Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Ulica mog djetinjstva

Ulica mog djetinjstva

Ulica mog djetinjstva

 

Svi mi imamo neko mesto, neki kraj, ili možda ulicu koja nas tako neodoljivo potseća na naše detinjstvo. Ponekad je to mesto ili ulica kojom više ne prolazimo iz nekog razloga. I ja imam takvu ulicu koje se uvek rado sećam. To je bezimena ulica sa mnogo divljih kestena, mirisnih bagrema i zelenih maslina. Ustvari to je jedan krivudavi put koji je išao uporedo sa glavnim, ali nama tadašnjoj deci vrlo zanimljiv. U toj ulici nalazila se samo jedna kućica, bolje reći obična krovinjara, a u njoj je živela jedna baka. Živela je vrlo usamljeno, a njeno jedino društvo su bile tri koze i nekoliko kokošaka. U njenom dvorištu je rastao veliki kesten i dve masline. Za sve meštane je bila čudakinja, a neki su je smatrali ludom. Nosila je neku za nas čudnu odeću, koja je uvek bila besprekorno čista, a na njenom licu niko nije mogao pročitati godine. Ali ta baka nije volela decu, jer deca nisu imala obzira prema njoj. Rugala su joj se smišljajuci razne pesme i rime. A ona je ćutala sve dok ne bi izgubila i zadnju trunku strpljenja, a onda bi počelo da leti kamenje sa njene već unapred sakupljene gomilice. Vikala je i neke pogrdne reči, a deci je uvek bilo zanimljivo da beže sa tog mesta i posle pričaju herojske priče o susretu sa bakom.

 

Htela ili ne među tom decom sam ponekad bila i ja, ali joj nikada nisam uputila nijednu ružnu reč, ali kada su druga deca bežala, morala sam i ja. Mogli smo na putu iz škole, proći glavnim putem, ali nama je bilo zanimljivo da prođemo baš tim sporednim.


Onda, jednog dana ostala sam duže u školi našla sam se sama na putu kući. Nisam nipošto nameravala da prođem bakinom ulicom, ali kada sam stigla do raskršća zastala sam. Nešto me neodoljivo privlačilo da jednom sama prođem, iako sam se strašno bojala. I prošla sam bakinu kuću, kesten, masline i koze koje su mirno pasle, ali bake nije bilo na vidiku.


Dobro je, pomislila sam, danas ću se hvaliti da sam sama prešla taj put. Ali na maloj krivini sam zastala kao ukopana, ispred mene je stajala baka streljajući me svojim prodornim očima. Htela sam pobeći, ali noge su otkazele, drhtala sam kao prut. Onda me ona uhvatila za mišicu svojom koščatom rukom, dok je u drugoj držala štap. Gotovo je pomislila sam, sad će me ubiti onim štapom. Nisam mogla ništa da kažem, čak ni da plačem. Onda sam čula bakin tihi glas. "Ne boj se" rekla je, "neću ti ništa, ti nisi kao ostali, nikad me nisi vređala niti mi se rugala, znam i tvoje ime, dođi i sedi malo samnom". I dalje sam se bojala, ali sam kao opčinjena pošla sa bakom. Uvela me u svoju kućicu. Unutra je sve bilo čisto i na svom mestu, za razliku od spoljašnjeg izgleda kuće. Onda me povela na kamenu klupicu iza kuće odakle se videlo daleko, preda mnom se ukazao nezaboravan prizor. Onda je rekla, znaš dete mnogi misle da sam luda, niko neće da se druži samnom, svi beže od mene, ali bih volela da tebi ispričam istinu o sebi, koju niko nezna. Opustila sam se i sela pored nje na klupicu. A onda sam čula bakinu priču i ne samo tada, nego sam dolazila narednih dana, meseci i godina kada god sam uspela da se iskradem da niko nezna. A baka je pričala i pričala, a ja sam je slušala otvorenih usta. Želela je da zapamtim njenu priču i da je nekome kasnije ispričam. I zapamtila sam svaku njenu reč. I tako je prošlo vreme moje osnovne škole i došlo je vreme mog odlaska iz rodnog kraja. Još jednom sam otišla kod bake da se sa njom pozdravim. Poklonila mi je vezenu plavu bluzu, koju i danas čuvam među mojim dragim uspomenama. Zagrlila sam to sitno uvelo telo, a baka je zaplakala i rekla: "Znam odrasla si i moraš dalje, idi sa mojim blagoslovom, ali se uvek seti da si mi mnogo ulepšala moje poslednje dane." Kada sam završila školovanje i vratila se kući, pošla sam da posetim baku. Zastala sam, nije više bilo onog puteljka, ni bakine kućice ni kestena, ni maslina a ni bake, sve je nestalo pred novom modernom arhitekturom. Mogla sam samo da zamišljam gde se šta nalazilo. Ostale su samo uspomene i jedan grob na kome kratko piše.
OVDE POČIVA BAKA SELA.

_________________________________

 

Ulica mog djetinjstva

 

Moja mala ulica u kojoj rastem je za mene najlepša ulica na svetu. U njoj sam napravila prve korake i moje najranije uspomene vezane su baš za nju.

 

Ulica u kojoj živim nalazi se na naselju Gradnulica. To je najstariji deo grada, nedaleko od samog centra. Sada kada je posmatram, ona je kratka, uska i mala, a nekada mi je izgledala kao ceo svet. Kuće su u njoj stare, građene sredinom XX veka, a neke čak i pre. Ipak, neke se trude da idu u korak sa vremenom zahvaljujući novim fasadama živih boja. U nizu prizemnih kuća izdvoji se poneka spratna, novija kuća. Put je asfaltiran, ne savršeno ravno, čak su ponegde velike rupe, tako da tu nisam mogla nesmetano da vozim bicikl i rolere, ali su okolne ulice bile savršene za to. Pošto je ovo zemljoradnički kraj, mnogi u svojim velikim dvorištima gaje krave, ovce i živinu, pored kojih se igraju i leškare psi i mačke. Ispred kuća ljudi su posadili cveće, voćke, a ponegde je to i prava mala ulična bašta. Pred nekim kućama ko zna još od kad postoji veliko drveće pod čijim hladom kad otopli na klupama sede stariji ljudi. Sećam se da su ti stariji ljudi leti uvek sedeli ispred svojih kuća i posmatrali nas kako se igramo. Posebno su mi drage klupe koje su se nalazile na oba ugla moje ulice jer sam ponekad leti sa svojim drugovima na nekoj od njih provodila ceo dan.

 

Ranije je u ulici  bilo mnogo dece. Postojao je samo jedan problem, ja sam bila jedina devojčica u njoj. Ipak, to mi nije mnogo smetalo jer su me dečaci lepo prihvatili, pa sam zajedno sa njima učestvovala u dečjim nestašlucima. Obožavali smo da „krademo" povrće i voće i jedemo ih. Baki iz čije smo bašte brali sočne višnje, kajsije ili šljive to nije smetalo. Kada bi nas uhvatila na delu, samo bi se nasmejala i odmahnula rukom. Prolaznici bi gledali u nas i sa osmehom prolazili sećajući se valjda svojih nestašluka. Zimi, kada je bilo puno snega, često smo pravili iglo kako bi se u njemu sakrili od roditelja. Ponekad je bilo tesno, pa je u njega stao samo pas ili mačka.

 

U blizini moje ulice se nalazi „Karađorđev park" gde je svake godine dolazio cirkus. Mi smo, kada bi se predstave završile, odlazili tamo i gledali životinje i špijunirali cirkuzante. Svaki put bi nas neko primetio i pojurio, ali bezuspešno jer smo mi vrlo brzo uspevali da se vratimo u našu ulicu koja nam je nudila brojna skloništa. Ako bismo želeli da igramo fudbal, između dve vatre, žmurke ili jure, nismo to mogli raditi na putu u ulici jer su često prolazili automobili, pa je zbog toga igra bila nesigurna. Na sreću, u blizini je porta gde smo mogli igrati sve ove važne dečije igre, a pritom smo se mogli i klackati i ljuljati.  Blizu moje ulice je i škola, pa je i to njena velika prednost u odnosu na druge ulice. Budući da mi do škole treba pet minuta, uvek sam mogla duže da spavam od svojih drugova i da trknem do kuće ako nešto zaboravim.

 

Moja ulica možda nije savršena, ali je ona za mene najdraža jer joj lepotu daju svi moji drugovi sa kojima sam rasla i  dobri ljudi koji žive u njoj i koji  nas nisu sprečili da u njoj provedemo mnogobrojne lepe trenutke odrastanja.

_________________________________

 

Ulica mog djetinjstva


Nedaleko od reke Nišave, ušuškana između dva reda prizemnih kuća, leži mala, živopisna ulica. Mala, a meni najdraža-ulica mog denjstva.


Izdaleka izgleda kao tanka crta razvučena između stare pruge, usnule reke i malih belih kuća. Kad priđeš bliže,osetiš svu njenu lepotu i bliskost.

 

Najlepša je u proleće. Kad procvetaju bašte, šljivici i ozelene vinogradi. Dune vetar sa Nišave pa pomeša miris vrbe, mlade trave sa mirisom zumbula i lala.Taj miris se usadi u njen tvrdi, crni asfalt i on postane mekši, lepši. Raznobojni kišobrani od rascvetalih jorgovana, kajsija i jabuka pružaju prijatan hlad. Tad sedim na tanke skute njene crne haljine i prisećam se prvih koraka, prve vožnje biciklom, prvih padova i oljuštenih kolena.


Prisećam se suza radosnica i suza bola, prvih simpatija i ljutnje komšija zbog polomljenih prozora i ugažene trave.Ona sve to razume. Po sjaju njenih kamenčića znam da saoseća sa mnom. Priča i ona meni o tome kako je nekada izgledala. Tu je ranije bila stara Kožara, Konjički klub, a okolo plodna polja. Ne krije da sada izgleda lepše i da je zbog toga srećnija. Ima nas koji je volimo i stalno je preuređujemo i priređujemo joj radost.


Dole između Nišave i pruge leži mala ulica kajsija, jorgovana, mala, a meni najdraža "ULICA MOG DETINJSTVA"!


Sara Savić

_________________________________

 

Ulica mog djetinjstva 


Nekada davno, a u ovom periodu godine, poslije proslavljenih Uskrsa, Vaskrsa, ponekad i Bajrama (zavisno od lunarnog kalendara), slavili smo praznik svih (vjernika i ateista) "1 maj", praznik rada. Poslije toga smo polako išli jednom malom prazničnom majskom datumu za kojeg skoro niko nije znao. To je bio "13 maj" dan službenika unutrašnjih poslova. Taj praznik mi smo u raji zvali "Dan Milicionera", a jalijaši su ga zvali "Drotov-dan".

 

Poslije onog rata, spoljni neprijatelj je bio otjeran ali je trebalo braniti društvo od lopova, profitera i "drugih unutrašnjih neprijatelja". Tada je nastala legendarna izreka OZNA kad-tad sve dozna. OZNA je imala "velike uši" i radila je "diskretno", ali društvo je trebalo ljude koji će "hodati ulicom" javno u uniformi, da narod vidi da je narodna vlast prisutna i da kontroliše situaciju.

 

Tada je stvoren njegov legendarni lik; plava uniforma, neizbježni pendrek i pištolj; i to je bilo sve. Današnji policajci su obrazovani, inteligentni i opremljeni najsavremenijom opremom, ali ne mogu da ostvare sigurnost kakvu je nama osiguravao "drug plavi". Tada nije bilo otimanja djece, nije bilo reketiranja, ni pljačkanja banaka, ni pucanja vatrenim oružjem na gradskim ulicama, ni organizovanog kriminala i drugi vrsta kriminala.

 

On je sve regulisao pendrekom i za mene je bio heroj mog djetinjstva jer mi je omogućio mirno djetinjstvo i da se slobodno igram u parku, na ulici i da moji roditelji ne strahuju za mene. U to doba najveće probleme su pravili jalijaši, džeparoši i "droce".

 

Za partiju na vlasti on je bio "drug narodni milicioner", a raja ga je još nazivala caja, murija, pajkan i slicno. Odmah u poslijeratnom periodu za tu službu nisu se tražili puno školovani nego jaki, pa da bi dobio taj posao morao si imati i visinu i težinu. Pa tako pitali jednu majku što joj nisu sina primili u miliciju, a ona kaže: "A nije im'o kila!"

 

Nekada je bio održavan kurs (jedan razred) za milicionere na Vracama, blizu željeznicke pruge kuda je prolazio legendarni voz zvani Ćiro. Neki zlonamjerni su imali običaj postaviti pitanje kakva je razlika izmedju caje i Ćire, a onda brzo davali odgovor "Ćiro ima prvi i drugi razred, a caja samo prvi!"

 

Poslije tromjesečnog kursa, oni su bili "bačeni" u vatru na sarajevske ulice, da se hrvu sa jalijašima i sličnim. Jalijaši su se bojali uniforme i "ratovali" su sa milicijom svojim uličnim jezikom i ublehama.

 

Ako nisu imali visoke neke škole, narodni milicioneri su bili prirodno pametni i "investirali u buduće dane!". Pa , tako ako ste napravili neki mali saobraćajni prekršaj mogli ste biti sigurni da će, poslije provjere vozačke, prvo pitanje biti : "A gdje ti radiš?". To je bilo vrlo važno, jer ako ste bili doktor, profesor u školi ili posebno granapdžija ( u to doba dešavale su se nestašice prehrambenih artikala i imati poznatog granapdžiju bila je dobitna kombinacija!). Onda bi drug narodni organ vadio svoj mali notes iz zadnjeg džepa da upiše vaše ime samo za sebe.

 

Sve se završavalo opomenom da se to ne ponovi, a mogao si računati sa tim (pogotovo granapdžija) da će ta faca u plavom zakucati na tvoja vrata u potrebnom momentu.

 

Kazu da je nekada, jedan vozač odgovorio na pitanje sta je po zanimanju ; "Biohemičar", a narodni milicioner kaže "Ne pitam te sta si bio, no šta si sad!"

 

A da narodna milicija zna dobro da degeneči, to sam se uvjerio lično za vrijeme studentskih protesta "68" kod bivše gradske kafane preko puta velikog parka. Ja sam bio srednjoškolac, ali me je radoznalost gurnula u "masu". Neko je napravio "belaj", našto je narodna milicija počela da pendreka prisutne. Ja sam sjetio onog starog vica o zecu koji je pobjegao preko Drine, jer je čuo da narodni organi hoće da uštroje "medvjede". Pitaju ga ljudi": "Pa što si ti pobjegao, nisi te medo!". A zeko kaže : "Dok ja njima objasnim da sam je zec, ostadoh ja bez muškosti!"

I ja sam skontao, dok ja njima objasnim da ja nisam student, nego srednjoškolac ostadoh ja krivih ledja!

 

Dok sam bježao, čuo sam vapaj jednog jadnika kojeg je milicija stigla ; "Nemoj druže plavi, nemoj samo po glavi...!" To mi je poslije neko vrijeme odzvonjavalo često u ušima i pouka da sam lično izbjegao sličnu sudbinu, samo zahvaljujući brzom radu nogu!

 

Ovo je bila priča o drugu u plavoj uniformi, a kojeg više nema! On je uspješno cuvao ulice mog djetinjstva. Neki će reči da je bio "prebrz" na pendreku ! Moguće je i to, ali pendrek je koristio, što ja znam, samo na onima koji su pravili belaje.

 

Napisano 15 maja 2012 autor Mirza Hasanefendic

loading...
35 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Ulica mog djetinjstva

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u