Verica Todorov - Nemir

Spuštam umoran kapak na jednom oku. Ispred mene su još uvek realni predmeti, realna bića, ali mi se polako gube u gustoj izmaglici. Koliko li su stvarni? Granica mi kida stopala, moram da se odlučim. Konačno skupljam hrabrost i čvrsto zatvaram oči. Padam. Dubina, ponor je kao bez kraja. Gubim pojam o vremenu, prostoru. Strah me je, ali grizem usne. Izdržaću.

Konačno, čvrsto tlo. Preda mnom su vrata. Uz ustručavanje, pritiskam kvaku. Ulazim. Vidim ih. Vidim decu, žene, ljude. Smeju se, srećni su. Sunce kupa svaki delić njihovih radosnih lica. Zašto mi je sve to delovalo lažno. Ostavljam ih, zaboravljam. Izlazim napolje. Sumrak se hvata po obrisima moga neba. Koračam ka njima, ka drugim vratima. Unutra je ogromna, prazna prostorija. Jedino su se u dnu ugla čuli jecaji. Plakala je. Ta mala plavooka devojcica je plakala. Njen je bol tako veliki, a suze teške. Odakle je poznajem ? Ne umem da je utešim, da joj pomognem. I to je ono najstrašnije. Ulećem kroz prva vrata koja se stvoriše preda mnom. Pogled mi pada na sitnu ženu, pognute glave. Zbunjena je, tužna. Oko nje je gomila iskrivljenih lica koja je napadaju, viču. Unose joj se u facu, uz strašne reči. Ona plače, pati. Brani se. Nije kriva. Bezdušno pokušavam da ih sklonim od nje, da je odbranim. Okrutni su! Nepravedni! Ne podnosim ih! Ali ne vredi. Mene niko ne primećuje. Puna besa, gorčine bežim, gubim se, nestajem. Bežim od sebe, od svih. Tmina se skuplja, zgusnula se oko mene, steže me i guši. Prelomljena ulazim na naredna vrata, nadam se dobru, ljubavi. Ostajem zaleđena scenama koje su me dočekale. Ljudi padaju pred mojim nogama, polomljeni, krvavi. Još je strašniji plač koji je oko mene. Ne vidim odakle dopiru, ali plač osećam kao da je moj. Koliko je zla! Koliko je mržnje u svetu, u nama! Ne vredi ni da pitam čemu sve to. Znam da će mi tišina odgovoriti.

Konačno stižem pred ta vrata. Znam šta me čeka. Provalija, ponor koji svojom dubinom vuče ka dole. Nemam snage da se oduprem. Padam. Ne plašim se. A i zbog čega bih. Raspadam se po tlu bez vremena, prostora, na početku, ili na kraju, više ne znam. Nije ni važno. Nemam volje da se ponovo sastavim i krenem iznova.

Verica Todorov IV-1 (2003)