Zanatlija kojeg poznajem - obućar

Svakog jutra kada odem u pekaru po hleb, obavezno prođem pored radnje čika Miloja. Stariji kažu da je čika Miloje tu još mnogo pre nego što sam ja došao na svet. Kada nema posla, sedi ispred svoje radnjice, prelistava dnevnu štampu i puši lulu. Obavezno mu kažem dobar dan, a on me uvek pita kako ide škola, čak se i našali, pa kaže ako nekad odustanem od škole, mogu doći kod njega na zanat, uvek ću imati za svoj hleb.

Dobar je čovek čika Miloje, ima prosedu kosu i tanke sede brkove. Uvek je nasmejan i dobro raspoložen. I njegov tata je bio obućar, od njega je naučio zanat i nasledio radnju. Mama kaže da je čika Mile ranije radio u fabrici cipela, dok se ona nije ugasila i svi radnici ostali bez posla. Srećom, čika Miloje je imao svoju malu radnju. Čuo sam od bake da je ranije Milojev tata pravio budućim mladama cipelice za venčanje i sve su bile posebne i unikatne, nikada ne bi napravio iste. Danas čika Miloje s vremena na vreme napravi po koji par cipela po narudžbini, mada je to retko, kaže da su ove velike fabrike preotele posao malim zanatlijama. Ipak, čika Miloje ima posla, ne toliko mnogo kao nekad, ali može da zaradi. Uglavnom mu ljudi donose cipele da se zašiju i zakrpe kad se pocepaju ili zalepi kad se odlepe. Mama stalno spominje neke flekice, a to je zapravo materijal koji čika Mile lepi na petu cipele i tako one mogu da se nose još jednu sezonu. I ja sam jednom odneo čika Miloju patike za fudbal. Tek smo ih bili kupili, a ja sam bio nemaran i pocepao ih. Srećom, čika Miloje je ih je očas posla sredio i one su bile kao nove. Mojoj mlađoj sestri je pravio cipelice za balet, baletanke. Od platna je napravio baletankicu, umetnuo drvenu podlogu i privezao malo satenske trake umesto pertli.

U ulici svi poznajemo čika Miloja i kad god imamo neki problem s obućom, prvo odemo kod njega. Nekad neće ni da naplati, kaže nije to ništa, pa se mama i baka ljute i obavezno mu pošalju kafu u znak zahvalnosti. Jednom sam gledao kako čika Miloje popravlja cipele. Prvo ih je pregledao kao hirurg, utvrdio problem i onda malo po malo počeo da ih dovodi u red. Zalepio je cipele na mestima gde su se odlepile, dodao one flekice, kako iz zove moja mama, namazao kremom i dobro iščetkao, izgledale su kao nove. Posmatrao sam čika Miloja kako je predan svom radu i izgleda kao umetnik dok stvara svoje novo delo. Na kraju krajeva, čika Miloje i jeste umetnik, od starih, pohabanih cipela napraviti nove, to je pravo čudo!

_________________________________

Zanatlija kojeg poznajem - stolar 

Od svih članova moje porodice, najviše volim mog deku, maminog tatu. Sa njim nikad nije dosadno, uvek ima ponešto zanimljivo da mi ispriča ili pokaže i pušta me da sedim u njegovoj radionici i posmatram njegovu magiju.

Moj deka je stolar i on pravi svašta od drveta, najviše stolice i stolove, različitih veličina i oblika. Kod mog deke u radionici može svašta da se vidi i svako može pronaći nešto za sebe. Šta drugi zamisle, moj deka to ostvari. Nekad to budu jednostavne stolice od drveta sa okruglim stolom, nekad to budu i stolice koje deka uz pomoć jednog prijatelja tapacira, kad kome treba, napravi i krevet i svi kažu da ono što Laza napravi, to traje večno. Mušterije odlaze zadovoljne i sa osmehom i uvek se iznova vraćaju.

Postoje kod deke generacije koje dolaze, tako je recimo pravio krevet nekom bračnom paru, pa onda krevete za njihovu decu, a sada i za njihove unuke. I svi kažu da se svet menja, ali kvalitet Lazinog rada ostaje isti. Nekad mušterije samo donesu neki komad nameštaja da deka popravi. A njegove ruke, kao da su čarobne, za čas sve poprave, staru stolicu samo malo dotera, prefarba i prelakira i ona je kao nova. Deka stalno govori da je jedini recept za njegovu uspešnost ljubav i da svako treba da voli posao kojim se bavi.

Kad sam bila mala, deka je od drveta napravio dvorac za moje lutke. Bio je ogroman i poseban, zauzeo je pola sobe i sve su drugarice želele da dođu da ga vide. Posle mi je napravio stočić i stolice, da moje drugarice i ja imamo gde da pravimo čajanku. Od poda do plafona diže se polica za knjige koju je moj deka napravio kad sam krenula u školu. Na sve je mislio i kako da ne zauzme previše mesta i kako da bude pregledna i prostorna da sve knjige mogu da stanu. Takođe mi je deka napravio radni sto od belog hrasta da imam gde da sednem kad učim i pišem domaće zadatake.

Kod mog deke u radionici uvek ima posla i nikad nije dosadno. Ujutru ustane, popije kafu i odlazi u radionicu u kojoj ostaje do večeri, napravi samo pauzu za ručak. Nikada nije umoran i nervozan, sa svakim popriča i našali se. Ne žali se ni na šta. Kad ga baka pita bole li ga leđa od dugog sedenja on joj kaže da se nikad bolje nije osećao. Jednom je deku uhvatio grip i baka mu je naredila da ostane u krevetu dok se ne oporavi, ja sam htela da ga zamenim, a deka je tada rekao da ja treba da učim i da jednog dana budem doktorka, tako on nikada neće biti bolestan i radionica će uvek biti otvorena. Mnogo volim mog deku i srećna sam što je baš on moj deda!