Sitonija

Zrikavci zriču, na plavom zrcalu Sunce se ogleda...

Možda je ovo još jedan suvišan tekst, ali negde se javlja sumnja da će jesen doneti neke ružne misli, da će nam zima biti hladnija nego prethodna, da ćemo kroz narednu godinu proći nekako neopaženo, žmureći ili gledajući u jednu jedinu tačku kao cilj opstanka, dok se kola kreću nizbrdo.

Ili je u pitanju samo trenutak kada postanemo svesni da će naši doživljaji polako izbledeti pred naletom nekih novih momenata.

... Sunce nas je dočekalo na ulasku u Grčku. Ponovo autoput i gužva. Vozimo se natovarenim autom i pazimo da ne promašimo neko važno skretanje. Na zadnjem sedištu čuje se krckanje keksa. I pitanje:

- A jesmo stigli?
- Nismo još.
- A kada ćemo?
- Još malo. Kad vidiš šumu, stigli smo.
- A koju šumu?
- Strpi se još malo.
- Želim da mi pustiš moju muziku!
Ubacujemo kompilaciju "za smirenje", "neka-se-nađe-ako-ništa-više-ne-upali". Pevamo i jurimo. Gužva se smiruje i polako ižčezava, a put se sužava.

I dalje smo u koloni vozila. Nekima se baš žuri, pa obilaze i preko duple linije. Kolona poput šarene gusenice kreće se krivudavom magistralom, a svi jedva čekaju da se spuste do vode i odahnu. Da zaborave, speru brige i znoj, i ugrabe od života tih nekoliko dana. Ugledali smo i prve borove. Zeleno i plavo se prepliću u igri svetlosti i senki. Sada smo blizu. Evo je i šuma. Mirišu četinari. Sitonija.

- A jesmo sad sigli? - čulo se poslednji put pitanje sa zadnjeg sedišta.

Predstavnik agencije: momak zajapuren, vidno umoran i na ivici nerava, preplanuo, dočekuje nas rečima kako je užasno toplo (što nama i odgovara; ostavili smo za sobom kišu) i da ima previše komaraca koji dolaze iz borove šume kroz koju smo malopre prošli. Objašnjava mehanizam komarnika, kao i razloge zašto ih meštani ne prskaju: kao da ih opravdava, a u sebi psuje, preuzima ulogu domaćina i izvinjava se za sve „propuste". Smeškamo se i klimamo glavom, sve u nadi da će nas brže napustiti. Čekamo da konačno izađe, a mi se sjurimo do vode.

Ulica se spušta do mora. Nailazimo na park, kraj staze i stepenište. Silazimo polako, jednu po jednu stepenicu, iznad kojih se nadvio stari bor pa ih svojim hladom pripitomio. Plaža: blago razočarenje jer nam je sunce iza leđa utonulo za brdo. Ali dobro: voda je čista. Pesak je mek. Gužve nema.

Na plaži smo dočekali noć. Toplo je. Zvukovi se mešaju. Žamor u daljini, šum talasa, i zrikavci, glasniji nego ikada. Slani mirisi dozivaju u sećanje preživljena letovanja. Na putu ka hotelu, upoznajemo celo selo: par prodavničica, dve voćare, dečja igrališta i seosku crkvu sa satom koji će nas opominjati zvonjavom na svaki pun sat. Meštani su gostoljubivi: vidi se da im turizam nije jedina uzdanica, imaju svoje maslinjake i pčelinjake...

Naredne dane delimo sa morem, zrikavcima i suncem... Daleko od nas samih. Um se bistri, voda ispira sve ružno. Svako gnjuranje istiskuje balast nepotrebnih jedinica gluposti.

Obilazimo plaže u okolini mesta: Kalogria - najlepši zalasci sunca, Lagomandra - najjači mirisi mora, Karidi - najmekši pesak, raj za decu. (Cela istočna i južna obala ostale su neotkrivene). Na svakom koraku nudi se voće: nikada slađe trešnje, minijaturne lubenice, u isto vreme dinje, jagode i šljive. Masline pakovane na bezbroj načina. Med od narandžinog cveta. Uveče šetamo parkom i duž mora, a pred spavanje: igralište i hladno pivo. Pa tako u krug. Dok se ne potroše svi dani. A onda...

Već nekoliko nedelja sedim ispred monitora, a deo mene je ostao tamo negde, zagledan u nedogled spokoja...

I na kraju: otkud u nama čežnja za dalekim mestima? Zašto se smisao nazire iza pučine koju želimo pomilovati pogledom barem jednom godišnje, kada svakog dana putujemo zagledani u široki horizonti panonske ravnice kojoj isto tako ne vidimo kraja? Da li je čovek kompletan tek kada se nađe pred nepoznatim, nedostožnim plavetnilom, kao odjekom onog prirodnog osećaja neizvesnosti koji je sa savremenim načinom života nestao, ili je takav način razmišljanja upravo posledica tog istog života...?