Samoća jednog starca

Prvo je bila deo mašte, dugo sam sanjario o njoj. Smelo je ukoračila u moju realnost i ispunila je moj život ljubavlju. Sada je samo deo sećanja. Ne razumem se najbolje u ljubav. Ne znam da li postoji jedna prava koja ostale čini svojom kopijom ili postoji više ljubavi i svaku gledamo kao pravu dok se ne završi. Ali verujem da svaki pojedinac ljubav vidi drugačije. Doživljava je drugačije i zato je ona toliko raznolika.

No, ne želim da ulazim u to. Znam šta osećam ja i znam da je isto to najstvarniji osećaj za mene i to je ono što meni ljubav znači. Bila je to ona. Još uvek je. Ali samo je u mom sećanju. Šta li sam uradio? Što mi je trebalo da je oteram od sebe? Ostao sam da živim sam. Nije da nisam imao nikoga posle nje. Ooo,da. Imao sam ih mnogo. Krao sam Bogu dane. Uživao u mladosti. Uživao, ili je uništio? Jedno sam mislio tada, drugo mi je sad u mislima. Verovatno sam bio nezreo iako mi je već bilo 26. Imao sam i ženu. Razveli smo se, nije nam išlo. Nije bila ona prava. Decu nemam. Tako da sam ceo život potrošio na lake žene, prijatelje lažne i prave i na svoju karijeru. Putovao sam dosta, video sveta. Osnovao firmu, sagradio kuću. Nije da nisam lepo živeo.

Imao sam šta god da sam poželeo. I sada, u stare dane sedim sam, ležem u krevet usamljen. Nema nikog da mi pruži ljubav. Onu nežnost koja briše samoću. Često suzama kvasim našu sliku. Nisam manje muško zato što plačem. Naprotiv, ja sam prava muškarčina koja je uspela da se kaje sad pod stare dane. Ne spavam mirno. Nedostaje mi ona. Pitam se pomisli li ikada na mene. Znam da ima porodicu i troje sad već odrasle dece. Pa su tu i unuci. Ali, da li je pronašla ljubav. Ljubav koja meni sada istinski nedostaje. Ili sam joj i ja ostao u srcu kao ona meni. Ne znam, ne želim sebi da smirujem samoću takvim suludim nadama. Znala je svaku moju ćeliju. Bila uz mene kada je bilo najteže, držala me za ruku kada je put bio mračan, neosvetljen. Izvodila me na pravi put i ipak sam otišao pogrešnim i upropastio našu veridbu. Toliko toga smo proživeli. Ni jedna nije mogla zauzeti njeno mesto. Bila je posebna, i uspela je da u mom srcu ostane i jedina.

Sada mi toliko fali, onaj njen prelep osmeh, crne oči dubokog pogleda, predivna bujna kosa, a najviše onaj njen dodir, jedini koji je uspeo ne samo telo već i srce da mi obuzme prijatnom jezom. Samo je ona dotakla moju dušu. I baš nju sam povredio i oterao. A sada, sada mi baš i jedino ona nedostaje. Da joj legnem na grudi i da me miluje po kosi kao malo dete sve dok ne zaspemo. I opet sam sam u ovom krevetu. Sam bez nje. Sada znam da nisam to želeo. Želeo sam nju zauvek kraj sebe.

Posle mnogo godina,
jedan muškarac je rekao jednoj ženi
da ju je voleo u mladosti i da je voli ceo život.
Ona ga je isterala i rekla:
-Sad si došao da mi kažeš?
Što ne reče kad je trebalo?