Razočarala sam se u prijateljstvo

Oduvek sam verovala ljudima, smatrala da svi oni koji su uvek bili pored mene kad smo izlazili, dok smo se družili, bili neozbiljni i nismo imali velike, prave probleme, biti tu i kada odrastemo i shvatimo da život nije baš lak.

Brzo sam se vezivala za ljude i često sa trudila da ne vidim njihove mane. Ali, sve se to promenilo pre tri godine kada se u moj kraj doselila jedna, sada već devojka. Veoma brzo sam se sprijateljila sa njom, a još brže je uspela da mi ulije poverenje. Bila je uz mene kada je trebalo da joj pomognem da se što bolje uklopi, da upozna neke nove ljude, ali kada god imam neki ozbiljniji problem, ona ili nije imala vremena za mene ili bi uvek skretala sa teme, a ja sam, ne znam zašto, uvek osećala potrebu da moram da je saslušam, pa ako znam na koji način, i pomognem. Nikada ni od koga, pa ni od nje nisam tražila ništa, osim toga da me bar sasluša kada mi to treba, a ona mi je, navodno, bila najbolja drugarica. Iako su mi svi govorili da sam se promenila, nisam htela da poverujem u to, verovala sam njoj. Trpela sam to dve godine i na kraju pukla zbog sitnice. Tada sam se razočarala i u sebe, a počela da sumnjam u ljude. Ali, svi oni koji su mi govorili da sam se promenila, bili su tu. Upoznala sam i nove osobe koje su opet u meni stvorile pozitivne misli, ali ubedili me i postupcima da će uvek biti tu za mene. Svima njima sam zahvalna, jer sam uz pomoć njih počela da savršeno procenjujem ljude.

Mnogo puta sam se razočarala, ali iz ovoga sam najviše naučila, i sada više cenim mišljenje ljudi do kojih mi je stvarno stalo i koji su uspeli da me ubede da će uvek biti tu.