Slike nepoznatih predela

Gomila užhurbanih, po svemu sudeći ne baš strpljivih ljudi, guralo me je na sve strane, pa je bilo prilično teško proći kroz vrata Oblak ekspresa a ne završiti u zavojima. Ali - moju čvrstu odluku da u putu uživam i ne dozvolim ni jednom od nervoznih tipova da svoju negativnu energiju prenese na mene, niko nije mogao da spreči.

Kada sam konačno ušao, uvalio sam se na svoje mesto, i duboko uzdahnuo. Tek izašlo sunce, pozdravilo je naš voz bacajucji svoje zlatno-obojene zrake po šinama. Začuo se lagani zvuk motora i okretanja točkova. Oblak ekspres punom parom je krenuo ka Šumskom jezeru. Svuda po zelenilu koje nas je okružhivalo, mogli smo videti svežhu jutarnju rosu... Posmatrao sam divno, čisto plavetnilo iznad nas, divio mu se, i maštao kako smo već stigli do jezera. Čak sam mogao i da osetim njegov miris, iako smo tada bili poprilično daleko. Posle izvesnog vremena, došli smo do šumskih predela, koji su me neverovatno zadivli, što je pak, bio sam uvod u ono što je sledilo kasnije. Šuma o kojoj sam toliko slušao, predeli o kojima se toliko pričalo. Konačno sam se nalazio u srcu svega toga. Drveće, livade... Sve je bilo kao u bajci, naslikano... Obojeno najzelenijom bojom koju sam ikada video.

Radosno cveće, razbacno svuda oko mene, igralo je na sve strane uz novi hit zvani Jutarnji vetar. Zapazio sam mladu srnu koja je pila vodu iz obližnjeg potoka. Cela ta bajkovita i idilična spoljašnja atmosfera prenela je svoj mir, spokoj... svoju harmoniju u moju dušu. Osećao sam se kao nikada ranije, kao da su sve moje brige tada nestale... Gole grane i pusti predeli nastupili su iznenada, bez ikakvog uvoda. Taj kontrast nastupio je tako neočekivano da sam poskocio. Bio sam oduševljen i iznenađen, ali i razočaran jer sam morao da se oprostim od svih onih bajkovitih predela od ranije.

Ponovo sam osetio onaj miris od ranije, samo izgleda da ovaj put to nije bilo samo u mašti. U daljini sam zapazio kako se plava tačka, koju sam nedavno primetio već dosta uvećala. Primetio sam da su ona nervozna i mrzovoljna lica ljudi iz moje okoline sada bila ispunjena vedrinom i osmehom. Njihova lica bila su, kao i moja, prilepljena uz prozor, posmatrajući tačku koja je sada bila veoma velika. Naš put do Šhumskog jezera, tu se zavrsio.

Satima kasnije, kada je noć na svom ogromnom, veličanstvenom nebeskom svodu već oslikala stotine blistavih, belih figura, i kada je sve oko mene bilo obasjano tom čarobnom mesečinom, sedeo sam na steni uz jezero. Divio sam mu se. Bilo je magičnije i divnije nego što sam ga ikada ranije zamišljao. Talasi su se valjali, stvarajući po negde belu grivu koja se penjući raspršavala, drhteći su propadali sami u sebe, a novi su ih sahranjivali. Ponovo sam uzdahnuo. Pripremio sam četkicu i platno i počeo da slikam tu prirodnu divotu.

________________________________

Slike nepoznatih predela  

Svemir. Beskrajan, opasan, pun mnogih vrsta koje ljudsko oko nije videlao, a um ih ne može zamisliti, pun planeta i velikih sjajnih zvezda, stotinak puta većih od Sunca. Svemir je jedna od stvari koje me fasciniraju i želeo bih da ga bolje upoznam.

Voleo bih da sam bio na mestu Nila Armstronga i da sam rekao tu čuvenu rečenicu: - Ovo su mali koraci za čoveka, ali veliki za čovečanstvo. Tada bih skakao i po tri metra u vazduh, zbog smanjene sile teže. Istraživao bih površinu Meseca, belu kao sneg, punu prašine i rupičastu poput švajcarskog sira. Svim prijateljima bih doneo po jedan Mesečev kamenčić i malo svemirske prašine.

Još više bih voleo da budem prvi čovek na Marsu, našem crvenom susedu. Kada bi se moja letelica zaustavila na crvenom tlu i kada bih sa ostalim astronautima postavio prvu ljudsku bazu na crvenom susedu, odmah bih se masivnim terenskim vozilom na elektronski pogon odvezao do podzemnog ledenog jezera na severnom polu Marsa da proverim pitkost vode po stoti put i da dopunim zalihe vode. Dok bi moje kolege kosmonauti postavili srpsku zastavu, ja bih se vratio, a posle bih postavio antenu za komunikacije na vrh stanice. Antena bi se povezala sa Zemljinim satelitima i preko njih bih emitovao slike i podatke o ledu na Zemnji. Posle pet-šest meseci mi bismo se vratili na Zemlju, jer samo toliko traju zalihe kiseonika u stanici. Bio bih dočekan kao
heroj u domovini, ali bih se povukao iz javnosti i spremio za sledeće izletanje iz stratosfere brzinom od pedesetak maha.

Ipak, najzanimljivija avantura bi za mene bila upoznavanje sa nekim druželjubivim vanzemaljcima koji bi nam pokazali kako da napravimo leteći tanjir i tada bih mogao da posetim koju god planetu hoću, ali prvo bih posetio Alfu Kentauri, rodno mesto ovih vanzemaljaca. Njihovi gradovi bi sigurno bili svetliji nego Las Vegas, imali bi više oblakodera nego Njujork i bili bi sačinjeni od ogromne količine čelika. Posle te posete bih seo u svoj svemirski brod i istraživao bih svemir do smrti i bio bih sahranjen na Marsu, prvoj u nizu planeta na koje sam kročio.

Žao mi je jer ništa od ovoga još nije moguće, ali ne gubim nadu. Ako nam je od pronalaska prvog aviona trebalo šezdesetak godina da stignemo na Mesec, onda ko zna šta će se desiti za sledećih šezdeset godina. Iako svemir predstavlja mističan pojam, uskoro će postati poznat i uobičajen, ali će i dalje biti isto onoliko veličanstven koliko i pre.