokriva jaki imitator za vreme našeg zračenja. Obojica su se složila da je ideja dobra i da ćemo primeniti prvu varijantu...

 

... U vremenu od 17:00 do 18:30 kod nas je, sa Šumarcem, boravio pukovnik Lazović, komandant Brigade. Vidimo ga prvi put posle saobraćajnog udesa s početka rata. Ide još uvek na štakama. Žao mu je što je zajebao Stankovića i što je Stanković podneo sav teret rada Brigade. Kaže da mu je mnogo žao ljudi. Izgubili smo 9 ljudi i 9 diviziona. Noćas, dok smo se mi prevodili, po treći put je pogođen Đević. Ovaj put kasetnim bombama. Tehnika je izbačena iz upotrebe. Bajić kaže da mogu još da iščupaju jedan divizion, ali ne više. Lazović kaže da je Brigada do sada srušila 10 do 11 aviona, sa prosečnim utroškom od tri rakete. Noćas će on biti na komandnom mestu Brigade. Velika stvar. Vratio se u rat na štakama, sa više od pola izbačene Brigade!? Juče je Kraljevo lansiralo. Kaže da nam treba kao hleb oboren avion i da će se rat, po njegovom proračunu, završiti za dve ili tri nedelje. Pitanje je samo koja će opcija prevagnuti...

 

Pre rata imali smo osam diviziona i tri rezervna. Sada smo u funkciji samo još mi i Đokić. Ostale jedinice više ne postoje. Došao je pukovnik Tomić, vojinovac iz Korpusa da nas obiđe. Nema više jedinica za vazdušno osmatranje i navođenje.A mi dva meseca ratujemo sa jednim starešinom radarcem i priučenim vojnicima. Pamet i taktika Brigade se vidi i po tome što je praktično izgubila devet vatrenih jedinica, a kraljevački puk od četiri raketna diviziona, još uvek ima tri. Svaka čast Veselinu Pavloviću...

 

... Dotlić i Dani su našli smeštaj u Mihaljevcima. Za komandu kod Cveje Roglića. Kaže Dotlić najlepša kuća u Mihaljevcima. Mislim da je tu zaista u pravu. Poznajem odavno tog čoveka i njegovu familiju. Cveji je otac plaćao da ide svaki dan u Beograd, samo da bi seljaci videli kako on ide i studira. Kontroverzni biznismen posle raspada bivše države. Danijevo društvo. I on je kontroverzni komandant, koji radi šta hoće...

 

Sreda 26.05.1999.

 

Pri pogledu na ovaj datum, setio sam se vremena od pre 17 godina. Sinu mi je danas rođendan, a ja sam u ovoj jebenoj rupi sav ušmuran i mokar. Jezivo je kolika je sparina...

 

Smrdim na znoj. Meštani treba da sačekaju i prihvate vojsku po jedinicama. Došao je i naš domaćin Cveja...Došao sam jutros u smenu. Tehnika još uvek nije prevedena. Dani je planirao, kaže, da ide kući. Iz čista mira. Začas je ispario sa položaja. Zaboravio je i da se nađe sa inžinjercima u Boljevcima i da im pokaže gde da uređuju naredni položaj. Mene zovu sa Operativnog centra i kažu mi da nas inžinjerci čekaju. Kažem im da samo Dani zna mesto i da je čista glupost i ludost da ja šaljem čoveka, koji ne zna gde se pravi položaj. Dajem Samardžiću i Marjanoviću brojeve telefona Danija. Nigde se niko ne javlja, a pejdžer i mobilni su mu isključeni. Tomović mi večeras kaže da su Đevića tukli u 00:05, baš u vreme kad su obe smene bile na položaju. Poneko je zadobio samo nekoliko prostrelnih rana. Nema poginulih. Velika sreća. Tri puta su ga do sada tukli...

 

Četvrtak 27.05.1999.

 

U smeni sam jutros od 06:00 do 12:00. Ljubenković, starešina na osmatračkom radaru, bio je kući da obiđe porodicu. Komšija mu radi u pekari, čiji vlasnik radi u Službi državne bezbednosti. Tu noć, kad smo pucali iz Bečmena, oko 03:00 došao je kod radnika u smenu i doneo litar viskija da časti. Noćas je kaže oboren B-2 strategijski bombader, "nevidljivi" stelt, avion zvani "spirit" (duh). I radio-amateri su javili. Hrvatska radio i TV stanica – samo jednom i više ne. Veza ne radi i ne mogu da se javim sinu da mu čestitam rođendan...

 

Petak 28.05.1999.

 

... Diskutujemo o propaloj politici, koja je dovela do rata, državi i narodu. O inteligenciji, koja je otišla. O Vojsci i truleži, sve negativne stvari iz društva su se preslikale i na Vojsku. O autokratiji i despotiji. Sve je isto. Proglašeni su Milošević, Milutinović, Ojdanić i Stoiljković za ratne zločince i dokumentacija je otišla u Hag. Ratnici će proći kao i u Bosni. Biće ih puni semafori i bez posla. Ovo je jedan veliki incident. Ratovati sa 19 najrazvijenijih zemalja sveta bez i jednog saveznika. Ludost. Ako već moraju da dođu, bolje da su došli kao prijatelji, a ne kao neprijatelji.

 

Žene su apsolutno u pravu. Hoće li nas posle hapsiti po selima i gradovima? Ili će u miru dobiti ono što nisu u ratu... U toku dana skoknuo sam do Vrdnika. Fruška gora je prelepa. Oči su mi se zamaglile kad sam video nepokošeno dvorište, sve zapušteno i u travi. Ugašeno ognjište. Jeo sam jagode. Ima ih dosta. Detelina je nikla na drugoj polovini bašte, što je Đole posejao. U podrumu se oseća miris memle, jer je stalno sve zatvoreno. Tužno. Iz kuće uzimam sveće i odlazim na groblje.

 

Palim sveće. Gore mirno. Kao da su se otac i majka obradovali što sam došo. Tako kažu kad sveće ravnomerno gore. Sutra su zadušnice. Obraćam im se u mislima da me sačuvaju i da ostanem živ. Kao da to mogu. Suze mi oči. Prebrisao sam spomenik. Ocu sam, po običaju, zapalio cigaretu i položio je na grob. Bože, koliko sam osećao potrebu da ih obiđem i zahvalim što me čuvaju...

 

- General Petrović najavljuje upotrebu Mig-21 u borbenim dejstvima. Nije najjasnije zašto se razmišljalo o žrtvovanju pilota i koji bi cilj bio postignut da je do realizacije došlo?

 

- Zahtev da se zrači duže ne znači obaranje neprijateljskih aviona-to je totalno nepoznavanje raketnog sistema i načina rada borbenih posluga. Svi raketni divizioni koji su zračili u toku borbenog rada više od 30 sekundi bili su pogođeni, tehnika eliminisana često sa ljudskim gubicima. Na taj način smanjivan je broj vatrenih jedinica u odbrani objekata. Zašto se na tome insistiralo?

 

- U jedinicu stižu prve informacije od pripadnika državne bezbednosti da je oboren B-2A, najskuplji avion na svetu. Posle 20 maja Nato avijacija primenjuje dodatne mere zaštite u letu. Intenzivirani su vazdušni udari, a od 21 maja do kraja rata povučen je iz borbenih dejstava strategijski bombarder B-2A. Da li su to neki od dokaza da je u noći 19/20 maj pogođen strategijski bombarder?

 

- U cilju povećanja vatrene moći i postizanju iznenađanja, raketnom divizionu Neva dodeljuje se raketni sistem Kub

 

- Predlog da potčinjene starešine ocenjuju predpostavljene, u cilju izbegavanja zloupotrebe službenog položaja. Predlog za analizu.

 

- Sjajna ideja Aničića u primeni IRZ-a kojom se obmanjuje Nato i stiče utisak prisustva dve vatrene jedinice na terenu

 

- Kraljevački puk je ratovao drugačije od 250 rbr PVO i sačuvao tehniku i ljude.Brigada je u jednom momentu izgubila sve jedinice. Jedino je 3 rd. PVO ratovao svih 78 dana rata, a 15-20 dana ratovao je sam

 

- Komandant diviziona, Dani Zoltan, za vreme dužeg odsustva iz jedinice je nedostupan na mobilnom telefonu. Nikog u jedinici nije informisao o mestu inžinjerijskog uređenja narednog položaja. U slučaju posedanja tog položaja jedinica ne bi bila na vreme zaštićena.

 

- Proglašavanje političkog i vojnog vrha države za ratne zločince bez prikupljenih dokaza, kako bi se za rat okrivili Srbi, a samim tim i vojska koja je branila "zločinačku" politiku. Poslata je poruka svetu da država ne treba da se brani. Oni koji je brane biće proglašeni za ratne zločince. Na taj način ukida se pravo narodima na odbranu svog suverenitata.

_______________

 

Ratni dnevnik - Smena može da se naruči slanjem SMS poruke sa podacima dostavljanja na telefon 064/138-02-03 po ceni od 450 dinara plus troškovi poštarine. Plaćanje po preuzimanju.

__________________________________

 

Đorđe Aničić, potpukovnik u penziji, bivši pripadnik Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne Odbrane RV i PVO raketne jedinice vojske SR Jugoslavije. Đorđe Aničić bio je zamenik komandanta 3. raketnog diviziona (3rd PVO) 250 raketne brigade (250 rbr PVO) pomoćnik rukovaoca gađanja u borbenoj posluzi. Član borbene posluge koja je za vreme NATO bombardovanja 1999. godine 27. marta u 20.42 oborila avion F-117A Noćni soko. Avion je pao u atar sremskog sela Buđanovci. Ratno ime potpukovnika je Anđelko Đorđević. Avion je oboren raketnim sistemom S-125 Neva (NATO oznaka SA-3 Goa). Treći raketni divizion je oborio i F-16 koji je pao u rejonu sela Nakučana kod Šabca. Sve zasluge za to obaranje pripisano je komandantu borbene posluge pukovniku Zoltanu Daniju, koji je u kasnijim intervijuima tvrdio da je on ličnim modifikacijama sistema zaslužan za obaranje aviona F 117A, međutim te tvrdnje nisu bile tačne a demantovane su od strane svih ostalih članova borbene posluge i Aničića lično.

 

Penzionisan je 1. maja 2002. godine na sopstveni zahtev. Živi u Beogradu.

 

Autor je ratnog dnevnika SMENA koji je iz dana u dan beležio događaje u 3 raketnom divizionu PVO. U ovom delu je u celosti objašnjen ceo razvojni put jedinice i njenih članova svih 78 NATO bombardovanja SRJ.