Zašto ljubav nije dovoljna

Čovek je rođen da voli i da radi. Ako malo dublje promislite rad iz prinude svakog užasava, tako da je istinski rad samo onaj koji se voli. Zato, čovek je rođen da voli i da radi ali samo posao koji voli. Zbog toga možemo reći, čovek je rođen samo da voli.

Ali u životu mnogi ne uživaju u ljubavi. Zašto je to skoro neumitno pravilo, kada bi trebalo da je ljubav supstanca života? Odgovor leži u saznanju da mnogi ljudi odrastaju sa pogrešnom orijentacijom kako voditi autentičan život. Skoro niko ne ide u život sa namerom da izrazi strpljenje, pokaže naklonost, manifestuje služenje, a da ne zahteva nadoknadu svojih ulaganja. Drugim rečima, svi zahtevaju da budu voljeni, a retko ko se zapita da li i koliko istinski voli.

Davno je rečeno da je pamet najpravednije raspoređena vrednost u životu. Svako za sebe misli da je ima dovoljno. Nasuprot tako shvaćenoj pravednosti, moglo bi se reći da je sebičnost najnepravednije raspoređena osobina među ljudima. Svako misli da se odlikuje sa baš malo sebičnosti, dok su oni drugi grozno sebični.

Na žalost, za razliku od pameti koja je zaista neproporcionalno raspoređena među ljudima, sebičnost ili egoizam je stvarno najpravednije raspoređen ljudski kvalitet u životu. Tu vlada hiperinflacija. Mi volimo samo ono što polira ili glača naš ego. Valjda je to zakonitost života. Ne možemo doći do ljubavi , razumevanja i skladnih odnosa sa drugima dok nas ne zaboli naše Ja.