Sastanak u potkrovlju

Bilo je subotnje popodne i vrata stana zjapila su otvorena prema stepeništu sa koga je izvirivao komšiluk. Mala šoljica ohladjene crne kafe stajala je na tapisonu, bez tacne ispod. (Kada se zapitala otkud ona tu, seti se da su u stanu majstori, popravljaju roletne). Na stepeništu je mračno i ona zatvara ulazna vrata da neko od dece ne istrči i saplete se. Gužva i žamor u prenatrpanom stanu učiniše joj se nesnosnim. Nameštaj u dnevnoj sobi beše pomeren u stranu, da ne smeta merdevinama. Samo u jednom uglu, nepomična kao ukopana u beton, stoji fotelja iz koje gleda njen mrzovoljni, prerano ostareli muž koga sve nervira.

A ona se sprema da izadje. Te subote popodne, u šest sati ima zakazan sastanak i mora da smisli neki izgovor, ali je davno zaboravila kako se to radi. Čega god se u laganju dohvati, seti se da joj niko neće poverovati, ni muž, ni deca, čak ni majstori. Kakvu to neodložnu obavezu ona može da ima u subotu, u šest posle podne ? Sve njene obaveze odavno su sklupčane izmedju ovih zidova, konzervirane u prostoru, a nemilosrdne prema vremenu koje protiče.

Gleda u namrgodjenog muža koga nerviraju majstori, njihove kafe, cigarete, merdevine i dovikivanje i usred te kakofonije ona mu se obraća bojažljivim glasom, govoreći da izlazi na dva-tri sata. On ćuti i gleda je.

Deca se deru i pretrčavaju predsoblje. Otvara, pa zatvara plakar kad shvati da nema vremena za presvlačenje i doterivanje. Mora da se iskrade ovakva kakva je, želja je veća od straha. Uzima tašnu i obuva cipele. Gleda ima li karte za prevoz ili, još bolje, novac za taksi. Taksijem će brže stići, ali privlači je više misao da udje najpre u autobus, potom u tramvaj kojim se godinama nije vozila (zašto bi se vozila kad u kraju grada kojim prolaze tramvaji ona odavno nema šta da traži?) Ući u crveni tramvaj, ako je još uvek crven, možda je sada i zelen sa žutim nalepnicama reklama, nije važno, samo ući i voziti se sporo, dok uzbudjenje raste sa svakom stanicom bliže odredištu, njegovom ateljeu u potkrovlju male, zaklonjene ulice na periferiji. Okrugli prozor podeljen na trougaone kriške, jedna stara grejalica i krevet. Kiša što lupka u polomljenu mesinganu ručku prozora. Kafa sa rešoa i zvuk tramvaja u daljini.

Iskrada se i zatvara vrata tiho, znajući da joj muž nije poverovao ni reč. Ali ona mora da stigne u šest sati na sastanak. Čežnja je ogromna, jer, u potkrovlju koje je odavno srušeno, čeka je njen sadašnji muž, ovaj isti, samo nasmejan, zaljubljen i mlad.

Aleksandra Đuričić