Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Strah

Strah

Strah

 

Siguran sam da ne postoji čovek koji nije osetio strah. Bojati se nečega je potpuno ljudski osećaj, nedostatak tog osećaja bi predstavljao i odsustvo čoveka onakvog kakvog ga je Bog odredio, onakvog kakvog ga svet poznaje.


Zato se od straha kao takvog ne treba skrivati ili se toga stideti. Nažalost postoje i strahovi koji su nepotrebni, a javljaju se u vidu bolesti. Neke od njih je moguće izlečiti a neke ne. Takvi strahovi nastali su kao posledica načina života, kao posledica traume ili su jednostavno dobijeni rođenjem. Nastanak i lečenje tih strahova nije naša tema i nećemo se baviti time, to ostavljamo onima čiji je to i posao.


Mi ćemo ovde govoriti o drugoj vrsti straha, onom što dolazi iz duše, onom po kojem se razlikuju istok i zapad. Nije isti strah koji muči pravoslavnu dušu istoka i onaj koji muči duše pristalica materijalnog zapada. Ali nećemo tvrditi da su granice između tih strahova neprobojne, s obzirom da je ljudska duša u pitanju. Umesto u crno-belim relacijima dana i noći, pre ćemo govoriti o zori i sumraku, u nadi da će zalutale duše ipak naći svoj put. Ali, i u jednom i u drugom slučaju, važi izreka:


POBEĐUJE NAS SAMO ONO ČEGA SE PLAŠIMO - Latinska poslovica

 

Dakle, postoje duše koje posle prvih jutarnjih zraka svetlosti dolazećeg sunca sa istoka tek očekuju svetlost dana, i one čiji su pogledi upereni u sunce koje svojim poslednjim zracima najavljuje nastupajuću tminu. Svetosavac se ne plaši mraka, u njegovom srcu je svetlost koja uvek razgoni tminu. Njegova duša ispunjena pravdoljubivošću i verom zna da jedine poraze može naneti samoj sebi. Porazi dolaze samo kao posledica nečinjenja onog što je Bogougodno, onog što je pravedno. Bog nas tada jasno opominje ali i daje šansu za pokajanje. Dakle, osnovni strah ovog tipa čoveka je da neće učiniti ono što je ispravno i živeti na pravi način. Jer, pravoslavlje je za njega i pravoživlje.


Nasuprot tom verom, pravdom i istinom ispunjenom srcu stoji zapadno, ispunjeno brigama svakodnevnog života: Da li će firma preživeti? Da li ću izgubiti posao? Šta će danas poskupeti? Da li ću dobiti platu? Kolika mi je rata za kredit?


Uočavajući ovu suštinsku razliku, neminovno se nameće pitanje: nije li lepše živeti gledajući na svoj život tako da svaki dan bude samo mala uvertira za večnost u kojoj živimo, nego živeti po pravilima zapadne kulture i njenih moćnika i svaki dan živeti u grču i strahu od onog što nas čeka sutra?

 

Čemu uopšte strah od ljudi? Nije li nam Bog dao da sami komponujemo muziku svog života? Zašto dozvoliti da nam um ispunjavaju ovakva sumorna pitanja, kad su svi odgovori u nama? Sve zavisi od nas samih, od toga da li ćemo dozvoliti da našim dušama ovlada zapadni robočovek ili, onako kako je od Gospoda određeno – Bogočovek. Život zavisi od toga da li ćemo pustiti svetlost u svoja srca, vratiti se putu kojim su nas naši stari vodili. Oni se nisu borili protiv svoje prirode, slušali su srce. Ako ga i mi budemo oslušnuli, vratili se veri, istini, pravdi – a to zaokružili ljubavlju prema svojoj Otadžbini – život će nam se ukazati u svoj svojoj punoći.

 

Toliko je bilo stvari u životu kojih sam se bojao – a nije trebalo. Trebalo je živeti. - Ivo Andrić

 

Taj svet, taj zapadni deo čovečanstva uvek je isti, uvek pokazuje tu svoju mračnu stranu i nedostatak svetlosti u svojoj duši. Tačno je da se svetlost prvo pojavljuje na istoku ali uvek stiže i do zapada. Ostaje nejasno zašto njima ta svetlost nije osvetlila dušu. Zašto je duša zapada ostala zarobljena u tamnici bez prozora. Srbinu nije svojstveno da provede život čekajući u mraku, život u strahu bez nade. Neće Srbin dozvoliti da ga plaše izmišljenim zemaljskim strašilima. Može za trenutak da stane, da se zbuni, ali Srbin zna da je rešenje uvek u njemu u borbi sa nepravdom, u borbi sa samim sobom, borbi sa strahom, borbi sa onim neprirodnim što mu zapad nameće. Baš onakvoj borbi kakvu je opevao Đura Jakšić. Veri i borbi kojom jedino ostajemo svoji, kojom jedino ostajemo ljudi:

 

Padajte, braćo!


Padajte, braćo! Plin'te u krvi!
Ostav'te sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!


Ginite, braćo, junaci, ljudi!
Za propast vašu svet će da zna...
Nebo će plakat' dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina...


Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi -
Ta da smo braća - oh, Bože moj!...


Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako - oh, braćo draga!
Ta zar bi tako prezreli vas?


Prezrite bratstva, pokor i kletvu!
Što nebo dade, pogaz'te vi!
Ta nije l' grešno, nije li grozno -
Krv dece vaše gledamo mi!...


A gde je pomoć, il' suza bratska?
Il' "Juriš, rode, za brata svog!"?...
U veljoj bedi, smrti i krvi
Danas vas, same, ostavlja Bog!...


Al' opet, grešan, grešno sam pevo -
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi - kipi i čeka -
Al' ne da đavo... il' ne da Bog!

 

Činjenica je da je zapad krajem 20. i početkom 21. veka dostigao svoj vrhunac, i da se zbog toga valjda pogordio još više. Osećaj siline mu je sem duše zatvorio i oči, a sada ta zaslepljena zver u svom tumaranju od siline ruši sve što dotakne. Slepilo mu je donelo dodatni nemir i strah, koje pokušava da kompenzuje silom. Silina ga čini lažno jakim, ali kao i sve što je stvoreno na prevari, laži i nasilju – ta prividna snaga nije večna. Isto kao i kod pojedinca, taj osećaj siline proizvodi bahatost. Može to da na momenat izazove očaj kod napadnutog, ali vrlo brzo očaj prelazi u prezir, koji jasno najavljuje kraj te sile stvorene na nesreći drugih. Svaka imperija koja je svoju sreću zasnivala na tuđoj nesreći imala je tragičan kraj.


Znanje o takvom kraju je ono što čovečanstvo uvek iznova opominje da je jedino što je večno istina, pravda i čista duša. Odatle i nada da će se izgubljene duše otrezniti. Da će oni koji su zalutali pod zapadnu prevaru na vreme shvatiti odakle dolazi svetlost i svoj put ponovo okrenuti ka pravdi, istini i veri, da će se na vreme vratiti pod okrilje svetlosti i dana, i neće dati tmini da u potpunosti zavlada njihovim srcima.

 

Ne postoji iskren i pravdoljubiv čovek na ovoj planeti koji nije imao osećaj odvratnosti prema zapadnom sistemu pravde i životnih vrednosti. Svako ko je u svoju dušu pustio svetlost, zna koliko je bogatstvo relativno. Mnoštvo nečega što je nepotrebno ne čini sreću, ono samo rađa strah da se to materijalno, iako nepotrebno, ne izgubi. Pravo bogatstvo je imati onoliko koliko je potrebno. Pravo bogatstvo je imati slobodnu Otadžbinu, porodicu punu ljubavi, dušu ispunjenu verom. Bogatstvo je imati dušu i održati je čistom. Sreća nije posedovanje nečeg materijalnog, sreća je u ispunjenosti duše.


Ishodište straha umnogome određuje kvalitet čoveka. Iako vam se ovo možda čini čudnim, razmislite o tome. Čovek koga obasjava sunce istoka boji se Boga, takav čovek zna da njegova dela uvek dolaze na proveru. Čovek kome je Bog u duši svoje činjenje usklađuje uvek sa nastojanjem da se u budućnosti ne kaje za svoja dela. On živi hrabro i časno u sadašnjosti, ne želeći da se stidi ni svoje prošlosti ni onog što ga čeka u budućnosti. Oni drugi koji svojim dušama u mraku obezbeđuju samo ono što je materijalno, razmišljaju samo o trenutnom. Takav kukavički život je ustvari život sa sramnom prošlošću, strahom za sadašnjost i nepostojećom budućnošću. Taj nedostatak svetlosti u duši ih zaslepljuje tako da uvek kasno shvate jednu od najvećih životnih istina: hrabar čovek može umreti samo jednom, kukavica okružena svojim strahovima umire svakodnevno.

 

Strah nesvojstven nama i našoj prirodi i duhovnosti je ono što nas je dovelo u ovu naizgled bezizlaznu situaciju. Ono što je oblikovalo ovo nakaradno društvo na zapadnim vrednostima i principima. Strah koji bi nas, ako ga ne pobedimo, u budućnosti pretvorio u potpuno kontrolisane pijune na tuđoj šahovskoj tabli. To nije partija šaha u kojoj će Srbi učestvovati. Srbin je uvek imao i cara i caricu i topove i vojsku i svoju konjicu...


Strah životu kalja obraz često, govorio je Njegoš, i ostavio amanet da, ne zaboravljajući ove reči, nikad ne dozvolimo da nam drugi uprljaju obraz. Srbija čeka svoju decu, čeka one Srbe koji imaju dušu. Srbija čeka one koji se boje Boga, a narod svoj vole.

 

Nenad Blagojević

________________________________

 

Strah

 

Hajde, reci mi čega se plašiš... Ne, ne želim da te povredim, samo me zanima koji su tvoji najveći strahovi. Zbog čega me to zanima? Pa, želim da vidim da li je tvoj strah isti kao kod svih ostalih, ili se bar malo razlikuješ od drugih... Naravno, za uzvrat ćeš i ti spoznati moj najveći strah. Serviraću ti ga kao na tacni. Eto, zamisli da smo u restoranu. Tvoj strah biće specijalitet kuće, a ja ću biti tvoj počasni gost. Dakle, postoji više strahova... Oh, pa to je super, zasitiću se jednom za svagda! Šta imamo danas na meniju? Paukovi...? Mrak...? Visina...? Dragi moj, shvataš li da ja umirem od gladi? Ne,naravno da se nisam zasitila! Pa, pošto sam još uvek gladna, moraću da se zasitim svojim strahom. Slušaj me pažljivo...

 

Svake noći plašim se da idem na spavanje... Ne zato što me ispod kreveta čeka neko, ili zato što će me mrak pojesti, već zbog sna. Plašim se da zaspim, da opet sanjam ono što me muči i što me izjeda iz dana u dan. Sanjam... sanjam sebe kako sedim u uglu mračne sobe. To nije moja soba, niti je to ova prostorija, to je sam pakao! Sedim sama, zgrčena i bespomoćna, dok se u meni smenjuju osećanje tuge, bola, sreće i razočarenja. Jedno vreme vidim sebe kako očajnički plačem, a kasnije vrištim od smeha. Zidovi su oblepljeni slikama mojih prijatelja... Kada dotaknem bilo koju sliku, iz nje poteče krv, i čujem srceparajući vrisak, koji me tera da poludim!Želim da ta galama prestane,ali protiv svoje volje kružim po sobi,prelazeći rukama preko slika,i gledajući kako slike nestaju u reci krvi. Ubrzo shvatam da se davim u toj reci, i da mi niko ne može pomoći.

 

Kada se probudim, znoj obliva celo moje telo, a mišići na telu se grče i opominju da mi se strah uvukao pod kosti. Štipam se po telu, želeći da oteram taj strah, a nisam ni svesna da je upravo otišao sa onim snom... Molim Boga da usliši moje molitve, i da više nikada ne sanjam takve stvari! Međutim, shvatila sam da taj san ima neko značenje... Kada bi mi kroz glavu prošle sve one slike, i kada bih se setila da posle svakog sna na onom zidu ima sve manje slika, došla bih do neverovatnog zaključka... U snu sam sama, zar ne? Na zidu ima sve manje slika, zar ne? Na slikama su moji prijatelji! Shvataš li? Taj san... nije on moj najveći strah... Tačno je da se plašim krvi, mračne prostorije, čak se plašim i same sebe! Međutim, te stvari me ne mogu zaplašiti kao što me plaši činjenica da... da polako gubim sve prijatelje... Da li sada razumeš? Svaka slika, svaka kapljica krvi označava po jednu osobu u mom životu. Prva slika koja je iščezla sa onog zida je Lenina. Znaš li šta se desilo sa njom? Jednog dana je spakovala kofere, bez ikakve najave i objašnjenja, i zauvek otišla u Australiju, na drugi kraj sveta... Znaš li šta se desilo sa Suzan, Niki i Meri? Pre mesec dana poginule su u saobraćajnoj nesreći! Ah, tako se plašim! Kako da sprečim gubitak mojih prijatelja? Kako da vratim sve one slike koje su otišle u nepovrat? Znam da vreme ne mogu vratiti unazad, ali mora postojati način da se stvari promene. Mora da postoji neki način...

 

Ti drhtiš... Za trenutak si zaboravio sve paukove na ovom svetu, i na sve visoke građevine, zar ne? Naravno da si zaboravio... Shvataš li sada da je veći strah upustiti se u jedan moj san, nego pustiti leglo paukova da gmižu pa tvom telu? Priznaćeš, ni za šta na svetu ne bi poželeo da se nalaziš u mojoj koži. San u kome živim je zastrašujući, pun strepnje i neizvesnosti, ali java je još gora. Očekivati svaki dan poziv smrti, gledajući kako najbolji prijatelji odlaze, jedan po jedan, u beznađe, užasna je stvar. Pa, današnji obrok bio je veoma obilan,mora se priznati... Ako u skorije vreme ne vidiš svog omiljenog gosta na vratima restorana, znaćeš šta se desilo. Igra je završena.

loading...
5 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Strah

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u