Tata

Seosko groblje, na kom skoro da i nema više mesta. Koliko je samo mojih pod zemljom, ne mogu ni da razmišljam o tome... Koliko god godina da ne idem u rodno selo, nikada neću zaboraviti put od ulaza na groblje, do tatinog groba. Hodam, a grlo mi se već steže. Hoću da pričam sa njim i da mu pričam o mukama koje se gomilaju. Da ga obradujem uspesima.

Samo da mu postavim jedno pitanje: grešim li birajući ovaj put?

Ali slika urezana u crnom mermeru mi se samo smeši, ne može da progovori. Gomilaju mi se suze u oku... Gledam tok predivnog čoveka koji mi je bio otac samo 13 godina. Kako rastem, nedostaje mi sve više. Koliko puta sam želela da me zagrli, da dođe na roditeljski sastanak ili da se samo izdere na mene jer sam nešto uradila pogrešno. Bilo šta, samo da je tu. Gledam ga, moje oči, obrve, osmeh... sve je isto. Više se i ne čudim zašto su svi plakali kada su videli slike sa male mature, govoreći: - Kao da njega vidim.

Stojim na njegovom grobu, a u glavi se vrte slike, boje, mirisi... Miris ribe koju je donosio i koji bi se proneo po celom dvorištu. Isto to dvorište sada vrišti u rodnom mestu. Prazno. Trava je narasla, osušila se... kao da iščekuje da čuje ljudski glas.

Završavam gimnaziju, njega nema da mi kaže šta dalje. On je to uvek umeo. Kada se pojavi u mojim snovima, nije ništa manje lep i drag kakvog ga pamtim. Poslednji put kada sam ga sanjala, bio je tako nežan...

Sedeli smo jedan do drugog, nakon mog porođaja.
- Tata, kako da nazovem mog sina?
- Pavle, rekao je sa osmehom na licu.

Posle tog sna sam bila još nostalgičnija. Ako ikada budem bila majka, moje dete neće imati jednog dedu.